ČETRDESET DRUGI DAN

Naša čuvena i najbolja

Godine 1978. negde u proleće, utrčavam u dvorište iz škole:”Babaaaaaa, babaaaaa!“ Prababa mirno čita novine dok ja sav uzbuđen „verglam“: “Rekla je učiteljica da je moj rad najbolji rad o kućnom ljubimcu, pisao sam o našem kanarincu kako peva kad tata svira, i kada... pa ti se uopšte ne raduješ?!“ – „A šta tu ima da se raduje, ti si naš a naše je navek[1] bilo najbolje.“

U toj mojoj Staroj (Bačkoj) Palanci učvrstio se jedan viševekovni sistem, koji je te sedamdeset osme godine još uvek predstavljao podrazumevajući društveni barometar i red,  po kome se tačno znalo koja je „kuća“, što je sinonim za „porodica“, i u čemu tačno najbolja. Od najboljih kulinarskih recepata i dokazanih i prikazanih domaćica eksperata za određena jela i poslastice, vlasnica najboljih koka nosilja sa najkrupnijim jajima (skoro k'o guščija) najlepših kuća, do najboljih pevača i muzičara na nivou ulice ili kraja ili „varoši“, vinara, majstora za kobasice, majstora za dimljeno meso (šunke posebno, vrat posebno kao uža „specijalnost“), krojača, krznara, obućara, licidera ( licidersko srce simbol ljubavi, kolačarskog zanata, ali i svake ckvene slave, vašara, kirbaja...) najboljih voćara, vlasnika najboljih kukuruza, žita, repe, najboljih konja, dresera ždrebaca, najbolje održavanih fijakera, najboljih sanki dvoprega, stolara, električara, molera, pa najboljih doktora, veterinara, advokata, i van svih kategorija veoma poštovanih a opet JEDNAKO kao i svi drugi uspešni ljudi, najboljih/omiljenijih parohijskih sveštenika...

Mnogo je toga bilo i potrajalo do danas, jer nema broja veštinama koje ljudi mogu da usavrše samo nisu sve više toliko tražene, ali je zauvek ostalo traženo i cenjeno biti dobar u životu i u svom „zanatu“, po mogućstvu, najbolji. A kad zna čovek da je najbolji u nečemu? Jedno je kada ima mnogo posla jer je veoma tražen kao dokazani „ekspert“ za tu oblast a drugo je kada za to ima iskreno najdobronamernije javno priznanje. Istinsko javno priznanje je moguće u onim porodicama, sredinama, društvima i državama gde postoji zdrav sistem vrednosti kod svakog pojedinca, gde postoji divljenje prema nečijoj veštini, zanatu, profesiji, obrazovanju. U uspehu, složićete se, ima nekog uzvišenog osećanja. Uzvišenosti ima u doživljaju tog uspeha od drugih ljudi a da bi je prepoznali, morali bi u sebi da imaju odnegovanu uzvišenost. Uzvišenost ne može da živi bez dobrote, poštovanja, uvažavanja, iskrenog divljenja, ljubavi prema svima, posebno prema onima koji ulažu znanje, trud, posvećenost uz veliku ljubav prema onome što rade. Uzvišenost prepoznaje drugu uzvišenost. Plemenitost prepoznaje drugu plemenitost. Vrednost prepoznaje vrednost.

Dok sam odrastao, slušao sam razgovore starijih, u kući, u komšiluku u dugim i zimskim i letnjim večerima, kod baba, deda, tetaka i babatetaka, babaujni i dedaujaka u Beogradu, Novom Sadu, Bosanskoj Krupi, na moru u Vodicama, na najživopisnijim mestima koja se mogu zamisliti sa najveselijim ljudima koji se mogu zamisliti i svima je bilo zajedničko jedno, ODAVALI SU PRIZNANJE DRUGIMA ZA ONO ŠTO RADE NAJBOLJE. U našoj kući se uvek u razgovoru o nekom pričalo da je završio te i te škole, taj i taj zanat kod „čuvenog“, da jako dobro radi to i to ili da su mu preci bili dobri u tome i tome. I danas mi odzvanjaju rečenice koje počinju sa “naša čuvena, naš čuveni“ a odnosile su se i na mlekaricu i na pozorišnu glumicu sa jednakim uvažavanjem jer je „naša“ a jako dobra u tome što radi i zbog toga se oseća najiskreniji ponos.

