DVADESET PRVI DAN

Pripadanje

Pokušajte da se setite čiji ste to vi sve? Kojim osobama pripadate? Za koga pretpostavljate da mu pripadate? Za koga gotovo osećate da mu pripadate? Za koga ste sigurni u to? Od koliko ste ljudi dobili potvrdu za to, koliko vam je njih to saopštilo, onako izokola, možda metaforično, a koliko vam je to reklo otvoreno­­?

Zašto vas to pitam? Jednostavno zbog toga što često zaboravljamo kome sve pripadamo a retko to potvrđujemo drugima. Kada nam prestane dugogodišna veza ili prijateljstvo, skloni smo da zapadnemo u teška psihička stanja koja sva u osnovi imaju istu potku, mi smo odjednom sami. Tužni i sami. Tužni zbog toga što smo sami. Tužni jer smo poverovali da smo sami. Tužni jer smo zaboravili koga to još imamo u životu, kome smo to sve važni, kome to još pripadamo. U tom trenutku „ne vidimo“ dobro. Da bi smo uvek bili spremni, sa „dobrim vidom“, bilo bi lepo kada bi smo usvojli tu plemenitu naviku, da govorimo onima koji su nam važni koliko to zaista jesu. Istovremeno, time osvešćujemo koliko smo srećni, koga to sve dragocenog imamo u svom životu.

Mnogi misle da je dovoljno to znati, nositi u sebi, podrazumevati i ni sa kim ne podeliti. Nije. Ne podrazumevajte već izgovorite i govorite. Podrazumevati kvalitet nekog odnosa a ne govoriti ponekad o tome osobi koja je druga polovina tog dobrog odnosa je kao neredovno zalivanje omiljene biljke.

Drage Majke,

vi ste od svih dokazano najbolje u disciplini iskazivanja emocija jer su vam deca i suprug velika inspiracija. Ipak, ponekad zaboravljate da dušu vaše prijateljice ugrejete sa par toplih reči verujući da su činjenja i gestovi dovoljni. Jeste to divno, jeste mnogo ali nije dovoljno. Bar ženska druženja imaju toliko prilika za iskazivanje najiskrenijih emocija, tolika ispijanja kafa, tolika poveravanja, savetovanja, kupovine...

Dragi Očevi,

supruge i ćerke su vam velika inspiracija za nežne reči, neprestano tepanje i tople zagrljaje. Verovali ili ne, ma kako da su vaš otac i deda činili, vaši sinovi imaju potrebu za istom količinom iskazanih emocija jer u protivnom neće izrasti u „cele“ ljude i vi tako, moguće je,  u napred uskraćujete njegovu porodicu za očinsku i supružničku nežnost. Takođe, vaši najbolji drugari su često spolja gledano introvertni „kromanjonci“ u iskazivanju bliskosti.  Sa samo jednom prosto proširenom rečenicom u godini koliko su vam važni u životu, osvetlićete njihove duše toplom svetlošću pripadanja i doživeti iskren pogled praćen osmehom, pogled prijatelja čija se duša raduje zbog samo nekoliko vaših izabranih reči. Pomislite šta to čini i koliko doprinosi vašem daleko kvalitetnijem prijateljstvu.

Draga Deco nečijih roditelja,

nemojte podrazumevati kako Mama i Tata, znaju da ih vi mnogo volite. Umesto toga, izgovarajte to, pokažite gestovima, potvrđujte to kroz zajedničke trenutke i provedeno vreme. Što su stariji, činite to više. Neka osete sigurnost u okupanosti ljubavlju sopstvene dece, jer oni to oduvek, u najvećem broju, čine za svoju decu.

Dragi nečiji Prijatelji  i drage nečije Prijateljice,

govorite dragim osobama, vašim prijateljima koliko su vam važni. Nemojte podrazumevati. Izgovarajte to. Zapitajte se koliko je vremena prošlo od poslednjeg puta kada ste nekome od ljudi sa kojima delite život rekli neku toplu reč pripadanja. Ako je bilo davno, odmah to ispravite. Ma koliko izgledali jaki, ma koliko želeli da ostave utisak kako razgovore na temu emocija, ljubavi i pripadanja ne smatraju važnim, ljudi su uvek spremni na lepe reči jer svi to oduvek u sebi očekuju i čekaju iz jednostavnog razloga, jer su ljudi. Samo retki to izgovore. A to je nekako najblaže rečeno neprirodno, zar ne? Mnogo više logike ima u tome da se lepa reč lako izgovara. Možda ste to već odavno usvojili. Ako je tako, onda je vaš sledeći zadatak da o tome učite ljude oko vas, da ih „probudite“ i da im približite naviku da lako iskazuju svoje emocije kojima potvrđuju nečiju važnost u svom životu.

Osetiti da pripadaš nekome, biti svestan da pripadaš većem broju ljudi po različitim osnovama a uvek kroz ljubav, iskazivati emocije kojima jasno potvrđujemo nečiju važnost, dragocenost u našem životu, jeste velik životni kapital. Naš život se tako razvija, oplemenjuje, uzdižući se na jedan viši nivo, nivo sveta u kojem je iskazivanje emocija koliko vredno toliko i lako i prirodno. Svakoga dana nakon buđenja mi imamo mogućnost da izaberemo svet kojem ćemo toga dana pripadati. Jedan ili više istovremeno. Svet iskrenog pripadanja je svakako jedan od vrednijih i lepših svetova...

