петак, 20. септембар 2013.

DVADESET DEVETI DAN

Povratak sa letovanja

Čitam tako proletos u nekom magazinu u kafeu (a gde bi drugo) tekst „Depresija posle godišnjeg odmora“ i mislim kakvo preterivanje. Uvek mi je naravno pomalo žao kada se letovanje završi ali depresija...

Povratak sa odmora je za mene uvek imao tri faze: mala tuga kada more iščezne iz vidokruga, putovanje kao obaveza i na kraju radost što se vraćam kući. Ipak, ove godine bilo je nešto drugačije. Predivno mediteransko ostrvo, divni gradovi i sela, još divniji ljudi, odmor sa mnogo velikih emocija i onda naravno, povratak kući. Ne mogu baš da to nazovem depresijom ali je svakako prva dva dana trajalo malo pojačanije lebdenje neprilagođene osobe na „kopnene“ uslove sa nižom temperaturom za u proseku petnaest stepeni. U jednom trenutku naišao je kratak ali vrlo efektan „strujni udar“ tuge kada sam osvestio kakva je lepota bujala pred mojim očima tri nedelje kroz slike i doživljaje a sad je daleko... Obzirom da je veliki luksuz biti tužan, razmislim šta mi valja činiti: prijatelji u velikim količinama.

Razgovor sa prijateljima, tim posebnim dragim bićima čini čuda, uvek i u svemu. I u ovom slučaju lekovitost je neizmerna. Oni omogućavaju da se vesela atmosfera letovanja prenese u vaš i njihove domove, da se radost zajedničkog življenja ponovo utvrdi, potvrdi i pojača i pokaže kako je to vrednije od svega i kako je to u vrhu gradacije životnih radosti. A za putovanja ćemo lako. Sećam se najboljih vikenda u vikendicama na samo par kilometara od kuće. Uz dobro društvo ne postoji mesto, ma kakvo ono bilo, a da ti nije lepo. I tako onda i proteklo letovanje dobija najlepši nastavak. Svi pokazujemo jedni drugima fotografije sa mesta koja smo obišli...

Ranijih godina smo umeli još nešto da radimo sa društvom sa kojim smo proveli letovanje. Po povratku kući pravili bi neka od naših tipičnih jela sa letovanja, ukrasili prostor morskim školjkama, kamenjem, svećama, maketama jedrilica i pili strogo ono vino koje uvek pijemo na odmoru. Gitara i to je to. Smeh, kuckanje čaša, zvuk escajga na tanjirima i eto dva, tri sata posle ponoći brže nego što bilo ko pomisli.

Nije nam samo more važno. Važna je emocija koju ono izaziva i sve oko njega, radost koja u nama buja, a dobra stvar sa tim je što se ta radost može poneti kući i podeliti sa dragim osobama. Gde je tu onda prostor za depresiju? Nigde.

Voleti ljude oko sebe je jednako živeti u privilegovanoj zoni posebne životne radosti. Postoje razni životni ciljevi u životu koji traže odricanja. Gledajte da odricanja od deljenja života sa svojim prijateljima budu svedena na najmanju moguću meru. Kad prođe vreme, ostvarite na primer zavidnu karijeru a sačuvate najkvalitetnije ljude oko sebe, samo tako imaćete razloga da uživate u dobrom bilansu načina na koji ste potrošili proteklo vreme vašeg života. Ostali varijeteti životnih ostvarenosti, oni bez bliskih ljudi oko nas ne garantuju puno srce. Složićete se, tako velik a tako nepotreban rizik.