SREĆNA NOVA 2013.

DEVETI DAN

Pronalaženje prave ljubavi

Koliko ljudi poznajete koji su u potrazi za pravom ljubavi, svojom idealnom polovinom, osobom sa kojom žele da provedu život? Ili ste i vi ti koji još uvek nisu pronašli svoju pravu ljubav? Koliko ljudi zaista nešto čini da ostvari svoju želju? Koji broj njih veruje da će se to ostvariti? Koliko njih počinje da sumnja da je brak baš toliko dobra stvar, nesvesni da je ta sumnja prvi od koraka u pravcu odustajanja? Koliko njih počinje da prihvata postojeću situaciju naglašavajući dobre strane jednine nakon što stalni izlasci postanu napor, kao što su udobnost, mir i tišina doma koji je „samo moj“ , odsustvo potrebe za prilagođavanjem...

Jednom me je otac početkom mojih tridesetih godina pitao šta planiram, šta tačno želim da radim, čime da se bavim, u kom  pravcu ide moj život i ja sam mu dao odgovor ovako, onako, ni meni čini mi se nije bilo najjasnije. Ono što mi je tada rekao odredilo je kasnije mnoge važne momente u mom životu: “E pa čega nema u glavi (mislima), nema ni u životu“. Nekako me je ta rečenica pogodila. Bilo je to veoma delotvorno buđenje. Sve što sam kasnije želeo da ostvarim potrudio sam se da moja želja u mislima postane što preciznija, što jasnija. Postajao sam zadovoljan tek kada osetim da se misao o želji iskristalisala i tada bih je ostavio. Ovo „ostavio“ vezano je za iskustvo moje majke koja je pre oko deceniju posetila manastir u Srbiji u želji da razgovara i posavetuje se sa sada već pokojnim duhovnikom koji je za to vreme važio za veoma mudrog čoveka a koji je opet, za svakog ko mu se obratio, imao pravu reč koja čoveka usmerava ka rešenju. Čekajući sa prijateljicom, čula je razgovor monaha sa jednim mladićem koji je rekao da mu dve žene koje su došle iz istog razloga kao i on ne smetaju i mogu da prisustvuju njihovom razgovoru. Mladić je izneo svoju želju, rekao da dugo želi ali se ništa ne dešava, želja se ne ostvaruje i da je očajan zbog toga. Monah mu tada reče jednu jedinu rečenicu: “Idi zapali sveću, pomoli se za tu želju, idi kući i zaboravi je.“ Mladić je bio iznenađen, bilo je jasno da je očekivao daleko duži razgovor, složeniji savet i posebnu molitvu za njega koju bi monah izgovorio. Ipak, poslušao je, zahvalio se i otišao svojim putem.

Nakon što mi je majka to ispričala shvatio sam šta je to što je važno za ostvarenje želje. NE KINJITE SVOJU ŽELJU stalnim besomučnim ponavljanjem kombinovanim sa pitanjima sumnje da li će se ostvariti. Kada je poželite i utvrdite na vama najbliži način, ljubavlju, molitvom, meditacijom, bljeskom iskrene radosti iz dubine duše, ostavite je na miru, zaboravite je. To je kao da ste negde u bašti ostavili seme nekog voća i zaboravili gde je to mesto a okolnosti su, poput Sunca i kiše, učinile svoje. I  jednog dana, na vaše veliko iznenađenje, nikao je mladi izdanak koji je već sledeće godine doneo sočne plodove. Ostaviti želju da se sama razvija nije jednostavno ali to znači da ste uspeli najvažniju stvar: OSLOBODILI STE SE STRAHOVA I SUMNJI U OSTVARENJE VAŠE VELIKE ŽELJE! Samo tako želja ima prostor i slobodu da se razvije do svog ostvarenja. U protivnom, sumnjama i strahovima stalno presecate tok ostvarenja, time i samoostvarenja i to kao da se krećete dva koraka napred pa možda i tri nazad i tako nigde ne stižete. Imajte poverenja u dobro zabeleženu želju u vašoj mentalnoj biblioteci. Zato je veoma važno kako ste je pohranili na čuvanje, u miru, ljubavi i iskrenoj radosti što takva želja u vama živi. Kada bude potrebno, vi ćete precizno prepoznavati situacije u kojima je važno i pravo vreme da se aktivirate u pravcu ostvarenja ili jednostavno prepoznati da je to to. Kada ostavite vašu želju na miru, nastavite normalnim tokom vaš život uživajući u svakom trenutku koji vam dolazi. Znate dobro da život ima mnogo toga različitog lepog da vam pruži i da sreću ne čini samo jedno. Uživajte u svemu a verovatno kada se najmanje budete nadali, nićiće izdanak vaše želje a nije isključeno da to odmah bude drvo sa zrelim plodovima. Ovde govorimo o ljubavi ali princip jednako tako zahvata svaku drugu iskrenu i čistu želju. Dobar baštovan će vam reći da sve zavisi od toga kako ste sadili, kakvu ste pripremu napravili i koju ste vrstu semena izabrali.