DVADESETI DAN

Jesti u radosti

Mama stalno priča kako me je kad sam bio mali hranila uz sve moguće trikove samo da bih jeo. Od voćnjaka do dedine štale, samo da se nešto dešava, tek onda bih jeo sa apetitom. Ako bi u štali bilo ždrebe, uu pa to je onda idealno. Jedem sve puca, presrećan, u radosti kojoj nema kraja...

Jeste li srećni kada jedete vaš obrok? Jeste li svesni kada jedete? Uspevate li da kada sednete za sto sve vaše brige ostavite po strani i posvetite se obedovanju kako treba? Jeste li zahvalni vašoj majci, sestri, supruzi, prijateljici, prijatelju, dečku, devojci, koji su napravili tako divan obrok? Da li im se zahvalite, da li ih pohvalite za trud i kulinarsko umeće? Jeste li zahvalni što imate priliku da svakoga dana jedete tako ukusna jela?

Pre obedovanja, da bi ono bilo u radosti, ide kuvanje koje će tu radost izazvati samo ako je kuvano u dobrom raspoloženju. Ako ste loše raspoloženi, ne prilazite vašem detetu, ne dodirujte vašu bebu nikako i poštedite vašeg partnera onoliko koliko je to moguće. Ako ste loše raspoloženi, nemojte kuvati, nemojte ni dodirivati hranu nego predložite partneru da on nešto pripremi. Ako ste u situaciji da ipak morate da pripremite, bolje je da kupite neku već pripremljenu hranu. Ako ni to u trenutku nije izvodljivo, onda je na vama da promenite raspoloženje u što bolje kako bi i energija sa kojom pripremate jelo bila što bolja.

Sedite i uradite jednostavnu vežbu, mislima pratite vaše sporo duboko disanje: “Udišem mir, spokoj, radost, zdravlje...izdišem stresove, tugu, neraspoloženje i sve druge loše misli..“ Činite to između pet i deset minuta i onda pravac pod tuš. Pustite mlak, srednje jačine mlaz vode da neko vreme klizi preko vašeg potiljka niz leđa, tri do četiri minuta biće dovoljno. Presvucite se, uzmite neku noviju kecelju koju ređe koristite na primer i krenite sa srećnim mislima u kuvanje: “Kuvam srcem u radosti, za moje najdraže, najmilije sa željom da ih učinim srećnim kada budu probali ovo divno jelo! Kuvam za sebe jer želim sebi da pripremim malo zadovoljstvo nakon dugog dana, pre odličnog filma na TV, mog drugog zadovoljstva večeras! Srećan sam, srećna i zahvalna na ovim divnim, zdravim namirnicama od kojih ću napraviti najukusniji ručak do sada!“

I? Oni koji budu jeli vaše jelo, sve će to kroz hranu osetiti! Znate onaj doživljaj kada vam neko pripremi neko jednostavno jelo, ispeče krompir i servira ga sa pavlakom na primer, a vama ukusno, sve ne možete da verujete koliko vam je slatko to što jedete, koliko vam prija više od ne znam sve čega što ste u životu okusili... To je baš zbog toga što je osoba koja vam je pripremala to jelo imala ogromnu želju da vam ugodi. Pripremala je u iskrenoj radosti. Otuda je vaš doživljaj toliko prijatan, toliko jak.

Kada sednete da obedujete, vaša uloga, da bi vam jelo prijalo, trebalo bi da bude jednaka kuvarevoj. Dakle, uz istu radost i zahvalnost, jedino tako vam obrok može prijati i jedino tako do kraja možete osetiti i iskoristiti sve blagodeti jednog ukusnog i zdravog jela. Ostavite misli vezane za radni dan, nesporazume raznih vrsta, mala i velika neraspoloženja, koliko je to moguće u tom trenutku. Potrudite se. Kao nagrada, uslediće vaše daleko veće uživanje u obroku. Vaše telo, kada ste u miru, daleko će bolje iskoristiti sve dobrobiti iz hrane.

Nemojte se prejedati. Nekako usavršite sopstveni osećaj sistosti na 70%. Samo tako, vibracija radosti koja je direktno odgovorna za sve nivoe i vrste vašeg zdravlja, nastaviće da živi i dalje. Vaša ishrana je na taj način najpreciznije isprepletena sa svim ostalim pozitivnim aspektima življenja i tako na najbolji način stvara kvalitetan temelj mnogim drugim malim i velikim radostima tokom vašeg dana. Fina sitost doprinosi osećaju spokoja iz kojeg se lako misli i deluje, prejedenost doprinosi osećaju nesposobnosti za bilo kakvu mentalnu ili fizičku aktivnost, pa birajte.

