PEDESET DEVETI DAN

Još jedno ozdravljenje duše

Gledam poslednjih meseci sa malo više pažnje ljude koji su prekinuli razmenu ljubavi. Nalaze se između dve veze, dva braka, dva prijateljstva, u odluci između izbora dva mesta življenja. Ili su jednostavno duže vreme povučeni, sklonjeni u „bezbednog“ sebe, čuvajući se od uticaja okoline, uticaja raznih, od pritisaka na poslu, situacije u državi, neprijatnosti sa nevaspitanim primercima roda ljudskoga, gužvi u saobraćaju, bajatih prijateljstava, improvizovanih veza, potencijalnog raznorodnog odbijanja, svakog tuđeg i svog izgovorenog „ne“ i celog spoljnog sveta. Toliko su učvrstili svoj oklop da se čini da niko nije u stanju da ga „probije“.

Zamene su pronađene u gledanju televizije, kupovini, spavanju, kritikovanju, eventualno u društvu kućnog ljubimca, često u neradu. A šta je svima zajedničko. Ne izgledaju zdravo. Kako? Lica su nekako mat, izgledaju starije od svojih godina a što god da obuku ma kako im lepo stajalo, jednostavno je „nevidljivo“. I za svako pitanje i eventualni savet ili konstataciju koja bi im mogla makar na tren upaliti svetlo u umornoj duši, imaju argumente, jake i strašne istovremeno, argumente koji plaše time koliko pokazuju najtvrđu odluku da se odbrani bledilo, sivilo i crnilo stanja, situacije u koju su zapali. Većina prijatelja digne ruke od želje da pomogne. Svaki pokušaj pomoći je zaista velik stres, ponekad veći za onog koji želi da pomogne nego za onog koji pati. Ipak, ako vam je zaista stalo do te osobe, nemate pravo da odustanete. Odmorite jedno vreme od pokušaja, pronađite ukoliko procenite da je efikasnije od pravljenja pauze nekog da vas privremeno odmeni u tom postupku buđenja „zaspalog“ ali nikako, nikako ne odustajte.

Znate šta se na kraju jedino ispostavilo kao delotvorno? 

Govoriti koliko ih volite, koliko vam je stalo, koliko ih volite, koliko želite da ih ponovo vidite srećnim, koliko ih volite, koja su eventualna rešenja za njihove probleme, koliko ih volite, izvesti ih po svaku cenu napolje iz kuće i opet i uvek i zauvek govoriti im koliko ih volite. Samo reči volim te, imam mnogo ljubavi i razumevanja za tebe, mnogo mi je stalo do tebe i tvog života i tek na kraju jako želim da ti pomognem, mogu da dopru do osobe i duše koja pati. Vaša ljubav je najjači lek koji postoji za tamu u nečijoj duši. Nema te tame koja makar malo ne popušta pred ogromnom, iskrenom, čistom ljubavlju, molim Vas, upamtite to.

A vi? Ukoliko i samo ponekad pomislite kako možete bez ljubavi, to je isto kao da ste rekli sebi „Sad neko vreme neću živim, a kad naiđe ta prava ljubav, onda ću da nastavim“. Pružajte ljubav, volite sve i svakog oko sebe i primajte ljubav od svakog ko vam je pruža. Vojska izvora ljubavi je ogromna, od vaše porodice, prijatelja, kolega, stare komšinice, pekara, poštara, mesara, obućara, konobara omiljenog kafića, slučajnog nasmešenog prolaznika, nepoznatog deteta koje vam u parku pritrčava, pa i vašeg kućnog ljubimca ali samo kao divnog dela svega ostalog, nikako kao zamena. A pre svega, praštajte, jer duša najviše bola trpi u nepraštanju, u besu i zameranju koje je opet dete nekog nepraštanja. Veoma često, nepraštanje je u korenu patnje duše pa je dobro da to upamtite svaki put kada krenete u duge razgovore kojima pomažete nekoj dragoj osobi da prevaziđe naizgled nejasne terete i blokade koji su zavladali tim životom.

