JEDANAESTI DAN

Vrednost venčanog lista

Jednom je jedna legendarna pop diva rekla: „Brak je jedan ozbiljan i velik posao. Ako vam kažem da je moj suprug za nekoliko decenija braka jednom platio račun za struju i jednom kupio hleb, sve će vam biti jasno.“ Sve ono što vredi za prijateljstvo ovde bi trebalo „pojačati“ poverenjem, voljom, strpljenjem, tolerancijom, željom i ljubavlju. Jer prijatelj, pored ostalog, ode svojoj kući, svojoj porodici... Te „pauze“ u braku ne postoje. Resetovanje utisaka i emocija koje se razvijaju kao posledica najrazličizijih životnih situacija, odvija se u hodu paralelno sa obavezama oko dece, radnim obavezama i kućnim poslovima, odnosima sa roditeljima, prijateljima, komšijama... I niko ne čeka. Nigde pauze. U svemu tome i najmanje partnerovo „iskakanje“ iz očekivanog ponašanja ima mnogo veći format i težinu nego da to čini bilo ko drugi. Jer – „Ti si tu pored mene, znaš kako dišem i otkud ti ideja da tako nešto uradiš (pitaš, izgovoriš...), to je nedopustivo, neoprostivo (ili umara do isrpljenosti koliko se ponavlja)!“

Kao i u prijateljstvu jedino razgovorom možemo očekivati da se odnos razvija u dobrom pravcu. Ćutanje, ne nikako... I brak se takođe režira. Ako se čeka da život sam donese posebne trenutke, onda, srećan put u sivilo monotonije.

Ono čuveno pitanje: „Ko je za kaficu?“ ovde se gubi jer se ne pita nego se skuva i posluži. Dobar brak je veliki obostrani trud, koji počiva na želji da nam u njemu bude što lepše i što bolje. I zbog toga se razmišlja, režira na koji sve način našeg partnera kroz svakodnevni život možemo učiniti bolje raspoloženim, zadovoljnijim, srećnijim. Od kafe i kolača, preko omiljene muzike, šetnje, zajedničke posete prijateljima do zajedničkog planiranja, unapređenja kvaliteta života... Od malih, srećnih trenutaka nastaje jedan velik dobar život. Tako razmišljati o partneru, planirati, biti kreativan, jednako je voleti. I više od toga.

Ima mnogo segmenata koji brak čine kvalitetnijim i o kojima je moguće dugo i vrlo detaljno razgovarati. Ipak, jedan me je posebno okupirao poslednjih godina. Pitanje bračnih i vanbračnih zajednica. Onih „registrovanih“ i onih „neregistrovanih“. Sa venčanim listom i bez venčanog lista.

Iako je to bilo pre više od deset godina, venčani list naše bliske prijateljice bio je baš posebno zanimljivo dizajniran i spakovan, sećam se dobro jer nam ga je pokazala odmah posle venčanja. Pokazala ga je i svojoj tetki koja je sedela tik do mene, a koja je došla, naravno, da mladom paru poželi sve najbolje, istina ne baš na uobičajen način. „To vam ništa ne vredi, taj papir....“ I  oni su  je naravno shvatili na svoj najbolji način. I ja, valjda. Bez ljubavi, razumevanja, uvažavanja, to je zaista samo parče hartije. Ipak, posmatrajući parove proteklih godina, shvatio sam da su tetkine reči ipak samo tetkine. U stvarnosti nije bilo tako. Istina taj obrazac razmišljanja je veoma opšte mesto, raširen u društvu kao nasleđeno mudro predanje iz prošlosti. I tamo je najbolje i da ostane. Zašto?

Nevenčani parovi, kao da ih je uhvatila epidemija, počeli su sve češće da se odlučuju da tako ostane, da se ne venčavaju. Jer „Šta nam znači taj papir. Ništa.“ Imali su i imaju čitave spiskove argumenata koji idu u prilog tome, sve sa završnim objašnjenjem da to nije nikakva potvrda ljubavi. Ako se volimo, volimo se. Da. Bilo bi to savršeno da su oboje iskreno srećni u tom aranžmanu zvanom, ne baš najsrećnije, vanbračna zajednica. Ali nisu. Žene češće i poneki muškarac, istina retko.

Žena pristaje da se uda za Petra Pana. Nema veze što ne odrasta. Nema veze što je neodgovoran. Nema veze što ne zna šta želi. Nema veze što ima malo sluha za njene želje. Na sve to pristaje, često iz velikih razloga poput stepena „slatkosti“ lica, zavodljivosti i drugih za zajednički život više nego „dragocenih“ osobina. A pre svega, IZ VELIKE LJUBAVI. Toliko velike, da muti pogled na zajednički život. Žena je pristala, nije želela nego je pristala. Muškarci koju tu razliku ne vide, isključivo jer im tako odgovara, češće nego žene podržavaju opciju nevenčavanja. Čak nekako umeju da objasne taj osećaj slobode koji su sačuvali. Nekako. Strah od osećaja gubljenja fizičke slobode (ko zna kakve me možda šanse očekuju u životu...), strah od nevidljivih stega projektuje se na parče papira zvanog venčani list. I raste do formata čudovišta. A od čudovišta se beži glavom bez obzira. Beži se toliko da se zaboravlja na partnera. A partner ćuti...

