ŠEZDESET PRVI DAN

Novi ljudi oko nas

Nekada davno u jednoj istočnjačkoj knjzi o putevima duhovnog razvoja pročitao sam kako je važno da svake godine, dakle, jednom godišnje posetimo mesto na kojem nikada do tada nismo bili. Naš duh traži kretanje po zemlji kako bi se razvijao, napredovao. Onda mi je došlo u misli kako je prirodno da je isto pravilo primenljivo na sticanje novih poznanstava, stvaranje novih prijateljstava. Kako je to jednako delotvorno po naš duh i po telo, vidljivo uvek kada srećni zablistamo zadovoljni sopstvenim životom.

Prirodno je da se sa lakoćom u komunikaciji krećemo svetom. Lepo je i takođe vrlo prirodno da mi dugima i drugi nama prilaze takođe sa lakoćom. Da bez sumnji i iracionalnih strahova razgovori sa nepoznatim ljudima teku lako kao bistar potok. Ipak, stvarnost je kod većine ljudi nešto sasvim drugo. Zašto?

Postoje iskustva, loša iskustva i postoje okolnosti našeg društva i našeg doba, loše okolnosti. Čak i ako ne želimo da slušamo često o njima, mediji se neverovatno posvećeno trude (posebno kada loše vesti od isključivo lokalnog značaja plasiraju na državnoj televiziji u najgledanijem večernjem terminu, besmisleno podižiću takvu vest na informaciju od državnog značaja) da nas svakodnevno podsete kako je naša životna sredina, makar živeli u jednom od najbezbednijih evropskih gradova, mesto u kojem po neobazrivog čoveka vrebaju brojne opasnosti.

Ipak, postoji nešto što je nepobitna statistika koliko se prosečno u jednom savremenom gradu dešava kriminalnih radnji na svaki način rizičnih po bezbednost njegovih građana. Takođe, ne možemo da zatvaramo oči pred terorizmom koji je deo savremene svetske svakodnevnice u najtežem, najsurovijem obliku. Posledica toga su pojačane kontrole na aerodromima, potrebne a istovremeno podsetnik da svet kojim se krećemo nije bezbedno mesto. Broj umno poremećenih osoba kod kojih bolest nije lako uočiti jer je prikrivena „slojevima“ poželjnih ljudskih osobina, takođe je svojevrstan rizik po stanovnike naše planete. Moguće je u nedogled tako nabrajati...

I sad kada nakon svega toga upitate druge vole li da upoznaju nove ljude, ipak, većinom ćete dobiti odgovor „Da“. Tu se možda ponadate kako nema te nevolje koja bi mogla uništiti čovekovu divnu i prirodnu potrebu da upoznaje nove ljude, nove duše, druga nova bića. Ipak, kada se nađete u situaciji da upoznajete nove ljude, shvatite da večina nije tako spremna za komunikaciju kao što su lako odgovorili na pitanje o sticanju novih poznanstava. Pored iskustava tu je i karakter, navike (udoban osećaj bezbednosti kretanja u istom poznatom krugu prijatelja) i ne retko gotovo kao epidemija raširena inertnost. Na kraju, rezultat je tih naših iskustava da neko lakše uspostavlja komunikaciju sa nepoznatim/novim ljudima a neko teže i to je sasvim u redu.

Pravo pitanje je gde ste vi na skali ta dva polariteta? Da li lako odustajete? Koji su vaši kriterijumi po kojima se opredeljujete da nekog pozovete ili pustite u svoj život? Koliko pretpostavljate ili brinete šta drugi misle ili šta bi drugi mogli misliti o vama? Koliko ste oprezni i koliko je u stvari taj vaš oprez bedem?

Oprezan čovek je mudar čovek sve dok oprez ne pređe u gard koji više niko nije u stanju da savlada. Zapitajte se kakav je vaš model po kojem ostvarujete ili ne ostvarujete nova poznanstva i prijateljstva. Koliko je prošlo vremena od kada ste poslednji put popričali sa nekom „novom“ osobom u vašem životu. Setite se samo osećaja kada nekom svom pričate o novom poznanstvu koje je na vas ostavilo poseban utisak. Nasmejani ste dok to pričate. Osećate radost. Osećate neku malu tihu sreću. Osećate radosno nestrpljenje da se opet sretnete sa tom osobom i nastavite razgovor koji počiva na uzajamnoj želji da od tog poznanstva nastane prijateljstvo, sasvim moguće jedno lepo i dugo prijateljstvo. Vi se radujete. Vaša se duša raduje. Od radosne duše telo blista. Drugačije je od zaljubljenosti a jednako je snažna dobrobit po dušu i telo. Upoznavanje novog čoveka je upoznavanje novog sveta. Sopstveni svet postaje širi, veći za taj novi svet koje se povezao sa našim. Otuda verujem u snagu novog dobrog prijateljstva, možda i nešto malo više od snage putovanja.

Budite oprezni, ali ne i preoprezni. Nemojte se plašiti da ponešto uklonite sa vaše stare liste poželjnih osobina kod nekog potencijalnog prijatelja. Nemojte sve završavati jednim razgovorom i jednom okolnošću u kojoj ste se zajedno našli. Dajte priliku drugim ljudima da vam pruže najboljeg sebe čak i onda kada vaša okolina ne bude imala ni jednu lepu reč za nekog ko baš vas želi za prijatelja. Verujte sebi, jer sigurno je bilo u životu da je po sudu vaše okoline izvesna „loša“ osoba na kraju postala vaš dobar prijatelj.

Vaše misli, vaša ljubav, vaša iskrenost neće promeniti sve ljude ali će na mnoge uticati. Zato, budite hrabri, budite slobodni, budite oslobođeni, verujte sebi, svom impulsu koji vas vodi prema nekom novom prijateljstvu. Novi ljudi donose nova iskustva, nove radosti, novi svet, iznad svega novi kvalitet vašem životu.

Što je manje ljudi oko vas, vaša očekivanja od njih su po pravilu veća. „Rasteretite“ i njih novim ljudima u vašem životu. I na kraju, znate onu situaciju kada ste vi slobodni i jako vam se pije kafa u nekoj gradskoj bašti na primer a svi, baš svi vaši prijatelji su u tom trenutku zauzeti. Pa smanjite i tu mogućnost. Imajte ljude. Imajte različite, zanimljive, originalne, jednostave, ljude različitih kvaliteta i posebnosti. Imajte bogatiji život od ovog sad. Potrudite se, malo je to truda za tako veliku dobrobit. I da, dobar život ne čeka specijlano vas, dobar  život se pravi, i po ko zna koji put, dobar život se režira! 

Živeli!