ŠEZDESET TREĆI DAN

Kritikovanje

Leti volim jako sebi da ugađam. U stvari, uvek volim sebi da ugađam. Jedan od najvažnijih rituala jeste deo leta koji provodim kod roditelja. Danas sam farbao ogradu, uključujući sve gvozdene kovine na kući i oko kuće. Onda sam zadovoljan obavljenim poslom u stričevom voćnjaku pio kafu sa familijom svih generacija i roditeljima, do malo pre zalaska sunca, do trenutka kada ceo komšiluk zaliva travnjake vodom iz velikih dubina sa svojih bunara i tako dobrano ohladi vrelinu letnje večeri. Iza ograda, u dvorištima, nakon zalivanja glasovi:“Ala je sad ohlađeno, ne da ćemo spavati...“!

Onda sam sasvim slučajno gledao dokumentarnu emisiju o snežnim predelima sveta. Japanski naučnik predstavio je rezultate svojih istražavanja, formiranje kristala snega na određeni način, u zavisnosti od vrste muzike koja se emituje. Najveličanstvenije forme pravilnih kristala snega poput kraljevskih tijara nastaju kada se emituje klasična muzika uključujući i plemenite tekstove libreta čuvenih operskih arija. Bilo koja agresivna muzika utiče na stvaranje kristala nepravilnih formi. Od vode led, od leda savršenstvo, delo Majke Prirode.

U  jednom trenutku, negde pred kraj emisije, moja majka kaže:“Zamisli onda šta se dešava sa našim telom pod različitim zvucima a sedamdeset posto smo voda.“

I onda mi je došla misao, pitanje...

Pre toga, na kraju mnogih dana, zahvalan Bogu, odlazim na spavanje u roditeljskoj kući i pred san u krevetu razmišljam jedne večeri, pitajući se, šta sad to ovde meni posebno prija, danas, juče, proteklih nedelja. Jasno mi je sasvim gde je jedna provincija u bogatoj Bačkoj u prednosti u odnosu na uzavrelu prestonicu, posebno ako je to kod mame i tate  sa tretmanom kao u tinejdžersko doba na nekom od raspusta. I setim se. 

Gotovo da nema kritikovanja kao što to ima u prestonici. Stvari jesu ovde podložne sumnji, čak studioznim komšijskim „proverama“ uz kafu ali je daleko manje žestine, u stvari kad malo razmislim, kritikovanja se ni ne mogu setiti ovih nedelja. Bez obzira kakvog su materijalnog stanja sagovornici, koliko bi mogli ili ne da budu zadovoljni sopstvenim životom, nema kritikovanja u velikoj žestini. Istina, jedan velik deo pripada mentalitetu, i to najlokalnijem, bačkom, jer se vekovima može meriti kontinuitet tog posebnog pristupa životnim okolnostima. I iskreno, još jedan ne mali deo, siguran sam, mom okruženju.

Samo mi je u trenutku proletelo stotine kritika koje sam čuo pred put, sve je bilo pod lupom, jednom veoma velikom ali čini mi se nekima i prilično teškom lupom. Niko i ništa nije dobro. Ni premijer, ni predsednik, ni državni aparat, ni gradska vlada, ni Amerika, ni Rusija, ni državne službe, ni princ, ni princeza, ni pevači, ni tv voditelji, ni radio program, ni cene, ni komšije, ni poslovi, ni kolege, ni mnogi ljudi (čitajte većina), ni gradski prevoz, ni količina kućnh ljubimaca.... uh, stop! Ljudi jednostavno ne mogu da se odupru toj navici, tom maniru, tom odavno sastavnom delu karaktera i velikog broja života.

I onda mi je došla misao, pitanje, šta se to dešava sa nama kada nas uhvati snažni talas potrebe da kritikujemo sve i svakog oko sebe. A telo je voda, senzibilna savršena tvorevina koja oseća, pod određenim okolnostima funkcionišući savršeno a pod određenim uslovima kao i kristali leda ne.

Znate li da to što su možda mnoge kritike opravdane, grandiozno nije važno!