Šta to mnogi muškarci i manji broj žena ne znaju? Ne znaju da je osećaj slobode u kvalitetnom odnosu uvećan nekoliko puta u odnosu na vreme pre braka. Sloboda se meri stanjem uma, a ne brojem različitih postelja. Sama spoznaja toga kapija je novog kvalitetnijeg života. Vi koji ste u braku i prilično ste zadovoljni, pitanje za vas: Koliko je trenutaka, situacija, godina koje nikada ne bi ste menjali za period pre braka, period raznih sloboda? Da. Malo ili ni malo. To su najčešći odgovori.

Žene prve progovore. Od početnog entuzijazma, razumevanja i prihvatanja ideje do tihe tuge ne prolazi baš mnogo vremena. A onda se povere najboljoj prijateljici da se osećaju kao da stoje na vetrovitoj raskrsnici same i nesigurne. Čak i ako su već postale majke. Neke od njih tako provedu život, sa osmehom na licu da „njega“ ne bi „nepotrebno“ nervirale.

Da li ste nekada videli ženu koja je dočekala da se njen muž konačno odluči da odu da se venčaju? Ta žena nema nikakvih sličnosti sa nevestom koja je pred oltar izašla na početku braka.  Na venčanju je pod tolikim stresom od uzbuđenja da ili nije u stanju da govori ili isplače slapove Nijagare... Eksplozija nagomilanih emocija ne bira baš uvek najlogičniji put kako će da se ispolji. A sve to govori samo jedno. I uvek je tako, čak i ako je to najstabilnija ličnost među vašim prijateljicama. Muškarac u istoj situaciji najviše ima zamagljene oči na nekoliko sekundi. I to ako je on taj koji je čekao ženu da se odluči na taj „ritual“. Bilo ko da je u pitanju od partnera, lepo bi bilo da razmisli o potrebama onog drugog. I o papiru. Jer čovek koji je odlučio, koji je siguran u svoju ljubav i koji stoji iza svoje odluke celim svojim bićem neće zanemariti želje svog partnera. Venčaće se i samo zbog toga jer je to njoj/njemu veoma važno. I ako je to i jedini razlog, dovoljan je. Time, brigom o potrebama i željama partnera, pokazuje se ljubav više nego bilo čime drugim na početku zajedničkog života. Osećaj sigurnosti koji pružate drugome, dublje je u temelju od osećaja ogromne sreće. Upamtite to. Iz te zone ljubav ima daleko veće i snažnije značenje. Papir sam po sebi zaista ne predstavlja ništa ali ono što možete da pružite voljenoj osobi rečenicom: „Hajde da se venčamo!“ ničim se ne može izmeriti.  A to je tetka nekad znala ali je sigurno zaboravila.

DESETI DAN

Prijateljstvo

....“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav…  A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…“

Mehmed Meša Selimović

Prijatelj po meri. Veseo, srećan. Zamišljen, tužan. Ume da sluša, ne ume da sluša. Upada u reč, zna kada nešto da kaže. Uredan, neuredan. Pažljiv, nepažljiv. Pamti važne datume, ne seća se ni sopstvenih. Požrtvovan, uvek korak ispred, egoista, možda mali ali egoista. Ume da kaže nešto da nam suze krenu od jakih plemenitih emocija, ume da bude kao slon u porcelasnkoj radnji i da nesvesno „ujede“ za dušu.

Celog života nosimo ideju o savršenom prijatelju. Maštamo o tome kako bi bilo divno da naš prijatelj, onaj svakodnevni, najbolji i najvažniji ima više kvaliteta nego što ima, ili  nema bar poneku od osobina koje nas nerviraju, povređuju i čine tužnim. Ima dana kada se pitamo da li je sa nama sve u redu. Kada izanaliziramo prijatelje oko sebe i shvatimo da smo okruženi vojskom nedovršenih i nesavršenih ljudi koji su nas bar po tri puta u proseku snažno povredili.  Kada saberemo sve nepromišljene izjave, neodgovornosti i sebičnosti, prirodno je da se zapitamo kakav je to životni bilans našeg socijalnog života. Ako sam ja tolerantan, mogu da razumem, mogu da istrpim ili prećutim očiglednu grešku koja boli, šta je to sa drugom stranom, šta je to sa njima? Ako se ja ponekad ponašam kao da nisam primetio ogromnu grešku u koracima prijateljstva, ako razumem sve do u beskonačnost, ako praštam preko svih granica, zašto na sve to ne dobijam adekvatnu reakciju sa one druge strane, od mog prijatelja? Sva ova pitanja spadaju u najčešći obrazac samokinjenja koje vekovima u brojnim varijetetima mi ljudi postavljamo sebi, grešeći tako iz godine u godinu naših života. Dobro je razmisliti i dobro je zapitati se kako bi činili najbolje moguće u sadašnjem i u vremenu koje dolazi. Ipak, od toga je jača istina da nas previše takvog preispitivanja čini loše raspoloženim i stavlja u zamku prejakih, pogrešnih procena zbog kojih ponekad udaljavamo kvalitetne ljude od sebe na najpogrešniji mogući način, i po sebe i po njih.