Uvek kada je to moguće, jedite u društvu. Radost iz još jednog izvora jedenje sendviča pretvara u kraljevsku gozbu. Kucanje čaša, muzika je koja duši više čini od najboljeg orkestra. Kuvajte za druge, priredjujte male zakuske ili velike ručkove. Obaveštavajte ljude oko vas gde je to pekara sa hlebom bez aditiva, gde je najbolje i najzdravije voće i povrće, u kojem se restoranu lepo jede... Radujte se iskreno bez zadrške kada vas neko pozove na ručak, neka onaj koji vas zove to vidi i čuje. Atmosfera na ručku biće nekoliko puta prijatnija. I još nešto. Verujem da nije greh ako najbolje vino sačuvate za najdraže osobe ili one za koje pouzdano znate da će umeti da cene kvalitet baš te boce ukusnog napitka.

I radujte se! U radosti sedajte za sto, u radosti jedite, nazdravljajte i u radosti ustajte od stola koliko god je to u trenutku moguće. Što više uspete da uložite radosti u obedovanje, više će se tih dobrih talasa raširiti u vas, vaše najdraže i vaš ceo dan. Živeti sa osmehom na licu i jesti u radosti, dva mala a moćna recepta koja mogu mnogo da doprinesu vašem uživanju u životu. Upamtite to molim vas i ŽIVELI!

DEVETNAESTI DAN

Gosti

Odmarate se u kući, vikend, popodne... Svako od ukućana radi nešto što ga smiruje, prijatno dremljiva atmosfera uz TV na kojem je filmska komedija iz šezdesetih, idealna baš za popodne, ton malo tiši... Ding-dong! Ding-dong! Ding-dong!

„Ko je sad?!“ – izgovarate ili pomislite. Idete ka vratima nervozni, gotovo stišavajući bes u sebi što je neko prekinuo tako divan, spokojan, neverovatno prijajući popodnevni i samo vaš porodični odmor. Kad dodirnete kvaku ulaznih vrata vaš izraz lica se magično menja u lice nasmejanog gostoprimljivog domaćina. Taj izraz zadržavate sve vreme iznenadne posete dok u sebi nekako „pakujete“ ljutnju na svog gosta kako bi on mogao da vidi samo vašu „radost“ što je došao i ništa više. Eh.

A to, znate, za vas ima visoku cenu. Prvo je tu stres koji nije mali, onda je tu mikro mržnja štetna takođe po vašu dušu i telo i na kraju, dodat nepotreban minus u fajl tog vašeg „grešnog“ gosta. Ako uvećavate broj minusa drugima, raste količina onoga što im zamerate. To znači da svaki put kada o tome mislite, osećate se loše. Na tihi način patite zbog toga što iznova i iznova pothranjujete sopstvenu kritičnost prema ponašanju vaših prijatelja sklonih iznenadnim posetama ili nekim drugim "ispadima". I zbog toga se i na duže staze ne osećate dobro, niste dobro i jednostavno, sa takvim mislima ne možete biti dobro. Vaša kritičnost prema ponašanju prijatelja-gostiju, vaše očekivanje da se ljudi oko vas generalno ponašaju po istim merilima kao što su vaša, najčešće je samo vrh ledenog brega ukupne duboko ukorenjene sklonosti ka kritikovanju. Kritika naravno može biti konstruktivna ali ako je sveprisutna onda vi teško možete istinski uživati u životu. Vaša sreća tada ima mnogo loših pauza za koje ste sami odgovorni, vaš život trpi, vi patite u kavezu koji ste sami napravili a ne mora biti tako. Kritičnost tada, ako se iskreno zagledate u sebe,  najčešće seže u brojne životne sfere, prema svima i svačemu. Iznenadni gosti su odlična okolnost u kojoj možete da vežbate oslobađanje od sklonosti ka manjem, većem ili prekomernom kritikovanju, pre svega ljudi.

Neko od vaših prijatelja je došao jer  mu je nešto potrebno (znam šta ćete reći, ali svako od nas ima bar jednog koji dođe samo kad mu je nešto potrebno). Neko naiđe jer je usamljen ali ne želi to da prizna pa će izmisliti da mu je nešto baš od vas potrebno. Neko je direktan pa će vam reći da je morao da vas vidi i da „hitno“ sa vama popije kafu. Neko će reći da vas se poželeo i neplanirano skrenuo ka vašoj kući, impulsivno... A svima njima je nešto zajedničko: Vi ste im potrebni! Upamtite to molim vas. Od svakog vašeg osećanja uskraćenosti mnogo je veće i plemenitije da se otvorite prema drugoj strani istine da su ljudi došli sa jednim od najlepših osećanja koju jedna osoba može da razvije prema drugoj, iskrena potreba za nekim. Nije baš najlepša reč, potreba,  ali ovde ona u sebi nosi i radost i lečenje tuge i samoće, i ljubav i prijateljstvo i sve ono tanano plemenito које krasi kvalitetne odnose među ljudima.

Počnite da razmišljate i razumete razloge zašto je neko iznenada došao kod vas. Biće vam mnogo lakše, lepše i onaj osmeh kada otvorite vrata biće daleko iskreniji, iz dubine duše... A takav osmeh leči, gosta, vas i vaš život. Daleko  ćete se lakše prebaciti u zonu ljubavi i radosti što vidite drago lice na pragu vaše kuće i dati najbolji deo sebe prijatelju. Odmoriti se možete uvek a najbolji deo sebe dajte onda kada je to nekom potrebno. Ako bi ste gledali prema tempu života onda bi bilo vrlo malo „termina“ za goste a tada su svi na gubitku, velikom gubitku.