Kada kritikujete drugog, temperatura vašeg tela se svaki put podigne, puls vam se ubrzava. Neki ljudi se pojačano znoje, nekima pljuvačne žlezde uspore rad, nekima poigrava noga u kolenu, neki počinju da stežu predmete a svi do jednog se uznemire makar to nikada ne želeli da priznaju. Ta uznemirenost nije uvek uočljiva ali je tu i naplaćuje svoju visoku cenu. Nakon „rituala“ kritikovanja odlazi se na neki drugi posao, obavezu, ali talas uznemirenosti traje i često ne prestane potpuno ni do trenutka kada se krene na počinak. To je stres. Makar i kada je mikro, to je stres. Mnogo takvih mikro stresova, šta mislite šta čini vašem duhu, vašem telu i vašem životu. Pogledajte kako izgledaju ljudi koji neprestano kritikuju i oni koji to ne čine, kakvi su im životi. Tim istraživanjem se možete pozabaviti sami....

Kritikovanje je ogroman gubitak sopstvene životne energije. Dok kritikujete druge vaš život stoji, ne razvija se. Ako ste u tome puni žestine, vaše zdravlje još više nazaduje kao i vaš život. Kritikovati znači živeti na strani suprotnoj od mira u duši. Bez mira nema svesnosti, bez svesnosti nema dobre procene, bez procene nema izbora dobrih rešenja, bez dobrih rešenja nema dobrih života.

Razmislite kojoj grupi ljudi pripadate. Ako niste skloni kritikovanju drugih onda je za vas to dobro. Ako jeste, onda sad znate zašto to za vas nije dobro. Izbor je na vama, samo je pitanje u šta i u koje ste vrednosti u životu izabrali da verujete.

ŠEZDESET DRUGI DAN

Odlasci dragih ljudi

Razgovaram sa onima koji su ispratili nekog sa ovog sveta. Ovih godina, ovih meseci, ovih nedelja. Boli. Znam da boli. I znam da će potrajati. I znam da od bola zbog razdvajanja ponekad neće imati vazduha. I znam da neće moći jedno vreme da kontrolišu talase tuge i talase suza. I znam da će biti potrebno vreme dok se prihvati odlazak. I znam da će negde u dubini duše u nekoj skrivenoj kutiji biti sačuvano jedno malo, samo njihovo, samo moje, neprihvatanje zauvek.

Kada pogledam svoj život i setim se svih koji su otišli, baba, deda, ujaka, stričeva, tetaka, strina, prijatelja u dvadesetim godinama, komšija starog i novog komšiluka, baba, deda i roditelja mojih prijatelja, čitave vojske ljudi koji su moj život učinili posebnim, bogatim, pa i spektakularnim ako baš hoćete, uplašim se za trenutak. A ima li druga opcija? Za sada ne.

Prihvatanje je naše zdravorazumsko nasleđe jer smo ljudi, bića koja makar i sto godina živela u biti kratko žive. Mi smo smrtnici. Nije najsrećnija definicija ali je istinita. Znajući to, lepo bi bilo da koliko je do nas proživimo naš život što ispunjenije, kvalitetnije, pre svega što svesnije što je ujedno i centralna tema svih ovih priča po danima...

Tuga po razdvajanju dugo vodi bitku sa prihvatanjem. I tako je oduvek. Sva znanja, saznanja i iskustva padaju pred trenutkom kada se sazna da je neko drag napustio ovaj svet...

A šta ja to govorim ovih godina, meseci i nedelja svojim prijateljima kada se nađu u toj prirodnoj situaciji svih naših života?

Ne mnogo. Kažem im da se fokusiraju na srećne trenutke, doživljaje, godine koje su imali sa onima koji su otišli. Kažem im da pokušaju da zamisle šta bi bilo da ih nikada nisu imali. Kažem im da bi bilo divno da budu svesni te privilegije što je u njihovom životu bila ta posebna, jedinstvena osoba i da svoju dušu ispune velikom i čistom zahvalnošću zbog toga. Kažem im da svoje srce ispune ljubavlju, velikom ljubavlju prema svima kako bi ih podsetio na druge žive ljude vredne pažnje. Kažem im da im njihov život sa tom osobom nikada niko neće moći uzeti. Kažem im da onaj koji je otišao, u njihovim mislima živi zauvek i da to nije fraza, jer, ako u mislima čuvamo prošlost, radimo na sadašnjosti i planiramo budućnost, volimo i pružamo ljubav i radujemo se, i znamo da je to deo naše stvarnosti, onda je i sećanje na ranije proživljen život sa tom posebnom osobom takođe živo kao i te misli.

