SEDAMDESET TREĆI DAN

Godina "koronskog" življenja

Mislio sam da se priča o tome kako uživati u životu bliži kraju, da sam ispričao i završio priču o načinima na koje možemo da doprinesemo sopstvenom životu, da uživamo barem malo svakog dana, potpuno svesni svega što nam se dešava, zahvalni za svako iskustvo koje smo zajedno mogli da ugradimo u naše napretke proteklih godina. A onda se desila velika epidemija. Svet je zastao. Mnogi su mnogo, iscrpno i tačno pisali o tome šta ovo iskustvo znači za čoveka, za svet, za život na našoj planeti i koje su promene zauvek nastale u našim životima. Raščlanjivano je šta smo izgubili a šta dobili. Sluđivali su nas stručnjaci i razni analitičari sa informacijama od toga da je korona najstrašnija pošast istorije ljudskog roda do toga da je to obična izmišljotina. Svi mi koji smo pozanavali ili imali u porodici, familiji nekog ko je u ovom periodu umro od ili mu je odlazak potpomognut koronom, našli smo se na sred čistine, između dve strane od kojih svaka brani svoje mišljenje. O Bože kako je ta atmosfera nepotrebnog trošenja energije za još nepotrebnije sukobe za nas bio dodatni teret.

 

Imao sam koronu. Nije to bio grip. Nikada ništa slično nisam imao. Bilo je to veoma teško iskustvo. Ipak, i tada su me pojedinci oko mene ubeđivali da to nije ništa novo iako sami nisu bili bolesni. Ne do tad. Otkriće o tome kako mnogi reaguju na ovu svima novu situaciju često nije bilo prijatno, ponekad je plašilo i na kraju opet ispadalo nekako tužno. Tužno je bilo otkriće koliko su krhki, nestabilni, povodljivi i koliko su malo uradili do tada za svoj duh, jako malo, gotovo ništa. Tužno je bilo koliko su malo pružili svojim domovima pa su ih ovi sada „mučili“ kada su morali da ostanu u njima zatvoreni danima.

 

A od svega je pored umiranja najtužnije bilo što smo izgubili zagrljaj.

 

Život na Balkanu, ratovi, patnja i bol su bili toliki da su mnogi zapitali Boga, nije li moglo ovo nekako ovog puta da nas zaobiđe i šta još to baš mi imamo da naučimo. Susreli smo se sa novom formom straha od nepoznate neizvesnosti i na kraju naučili da živimo i sa tim strahom, svako na svoj način. Epidemija još traje i strah još traje ali je sada poznat i mukama se ako baš ne vidi, ono nazire kraj. I to će proći. I strah će proći.

 

Ipak Ljubav izgubili nismo. Neviđanja, ta inače „bolest“ našeg doba, pojačavala su osećaj nedostajanja. Imali smo dovoljno vremena da makar i na daljinu odnegujemo ljubav tamo gde vredi i srećom, mnogo ređe, da pustimo one koji nisu umeli da vide našu dobru nameru, našu radost, našu želju da baš oni budu deo našeg života. Ako niste, izgovorite glasno da ima ko da vas kasnije podseti ili zabeležite u neki notes (ne u nesigurni telefon) sve ono što ste poželeli da radite kada sve ovo prođe, koga više da viđate, koga da posetite, sa kim i gde da putujete, šta da uradite a što ste odavno želeli. Tako ćete sačuvati te želje koje su rođene iz vaše najiskrenije strasti za divnim, svakodnevnim i običnim životom, zajedno sa onima do kojih vam je najviše i posebno stalo. Jer ukoliko ne upamtite, ne zabeležite a tokom korone malo od toga sprovedete, kada sve prođe, postoji rizik kao i posle bombardovanja Jugoslavije 1999. godine koje je među ljudima razvilo jak osećaj bliskosti, nežne empatije, da se odmah vratite kolotečini brojnih obaveza koje vas „sprečavaju“ da češće ili uopšte viđate drage ljude. U tom slučaju, korona bi na kraju pobedila ukoliko bi ispala jača od života, jača od ljubavi, jača od zagrljaja. A znam vas, znam sebe i zbog toga verujem, neće.

 

Mnogima moguće ovo nisam morao da napišem, ali, ipak jesam, za svaki slučaj. Neka ovo bude još jedan podsetnik da dobar život zahteva trud, da se srećan život ne čeka nego režira, da je centar našeg života ljubav a jedna od njenih najlepših manifestacija zagrljaj.

U to ime, do sledećeg i viđenja i zagrljaja, živeli!