Iskreno primajući ljude u vaš dom ma u koje doba dana i noći da su došli na vaša vrata, vi  „lečite“ i ozdravljujete sebe i sopstveni život. Topi se stegnutost koja se buja na kritičnosti a uvećava radost koja buja na iskrenom razumevanju, na prihvatanju ljudi bez najmanjih predrasuda i na ljubavi, uvek na ljubavi. Molim vas, upamtite to.

OSAMNAESTI DAN

Moć muzike

Jednog jutra, sa šoljom kafe u ruci, zastao sam kraj klavira i onako još nerazbuđen postao svestan da gotovo dve godine nisam seo za njega. Gitara je tek nešto malo manje bila u upotrebi zbog kvara usled starosti. Odvikao sam se i od slušanja muzike koja je dotle bila sastavni deo mene, kroz slušanje i kroz stvaranje. Pomislio sam koliko je sve to gotovo neprirodno... Moje babe, dede, baritoni i soprani, srca punih muzike, moji roditelji, naši prijatelji, divni glasovi... Nijedna sedeljka, nijedno slavlje u kući nije moglo da prođe bez gitare ili klavira i tako oduvek. Za trenutak, bljesnula je slika tatinog tamburaškog orkestra kako me prati dok pevam sa svojih ponosnih pet godina.

Kao da me je strelom pogodilo pitanje kakav je to moj život postao i gde sam ja to krenuo sa sobom. Prečešljavajući svoj protekli dvogodišnji životni period ugledao sam sebe kako jurim za poslovima, kako trošim vreme na neke druge stvari, nedovoljne da duša poleti kao što je to mogla da mi učini muzika.

Ima tome godina, jednog oblačnog dana bez kiše uz muziku iz slušalica šetao sam parkom u blizini kuće. Odjednom, ta dimenzija natmurenosti dana promenila se u nešto sasvim drugo zahvaljujući Novogodišnjim koncertima Arkanđela Korelija! Park pod oblacima postao je svečana akustična dvorana sa visokom tavanicom i ja sam iz snažnih baroknih zvukova počeo da dobijam neobično jaku energiju i uzlet u nekoj uzvišenoj radosti. Svetlo je delimično prodiralo kroz tamno plave i sive oblake, muzika je svakim tonom pripadala toj slici, toliko da sam taj oblačan dan upamtio kao savršen...

Slušao sam i čitao o tome kako muzika uspešno leči, kako je terapija muzikom blagotvorna na mnogo načina. U nekim radionicama sam imao priliku da prolazim kroz metode opuštanja i meditacije kojima je zvuk i određena muzika okosnica uspešne primene. Ipak, tek nedavno mogu da kažem da sam to zaista i osetio, doživeo.

Postoje periodi u životu koje sam u sećanju nekako izbrisao. To ne znači da su svi bili za brisanje ali tako se dogodilo. Nekako su nestali i neki „fajlovi“ iz detinjstva. Dok sam komponovao muziku, postojali su obrasci i stilovi koji su me više inspirisali od drugih ali ja nisam mogao da se tačno setim niti sam bio svestan toga odakle mi te muzičke asocijacije i boje. Uvek sam želeo da pravim neku „srećniju“ muziku od one koja je najčešća u medijima. I tako jedne besane noći počnem da preslušavam popularne pop pesme iz perioda mog detinjstva, „večni hitovi za sva vremena“. Sve to me nije posebno pokretalo jer je odavno lako dostupno. Mnogo zanimljivije mi je bilo da pogledam video snimke poput nekog vremeplova. U svom tom nemarnom pretraživanju otvori se video sa pop grupom koju su gotovo svi zaboravili i ja počnem da preslušavam jednu po jednu pesmu, muzički hitovi pravljeni namenski „za samo jedno leto“. I odjednom, otvore se čitavi filmovi sećanja, letovanja u Dalmaciji, raspusta u Bosni, detinjstva uz stričeve i tetke tinejdžere u babinoj kući Bačkoj Palanci, slika iz stana maminih roditelja u Beogradu, lica ljudi, prijatelji, osmesi, izmešaše se glasovi sa plaža na moru, Uni, Dunavu, Savi... Svaka pesma, gomila emocija. Srce lupa, ne znam kako i šta bih prvo slušao, misli se roje i najvažnije, osećaj ogromne radosti zbog oživljene prošlosti. Ništa nije moglo bolje da pokrene i oživi brojna sećanja od ove „zagubljene “ muzike.

Onda sam još samo jednom sreo male bodlje prošlosti, ona loša sećanja koja su sa sobom povukla vojsku dobrih u zaborav i osetio kako sve to isceljuje iz sekunde u sekund. Nestajalo je sve što je bilo za nestajanje a vratio mi se predivan svet koji sam tako nespretno nenamerno negde zaturio. Odjednom, bio sam ceo i onakav kakav sam u dubini sebe, samo sam na to zaboravio. Odjednom, osetio sam se pospreman kao plakar iz prethodne priče i bio svestan kako dalje mogu da idem kao nov „sređen“ čovek. Nemam dovoljno pravih reči da vam opišem šta je to za mene značilo u tom trenutku i koliko je blagotvorno uticalo na moj sadašnji i verujem budući život. Prvi put sam istinski doživeo i shvatio šta to znači kada ti muzika isceli (zaceli) život.