Gde god da krenete, svakoga jutra svoga života, od danas pa zauvek a i posle, ispunite sebe ljubavlju i gledajte kako na tim talasima život cveta i raduje se. Uvek ćete iznova i iznova isceljivati svoj život a često neznajući to, iscelićete delove ili čitave živote drugih, nesvesno a vrlo moguće čak iznenađujuće uspešno. Molim Vas, upamtite to.

PEDESET OSMI DAN

Zlatno pitanje vašeg života

Živimo život. Dobar život ili priželjkujemo isti takav. Dobro organizovan ili malo manje dobro pa težimo boljem. Oko nas su supružnici, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, poznanici, kolege. Svako od njih ima svoju ideju o dobrom, o korektnom odnosu sa nama, o uobičajenom odnosu sa nama, onako kako smo ih naučili da od nas mogu da očekuju. Odavno i verovatno oduvek. Mi se naravno i dalje trudimo, u približno istom ritmu činjenja i rasporeda emocija, više tuđih nego svojih, da sve teče kako bi život imao mirnu atmosferu, kako bi smo mi bili mirni i kako nehotice ne bi načinili neki korak koji bi doveo do bilo čijeg nezadovoljstva nekog od ljudi oko nas, čime bi i mi postali nezadovoljni. Sreća ljudi oko nas je i naša sreća i to je divno, pod uslovom da sreća ljudi oko nas nije postala i naša jedina stvarna sreća.

Očekivanja, običaji, pravila porodična, rodbinska, društvena, socijalna, kompanijska i brojna druga pravila i ista količina očekivanja koja ih prate, zakonima regulisana dozvoljena ponašanja u svim mogućim i nemogućim životnim situacijama, pletu nevidljivu ali jaku mrežu oko našeg života, oko nas. Pletu je sve do toga dok ne poverujemo da je to naš jedini život. Pletu je sve do trenutka dok ne postanemo robot koji ide na posao od 9 do 17h i koji nakon toga umoran jedva nekako, nekakvim sadržajem ispunjeno, iskoristi taj vremenski bedan ostatak dana. Robot model „9-17h“ idealan je materijal, takoreći plastelin koji će se ponašati pristojno, korektno, odgovorno prema svima i svakome i ispuniti očekivanja svih koje u toku nedelje sretne, od prijatelja do predstavnika države i tako sve do kraja života, sve do trenutka dok potpuno ne zaboravi na sebe. Najtužnije je to što postoji mogućnost da mu život prođe u istoj takvoj nesvesnosti da je potpuno zaboravio na sebe.

Prepoznajete li se u tome? Delom ili potpuno? Nedostaje li vam vazduha u plućima, kao da vas neko ili nešto sprečava da udahnete potpuno, do kraja? Postoji li mogućnost da je to vaš najveći teret zbog kojeg vam ceo život postaje teret? Postoji li mogućnost da se usled tog dugogodišnjeg tereta vaša duša gotovo više ničemu posebno ne raduje? Osećate li se neostvareno, u ljubavi, u telu, u seksu, u braku, u vezi, u prijateljstvu, u roditeljstvu, karijeri, u životu? Činite li nešto u vezi sa tim, nešto čime takav život možete da promenite ili ste odustali umorni od svega,  umorni od sebe onog koji ništa ne čini?