Na jednom seminaru na temu duhovnog „preuređivanja“ i isceljenja delova duše kojima je to potrebno, pored mene su sedele dve mlade žene koje su i ranije prisustvovale seminaru istog predavača  sa željom da shvate gde greše u želji da pronađu prave osobe za sebe. Povele su i svoje prijateljice jer su im prenele da su bile prezadovoljne prethodnim predavanjem. Iako je seminar sad imao drugu temu, inspirativni predavač Ivan Bavčević naveo je gde je osnovna greška nekog ko traži pravu osobu za sebe. Većina traži nekoga ko će biti određenog izgleda, karaktera, obrazovanja, uspešnosti, ko može da pruži ljubav, nežnost...  A potrebno je stvari postaviti drugačije: Tražim nekog kome ja želim nešto da pružim, da pružim sebe, svoju ljubav, nežnost...  Odsustvo i najmanje doze egocentričnosti i česte nesvesne sebičnosti pomaže želji da se ostvari. Kasnije na pauzi slušao sam priču žene koja je ranije poslušala predavača. Zvučala je nekako kao sad ja koji govorim vama. Velika želja u glasu da prijateljice shvate kolika je istina, snaga i delotvornost u onome što su upravo čule.

U muzičkoj školi u mojoj rodnoj Bačkoj Palanci na časovima solfeđa, imali smo nastavnicu Dušanku Kostelac, jednog zaista posebnog pedagoga, koja nam je između ostalog na klaviru svirala određene akorde i tražila da po sluhu pogodimo koji je to akord. Neko je bio uspešniji neko manje uspešan ali ono što pamtim je da nam je rekla: „Prvo što pomislite to je to, to je tačno, vidite da sva kasnija kolebanja ispadnu greška.“ Sedeći za pijaninom u našoj osunčanoj učionici, nastavnica solfeđa, ne sluteći koliko će to na nekog možda delovati, rekla nam je rečenicu koju sam ja upamtio i poput dubokog otiska poneo sa sobom u život zauvek.

Ne kolebajte se. Odlučite se, nije za to potrebno mnogo hrabrosti. Presecite voz besmislenih pitanja koja proizvodi sumnja. Odlučite šta tačno želite. Definišite tu sliku do poslednjeg detalja. Jednom ćete biti jako zadovoljni i uživaćete u dobrim posledicama toga što ste nekada bili precizni u definisanju sopstvenih želja.

Najjednostavnije je po pravilu, od kako je čoveka, najdelotvornije. Najjednostavniji principi koji usmeravaju delovanje ka bilo kojem uspešnom ostvarenju imaju najveću snagu. Srešćete se, verujem više puta u životu, u sopstvenom ili tuđem iskustvu sa ovom istinom. Molim vas, upamtite to.

Kristalno jasna i čista slika želje, ostavljanje želje u ljubavi i radosti da spokojno miruje u nama i to do stadijuma zaboravljanja  i nesebično postavljen cilj, traženje osobe kojoj ćemo pružiti svu svoju ljubav i svoj najbolji deo sebe jesu ono vaše najjednostavnije koje već ovog trenutka može mnogo da učini za vas. Koliko će biti uspešno, znate od koga i od čega zavisi.

OSMI DAN

Snaga dobrog odnosa sa roditeljima

Prirodni nastavak teme praštanja. I najbolji može da bude mnogo, mnogo bolji. Dobar odnos sa roditeljima nije nešto što se tokom zajedničkog življenja izgradi za ceo život. Gradi se celog našeg života, čak i onda kada roditelji odu sa Zemlje. Mnogi bi voleli (čitajte svi) da su roditelji, bilo majka ili otac, u nekom trenutku našeg života ili celog našeg perioda odrastanja postupili drugačije. Da nisu učinili ili izgovorili nešto čime su nam, često potpuno nesvesno, naneli bol, ožiljak u sećanju.