Osećam veliku zahvalnost što sam u jednoj svojoj omamljenoj fazi pred san došao do muzike koja je moj davni život osvetlila  atmosferom prave iskrene radosti i koja je moj sadašnji život vratila tamo gde mu je najlepše i gde mu je u suštini mesto. Dobar odnos prema sopstvenoj prošlosti o kojem stalno govorim drugima za mene je dobio pun smisao. Nakon ovog poslednjeg susreta sa njom, u najboljim emocijama, onako iz dubine duše, pustio sam je da konačno ostane tamo gde joj je mesto, u vremenu koje je prošlo.

U sadašnjosti postoji divna muzika našeg vremena koja nam živote oplemenjuje svakodnevno i stvara neki novi kapital budućih lepih sećanja. Pažljivim biranjem onoga što slušate, da vam prija, da vas inspiriše, da vas pokreće, vi trenutno isceljujete vaš život. Oplemenjujući život muzikom, gde god da ste i bilo šta da radite, predupređujete mnogo toga što bi moglo na vas loše da utiče ili mu barem umanjujete snagu. Vezujući sećanja za muziku, shvatili ste, možete zaceliti i očistiti mnogo toga iz sopstvene prošlosti a jedan je od načina kako možete da unapredite sopstveni život činjenicom da muzika može da vam pomogne da svoju prošlost i svoju sadašnjost zavolite mnogo iskrenije. Život uz muziku je dobar znak da ste izabrali jednu zdraviju, inspirativniju, bolju vibraciju u kojoj želite da živite.

Ako ste nekada zazvonili nekom na vrata ko je prethodno slušao muziku, dobili ste ili nežnost ako je muzika bila tiha za opuštanje ili radost ako je zvuk bio energičan ili neku treću emociju... Svakako, niste dobili ravnodušnost domaćina. Neko u automobilu ko sluša muziku i ko je kroz otvoren prozor deli sa svima, odličan je podsetnik dok na ulici prolazi kraj vas šta je to jednostavna a prava radost življenja kad počne leto na primer... I kolika je lepota i moć muzike...

SEDAMNAESTI DAN

Kapije promena

Da vam prijatelj kaže da je vreme da nešto dotrajalo bacite iz kuće a vi baš to volite, da vam neko ponudi posao koji vas uveliko izmešta iz života koji ste do sada živeli, da ste pred bilo kojom odlukom koja od vas traži da ostavite stari i krenete novim putem,  kako bi ste reagovali? Šta bi ste mislili? Kako biste se osećali?

Kapije promena se svakoga dana otvaraju pred nama. Velike i male. Promenite posudu u kojoj držite so godinama. Bar će jedan od ukućana izraziti negodovanje kada je ugleda na stolu i shvati da je nova posuda drugačija, da se prihvata drugačije i da je broj rupica, na primer, kroz koje se dosoljava hrana manji. A vi ste želeli da smanjite količinu soli koju vaši najdraži koriste posluživši se malim trikom. Da ste ih pripremali na tu promenu, izneli nameru unapred, najverovatnije vaša ideja ne bi bila prihvaćena iako je dobra za zdravlje cele porodice. Bila vam je potrebna odlučnost i brzo delovanje. Da ste se premišljali, linija manjeg otpora razvila bi sliku o mogućem mini-sukobu za stolom i vi biste odustali i nastavili da svakoga dana u sebi preživljavate mali stres kada vidite slapove soli iz stare posude kako se spuštaju na hranu onih koje volite. Mali sukob za stolom je mala cena spram rezultata za koji vi najbolje znate koliko je dragocen.

Pre promena poslova, mesta življenja ili čak ljudi oko nas ako je to rešenje za kvaliteteniji život, postoje te male kapije promena koje, ako se pažljivo prate i sprovode, dovode do kvalitetnih velikih promena kada za njih dođe vreme. Pogledajte sobu u kojoj provodite najviše vremena. Jeste li se navikli na dotrajali tepih, boju zida koja vas nekako čini ravnodušnim, je li vam na  neki način postalo svejedno kakvo je to okruženje oko vas. Osvrnite se oko sebe. Ambijent u kome živimo ima veći uticaj na naš život nego što smo svesni toga. Promenite ga, osvežite, malo preuredite, barem promenite raspored nameštaja, unesite biljke... A onda pratite sa kojim mislima i energijom izlazite iz kuće i kako se osećate kada se vratite u svoj dom. Potom, okrenite se plakarima. Pospremajte ih, izbacite dotrajalo, napravite bolju organizaciju u kući, podrumu, garaži. Sve dotrajalo izbacite, sortirajte predmete tematski i učinite ih preglednim i lako dostupnim. Ne morate sve odjednom. Neka svake nedelje učinite nešto od ovoga. Zatim se okrenite sebi, proučite sebe sami ili uz pomoć nekog bliskog i krenite ka promenama koje će vas oraspoložiti, osvežiti, dati vam neku novu energiju, onu koja se lako prenosi i na okruženje. Nakon toga setite se onih koje dugo niste pozvali a voleli bi ste da ih vidite u svom domu... Spisak šta se sve može promenom unaprediti je beskonačan, važno je započeti.

