PEDESET SEDMI DAN

Čovek-orman i kako ga voleti

Znate koga najviše volim da posmatram? 

Ljude koji se, nema bolje reči nego, fantastično osećaju u svojoj koži! Opušteni, ležerni, nasmejani, prijatni, komunikativni, oni koji se svugde osećaju dobro, u sebi i van sebe, svugde kao kod kuće, jer to je, istina, toliko retko a tako dragoceno. Zbog toga kakvi su životi takvih ljudi, u kakvoj ga atmosferi, ostvarenosti provode, odavno iskreno verujem da je biti uvek u sebi i prema spolja najbolje moguće, u savršenoj harmoniji praćenoj osećanjem beskrajne radosti, jedan gotovo sveti zadatak nemerivog značaja po život svakog od nas.

Ko je to čovek-orman? To je većina čovečanstva, većina ljudi iz našeg okruženja, moguće i mi sami. Kako se prepoznaje čovek-orman? Hoda, govori i živi kao orman što znači da uvek i u svakom trenutku ima naglašenu samokontrolu nad sopstvenim kretanjem (ponekad baš i hoda ravno, stabilno, simetrično, pa, kao orman koji ima noge i ruke) nad komunkacijom sa drugim ljudima i nad svim svojim postupcima. Da li je to dobro? Nije, nikako kada je toliko izraženo. Zašto? Zato što se tako lako upada u zamku da se veruje kako se čini dobro i sebi i drugima time što se izuzetno snažno drži pod kontrolom svaki deo sebe i svog života. Postajemo ponosni na to što smo svesni, dobronamerni, obzirni, pažljivi, kulturni, što uspevamo da živimo život bez ili uz minimum nenamernih grešaka u odnosu na druge i sebe, srećni što živimo udoban, bezbedan život bez nepotrebnog rizika kolikogod je to moguće. Prirodno je da čovek sebe štiti od svake neprijatnosti, od svake neizvesnosti. Svesnost je zaista dragocena osobina koja nas vodi u dobre procene, u preciznije i kvalitetnije izbore i iste takve posledice, ipak, kada postane „autokratska vladarka“ koja vlada i nad samom sobom, sopstvenu korisnost dovodi u pitanje.

Čovek-orman uskraćuje sebi mnogo istinske životne radosti, osećaj slobode, nova životna iskustva... Pojačana samokontrola češće vodi izboru nečinjenja nego činjenja i to u svim životnim oblastima. Činjenja, ako se sprovode, takođe su češće obazrivo „umerena“, umanjenja i time ponekad nepotrebno oslabljena. Proporcionalno tome, manje je novih, jedinstvenih, posebnih, uzbudljivih iskustava, manje je iskrene, velike životne radosti... Ako se prepoznajete u tome, ako vas već dugo pritiska sopstvena krutost, ako osećate želju za većom slobodom, većim komforom u sopstvenom telu i životu, ako već dugo primećujete ležerne, u svojoj koži veoma opuštene, srećne ljude i ponekad im pomalo zavidite, vreme je da od čoveka-ormana, iskrenom, snažnom odlukom, poput leptira nastalog iz gusenice, postanete taj slobodan čovek u sebi i prema svima i svemu oko sebe. Samo se takav život broji u ispunjen. Samo se takav život „računa“. Sve ostalo je privid, kraljevska samoobmana. 

Taman i da ste izraženi tip čoveka-ormana i to onog starinskog orahovog, masivnog i glomaznog, nemoguće je da vas sopstvena „ormanologija“ toliko obuzme a da se barem jednom ne susretnete sa željom da budete drugačiji, da živite drugačije, sa više radosti, sa više iskrene opuštenosti. Ako ne uspevate sami, činite to sa nekim u paru, krenite zajedno na put najznačajnije promene sopstvenog pristupa životu. Razgovarajte, podsećajte se, primećujte i najmanje napretke i rezultati neće izostati. Kada glasno izgovorite nekom bliskom šta vam je teret i kakva je i koliko je velika želja da ga se oslobodite, on već tog trenutka gubi na snazi. A dalje, sad već znate šta vam je činiti...

A kad u životu naiđete na čoveka-ormana, šta da učinite? Nemojte da odustajete. Budite uporni, strpljivi, pomažući njemu, oslobađate sebe. To je iskustvo koje može biti dragoceno, podsticajno, inspirativno, zabavno, uzbudljivo. Nikad se ne zna šta orman sve zanimljivo krije u sebi. Retki su prazni ormani. Na kraju, učinićete vašoj duši veliku radost, ponekad daleko veću nego što ste mislili i zaboravićete da ste se jednom, negde na početku poznanstva uz uzdah zapitali:“Jeli meni stvarno potrebno ovo, jedan ovako težak, ne baš praktičan i dobro zaključan orman u životu?“