Postoji jedno jedino kratko pitanje koje preko noći može da izmeni vaš dosadašnji  život. Važno je da se uvedete u stanje mira kada u tišini intime sopstvene duše sebi, možda prvi put u životu, najdublje iskreno, postavite zlatno pitanje razvoja napretka vašeg života:

“Šta ja želim?“

Zaista, molim vas, budite u velikom miru jer to je važno iz više razloga, a ključni je taj kako u momentu kada osvestite kako izgleda vaš dosadašnji i sadašnji život, šta mu sve nedostaje, šta ste sve svesno ili nesvesno žrtvovali, šta ste uzeli sve od sebe, od čega ste sve odustali, koliko ste puta i koliko jako slagali sebe, ne bi ste zapali u mešavinu očaja, besa, žestine i usled toga uleteli u bezumnu opoziciju svemu što je do sada predstavljalo vas i vaš život.

U vašem dosadašnjem životu ima mnogo vrednih stvari, u velikom delu njega potrebna je pre bolja organizacija, pospremanje, nego žestoko uklanjanje svih i svega koji su ga do sada činili. Vi ste naravno u centru svega i duboko intimno pitanje sebe šta u stvari vi želite, promenom vas iznutra, time što ćete napokon početi da odgovarate na sve potrebe vaše duše i vašeg tela, u vremenu koje ćete izdvojiti samo za vas, pokrenuće sve blagorodne promene oko vas. Ljudi će se navikavati na nove vas, polako. Bićete im draži, bliži, interesantniji jer ćete iskreno kroz život nositi pravog sebe. Ako neko i ne ostane u vašem životu kao posledica nastanka novih vas, to nije važno. Važni su oni koji su spremni da kroz život prate nove vas. Mnoge ljude iz okruženja inspirisaćete da učine isto, da se oslobode kroz približavanje sebi iskrenim odgovorom na sve velike i lepe životne potrebe, one koje nas čine posebnim, koje nas čine srećnim, zadovoljnim ljudima koji će tek u godinama koje dolaze, drugima pružiti najlepši i najbolji deo pravog sebe. Molim vas, upamtite to.

PEDESET SEDMI DAN

Čovek-orman i kako ga voleti

Znate koga najviše volim da posmatram? 

Ljude koji se, nema bolje reči nego, fantastično osećaju u svojoj koži! Opušteni, ležerni, nasmejani, prijatni, komunikativni, oni koji se svugde osećaju dobro, u sebi i van sebe, svugde kao kod kuće, jer to je, istina, toliko retko a tako dragoceno. Zbog toga kakvi su životi takvih ljudi, u kakvoj ga atmosferi, ostvarenosti provode, odavno iskreno verujem da je biti uvek u sebi i prema spolja najbolje moguće, u savršenoj harmoniji praćenoj osećanjem beskrajne radosti, jedan gotovo sveti zadatak nemerivog značaja po život svakog od nas.

Ko je to čovek-orman? To je većina čovečanstva, većina ljudi iz našeg okruženja, moguće i mi sami. Kako se prepoznaje čovek-orman? Hoda, govori i živi kao orman što znači da uvek i u svakom trenutku ima naglašenu samokontrolu nad sopstvenim kretanjem (ponekad baš i hoda ravno, stabilno, simetrično, pa, kao orman koji ima noge i ruke) nad komunkacijom sa drugim ljudima i nad svim svojim postupcima. Da li je to dobro? Nije, nikako kada je toliko izraženo. Zašto? Zato što se tako lako upada u zamku da se veruje kako se čini dobro i sebi i drugima time što se izuzetno snažno drži pod kontrolom svaki deo sebe i svog života. Postajemo ponosni na to što smo svesni, dobronamerni, obzirni, pažljivi, kulturni, što uspevamo da živimo život bez ili uz minimum nenamernih grešaka u odnosu na druge i sebe, srećni što živimo udoban, bezbedan život bez nepotrebnog rizika kolikogod je to moguće. Prirodno je da čovek sebe štiti od svake neprijatnosti, od svake neizvesnosti. Svesnost je zaista dragocena osobina koja nas vodi u dobre procene, u preciznije i kvalitetnije izbore i iste takve posledice, ipak, kada postane „autokratska vladarka“ koja vlada i nad samom sobom, sopstvenu korisnost dovodi u pitanje.