Zašto vam kažem da sve te aktivnosti rasporedite?

Jednostavno zbog toga što ćete tako kontinuirano trenirati sopstvenu spremnost na promene, što ćete steći naviku da menjate stvari oko sebe unapređujući tako sopstveni i živote ljudi oko vas. Postepeno, uvećaće se vaša spremnost za kvalitetne promene a kako budete više činili u tom pravcu, vaše će se „čulo“ za izbor najboljeg za vas izoštravati. Lakše ćete prepoznavati ono što zaista jeste najbolji izbor za vas, brže ćete reagovati u tom pravcu, brže sprovoditi sopstvene odluke. Nećete više biti bahati prema sopstvenom vremenu. Znaćete da život koji sada vodite nije konačnost nego stepenik koji vodi ka novoj kapiji koja donosi još kvalitetnije promene.

Ponekad, biće situacija koje kada se racionalno razlože donose male dobrobiti pa ćete pomisliti kako nije vredno preduzimanja bilo kakve aktivnosti. Udobnost stare navike nosi zamućene naočare. Ne znači da je potrebno da za promenom  jurite kao pomahnitali, po svaku cenu, ipak dobro razmislite i tada. Iako na prvi pogled mala promena, ona lako može da postane detonator velikih dobrih promena. Zašto? Jednostavno, odlučili ste da se pokrenete. I najmanje pomeranje u novo, u promenu, menja ugao gledanja. Mali stepen pomeranja može da otvori veliku kapiju dobrih promena. Najlošija opcija je nečinjenje. Makar najmanje pokretanje otvara puteve i uvećava broj životnih šansi za bolje, mnogo bolje.

Niko vam ne može reći da su promene uvek lake i bezbolne. Nekad je lakše, nekad je teže ali svakako, vaša čvrsto definisana odluka vas najbolje vodi do ostvarenja cilja kroz ova iskustva. Na kraju, uspešna ostvarenost cilja poništava sva teška iskustva koja su prethodila na tom putu. Uspeh je divna reč koja nam potvrđuje da je naš put bio dobro izabran. Buket radosnog uzbuđenja, sreće i zahvalnosti!

Kada se jednom nađete pred velikom kapijom promena, kada vam u stomaku bude vibriralo od raznih izmešanih pitanja i strahova, šta da radite i kolika je ta neizvesnost koja vas čeka, znaćete kako da prekinete takvo stanje. Znaćete da donesete ispravnu odluku jer ćete biti spremni onoliko koliko to može samo čovek promena, siguran u svoj izbor, istreniran da smireno i stabilno prođe kroz novu kapiju koja vodi u jedan bolji, puniji život, a opet samo stepenik na putu u još bolje...

ŠESNAESTI DAN

Proleće

"Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“
                                                                                                                                Ivo Andrić

U proleće sam kao dečak počinjao da pravim utvrđenja, rampe i mostove za mrave dok ne bih tako uposlen zaspao na stomaku na travi. U proleće sam brao poljsko cveće i nosio ga mami jer znam da ga voli i da ga ona donosi iz šetnji. Mali plavi različak stisnut dečijim prstićima i mamino oduševljenje kao da ga prvi put dobija od mene a ne svakog prolećnog dana. Sunce i slatki mirisi bašte. Procvetali drvoredi jabuka u našoj ulici. Drugačiji miris Dunava koji najavljuje skoru sezonu kupanja.

Krajem proleća dolazila je moja Nana (izgovara se kratko, odsečno) u goste, mamina mama, pa sam trčeći iz škole zaticao meni najlepšu sliku na svetu: na hodniku-terasi pod visokim stubovima naše stare kuće, Nana, Prababa i Mama sede u hladu ruža puzavica, među velikim saksijama palmi, ili Nana ili Prababa u stolici na ljuljanje, neka od njih štrika ili sve tri nešto od toga rade, pričaju, piju kafu i čekaju mene iz škole, srećnog pola od toga koliko ih volim pola jer uskoro počinje raspust.

A onda sam porastao. I opet sam voleo proleće zbog mnogo divnih razloga. A onda sam dodatno odrastao i nastavio da volim proleće uprkos tome što prelazak iz zime u njega više nije bio tako jednostavan. Odjednom, postao sam svestan neobične statistike da se ljudi uglavnom ne osećaju najbolje ni telom ni dušom u proleće. Tromost, apatija, postzimska, poput zaostalih repova iz prethodnog perioda bez sunca, depresija. Odjednom, proleće je postajala kapija koja je zahtevala dodatni napor da se kroz nju prođe. Čak iako držim za sebe da sam kralj optimizma, nekako sam i ja počeo da osećam „stenjanje“ umesto poleta.

Ovog proleća mnogi moji prijatelji, uključujući i mene, imali su veoma složene, stresne i teške momente vezane za sebe, svoj život, zdravlje svojih najbližih... Ovog proleća više nego ikada bila nam je potrebna velika količina dodatne energije da kroz sve to prođemo i postanemo uopšte svesni da sunce sija ceo dan i da je taj dan duži nekoliko sati.