Nasilnici, narkomani, alkoholičari, psihički nestabilni po različitim osnovama, introvertni, hladni, trdoglavi, pogrešnih zastarelih ili primitivnih ubeđenja, bez razvijenog roditeljskog instikta ili samo jednom donešena neispravna odluka po dete, odsustvo podrške u ključnom trenutku, samo jedan jedini put izgovorena ne rečenica već jedna jedina bolna, uvredljiva reč. U duši deteta bilo šta od navedenog ima jednaku težinu i jednako boli. Zašto? Zato jer je to došlo od najbližih, od roditelja. Oni su prvi veliki izvor ljubavi, oni su modeli na koje se dete ugleda dok raste, oni su toplina, sigurnost ili ono što najviše nedostaje kada ih nema u odrastanju. Proporocionalno tome veliki je udarac, povređenost i bol kada se od roditelja doživi razočarenje. Većina ožiljke duše zadobijene od roditelja nosi celog života sa manje ili više svesnosti o stvarnom stepenu opterećenosti time. Slabost, tako prirodna i ljudska, da se porazgovara u porodici o najosetljivijim temama i time razveže čvor nerazumevanja, upravo taj teret čini takvim kakav jeste. Ponekad sve „miruje“, celog života oduzimajući kontinuirano jednako malo vazduha pri udahu sećanja na loš događaj, ponekad vreme radi u korist tereta i on postaje sve veći i sve teži onoliko koliko je slabost da se suoči sa problemom, sa bilo koje strane, na bilo koji način, veća.

Razgovarajte sa roditeljima. O svemu. Ako oni nisu od onih koji su spremni na razgovor budite vi ti koji ćete malo po malo naučiti svog oca ili majku da je razgovor magično oruđe u stvaranju dobrih odnosa. Već pomenuto blagotvorno zajedničko pijenje kafe, ponekad uz tople kolače, baš u komunikaciji sa roditeljima pokazuje svu svoju veliku snagu i vrednost. Očekivanje da se roditelji ponašaju „roditeljski“ često može da bude jalov posao. Mnogi od njih čvrsto veruju u ispravnost svojih postupaka prema deci i u svim životnim situacijama. Nije retko da su oni robovi porodičnog nasleđa obrasca u vaspitanju dece. Mnogi ne vide, ne umeju i ne mogu da sagledaju životne situacije drugačije, kompleksnije. Domet roditeljske svesnosti je ponekad poražavajuće mali. Šta onda učiniti? Iz sve svoje ljubavi za majku i oca, sa najvećim mogućim strpljenjem za napredovanje malim koracima, pomoći im da shvate da ne postoji samo jedan put i jedna ispravna odluka i da nisu baš svi srećni ako se čini tako kako oni žele, očekuju ili naređuju. Čistog srca punog ljubavi, samo tako možete da očekujete da ćete dopreti do roditelja. Upornošću i strpljenjem.

Ipak, istina je i nešto drugo. Niti svi imamo dovoljno strpljenja, znanja ili snage da dođemo do ovih ciljeva kroz rad sa roditeljima niti su svi roditelji u mogućnosti da se promene, ma koliko svi zajedno verovali i znali da uvek može bolje. Važan je trenutak u životu kada shvatimo koliko zaista možemo da utičemo na roditelja. Takođe, jednako je važno da razumemo, shvatimo i prihvatimo da će zauvek biti tako. Bilo da je za to odgovoran opijat koji stvara zavisnost i pomućuje zdravo rasuđivanje, neka bolest ili crte karaktera koje odolevaju svim dobrim namerama i postupcima, u takvim okolnostima dete nema drugu mogućnost nego da to razume i prihvati. Da ne odustaje od pokušaja da pomogne, ali da sagleda koliko je realno u stanju da to učini samo, bez pomoći sa strane ili da li uopšte bilo šta da preduzme ako roditelj decenijama čini isto u čvrstoj odluci da se ne menja.

Da bi nam svima bilo lakše da živimo sa različitim iskustvima odrastanja uz roditelje potrebno je sledeće: DA SHVATIMO DA SU RODITELJI ZA NAS UVEK ČINILI ONO NAJBOLJE ŠTO SU ZNALI, UMELI I MOGLI. Gledamo ih svakoga dana kako idu stariji, kako se menjaju karakteri, kako nam je potrebno više strpljenja i razumevanja nego ranije. Vreme koje prolazi dobro je iskoristiti na najlepši način. Kad pogledamo, malo je to vremena koje provedemo sa roditeljima i nije ga ostalo baš puno. Ako uvidite da nešto nikada neće shvatiti, razumeti, prihvatiti ili se možda pokajati za određeni postupak, ne insistirajte na tome. Ne gubite snagu i vreme na to. Organizujte zajednički život u pravcu prijatnih trenutaka, slavlja, veselih događaja, porodičnih ručkova. Veseljem i radošću koju nosite sa sobom i darujete roditeljima ne možete ispraviti sve greške i teške trenutke iz zajedničke prošlosti, ali sigurno možete doprineti stvaranju atmosfere iskrene radosti življenja u kojoj mnogi tereti, u prvom redu vaši, potom i zajednički,  gube snagu. I to je, takođe, uspeh. Značajan uspeh.