Čovek-orman uskraćuje sebi mnogo istinske životne radosti, osećaj slobode, nova životna iskustva... Pojačana samokontrola češće vodi izboru nečinjenja nego činjenja i to u svim životnim oblastima. Činjenja, ako se sprovode, takođe su češće obazrivo „umerena“, umanjenja i time ponekad nepotrebno oslabljena. Proporcionalno tome, manje je novih, jedinstvenih, posebnih, uzbudljivih iskustava, manje je iskrene, velike životne radosti... Ako se prepoznajete u tome, ako vas već dugo pritiska sopstvena krutost, ako osećate želju za većom slobodom, većim komforom u sopstvenom telu i životu, ako već dugo primećujete ležerne, u svojoj koži veoma opuštene, srećne ljude i ponekad im pomalo zavidite, vreme je da od čoveka-ormana, iskrenom, snažnom odlukom, poput leptira nastalog iz gusenice, postanete taj slobodan čovek u sebi i prema svima i svemu oko sebe. Samo se takav život broji u ispunjen. Samo se takav život „računa“. Sve ostalo je privid, kraljevska samoobmana. 

Taman i da ste izraženi tip čoveka-ormana i to onog starinskog orahovog, masivnog i glomaznog, nemoguće je da vas sopstvena „ormanologija“ toliko obuzme a da se barem jednom ne susretnete sa željom da budete drugačiji, da živite drugačije, sa više radosti, sa više iskrene opuštenosti. Ako ne uspevate sami, činite to sa nekim u paru, krenite zajedno na put najznačajnije promene sopstvenog pristupa životu. Razgovarajte, podsećajte se, primećujte i najmanje napretke i rezultati neće izostati. Kada glasno izgovorite nekom bliskom šta vam je teret i kakva je i koliko je velika želja da ga se oslobodite, on već tog trenutka gubi na snazi. A dalje, sad već znate šta vam je činiti...

A kad u životu naiđete na čoveka-ormana, šta da učinite? Nemojte da odustajete. Budite uporni, strpljivi, pomažući njemu, oslobađate sebe. To je iskustvo koje može biti dragoceno, podsticajno, inspirativno, zabavno, uzbudljivo. Nikad se ne zna šta orman sve zanimljivo krije u sebi. Retki su prazni ormani. Na kraju, učinićete vašoj duši veliku radost, ponekad daleko veću nego što ste mislili i zaboravićete da ste se jednom, negde na početku poznanstva uz uzdah zapitali:“Jeli meni stvarno potrebno ovo, jedan ovako težak, ne baš praktičan i dobro zaključan orman u životu?“

PEDESET ŠESTI DAN

Kriterijumi, kriterijumi i kriterijumi

Ponoviću opet čarobnu rečenicu koja vas čuva od toga da ne upadnete u zamku i počnete da se u bilo kojoj sferi vašeg života ponašate prema kriterijumima i očekivanjima nekog drugog, rizikujući tako da izgubite sopstveni osećaj slobode, radosti života, sebe, sopstvene želje, ciljeve, snižavajući svesno i nesvesno sopstvena merila stvari, vrednosti i kriterijume, dakle: BUDITE SAMI SEBI KRITERIJUM!

Ova rečenica ima svoju veliku ulogu, snagu na i u našem životu, ona je deo priče o kriterijumima o kojima smo pričali i o kojima ćemo još pričati a odnosi se prvenstveno na nas. Ali, postoji i onaj deo priče o sopstvenim kriterijumima kojima delujemo na druge, bili toga svesni ili ne, želeli to ili ne. 