Ne bih se usudio da kažem da smo uspeli potpuno jer neke stvari su još u toku rešavanja i sređivanja ali da smo svi bolje, jesmo. Kako?

Razgovaramo, istresamo jedni pred druge sve, bez priprema, bez razmišljanja i zajedno rešavamo kako najbolje znamo i umemo. Zajedno donešena, to su daleko bolja rešenja nego da je svako sam u sebi pokušavao da smisli najbolju opciju. I tako je daleko lakše. Rodbina je takođe uključena i ti odnosi dobijaju na kvalitetu, posebno jer su dati, stari i pomalo umorni. Ovako se obnavljaju, razvijaju, jačaju... Prijatelje biramo pa je mnogo toga sa njima jednostavnije nego sa rodbinom. Svi zajedno, mi smo jedna snažna armija ljubavi koja zna da može mnogo toga zajedno.

Samoća u nevolji i zatvaranje u sebe je najgori mogući izbor. Čak i kada zaista možete sve sami. Ali to je samo tehnički. Duša ima svoje potrebe i to ne bi smeli da zaboravljamo. Osnaženi razgovorima ili dobrim rešenjima koja nam pružaju dragi ljudi oko nas daleko smo korisniji onima kojima je naša pomoć najpotrebnija, sebi ili drugima. Upamtite to molim vas.

Već ste shvatili da ja mnogo toga „lečim“ pijenjem kafe sa nekim. U proleće se ta terapija „pojačava“ odlaskom u bašte kafića ispod drvoreda starog drveća. Nema šanse da ne primetite da je sunčan prolećni dan a da ste tu sa prijateljima. I nema šanse da se neko od vas prvi ne nasmeje pa tako povuče celo društvo u „bolju zonu“. I opet pominjem koliko je važno režiranje. Ne dozvolite teškim životnim okolnostima da upravljaju vašim životom, upravljajte vi njima. Ma koliko snage se čini da vam je potrebno u trenutku, potrudite se, pronađite je u sebi i pokrenite se. Režirajte! Režirajte susrete sa ljudima koji su vam najdragoceniji u takvim trenucima. To je najbrža kvalitetna pomoć i samopomoć. Zajedno možete mnogo, pomeriti planine, jer zaista, navesti čoveka kojem je teško da se nasmeje jeste ravno tome i predivno veliko, najveće!

Stiglo je proleće. Uzmite ga boravkom napolju sa dragim ljudima ma kako da se osećate. Sve ostalo uradiće prijatelj i sunce jer „ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“ Ivo Andrić

PETNAESTI DAN

Lice i telo

Koliko volite sebe? Sećate se tog pitanja iz priče „Ljubavna veza sa samim sobom“? Iako poznajem armiju zaista lepog sveta, za poslednjih dvadeset i pet godina samo sam jednom, i to nedavno, od jednog jedinog prijatelja čuo da je 100% zadovoljan sopstvenim izgledom. Sve ostale, kada ih slušate čime sve na sebi nisu zadovoljni i šta bi najradije menjali, kako kaže moj otac kada sve to čuje : „Da ih ne vidim, mislio bih ko zna šta...“.

Gotovo neverovatno konstantna količina nezadovoljstva sopstvenim izgledom ne nestaje ni onda kada bi bilo prirodno da to dospe u neki drugi plan. Godine prolaze, ljudi sazrevaju, izgrađuju se, postaju uspešni u različitim životnim oblastima... Ipak, samospoznaja i zrelost ne nude  garanciju u prevazilaženju nezadovoljstva sopstvenim izgledom. Smanjuje se važnost i intenzitet „samokinjenja“ ali ume da ostane mali deo, makar toliki da pokvari neko mirno popodne. Njačešće, pogledom u ogledalo odmah po ustajanju iz kreveta ili na kraju dugačkog dana na primer, u dva pogodno „pogrešna“ trenutka, aktiviramo tu „mikro munju“ svakodnevno, naše „staro nasledstvo“ iz doba puberteta.

Mnogi su skloni da poveruju kako su postali jaki u odnosu na tu konstantnu slabost jer su je sklonili iz života, zaboravili, a onda ih ona iznenadi. Jednom, na nekom predivnom odmoru gde se zadovoljni odmaraju sa svojom porodicom nakon uspešne godine, duh iz prošlosti kojeg ne zanima koliko je lepo ostrvo na kom  je neko i koliko je zadovoljan onim što je postigao, jednostavno dođe. Dođe i bude veoma, veoma neprijatan. Zašto? Zato jer smo skloni tome da poverujemo da je otišao zauvek. A nije. I ko zna da li će uopšte ikada otići?

A može li da ode zauvek? Može.

Oduvek čini mi se, jer to generacijama rade svi u mojoj porodici i sa majčine i sa očeve strane, bavim se starim kućama sa željom da im dam novi ili povratim stari plemeniti život . Ma šta da sam radio, ma čime se bavio, to je ostalo, traje i ide sa mnom kroz život. Posledica toga je da kada se nađem u nekom prostoru koji „stenje“ pod teretom loših rešenja, ne mogu da se opustim dok u sebi taj prostor ne reorganizujem. Traje manje od pet sekundi, jednako je „blic“ vremenu koje je potrebno čoveku da upozna novi prostor.