Kad se zaposlite u velikom kolektivu, kad krenete na studije, kad vas život ponese prema njemu znanom planu, nekako ne možete a da ne primetite da se broj ljudi koji prepoznaju dobro i uspeh drugih sve više smanjuje, sve do onog dana kada shvatite da vas ili nekog vašeg cene samo prijatelji, porodica i jedanipo kolega a većina njih to podrazumeva i nikada vam to neće izgovoriti. Već smo pričali na temu „podrazumevanja“ i opet je ono i ovde simbol osiromašenja odnosa među ljudima, u raznim odnosima po raznim osnovama. I ako niste do sada to činili, počnite da primećujete glasom i dobrim stavom sve ono dobro što čine ljudi oko vas. Recite to njima, uvek i sa iskrenom radošću ali i drugima uvek kada pričate o nekom. Neka dobrota, plemenitost, ponos na nečiji uspeh, ljubav, budu  vaše najvažnije priče o drugim ljudima. Naučite svoju decu da prepoznaju vrednosti i što je jednako važno da o njima lako i lepo govore, svima.

Plemeniti vetar u leđa životnom uspehu, jedan je od najlepših načina negovanja odnosa među ljudima. Jedan čovek, njegovo dete, detetovo dete, prijatelji čovekovi, prijatelji njegovog deteta, prijatelji deteta njegovog deteta, bačeni kamenčić koji širi svoje talase po površini vode, prema komšiluku, ulici, kraju, mestu, gradu, oblasti i na kraju državi. Onda i država ozdravi i postane daleko uspešnija. Radujte se uspehu drugih jer tako činite najviše moguće i za njih i za vas. Bez iskrene radosti zbog uspeha drugih vaš život stoji, ne razvija se a tako i svaki uspeh izostaje. Na jednom seminaru na temu smirivanja uma, predložena je vežba da se svakog trenutka kada naiđu tamne misli počne sa izgovaranjem reči „uspeh, uspeh uspeh...“ sve dok se ne oseti smirenje. Mozak će na svoj dobar način procesuirati često pominjanje ove reči i postepeno, uvodeći je u vaš rečnik, uvesti i u vaš život. Mnogi koji su ranije pohađali seminar ustajali su i pričali o svojim zadivljujućim iskustvima i ozdravljenju, posebno poslovnog dela života, nakon primene ove jednostavne vežbe.

Kakav vam je rečnik? Koliko često koristite reči kao što su uspeh, odlično, savršeno, inspirativno, najbolje, cenjeno...? Proporcionalno tome je negde i vaš život zauzeo poziciju. O čemu stalno pričaju uspešni ljudi? O uspehu, kako da ga uvećaju, unaprede i o uspesima drugih, vrednujući ih visoko. O čemu stalno pričaju neuspešni? O neuspehu, lošem stanju u državi i preprekama. I nikada, ali nikada ne primećuju uspehe drugih.

---

[1] Navek ili uvek, lokalizam, Bačka, severozapadna oblast Srbije

ČETRDESET PRVI DAN

Više stila, više života!

O, kakva tema! Kada sam bio mali voleo sam da  gledam kako se mama i tata spremaju za večeru kod prijatelja, prababu kako se sprema za crkvu, Majkicu, tatinu majku kako se sprema na slave brojne, Deku i Nanu, mamine roditelje kad u dođu kod nas u goste oboje u svetlim bež tonovima udobne prolećne garderobe, sebe u novoj ili u kući pronađenoj odeći, oduvek... U našoj kući oblačenje je bilo i ostalo tema o kojoj se raspravlja, veća i odlučuje, pažljivo. Kuća i njeno stalno doterivanje, preuređivanje, čitave porodične sesije pre konačne odluke, takođe. Od svega smo pravili i pravimo uživanje. Ukuca se slika, odmah se skuva kafa kako bi smo uživali u njoj i onome što ona čini za tu novu atmosferu. Nečemu se nađe bolje mesto u kući, skuva se kafa, sedne se i opet uživa u novoj atmosferi. Napravi se veća promena, odmah se zovu prijatelji koji imaju istu veliku ljubav za lepotu da se sa njima podeli radost. Naberu se one čuvene ruže i eto doživljaja. Zbog svih njih, mojih najdražih, zbog svega toga, nešto sam shvatio, naučio i eto, konačno, danas to nešto znam.