Srcem punim ljubavi kroz dalji život. Samo i jedino tako. Malo po malo, korak po korak, koliko se može. Bez očekivanja od sebe, bez samoosuđivanja zbog „propuštenih“ trenutaka. Vreme je u tome dobar saveznik. I ljudi oko nas. Posebno oni najbliži i najstrpljiviji jer i posle najveće tuge, uvek ima neko ko zaslužuje našu pažnju, naš osmeh i našu ljubav.

ŠEZDESET PRVI DAN

Novi ljudi oko nas

Nekada davno u jednoj istočnjačkoj knjzi o putevima duhovnog razvoja pročitao sam kako je važno da svake godine, dakle, jednom godišnje posetimo mesto na kojem nikada do tada nismo bili. Naš duh traži kretanje po zemlji kako bi se razvijao, napredovao. Onda mi je došlo u misli kako je prirodno da je isto pravilo primenljivo na sticanje novih poznanstava, stvaranje novih prijateljstava. Kako je to jednako delotvorno po naš duh i po telo, vidljivo uvek kada srećni zablistamo zadovoljni sopstvenim životom.

Prirodno je da se sa lakoćom u komunikaciji krećemo svetom. Lepo je i takođe vrlo prirodno da mi dugima i drugi nama prilaze takođe sa lakoćom. Da bez sumnji i iracionalnih strahova razgovori sa nepoznatim ljudima teku lako kao bistar potok. Ipak, stvarnost je kod većine ljudi nešto sasvim drugo. Zašto?

Postoje iskustva, loša iskustva i postoje okolnosti našeg društva i našeg doba, loše okolnosti. Čak i ako ne želimo da slušamo često o njima, mediji se neverovatno posvećeno trude (posebno kada loše vesti od isključivo lokalnog značaja plasiraju na državnoj televiziji u najgledanijem večernjem terminu, besmisleno podižiću takvu vest na informaciju od državnog značaja) da nas svakodnevno podsete kako je naša životna sredina, makar živeli u jednom od najbezbednijih evropskih gradova, mesto u kojem po neobazrivog čoveka vrebaju brojne opasnosti.

Ipak, postoji nešto što je nepobitna statistika koliko se prosečno u jednom savremenom gradu dešava kriminalnih radnji na svaki način rizičnih po bezbednost njegovih građana. Takođe, ne možemo da zatvaramo oči pred terorizmom koji je deo savremene svetske svakodnevnice u najtežem, najsurovijem obliku. Posledica toga su pojačane kontrole na aerodromima, potrebne a istovremeno podsetnik da svet kojim se krećemo nije bezbedno mesto. Broj umno poremećenih osoba kod kojih bolest nije lako uočiti jer je prikrivena „slojevima“ poželjnih ljudskih osobina, takođe je svojevrstan rizik po stanovnike naše planete. Moguće je u nedogled tako nabrajati...

I sad kada nakon svega toga upitate druge vole li da upoznaju nove ljude, ipak, većinom ćete dobiti odgovor „Da“. Tu se možda ponadate kako nema te nevolje koja bi mogla uništiti čovekovu divnu i prirodnu potrebu da upoznaje nove ljude, nove duše, druga nova bića. Ipak, kada se nađete u situaciji da upoznajete nove ljude, shvatite da večina nije tako spremna za komunikaciju kao što su lako odgovorili na pitanje o sticanju novih poznanstava. Pored iskustava tu je i karakter, navike (udoban osećaj bezbednosti kretanja u istom poznatom krugu prijatelja) i ne retko gotovo kao epidemija raširena inertnost. Na kraju, rezultat je tih naših iskustava da neko lakše uspostavlja komunikaciju sa nepoznatim/novim ljudima a neko teže i to je sasvim u redu.

Pravo pitanje je gde ste vi na skali ta dva polariteta? Da li lako odustajete? Koji su vaši kriterijumi po kojima se opredeljujete da nekog pozovete ili pustite u svoj život? Koliko pretpostavljate ili brinete šta drugi misle ili šta bi drugi mogli misliti o vama? Koliko ste oprezni i koliko je u stvari taj vaš oprez bedem?

