ŠEZDESET DRUGI DAN

Odlasci dragih ljudi

Razgovaram sa onima koji su ispratili nekog sa ovog sveta. Ovih godina, ovih meseci, ovih nedelja. Boli. Znam da boli. I znam da će potrajati. I znam da od bola zbog razdvajanja ponekad neće imati vazduha. I znam da neće moći jedno vreme da kontrolišu talase tuge i talase suza. I znam da će biti potrebno vreme dok se prihvati odlazak. I znam da će negde u dubini duše u nekoj skrivenoj kutiji biti sačuvano jedno malo, samo njihovo, samo moje, neprihvatanje zauvek.

Kada pogledam svoj život i setim se svih koji su otišli, baba, deda, ujaka, stričeva, tetaka, strina, prijatelja u dvadesetim godinama, komšija starog i novog komšiluka, baba, deda i roditelja mojih prijatelja, čitave vojske ljudi koji su moj život učinili posebnim, bogatim, pa i spektakularnim ako baš hoćete, uplašim se za trenutak. A ima li druga opcija? Za sada ne.

Prihvatanje je naše zdravorazumsko nasleđe jer smo ljudi, bića koja makar i sto godina živela u biti kratko žive. Mi smo smrtnici. Nije najsrećnija definicija ali je istinita. Znajući to, lepo bi bilo da koliko je do nas proživimo naš život što ispunjenije, kvalitetnije, pre svega što svesnije što je ujedno i centralna tema svih ovih priča po danima...

Tuga po razdvajanju dugo vodi bitku sa prihvatanjem. I tako je oduvek. Sva znanja, saznanja i iskustva padaju pred trenutkom kada se sazna da je neko drag napustio ovaj svet...

A šta ja to govorim ovih godina, meseci i nedelja svojim prijateljima kada se nađu u toj prirodnoj situaciji svih naših života?

Ne mnogo. Kažem im da se fokusiraju na srećne trenutke, doživljaje, godine koje su imali sa onima koji su otišli. Kažem im da pokušaju da zamisle šta bi bilo da ih nikada nisu imali. Kažem im da bi bilo divno da budu svesni te privilegije što je u njihovom životu bila ta posebna, jedinstvena osoba i da svoju dušu ispune velikom i čistom zahvalnošću zbog toga. Kažem im da svoje srce ispune ljubavlju, velikom ljubavlju prema svima kako bi ih podsetio na druge žive ljude vredne pažnje. Kažem im da im njihov život sa tom osobom nikada niko neće moći uzeti. Kažem im da onaj koji je otišao, u njihovim mislima živi zauvek i da to nije fraza, jer, ako u mislima čuvamo prošlost, radimo na sadašnjosti i planiramo budućnost, volimo i pružamo ljubav i radujemo se, i znamo da je to deo naše stvarnosti, onda je i sećanje na ranije proživljen život sa tom posebnom osobom takođe živo kao i te misli.

Srcem punim ljubavi kroz dalji život. Samo i jedino tako. Malo po malo, korak po korak, koliko se može. Bez očekivanja od sebe, bez samoosuđivanja zbog „propuštenih“ trenutaka. Vreme je u tome dobar saveznik. I ljudi oko nas. Posebno oni najbliži i najstrpljiviji jer i posle najveće tuge, uvek ima neko ko zaslužuje našu pažnju, naš osmeh i našu ljubav.