PEDESETI DAN

Moj kafić

Ima mnogo mesta na zemlji gde se uživanje u životu može sprovoditi grandiozno, sa velikim emocijama,  velikom prirodom, velikim stilom, velikim svetom i još većim impresijama... Istovremeno, to su mesta na kojima imamo priliku da doživimo zvezdane vrhunce sopstvene svesnosti koliko je lepo živeti. Udah, osmeh, endorfin koji se poput gomile mrava penje uz leđa preko vrata do korena kose podižući ga u slatkom finalu neizmerne zahvalnosti za svo dobro u životu. Ipak, ima jedno posebno mesto...

Da, to je omiljeni kafić. To je moj kafić. To je vaš kafić u kraju ili na posebnom mestu u gradu, možda negde sa pogledom na veliku vodu...

Moj ujak decenijama ima svoje društvo koje se okuplja u kafanama i kafićima koncentrisanim oko beogradskog Trga republike. Prvo kafana hotela Mažestik, pa Kulturni centar grada, pa kafić kod spomenika Knezu Mihailu, pa jedno vreme u Čika Ljubinoj ulici tik iza Narodnog muzeja pa onda nazad na trg. I tako se seli vesela družina sastavljena od profesora, glumaca, znamenitih sportskih trenera, lekara i mnogih drugih, spremnih da uz šoljicu kafe daju svoj doprinos ovoj jedinstvenoj hedonističkoj umetnosti.

Kao dobar đak svog ujaka, ja uredno činim isto seleći se po kafeima do tri, četiri ulice šireg radijusa od ujaka. I mogu vam reći da mi to jako dobro ide. Gotovo da bih se usudio da se smatram ekspertom u „kafićarskoj“ oblasti (Još su pre više od decenije deca po familiji na pitanje šta je teča, misleći na mene, odgovarali:“Kafićar“!)

Na putovanjima, u pažljivoj zajedničkoj analizi, supruga i ja biramo uvek mesta na starim trgovima ili nekoj obali, tamo gde prolaze ljudi i gde je pogled jedinstven, dva najvažnija kriterijuma.

U Beogradu, to su stara poznata mesta koja svako oko sebe ima ali je kriterijum atmosfera u kojoj može lepo da se priča, pa onda pozicija, pa ambijent. Dakle, ljudi koji tu dolaze, to je prvi kriterijum. Veseli, pričljivi! Zimi je posebno važno kada se uđe u zatvorene prostore, da budem tamo gde je živa reč jača od internet konekcije i gde je ventilacija odlična.

Leto i sedenje u baštama. Ujutro, popodne, predveče, uveče, kasno u noć. Nema pogrešnog termina i nema načina da se opiše taj stepen radosti koju može da izazove slika društva koje nestrpljivo očekuje da stignete. Ili onaj osećaj kada vas čeka prijatelj u istom terminu, u istom kafiću, sa istom narudžbom a uvek novim pričama sve sa upadanjem u reč kako se ne bi zaboravila neka od nabujalih misli. Onih misli koje dolaze samo kada je inspiracija u sagovorniku velika.

Dobija se velika doza životne radosti, dele se trenuci lepi i oni manje prijatni, pronalaze rešenja, slave rođendani, dobijaju korisne informacije, sklapaju poslovi, da, i još nešto jako važno, kućni ljubimac ima „carski tretman“....

Imate li svoj kafić? Odlično! Nemate još? Stvorite ga! Vizura koja se dobija u odnosu na sopstveni život kada se izmesti iz kuće u kafanu, može biti veoma korisna, dragocena ili jednostavno osvežavajuća promena po svakodnevni životni ritam.

Odličan model uživanja u životu ili, odličan start da se započne uživanje u životu.

Samo napred! Tu nema rizika, sem da možda pomalo ne preterate zaboravivši neke od redovnih obaveza...

ČETRDESET DEVETI DAN

Cilj

Imati jasan cilj u životu, velik je to blagoslov za čoveka. Znati ga osvajati po fazama, korak po korak, još veći. Ali posle mnogih iskustava koja su vodila ka definisanju konačnog cilja, reći ću vam nešto: Znate koji je najveći blagoslov? Kada još uvek nemate jasan cilj, kada vam razmišljanje o tome postane teret, kada sumnjate u svaku opciju, onda je angažovati sebe na poslu koji je moguć u tom trenutku najveća sreća za čoveka.

Raditi, uspostavljati kontakte, aktivno tragati, osvajati nove zone u trenutnom poslu kao i u pararelno istraživačkom putu koji vodi ka ostvarenju svojih planova, jeste nešto što se može nazvati pokretanjem sile ostvarenja, zamajcem koji nas vodi na našem putu do konačne tačke punog samoostvarenja. Čak i samo raditi nešto, čak kada to liči na sve samo ne na put ka željenom cilju, i tada je to pravljenje prvog koraka, uz uslov da odlučite da postanete gospodar misli u tom a i svakom drugom trenutku.

Kako?

Konačna tačka je osećanje mira i radosti koji nas preplave kada se nađemo na pravom mestu, u pravom poslu, sa odličnim saradnicima, u pravom prijateljstvu, u onakvoj vezi kakva nam po našim željama, verovanjima i sanjanjima pripada. Po tom osećanju znamo da smo stigli na cilj „putovanja“.  Mnogi od nas mnogo razmišljaju o tim trenucima, trenucima iz budućnosti. Onda se vrate u sadašnjost i nevoljno uz uzdah tereta nastavljaju svoj život. I tu je najveća greška. Uz rad, uz činjenje, kretanje među ljudima, uspostavljanje novih kontakata, poznanstava, dragocena pokretačka snaga leži u tome da svoje raspoloženje dovedemo u stanje vere u dobar ishod, koliko je moguće u radosti, onoj koja se ponekad sakrila duboko u nama i navedemo sebe da cilj ostavimo da spokojno miruje u podsvesti a mi se vratimo jedinom ispravnom vremenu u našim životima, sadašnjosti.

Nečinjenje je masovna „bolest“, mirenje sa „činjenicom“ da od ostvarenja želje neće biti ništa, još češća. To su dva „garanta“ neostvarenosti. Gledajući živote prijatelja i sopstveni život, uspeli na kraju nisu samo oni koji su odustali. Ponekad se desi da kroz iskustvo, kroz rad, stignemo do nekih drugih ciljeva o kojima nismo razmišljali pa se ispostavi da su to mnogo ispravniji, tačniji i blagodetniji ciljevi nego oni o kojima smo nekada razmišljali. Promena cilja, prepoznavanje novog, boljeg za nas, to je lepota iskustva koje dolazi iz stalnog rada, stalnog činjenja. Odustajanje i mirenje sa neostvarenošću kao konačnošću, jesu jedini razlozi neostvarenosti. Setite se toga svaki put kada vas obuzme bilo kakva sumnja, umor i njegova „prijateljica“ malodušnost. Molim vas, upamtite to.