Oprezan čovek je mudar čovek sve dok oprez ne pređe u gard koji više niko nije u stanju da savlada. Zapitajte se kakav je vaš model po kojem ostvarujete ili ne ostvarujete nova poznanstva i prijateljstva. Koliko je prošlo vremena od kada ste poslednji put popričali sa nekom „novom“ osobom u vašem životu. Setite se samo osećaja kada nekom svom pričate o novom poznanstvu koje je na vas ostavilo poseban utisak. Nasmejani ste dok to pričate. Osećate radost. Osećate neku malu tihu sreću. Osećate radosno nestrpljenje da se opet sretnete sa tom osobom i nastavite razgovor koji počiva na uzajamnoj želji da od tog poznanstva nastane prijateljstvo, sasvim moguće jedno lepo i dugo prijateljstvo. Vi se radujete. Vaša se duša raduje. Od radosne duše telo blista. Drugačije je od zaljubljenosti a jednako je snažna dobrobit po dušu i telo. Upoznavanje novog čoveka je upoznavanje novog sveta. Sopstveni svet postaje širi, veći za taj novi svet koje se povezao sa našim. Otuda verujem u snagu novog dobrog prijateljstva, možda i nešto malo više od snage putovanja.

Budite oprezni, ali ne i preoprezni. Nemojte se plašiti da ponešto uklonite sa vaše stare liste poželjnih osobina kod nekog potencijalnog prijatelja. Nemojte sve završavati jednim razgovorom i jednom okolnošću u kojoj ste se zajedno našli. Dajte priliku drugim ljudima da vam pruže najboljeg sebe čak i onda kada vaša okolina ne bude imala ni jednu lepu reč za nekog ko baš vas želi za prijatelja. Verujte sebi, jer sigurno je bilo u životu da je po sudu vaše okoline izvesna „loša“ osoba na kraju postala vaš dobar prijatelj.

Vaše misli, vaša ljubav, vaša iskrenost neće promeniti sve ljude ali će na mnoge uticati. Zato, budite hrabri, budite slobodni, budite oslobođeni, verujte sebi, svom impulsu koji vas vodi prema nekom novom prijateljstvu. Novi ljudi donose nova iskustva, nove radosti, novi svet, iznad svega novi kvalitet vašem životu.

Što je manje ljudi oko vas, vaša očekivanja od njih su po pravilu veća. „Rasteretite“ i njih novim ljudima u vašem životu. I na kraju, znate onu situaciju kada ste vi slobodni i jako vam se pije kafa u nekoj gradskoj bašti na primer a svi, baš svi vaši prijatelji su u tom trenutku zauzeti. Pa smanjite i tu mogućnost. Imajte ljude. Imajte različite, zanimljive, originalne, jednostave, ljude različitih kvaliteta i posebnosti. Imajte bogatiji život od ovog sad. Potrudite se, malo je to truda za tako veliku dobrobit. I da, dobar život ne čeka specijlano vas, dobar  život se pravi, i po ko zna koji put, dobar život se režira! 

Živeli!

ŠEZDESETI DAN

Sva naša ponovna rođenja

Ljudi mogu da se rode ponovo mnogo puta tokom života. Mogu da prežive teške periode u životu, mogu da pobede bolesti, strahove, brige, tuge, velike depresije, mogu da napokon pronađu ili otkriju tu negde pokraj sebe ljubav svog života, mogu da na bilo koji način izmene svoj život do nivoa kvaliteta kada osećaju i izgovaraju:"Kao da sam se ponovo rodio/la!"

I svako to rođenje veliko je i važno. I od svakog tog rođenja život napreduje. Neko to osvesti, neko samo potrči od sreće. Sreća je tu i kada se vidi i kada se ne vidi. Samo od nas zavisi, od naše budnosti, spremnosti i želje da je vidimo, da je pozdravimo i lično upoznamo koliko ćemo je u tim trenucima ponovnog rođenja pustiti duboko i snažno u naš život.