Kada smo bili deca oni su bili odgovorni za nas. Sad, kada su oni stariji a mi odrasli i svesni ljudi, možemo mnogo toga. Možemo da čitav zajednički život i svet prebacimo u sasvim novu, drugačiju dimenziju. Beskrajna ljubav, beskrajno razumevanje i PRAŠTANJE leči i osvetljava sve odnose. Nije uvek lako to je istina, ali nagrada koja stigne kada pobedimo sebe, sopstvene tuge i razočarenja vezana za roditelje je ogromna a njena vrednost po naš srećan, rasterećeniji a time i kvalitetniji život nemeriva.

Veoma je važno sa kakvim mislima i osećanjima ispratimo naše roditelje kada jednom odu sa ovog sveta. Po nas je važno, jer roditelji nastavljaju da žive u našim mislima, sve ono što smo uspeli sa njima ili nismo ostaje takođe kao trajan zapis u nama. Sećanja sa kojima ćemo živeti, uspomene na oca i majku postaće ili teret ili izvor ljubavi iz kojeg se crpi inspiracija i ljubav za sebe, za druge i čuva i neguje ona trajna za roditelje. Sami možemo na vreme da učinimo mnogo toga što je do nas da taj odnos, dokle god je nas, bude najbolji moguć. Ukoliko ne uspemo da činjenjem promenimo stvari na bolje, uvek ostaje PRAŠTANJE, iz dubine duše, iz srca, iz sve svoje ljubavi za roditelje, ne za onakve kakve smo želeli da budu nego onakve kakvi su zaista bili. Nesavršeni ali naši i najbolji koje smo imali. Deco svojih roditelja, dobar odnos sa roditeljima je stvar izbora. Čak i onda kada se čini da ga nema. A redosled onoga što je naš deo u odnosu prema majci i ocu ostaje zauvek isti: Ljubav, činjenje, razumevanje i praštanje.

SEDMI DAN

Praštanje

Kad nekom prvi put govorim o važnosti praštanja, većinom dobijem isti samouvereno spreman odgovor: nemam kome šta da oprostim. Gotovo je neverovatno koliko je u čoveku snažan mehanizam, koji impulsom uslovnog refleksa sprečava suočavanje sa sopstvenim slabostima, teretima i tugama... Većina živi u uverenju (želi da veruje) kako je sve svoje odnose uredila, svima sve oprostila i ide mirno kroz život. Lakoća življenja je jedna od najpopularnijih uloga kojom ljudi manje ili više uspešno skrivaju velike i bolne ili tihe, toliko nevidljive terete da se samom nosiocu toga ponekad učini da su nestali. Privid istina ume da obezbedi srećne trenutke u kojima se sa vazduhom udahne nešto životne radosti. Sve ostalo vreme je život sa teretom tihog bola, možda malog ali konstantno, neumoljivo prisutnog. Što je želja veća da on nestane, tuga koja buja na sopstvenoj nemogućnosti da nekome nešto oprostimo, zauzima sve veći prostor sprečavajući mnoge važne segmente naših života da se razviju i ostvare u svom punom potencijalu.

Ljudi koji tek ulaze u naše živote na primer, uskraćeni su za neke od najsvetlijih tačaka onoga najboljeg u nama time što gradimo nove odnose a da stare nismo „pospremali“. Grč nedovršenosti, koji nesvesno „nosimo“ svuda sa sobom, umanjuje snagu ljubavi koju želimo da pružimo do te mere da se ponekad dešava da tu ljubav koju smo iskreno namenili nekom, taj neko ne prepozna, jednostavno je ne shvati tako. Ukoliko pak dođe do ostvarenja ljubavi, ona ume da trpi kao da joj, najblaže rečeno, nedostaje  vazduha.

Tegovi nepraštanja spadaju u velike životne balaste. Na sreću čovek ima izbor, da li da ih se reši ili da ih ostavi u sebi zauvek. Gotovo da svako od nas zna barem nekog ili za nekog ko je otišao sa ovog sveta a da nije mogao, želeo ili znao kako da nekom oprosti. Život sa takvim teretom nije život koji teče. To je život koji se muči, pati i često misleći da je to bez razloga i nepravedno, posustaje onda kada je potrebno najviše snage...