Sa kuća, to se prenelo na ljude. Razvio sam nekakav svoj „nevidljivi“ skener sa samo jednim jedinim ciljem. Želja da neko izgleda bolje ako za to ima prostora, jača je od mene. A UVEK MOŽE BOLJE! Vežbanjem nešto unaprediti, promeniti nešto drugo na sebi... Zaista sam iskreno, iskreno srećan kada sam u situaciji da to izgovorim glasno i kada vidim lice nekog ko je shvatio da sa malo može da učini mnogo za sebe.                               

„Probuđeni“ ponekad svoju zahvalnost iskazuju time što počinju da mi dostavljaju korisne informacije koje se kreću od zdrave ishrane, preko dobrih sportskih progama do lekovitih melema i mnogo toga drugog kako bi moja baza podataka namenjena „malom usrećavanju“ bila što veća i što kompletnija...

LICE

Većina veruje da je ono što će drugi primetiti na njima prevelik nos, minijaturna usta ili nepravilne ušne školjke. Kakva zabluda! Zdrav ten, iskren osmeh i radost u očima! To je ono što ljudi na vama prvo vide. A šta je svemu tome zajedničko? Na sve može da se utiče, sve je rešivo! Ten, ako je problematičan tu su nutricionista, dermatolog i kozmetičar. Zube čuva nega i zubar a po radost u očima prvo idete kod samog sebe...

TELO

Muškarcu je lakše nego ženi, jer ako ga priroda nije „opremila“ lepotom to i nije arhetipski zahtev prema njemu. Ukupna fizička spremnost, pre bilo koje druge spoljne odlike, očekivanje je od izgleda jednog muškarca. Bilo kako da izgleda, da je pregojazan ili premršav, ima mogućnost da na to utiče redovnim vežbanjem. Žene sa druge strane imaju mnogo trikova zahvaljujući kozmetičkoj industriji koji ih čine atraktivnijim, privlačnijim i to je uglavnom namenjeno nezi i ulepšavanju lica i kose. Uz unapređenu kulturu ishrane, na telo kao i muškarci mogu uspešno da utiču vežbanjem.

Ne postoji osoba na svetu koja ne može da izgleda bolje, samo ako to želi. Umesto lamenta nad sopstvenim nedostacima, stavite na papir ispred sebe šta sve možete da učinite na polju zdravijeg života i boljeg izgleda kao srećne posledice toga i na kraju ali ne najmanje važno, poboljšanja stila odevanja ako mislite da vam je to potrebno.

Na internetu možete da pronađete fotografije i video snimke ljudi pre i posle  višemesečnog ili višegodišnjeg vežbanja. Vrlo je inspirativno kada vidite u šta se pretvaraju zapuštena neugledna tela redovnim pravilnim vežbanjem. Ipak, od toga ima nešto što je na mene ostavilo daleko  jači utisak. Pogledajte lica tih ljudi. Pre i posle. Pre i prvo izgledaju da su umorni i da su odustali od svega, da im je potpuno svejedno kakav život vode. Ne znamo šta se u njima dešava, koliko je to tačno u procentima ravnodušnost (koja je najčešće i jedino vidljiva) a koliko tuga i patnja usled nezadovoljstva sopstvenim izgledom.

A posle? Paralelno sa transformacijom tela dešava se nešto zaista jedinstveno. Transformacija lica (i vrata) je najblaže rečeno veličanstvena. Tonus mišića lica se usled fizičkog napora vežbanja takođe bilduje, podiže. Vraća se struktura lica prve mladosti, ponekad i u boljoj formi nego što je ikada bila. Dobija se novi, svežiji izgled lica koji nosi i potpuno novu informaciju o vlasniku:

• JA SAM NOVA OSOBA, PONOSAN SAM NA SEBE JER SAM POBEDIO SVOJE SLABOSTI PREMA HRANI, LENJOSTI;
• OSVOJIO SAM NOVU ZONU ŽIVOTA U KOJOJ UŽIVAM U OTKRIVENOM ZADOVOLJSTVU DISCIPLINOVANOG VEŽBANJA I DELOTVORNSTI DISCIPLINE NA MOJ UKUPAN ŽIVOT;
• OSETIO SAM BLAGODETI REDOVNOG SNA I ZDRAVE ISHRANE;
• POBEDIO SAM STAROG SEBE I ZBOG TOGA IZ MOJIH OČIJU SIJA ISTINSKI NOVI POČETAK, NOVA RADOST, ZAHVALNOST, NOVA LJUBAV PREMA SEBI I DRUGIMA, NOVI JA;
• MOJE SAMOPOUZDANJE I ZDRAVLJE KOJIM ISIJAVAM, JEDNAKO JE RADOSTI KOJU OSEĆAM!  

Ima li to cenu? Nema jer ju je nemoguće odrediti. I što je navažnije, na ovo može da se utiče, dakle zavisi najdirektnije samo od nas i ni od kog drugog.