Nakon nekog vremena kao da ta prva radost, ta velika sreća nakon ponovnog rođenja počinje da bledi. Život od nas polako preuzme vladarsko žezlo i nedugo potom, nezvan se pojavljuje novi posao, obaveza, okolnost, problem koji zahteva nova rešenja do nekog novog ponovnog rođenja. I tako neprestano, kao neumorni morski talasi koji neprekidno dolaze, nekada mali jedva primetni, nekada ogromni, koji poklapajući oduzimaju dah. 

Jesu li problemi stvarni? Jesu. Jesu li često veoma teški po nas? Jesu. Jesmo li ponekad u tom problemu usamljeni i pored čitave armije bliskih ljudi oko nas? Jesmo. Ide li često rešavanje veoma, veoma sporo? Ide, i te kako ide.

A može li taj naš život nekako drugačije? I te kako može!

Idemo malo u prošlost, moju, vašu, njihovu, nečiju i svačiju. 

Imate složenu situaciju na poslu, u porodici, komšiluku, u krugu bliskih prijatelja. Na poslu je devalviran vaš rad, u porodici vas je neko bolno povredio, sa komšijom ste u poremećenim odnosima beskonačno (i besmisleno) dugog sukoba, najbliži prijatelji prave greške koje se prema vašim uverenjima ne dešavaju ljudima koji razmišljaju i poštuju bliske ljude. I to postaje teško, postaje mučno, postaje teret naših života koji nas sprečava da uživamo punim plućima. Iz tog tereta, tame i tuge, pogrešno procenjujemo i često još pogrešnije reagujemo i činimo. A znate, ne mora tako. Otkrio sam to tek poslednjih desetak godina svog života. Odavno sam znao kako bi valjalo da pristupim i postupim u neprijatnim i teškim životnim periodima ali iskreno govoreći ponajviše kao definiciju. Definiciju koju nisam osećao, koju nisam primenjivao.Tek ovih godina pošlo mi je za rukom da napokon živim to sopstveno (sa)znanje.

U mirnom ritmu našeg života pojavljuje se iznenada problem, velik, glasan, snažan, bolan i gotovo da nas u prvi mah blokira da bilo šta učinimo. Umesto pristojno efikasnog pristupa momentalnog traženja rešenja, dozvoljavamo u potisnutoj (ili ne) atmosferi lamenta nad sopstvenom sudbinom da u nama usled stresa rastu neke borbene sile koje podstiču verovanje kako je dobro da se suprotstavimo, sukobimo, pobedimo ili uzvratimo udarac. Bilo šta od toga da učinimo, niti smo posle srećniji, zadovoljniji, niti naš život usled takve odluke i pristupa počinje da napreduje. Činili ne činili, rešavali ne rešavali, sa takvim stavom, pritiskajući osećaj nespokoja nakon svega dugo ne odlazi. 

Šta onda činiti? U prvi tren baš ništa sem umirivanja sopstvenih misli. Rešenje je vrlo jednostavno: sva je naša snaga i mudrost u iskrenom i koliko god je moguće u datom trenutku, mirnom prihvatanju svega što nam se dešava ma kako iznenadno neprijatno, stresno ili bolno bilo. Jednostavno prihvatite da postoje situacije, ponašanja, dešavanja i okolnosti koje su dijametralno suprotne od same suštine vašeg bića. I to nije strašno, nije za osudu makar po vama bilo najpogrešnije. Prihvatajte sve bez osude, besa ili tugovanja, prihvatajte u miru, u ljubavi jer doktorka Larisa Fotina najlepše kaže:"Ljubav osvešćuje razum". Molim vas, usvojite ovu jednostavnu i čistu misao kao deo svakog vašeg udaha, zauvek.

Mnogo ste puta ovo čuli ali je grandiozno istinito: Budite kao voda. Prilagodite se svakom obliku okolnosti koje su vas snašle. Potrudite se da ih razumete, prihvatite svaku različitost i oprostite srcem i razumom svaku "pogrešnost" koja vas je na bilo koji način poremetila ili povredila. Naučite sebe da živite u tananoj vibraciji istinskog prihvatanja svega što vam se dešava u životu i rodićete se ponovo. Biće to jedno od najvažnijih rođenja vašeg života ako ne i ono najvažnije. Zašto? Zato jer tako oduvek žive istinski srećni ljudi.