Umete li ponekad da se obučete slično vašem prijatelju kako ne biste “štrčali” jer on ili ona nisu ljubitelji posebnog doterivanja. Osećate li nelagodnost zbog toga što ste u uskoj pripijenoj odeći pored gojaznog poznanika ili rođaka pa onda kada znate da ćete se videti oblačite komotniju, širu odeću? Krijete li ponekad informaciju da idete na neko predivno putovanje od ljudi koji to ne mogu sebi da priušte?  Štedite li svesno neuspešne ljude od informacije o bilo kom vašem napretku, uspehu, novom poznanstvu, kupovini, renoviranju kuće... ?

Znate šta ću vam reći? ODMAH DA STE TO PRESTALI DA RADITE!!! Činite veoma loše time što ste ubeđeni da činite nešto dobro ili daleko bilo, plemenito. Čoveku koji je iz bilo kog razloga nezadovoljan, neuspešan, teško živi, vi tim izborom ponašanja štetite i to veoma. Utvrđujete kod takvih ljudi njihovo trenutno stanje stvarajući iluziju da su svi oko njih u teškom materijalnom položaju a sve zbog toga kako se oni ne bi osećali lošije. Gojaznost, koja je realno veoma opasna bolest, poremećaj, “skrivate” sopstvenim maskiranjem kako gojazan prijatelj ne bi bio “povređen” činjenicom da je vaše telo u odličnoj formi. Ljude sa kompleksima, slabostima raznim, mnogi “štite” time što paze šta će im reći a šta ne, kako ih ne bi doveli u to njihovo “specifično” stanje.

Takvim ponašanjem vi “ostavljate” ljude da životare u bari sopstvenih problema, tereta, kompleksa, slabosti, poremećaja ugađajući svemu tome time što od njih krijete da postoji bolje, kvalitetnije, sadržajnije, lepše, komfornije, luksuznije, zdravije, blistavije, zgodnije sprećavajući ih tako da se razvijaju u pravcu podizanja sopstvenih, trenutno niskih kriterijuma. Ne mogu vam reći da je tako postupati jednostavno i lako, ali, kada počnete da bez obzira na okolnosti (posebno emocije koje se gaje prema sagovorniku) svim ljudima govorite istinu, oni možda u prvi mah neće biti srećni, moguće da će im u trenu biti pretoplo, prehladno, osetiće bes, zavist, ljubomoru ili tugu, verovatno će doživeti stres, manji ili veći ali svakako vema stvaran stres. Kada nakon prve reakcije prođu kroz tu kapiju suočavanja da je nekom oko njih koga poznaju daleko bolje, otvoriće se druga kapija, kapija razmišljanja o tome šta učiniti, šta promeniti kako bi njihov život krenuo u nekom sličnom dobrom pravcu. 

Neće odmah baš svako biti pokrenut. Možda će mu biti potrebno više od jednog “prodrmavanja” dok se ne pokrene, ali jednom svakako hoće. A možda i neće. Možda će otići od vas ali to nije vaša briga. Otićiće putem koji je drugačiji, možda jednostavniji, putem koji zahteva manje napora, putem nečinjenja kao do sada, jer jednostavno, još nije dovoljno pokrenut da bi počeo da razmišlja u nekom novom pravcu kretanja kroz sopstveni život, pravcu traženja novih načina kako bi "bolje" postalo sastavni deo sopstvenog života, zauvek. Ali, važno je da ste vi postupili valjano time što ste prestali da negujete jedan lažni svet sopstvenih niskih kriterijuma i iskrivljene stvarnosti samo zato da bi se drugi osećali bolje.