Zaustavite se u tome na trenutak. Svaki vaš prijatelj je takav kakav je. Postoje šanse da će ga životna iskustva ili ponekad vaše dobronamerne reči promeniti. Ipak, istina je u tome da će najveći broj celoga života ostati takav kakav jeste i da će ih najkarakterističnije osobine pratiti celog života. I njih i vas, ukoliko se odlučite da to prihvatite. Ponekad će neke slabosti biti uspavane možda i deceniju nateravši vas da poverujete da su nestale ali će u kritičnom trenutku iskočiti. I? Šta ćete onda?

Jednostavno, prestanite da želite da menjate ljude i da očekujete. Upoznajte, razumite i prihvatite. Trenutak kada iskreno i otvoreno počnete da živite sa svim manama vašeg prijatelja, počinje zlatno doba vašeg prijateljstva ma u kakvim se kasnije komplikovanim i teškim životnim situacijama zajedno našli. Sad bi se ovde ovaj DESETI DAN mogao i završiti da nije moje supruge koja u mom životu ima zadatak da me povremeno dobro prodrma i probudi iz sfere lebdenja u kojoj u većini vremena živim i stvaram. Ona sve ovo lepo sasluša i kaže mi jednu jedinu rečenicu pa ode svojim poslom ostavljajući me zamišljenog.

“Ja u prijateljstvu mnogo pružam ali mnogo i očekujem!“ I tačka. Nema ona mnogo vremena da sad tu sa mnom raspravlja. Njen je dan isplaniran i gotovo. 99% nas tako misli ali se gotovo niko ne usuđuje da to izgovori. Ako je tako, gde je onda istina?

Istina je u sredini, u tome da je onda dobro činiti sledeće: razgovarati, razgovarati i razgovarati. Niko ne zna šta onaj drugi želi, očekuje ili šta bi voleo ako mu se ne kaže. Ipak i ovde postoji jedna začkoljica. Žene umeju dugo da ćute, da nagomilavaju problem u sebi uvećavajući ga do besmisla sve očekujući da prijateljica to primeti i shvati gde je problem. Uglavnom, to nikad ne dočeka. Muškarci opet ne žele da razgovaraju o takvim problemima koji uključuju emocije, jer to je „ženska osobina“ a posebno ne sa muškim prijateljem. U proseku svi ćute postojano kao skulpture, svi pate zbog toga a velik broj upropasti prijateljstvo kada tenzija nezadovoljstva eksplodira do te mere da se više niko u tome ne snalazi. Meša Selimović piše da je prijateljstvo kao ljubav. Dodao bih, sa elementima bračnog odnosa.

Razgovarajte. Recite svoje zapažanja, dobronamerna usmeravanja i očekivanja. Ne čekajte „specijalne “ trenutke u kojima ćete prijatelju reći koliko vam je važan. U svakom trenutku u kojem osetite lepotu zajedničkog života u savršenom prijateljstvu, zahvalnost što imate takvu osobu za prijatelja, nalazi se pravi, jedinstveni  trenutak da se ovo glasno izgovori osobi koja to zaslužuje. Tako se gradi, tako se učvršćuje, tako se proširuje zona zajedničke sreće u prijateljstvu. I opet, nije na odmet ponoviti, pojednostavljujte stvari, ne čekajte, budite vi inicijatori, režiseri vašeg dobrog prijateljstva. Nije svima dato da budu do kraja svesni svojih loših postupaka. Nemaju svi jednaku snagu da pokrenu stvari u boljem pravcu, da razumeju drugog na pravi način. Mnogi veruju da je dovoljno da ćute i čine. Ne žive svi jednako dobre živote u uslovima koji im dozvoljavaju da se brinu i razmišljaju dovoljno i o svojim prijateljima.

Sa druge strane, ako ste sad ovde, vi ste ti koji ste u prednosti i koji nosite odgovornost za vaša prijateljstva. Svesnost da negde nešto možete naučiti kako bi poboljšali sopstveni život čini vas vođama više od drugih. Ako znaš nešto u šta veruješ da je dobro, podeli to sa drugima. Ako znaš gde ti se prijatelj sapleo, pomozi mu da iz toga izađe. Ako znaš gde je problem koji izaziva udaljavanje od osobe koju godinama toliko voliš, progovaraj, razgovaraj, tražite zajedno rešenje. Ne uspevaju samo oni koji odustaju. Dok budete razgovarali, govorili i činili, radite to sa ljubavlju, u ljubavi i kroz ljubav. Ne postoji živo biće na Zemlji koje to ne oseća. I ne postoji zastoj koji se ljubavlju ne može pokrenuti i isceliti. Znam to, oduvek, a verujem zauvek.

Posvećeno Marku Bognaru (1984-2012) Prijatelju koji je to znao da bude bolje i više od većine ljudi