ŠESTI DAN

Strahovi

Strah od smrti, strah od bolesti, strah od neuspeha svog ili svojih najbližih, strah od neizvesnosti, nedefinisani kontinuirani strah poput senke koja prati i pritiska, stotine strahova izviru sa svih strana i ne daju nam da dišemo i živimo slobodno. Oni su „krivi“ što se osećamo loše, oni su krivi što fizički nismo dobro, oni su krivi što blokiraju naše samoostvarenje u bilo kojoj oblasti života. Dok pratite ovu priču, prirodno je da se kod nekih od vas povećava pritisak usled „ustalasavanja“ strahova koji upravo ovog trenutka žive u vama. Kako onda uživati u životu? Nikako dok ne vidimo šta ćemo da uradimo sa tim strahom ili strahovima. Pre uživanja ide režiranje a pre režiranja ima tu još nekog posla, dovesti sebe do tog nivoa da možemo smireno i kreativno stvarati lepši sopstveni i živote drugih ...

Dakle, šta da radimo sa sopstvenim strahom?

Verujemo da nas pritiska dolazeći od nekud, većina će vrlo brzo definisati razloge i ljude, situacije i ambijente koji su glavni „krivci“ tog dugotrajnog neprijatnog osećaja. Svim ovim razlozima zajedničko je jedno, oni su svi negde spolja i van nas. Oni su odgovorni. „Oni“ istina mogu biti inicijalne kapisle, ali ono što se potom razvija, živi i neguje u nama, samo je naša zasluga.

Dr Larisa Fotina stvorila je jednu od najdelotvornijih metoda sa kojima sam se sreo i koju sa iskrenim zadovoljstvom ciklično primenjujem, LORA, put mladosti i zdravlja. To je sistem fizičkih i mentanih vežbi koji, kada vas doktorka Fotina provede kroz program i obuči, pokrene u vama uspavanu sposobnost samosiceljivanja, samoobnavljanja i podmlađivanja organizma. Oboleli organ Larisa naziva omiljenim organom poništavajući tako sve nagomilane strahove, mržnju i mnoga druga loša osećanja zbog postojanja određene bolesti u telu. Menjanjem našeg stava prema obolelom organu, menja se i on sam. Važno je da nema otpora, tu se slažu mnogi autori tehnika rada na sebi širom sveta. Sve čemu se snažno opiremo dobija na snazi čineći naše iskustvo sve težim.

Nakon seminara Lora rodila mi se ideja, zašto ne bih strah nazvao omiljenim, dragim i bliskim. Jer i on je takođe vrsta „greške“ u našim mislima i takođe ga je, kako sam kasnije uvideo, moguće lečiti menjanjem odnosa prema njemu. Prvi korak je prepoznavanje sopstvenog straha ili strahova. Najjednostavniji i najprecizniji način je da zapišete svoje strahove. Pogledajte list hartije sa vašim spiskom. Strah po strah. Doćiće do uznemirenja kada ih ugledate zapisane i zajedno. Uradite jednostavnu vežbu. Ne sklanjajte pogled sa hartije, sedite naslonjeni na naslon stolice i uspravno koliko vam prija za stolom i počnite da pratite sopstveno disanje. Dišite polako i duboko u ritmu koji vam odgovara, vremenski onoliko koliko je potrebno da osetite da je prvobitni stres počeo da popušta, obratite pažnju na jedan po jedan deo tela, osetite kako se opušta, disanje postaje samo od sebe sve pliće, ujednačenije, prijatnije i kada osetite da ste došli u stanje kao da lebdite od fizičkog olakšanja, uzmite spisak u ruke i pogledajte ga pogledom kojim gledate mirno, lepo zaigrano dete u tišini doma ili već nešto vama jednako blisko. Obratite mu se, u sebi ili glasno: „Dragi moj, želim da porazgovaram sa tobom. Želim da ti kažem da znam zašto si toliko u meni. Želim da ti se zahvalim za iskustvo koje si mi pružio i kažem ti da osećam iskreno i duboko, da je došlo vreme da kreneš iz mene svojim putem ...“ Tekst nije stroga formula, svako može da pronađe one reči i način koji oseća kao najveću istinu. Neki strahovi otićiće brže neki sporije, ali ovu vežbu možete ponavljati onoliko koliko vam je potrebno da dođete u stanje osećaja da ste se istinski oslobodili.