Nije neka velika novost da se stil gradi, razvija i to je zaista poseban i lep proces i zato je šteta kada se prekida ili nestane. Život nije uvek baš takav da bi nam “bilo do mode” kako su govorile moje babe i prababa. Ipak, znate onaj osmeh koji je korisno da ga svaki dan upražnjavate iako vam nije do njega varajući tako “mozak” sve do dana kada taj osmeh odjednom postane stvaran, kada povuče endorfin iz tela u pravu, pravcatu radost. Isto je tako i sa dizajniranjem sebe i svega oko nas. I kada vam nije baš najbolji dan u nedelji, nađite u sebi barem toliko snage da umesto “dnevnih” uzmete “gostinske” šolje za kafu, makar bili sami u kući, učinite sebi to naizgled malo zadovoljstvo velike vrednosti. Znate šta je razvijen stil? To je onda kada jednog dana više ne budete imali različite šolje za različite prilike, nego kada otvorite policu, zastanete kako bi ste između više lepota izabrali jednu za to jutro ili popodne. To je i onda kada više ne budete u ormanu imali odeću koja vam lošije stoji uz onu koja vam dobro stoji. To je onda kada steknete pravu kondiciju zahvaljujući kojoj ćete moći da u svakom trenutku u vašem životu načinite mali iskorak ka onome što je lepše, bolje, prijatnije, elegantnije, udobnije, ka onome što će sve učiniti posebnijim, bilo radosnijim, bilo svečanijim a svakako lepšim.

Malo truda a mnogo radosti. Pogledajte oko vas one kojima je stalo i one kojima nije stalo. Kod kojih radije idete, sa kim radije provodite vreme? Hteli da priznate ili ne ali dizajniranje života može da ima velikog uticaja na njegovu atmosferu. Kada vam je teško, odmah se istuširajte, sredite kosu, osvežite se, obucite drugu kućnu odeću koja “osvetljava” vašu pojavu kada se pogledate u ogledalo. Spremite kuću, unesite biljke, pustite prijatnu muziku, pozovite prijatelje, napravite neku malu zakusku za njih. Samo nemojte sedeti i čekati da se samo od sebe sredi vaše raspoloženje i vaš život. Kada vi uložite volju i trud u dizajniranje života on vam to vrati radošću onih koji su deo vašeg života i koji tu radost prenose na vas. Ponekad neće primetiti ni promenu na vama ni promenu u vašoj kući ni vaš konkretan trud za njih ali će osećati veliku radost što su sa vama i to je važnije od svega, jer radost vaših dragih osoba je vaša radost.

Lepota života. Uživanje u životu. Pobeda nad sopstvenim tugama, životnim zastojima, rešenja za probleme razne, sve zajedno u toploj atmosferi urednog, prijatnog doma, daleko pre dolaze, niko me ne može ubediti u suprotno. Atmosfera je odgovorna za jedan dobar deo naših ostvarenja. Kada je prijatna, tu tuga i bol ne nestanu odmah ali svakako kraće “stanuju” nego u sumornim “svejednomije” ambijentima, molim vas upamtite to.

ČETRDESETI DAN

MISAO BROJ 26

Znate, držim da sam prilično srećan jer živim u zoni bez saobraćaja u delu grada koji mi omogućava ne samo da ne koristim gradski prevoz već da ne moram da koristim bilo kakav prevoz. Idem peške i tamo gde se većina čudi takvom izboru. Grad na brdima, sa plažama na dve reke, na obalama i ostrvima, na jezeru, sa šumama, parkovima, izletištima, sportskim kompleksima sa bazenima, brojnim i retko gde tako prijatnim i atraktivnim baštama kafea i restorana na ulicama, terasama kraj vode i na splavovima,  više je nego inspirativno mesto za duge šetnje bogate utiscima i doživljajima. Ipak, ponekad kada vreme „iscuri” nešto brže, gradski prevoz ili taksi omogućavaju mi da zadržim tačnost kao važan deo svog života i života onih koji me očekuju.