Budite sami sebi kriterijum, visok kriterijum, podižući stalno prečku izazova, tražeći od sebe više, bolje, uspešnije, kvalitetnije! To znači i to da gde god da idete nosite sebe najboljeg, da radosno delite radosne vesti sa svima oko sebe, da blistate dušom i telom, da nosite vašu najbolju odeću, pre svega onu u kojoj se najbolje osećate pa makar to bilo i nešto svečanije od prilike u kojoj ste, i na kraju a najvažnije, da stvari nazivate pravim imenom, predebelu osobu predebelom, neuspeh neuspehom, uspeh uspehom, ponos ponosom, zavist zavišću, kompleks kompleksom, prljavštinu prljavštinom, svetlost svetlošću, radost radošću. Samo hrabro, iskreno, jer vodeći sebe tim putem, istovremeno za druge možete učiniti mnogo toga dobrog, često odloženog ali na kraju, u mnogo životnih priča, dobrog.  To znači da u nekim od tih priča dugo, dugo vremena neće biti napretka ali jednom, kad zasvetli iskra u sećanjima onih kojima ste se nekada davno iskreno obratili, iako možda neće biti prilike da tome ikada prisustvujete, doćiće do pokretanja njihovih života u jednom boljem pravcu. Molim vas, upamtite to!

PEDESET PETI DAN

Sreća

Danas je pored mene u tržnom centru prošla jedna žena u toplom zimskom kaputu na kojem je blistao broš, sa šeširom na glavi, malom damskom torbom na ruci, finim držanjem i najlepšim blistavim, radosnim osmehom na licu, upravljajući svojim električnim kolicima za teško pokretne osobe.

PEDESET ČETVRTI DAN

           

Prihvatanje

Celog života čitam i od bliskih ljudi slušam o važnosti prihvatanja okolnosti koje nam život donosi ali tek u proteklih desetak godina zaista tako istinski, duboko u sebi, funkcionišem. Na ne baš uvek jednostavan način naučio sam da „odbijanjem“ život stoji, trpi i pati, „prihvatanjem“ teče, razrešava složene situacije i napreduje, ali, krenimo od početka.

Iako smo u priči „Misao obroj 26“ razgovarali o prihvatanju zatečene situacije i njenom dobrom razrešenju kada se u prihvatanju našao mir a time i atmosfera u kojoj se donela ispravna odluka, svakodnevna susretanja sa životima ljudi oko mene podstakla su me da temu prihvatanja posebno izdvojim, kao jedan od najvažnijih gradivnih elemenata temelja kvalitetnog življenja. Krenuću svesno od najtežeg primera:

Gubitak drage osobe pruža izbor da se krene u dva pravca, u odbijanje, neprihvatanje te činjenice, odbijanje novonastalih okolnosti kao posledice čoveku prirodno veoma bolne aktuelne stvarnosti, ili u prihvatanje samog čina smrti kao dela života svakog čoveka uključujući i one koji su ovog trenutka rođenjem stigli na zemlju. Lakše je reći nego proživeti, to je istina. Delotvornost i ubrzanje procesa prihvatanja moguće je pronaći u fokusu na sve dobro koje je osoba koja nas je napustila ostavila za sobom u našim životima. Što smo u toj situaciji svesniji i pre uspemo da fokuse prebacimo na srećne trenutke i vremena zajedničke prošlosti uz istinsku zahvalnost što smo imali priliku da budemo deo nečijeg posebnog života i neko tako poseban našeg, pre ćemo uspeti da se vratimo u život koji nas čeka nakon toga. Ma kako zvučalo, time ćemo uštedeti nešto veoma dragoceno, najdragocenije što nam je dato našim životima, uštedećemo sopstveno vreme krenuvši dalje prema svim novim iskustvima koje će nam život doneti. Želite li vi da nakon vašeg odlaska vaši najbliži dugo pate za vama bez želje da nastave život ili želite da vas pamte po lepom i što je pre moguće nastave da žive svoj pun, kvalitetan život? Verujem da odlično znam vaš odgovor. Otuda je isto tako veoma logično da to isto vama žele vaši koji su vas napustili, ništa drugo sem dovoljno inspiracije i snage za nastavak dobrog i još boljeg života.

