DEVETNAESTI DAN

Gosti

Odmarate se u kući, vikend, popodne... Svako od ukućana radi nešto što ga smiruje, prijatno dremljiva atmosfera uz TV na kojem je filmska komedija iz šezdesetih, idealna baš za popodne, ton malo tiši... Ding-dong! Ding-dong! Ding-dong!

„Ko je sad?!“ – izgovarate ili pomislite. Idete ka vratima nervozni, gotovo stišavajući bes u sebi što je neko prekinuo tako divan, spokojan, neverovatno prijajući popodnevni i samo vaš porodični odmor. Kad dodirnete kvaku ulaznih vrata vaš izraz lica se magično menja u lice nasmejanog gostoprimljivog domaćina. Taj izraz zadržavate sve vreme iznenadne posete dok u sebi nekako „pakujete“ ljutnju na svog gosta kako bi on mogao da vidi samo vašu „radost“ što je došao i ništa više. Eh.

A to, znate, za vas ima visoku cenu. Prvo je tu stres koji nije mali, onda je tu mikro mržnja štetna takođe po vašu dušu i telo i na kraju, dodat nepotreban minus u fajl tog vašeg „grešnog“ gosta. Ako uvećavate broj minusa drugima, raste količina onoga što im zamerate. To znači da svaki put kada o tome mislite, osećate se loše. Na tihi način patite zbog toga što iznova i iznova pothranjujete sopstvenu kritičnost prema ponašanju vaših prijatelja sklonih iznenadnim posetama ili nekim drugim "ispadima". I zbog toga se i na duže staze ne osećate dobro, niste dobro i jednostavno, sa takvim mislima ne možete biti dobro. Vaša kritičnost prema ponašanju prijatelja-gostiju, vaše očekivanje da se ljudi oko vas generalno ponašaju po istim merilima kao što su vaša, najčešće je samo vrh ledenog brega ukupne duboko ukorenjene sklonosti ka kritikovanju. Kritika naravno može biti konstruktivna ali ako je sveprisutna onda vi teško možete istinski uživati u životu. Vaša sreća tada ima mnogo loših pauza za koje ste sami odgovorni, vaš život trpi, vi patite u kavezu koji ste sami napravili a ne mora biti tako. Kritičnost tada, ako se iskreno zagledate u sebe,  najčešće seže u brojne životne sfere, prema svima i svačemu. Iznenadni gosti su odlična okolnost u kojoj možete da vežbate oslobađanje od sklonosti ka manjem, većem ili prekomernom kritikovanju, pre svega ljudi.

Neko od vaših prijatelja je došao jer  mu je nešto potrebno (znam šta ćete reći, ali svako od nas ima bar jednog koji dođe samo kad mu je nešto potrebno). Neko naiđe jer je usamljen ali ne želi to da prizna pa će izmisliti da mu je nešto baš od vas potrebno. Neko je direktan pa će vam reći da je morao da vas vidi i da „hitno“ sa vama popije kafu. Neko će reći da vas se poželeo i neplanirano skrenuo ka vašoj kući, impulsivno... A svima njima je nešto zajedničko: Vi ste im potrebni! Upamtite to molim vas. Od svakog vašeg osećanja uskraćenosti mnogo je veće i plemenitije da se otvorite prema drugoj strani istine da su ljudi došli sa jednim od najlepših osećanja koju jedna osoba može da razvije prema drugoj, iskrena potreba za nekim. Nije baš najlepša reč, potreba,  ali ovde ona u sebi nosi i radost i lečenje tuge i samoće, i ljubav i prijateljstvo i sve ono tanano plemenito које krasi kvalitetne odnose među ljudima.

Počnite da razmišljate i razumete razloge zašto je neko iznenada došao kod vas. Biće vam mnogo lakše, lepše i onaj osmeh kada otvorite vrata biće daleko iskreniji, iz dubine duše... A takav osmeh leči, gosta, vas i vaš život. Daleko  ćete se lakše prebaciti u zonu ljubavi i radosti što vidite drago lice na pragu vaše kuće i dati najbolji deo sebe prijatelju. Odmoriti se možete uvek a najbolji deo sebe dajte onda kada je to nekom potrebno. Ako bi ste gledali prema tempu života onda bi bilo vrlo malo „termina“ za goste a tada su svi na gubitku, velikom gubitku.

Iskreno primajući ljude u vaš dom ma u koje doba dana i noći da su došli na vaša vrata, vi  „lečite“ i ozdravljujete sebe i sopstveni život. Topi se stegnutost koja se buja na kritičnosti a uvećava radost koja buja na iskrenom razumevanju, na prihvatanju ljudi bez najmanjih predrasuda i na ljubavi, uvek na ljubavi. Molim vas, upamtite to.