Pre jedno dva meseca krenem tako da uđem u gradski autobus broj 26, koji će me odvesti od beogradskog Trga Republike do Golsvordijeve ulice na Vračaru. U prepunom autobusu prislonim kartu na čitač stojeći na drugom stepeniku kad ljubazni ženski glas iz automata saopšti : „Nemate preostalog kredita...” Vidim da je do vozača nemoguće stići bar nekoliko narednih stanica, a revnosna kontrola ne čeka. Siđem sa stepenika, ne baš najraspoloženiji, možda i zbog toga što već nekoliko puta (apsurd je što je to i ukupan broj puta mog korišćenja usluga gradskog prevoza u godini) imam manje slobodnih vožnji na Bus Plus karti nego što sam mislio (na primer, ima dana kako sam kupio deset vožnji a kad sam stigao do preostalih četiri, automat mi je, takođe ljubazno, saopštio da nemam više kredita, dakle, neko od nas dvojice ne ume da broji do deset...) I tako, „pun ljubavi” prema sistemu naplate gradskog prevoza stanem pred kiosk sa novinama, dopunim kartu i okrenem se, kad ono, nova dvadeset šestica, gotovo prazna, čista, klimatizovana. Tad mi je „kliknulo”...!

Sećate se situacije kada u izlogu vidite neki komad garderobe o kojem ste baš maštali i pomislite, odlično, sutra ću doći. Sledećeg dana dođete i već iz daljine ugledate na mestu vašeg „ljubimca” neki drugi komad odeće. Sa zebnjom uđete u prodavnicu uz poslednju nadu da još negde visi u radnji čekajući baš vas, ali vas prodavačica izvede iz tog iščekivanja rečima da je pre sat vremena prodat poslednji artikal iz te linije i da više neće dobijati ništa od toga, čak ni slično. To je samo odeća a ipak odete pokunjeni. Još nekoliko dana traje „tuga” i prođe. A onda zaboravite i da ste hteli to da kupite. Jednog dana supružnik, prijatelj, deca vas pozovu u kupovinu ili sami šetate ulicom, poslednjeg letnjeg dana na primer, i „uz zvuke fanfara” ugledate novi  „isti ali mnogo bolji” odevni predmet. Odmah ga kupite shvativši da vam neuporedivo bolje stoji nego onaj prvi, „žuđeni”.

Kada se prvi izbor ne ostvari, potrudite se da budete spokojni. Ako se malo detaljnije podsetite, pronaćićete barem nekoliko primera kako ste dobro prošli kada ste mirno prihvatili da nešto u određenom trenutku ne može da se ostvari. Još ako ste to zaboravili, to znači da ste tome umanjili značaj. U velikom broju slučajeva kasnije ste bili nagrađeni daleko boljim okolnostima, izborima, rešenjima.

Kada nešto u trenutku ne ide kako valja, nemojte na silu da pokušavate da dovedete stvari do kraja. Od tvrdoglave upornosti po svaku cenu možete imati više štete nego koristi. Prvo, potrošićete daleko više energije, drugo indukovaćete u sebi, a moguće i u drugima, nepotreban stres, treće, u takvoj atmosferi ni rešenja ni izbori nisu baš najbolje od svoje vrste i na kraju, zadovoljstvo učinjenim daleko je manje nego kod strpljivog čoveka spremnog da odustane, kada vidi da nešto ide sa velikom mukom, ili, barem da odloži dok se misli ne razbistre do boljeg pristupa.

Da bih se lakše setio ovog pristupa, nazvao sam ga MISAO BROJ 26 po broju gradskog prevoza koji me je „probudio” i podsetio... Vi svoju asocijaciju na istu vrstu pristupa možete nazvati po nečem iz svog iskustva kako biste je lakše aktivirali kada zastanete pred nekom situacijom pitajući se da li da pokušavate uporno bez obzira koliko teško ide ili da sačekate bolji trenutak zaboravivši sve na neko vreme.

Spokoj je dragocena osobina. Neko je poseduje „oduvek”, neko na tome radi celog života. Ipak, malo spokoja u momentu donošenja odluke svako može da „aktivira”, dovoljno je samo da ima svest o tome da se sve odluke, velike i male, daleko bolje donesu u miru i spokoju. Titraj nemira je poslednje čovekovo stanje u kojem se odlučuje. Ako ste u nemiru, neka vam prvi cilj bude traženje spokoja. Svako ima svoj način dostizanja osećaja smirenosti samo se to vremenom zaboravlja. Zastanite, setite se šta vas najviše umiri, opustite se pa gledajte da to vratite u svoj život poput malih srećnih rituala. Vremenom, ma da je i najdalje otišao od vas, vratiće se taj samo vaš spokoj. Neka je i najmanji, dragocen je nemerivo. Vaš mali spokoj biće seme za vaš veliki spokoj, a vaše odluke donesene u miru i spokoju biće one koje su najbolje za vas i vaš život. Molim vas, upamtite to.