Druga, jednostavna i delotvorna vežba jeste trenutak posle preživljenog stresa, kada su misli a time i organizam najviše uznemireni, kada strah ume da blokira misli. Lepo je da ste tada u mogućnosti da izađete u dvorište, park, među drveće ali jednako dobro služi i prostorija u kojoj možete da se osamite i da uradite sledeće: sa uzdahom govorite (tiho ili u sebi) kako udišete, ljubav, mir, zadovoljstvo, spokoj a sa izdahom, stres, bol, nagomilani strah i druge „nečistoće“. Ponavljajte onoliko koliko osećate da vam je potrebno i da ste profunkcionisali, da su vam se misli sredile a pritisak normalizovao.

U svakodnevnom životu postoje često tehnički preduslovi oslobađanja od straha kada je potrebno da preduzmemo neku aktivnost, da nešto važno pre toga učinimo, nešto pospremamo, položimo ispit, završimo veliki projekat poput gradnje doma, nešto rizikujemo zarad uspeha, zaradimo potrebnu količinu novca, vratimo dugove, nešto možda nekom oprostimo i mnoge druge nama važne stvari. Ipak i tada, vežba sa sastavljanjem spiska strahova na primer (jedna je od mnogih uspešnih) može da postane vaš preduslov ovog preduslova. Tako ćete željeno mnogo jednostavnije, rasterećenije ostvariti. Shvatili ste da je ključ u prepoznavanju i jasnom definisanju sopstvenog straha. To je prvi i nikako mali korak.

Terapija razgovorom, stara i delotvorna, nezaobilazna je u ovome. Podeliti sa nekim bliskim svoje misli uz čuvenu šoljicu kafe, čini našoj duši posebno, toplo i iskreno olakšanje. Par očiju koji nas gleda i pažljivo sluša, ume da bude jači od svake druge vežbe ili terapije. Strahovi od smrti, strahovi od gubitka voljenih, samo su neki od balasta koji kroz razgovor daleko lakše to prestaju da budu. Ponekad kada ste onako „ukupnološenijeminidočega“, nemojte da sedite sami u kući. Pravac u kafe! Ljudi, čak i oni koji vam nisu naročito bliski, mogu vam biti veoma dragoceni. Razgovor UOPŠTE NE MORA da ide u pravcu oslobađanja od vaših loših misli. Jednostavno, dnevni uobičajeni kafanski razgovor dovodi do prebacivanja fokusa sa brige o sebi na opšte teme koje zanimaju sve prisutne i polako, kako razgovor teče, olakšanje dolazi „samo od sebe“. Ako ste se zapitali a zašto nisam ostao, ostala sa nekim od ukućana, može i tako ali ovo je u većini situacija delotvornije. Zašto? Jednostavno, ukućani nas poznaju dobro, pa su ponekad skloni da se najpogrešnije saživljavaju sa našim problemima izgovarajući pri tom, na primer, „strašno“ i slične empatijske besmislice usporavajući tako naš prelazak iz lošeg u dobro raspoloženje.

Dobro je znati da loše raspoloženje „voli“ ovakve sagovornike, jer se njima tako „hrani“ i ućvršćuje u svoj svojoj grandioznoj ružnoći i teretu. Dakle, upamtite to i pravac u društvo. A naši dragi, pa zato i jesu dragi što će sve to razumeti ...

Svako uklanjanje straha je dobro shvatiti kao veliku životnu pobedu koja otvara mnoge nove mogućnosti, podiže nivo uspešnosti usled boljeg ukupnog funkcionisanja.. Nisu svi strahovi sami po sebi loši. Većina je odlična inicijalna kapisla koja signalizira da je hitno potrebno nešto da se menja. Time nas "primorava" da preduzmemo akciju u pravcu boljih rešenja po nas. Kada sve prođe, i osvrnemo se, često pomislimo kako je bilo dobro što smo osetili toliki i takav strah koji nas je doveo do daleko boljih okolnosti, uslova i života ukupno.