Kao što ljubav prema sebi, njen kvalitet, iskrenost, dubina i snaga, čini nama i našem životu veliko dobro poboljšavajući tako i odnose sa drugim ljudima, tako isto, praštanje samom sebi omogućava da kroz život krenemo određenim redom, oslobođeni  tereta prvog stepenika praštanja. Većina ljudi želi da se ponaša ispravno. Da uvek postupi najispravnije, da učini i kaže baš ono što je najbolje u određenom trenutku, da nikada ne povredi ni sebe ni druge. I pored svog truda i želje, greške se dešavaju i važno je razumeti i prihvatiti da je to ljudski, normalno i prirodno.

Oprostite sebi. Bilo da je po vama vaša greška velika ili mala, ona je jednako teška ako je u vama godinama zarobljena nepraštanjem. Vratite u sećanju taj trenutak, prođite kroz njega sa svom svojom ljubavlju i toplinom koju možete da skupite u sebi za sebe, izgovorite svoje ime i recite sebi da opraštate. Nakon toga, udahnite duboko i primenite vežbu o kojoj smo već govorili, udišem mir, ljubav i spokoj, izdišem stres, bol i patnju. Izgovorite ono što je vama u tom trenutku potrebno, ono što osećate. Nakon toga pratite disanje dok ono ne postane ujednačeno, lako.

Zahvalnost prema životu koji vam je omogućio da nešto dobro učinite za sebe je osećanje kojem bi bilo lepo da težite svaki put kada osetite da ste nešto postigli, na ovom i na bilo kom drugom životnom planu. Moć proživljavanja zahvalnosti se na najlepši i najpotpuniji način nastavlja na osećanja praštanja i ljubavi stvarajući u nama osećaj mira i spokoja, stanja iz kojeg donosimo najispravnije odluke i činimo najlepše i najbolje za sebe i za druge. Trenutak kada osetite zahvalnost jeste potvrda sebi da ste budni, svesni, da potpuno pripadate trenutku (POSTOJI SAMO SAD) i da ste svesni vrednosti koju ste u tom trenutku ostvarili, duhovne ili materijalne, za sebe ili nekog drugog koja opet dobija duhovnu vrednost time što nekog usrećuje.

Oprostite drugima. Mada u trenutku možda pomislite da nemate kome šta da praštate ipak zastanite. Sećanje je veoma „mudro“ u takvim trenucima, dovešće u vaše misli  tačno one osobe kojima je po vas dobro da im oprostite, kojima želite da oprostite. Nije nužno da ih morate sresti. Ako imate priliku da zamolite za oproštaj licem u lice utoliko bolje. Ipak, većina najčešće nije kraj nas, živi daleko ili više nije na Zemlji. Postoji više metoda kako možete da prizovete u sećanje osobe iz vašeg života. Ponekad je to jedna ili dve osobe pa je to jednostavnije. Ponekad je to više osoba.

Jedan od najpoznatijih metoda jeste putovanje kroz sopstveni život. Pokrenite sećanje na sopstveni život daleko u prošlost, u detinjstvo, do prvog trenutka kojeg se sećate i pustite da se film o vašem životu odmotava pred vama. Bilo da zamislite filmsku projekciju na belom platnu razapetom u vašim mislima, bilo da zamislite da putujete nekom napravom poput vremeplova, dobar učinak je jednak. Ovakav metod sprovodi mnogo detaljnije „čišćenje“ sopstvenog života (poput kvalitetnog anti-virus programa u vašem kompjuteru) spakovanog u biblioteci sećanja, omogućavajući da se učine i ona praštanja koja bi mnogi nazvali manje važnim. Nema velikih i malih, svako praštanje je jednako i „malo“ može da ima dugoročne i velike loše posledice.

Jedna po jedna osoba iz različitih perioda vašeg proteklog života prilaziće vam. Vi najbolje znate šta želite da im kažete, kako da ih zamolite za oproštaj gledajući ih u oči. Uvek sa srcem punim ljubavi. Svaki susret završite iskrenim i toplim zagrljajem i pustite osobu kojoj ste oprostili da srećna ide dalje, svojim putem gde god da je ona zaista u ovom trenutku. Polako, doćićete do svoje današnjice. Kada završite, ostanite još neko vreme zatvorenih očiju, onoliko koliko je vama potrebno da se „vratite“. Rasterećenost je mala reč koja može da opiše stanje duše nakon ovako detaljno učinjenog velikog čina praštanja.