Sa druge strane, pregršt je svakodnevnih situacija u kojima posmatram ljude kako se žeste gubeći dragocenu životnu energiju iz razloga koji vređaju i sam život. Dugačak red u banci, pogrešan uzorak keramičkih pločica u kupatilu, neprijatna reakcija kolege, prijatelja ili partnera, „ukraden“ parking, neisparavan TV, rasprodate karte za koncert, isprljana odeća u kišnom danu... More takvih „razloga“, more najvećih besmislica kojima ljudi dozvoljavaju da „vladaju“ njima i njihovim životima na najpogrešniji mogući način, stresom kroz bes, ljutnju, suze, galamu, revolt, osvetoljubivost, spisak reakcija sa štetnim posledicama po zdravlje i život je dug, predug. Time se toliko toga urušava, loša stanja se utvrđuju i vremenom postaje gotovo nemoguće izaći iz tog toliko negativnog obrasca ponašanja, i što je još svemu tome dodatni teret, mnogi veruju da je to jedini i ispravan način reagovanja, da kroz bes i agresiju „dobro pražnjenje“ donosi „rasterećenje“. O kakav tužno, gotovo tragično uverenje i pristup.

Ako ste neko ko tako najčešće reaguje, zastanite za trenutak i saslušajte, ne mora tako, nije to jedini način. Reagujući na taj uvek stresni način vi u procesu vašeg duhovnog razvoja stagnirate ili čak nazadujete po više osnova. Ukoliko stojite u redu u banci i pred vama je gužva, umesto nervoze i glasnog negodovanja zbog okolnosti u kojima ste se našli, vi možete da razmislite da li vam je bolje da dođete kasnije i za to vreme obavite nešto drugo ili ako nemate vremena za skori drugi dolazak, čitate sadržaje sa interneta preko telefona, uključite slušalice pa slušate radio ili ranije nasnimljenu muziku, pozovete nekog da vam razgovorom pravi društvo i tako prekrati vreme čekanja, obratite se nekom prijatnom licu koje sa vama čeka u redu ili „uključite“ svoju srećnu misao (do ove priče imam razloga da verujem da je već uveliko imate). Bilo šta da odaberete, odabraćete sopstveni mir ispred sopstvenog nemira, sopstveni razvoj umesto stagnacije, sopstveni dalji tihi ali meriv napredak koji se ostvaruje uvek kada prevlada i najmanja konstruktivna ili srećna misao. U miru možete biti kreativniji, domišljatiji, sa boljim rešenjima, dakle, iskoristiti vreme koje vam je DATO a ne ODUZETO na najbolji način. Za izbor načina pristupa istoj situaciji i posledice tog izbora odgovorna je jedna jedina osoba, VI.

Moć čovekova da upravlja datim okolnostima a ne okolnosti njime leži u mirnom, staloženom prihvatanju svega što život pred njega donese. To je ujedno i suština upravljanja sopstvenim životom na najefikasniji mogući način.  

Nova dobra rešenja postaju gotove šeme koje je kasnije moguće efikasno primeniti na iste ili slične situacije, time značajno uštedeti vreme i to iskustvo podeliti sa ljudima oko sebe... Zar nije jedan od lepšiih sadržaja razgovora razmena uspešnih, efikasnih mehanizama koji unapređuju kvalitet života ili proživljenih gotovih rešenja kojima je ponekad moguće, donekle ili u potpunosti, poštedeti sagovornika istih neprijatnih iskustava ili mu time tiho pomoći u njegovom daljem putovanju kroz život?

Ono što se nama ponekad učini da je malo, nekome može promeniti život, ponekad je za to dovoljna jedna jednostavna rečenica ili tek jedna jedina reč. Otuda, delite svoje misli i svoja iskustva sa drugim ljudima i onda kada sumnjate da su one nešto posebno vredne pažnje. I prihvatajte život sa svim bojama, ukusima, mirisima, zvucima i posledicama sa kojima dolazi pred vas. Uvek u i jedino u miru. U miru ćete bistro razmišljati i najbolje znati koji je sledeći pravi korak u kretanju kroz sopstveni život. Molim vas upamtite to.