TRIDESET ČETVRTI DAN

Mi, kako nas drugi vide

Bilo da sebe smatramo uspešnim ili ne, bilo da o svom izgledu imamo pozitivan stav ili ne, bilo da je naš odnos sa samim sobom na najnižoj ili najvišoj tački poštovanja, vrlo je moguće da ni jedna od dve krajnosti neće imati mnogo veze sa onim kako nas drugi vide ili će se nespretno i najpogrešnije nastaviti baš na te naše loše misli i utiske o sebi. Ponekad, to će biti nešto sasvim treće, nešto čega nismo ni svesni da posedujemo ili još besmislenije, nešto što nikada nismo bili niti ćemo ikada biti sa porukom koju ni u snu ne bi poželeli da pošaljemo drugima o sebi. Za nesklade, za negativne utiske, za pogrešne poruke, za loše procene drugih o nama (ne računajući moguće spletke na koje se takođe može uticati) jedan je glavni krivac: MI!

Ako bi postojala abeceda onoga što ne bi trebalo nikada činiti ako želimo da nas drugi poštuju i da imaju dobru sliku o nama onda bi na prvom mestu to bile šale na sopstveni račun (to naravno isključuje porodicu, partnera i najbliže prijatelje). Zašto?

Setite se samo kakve rečenice najčešće upotrebljavate kada opisujete svoje nespretnosti, nesnalažljivosti i loše procene:“Jao kako sam bila/bio glup-a, kako sam nespretno to izveo, kako sam samo spetljana da sam tako lako pala, kako nisam bio u stanju da to bolje procenim, kakav magarac, kakva ćurka hahahahahaa....“ Taj vama i drugima zabavni zoo vrt ima nimalo zabavne posledice po vas i vaš život. Ljudi koji vas slušaju mogu biti slučajno sklopljen skup od onih koji vas dobro poznaju, onih koji vas površno poznaju i onih koji vas uopšte ne poznaju. Šta je svima zajedničko? Svi će se iskreno smejati vašim šalama, nazdravljati jedni drugima i vama i opet vam se u toku večeri možda nasmejati kada se ponovo sete šale koju ste na svoj račun tako slatko ispričali. A onda, svi  će otići svojim kućama. I vaši dobri prijatelji, i oni koji vas površno poznaju i oni koji vas ne poznaju.

Za vas su ovog puta bitni oni koji vas površno poznaju i oni koji su vas prvi i možda jedini put videli na toj zabavi. Svi pravimo selekcije među ljudima na one koji su nam važniji i one manje važne. Posle dužeg vremena blede utisci ali ostaju informacije koje su se zadržale u našem sećanju u „fajlu“ vezanom za svaku osobu posebno. Sve informacije i utisci na jednom mestu. Oni koji su ostavili jače utiske na nas, oni koji su nas posebno impresionirali imaju privilegiju da su naše misli i naši utisci o njima pažljivo proučeni i podaci uredno „složeni“. Oni koji kojih se tek bledo sećamo na osnovu neke asocijacije od par reči koje su  izneli o sebi ili nas uspešno zasmejali onim što su jednom ili dva puta ispričali, imaju daleko siromašniji fajl koji naša ni svest ni podsvest nisu uredile. Kao u neurednoj ostavi, tu su smeštene vaše nabacane izgovorene reči o sebi. Zbog malo informacija, malo utisaka i nikakvih impresija ne postoji ni najmanja volja da se takva ostava sredi. Ipak, ako vlasniku te mentalne ostave bude potrebna, često sasvim slučajno i neobavezno informacija o vama, on će onako olako, bez razmišljanja izvaditi i sručiti u javnost sve što zna o vama na osnovu ono malo informacija kojima raspolaže. Bez sređivanja šta je istinito a šta ne, šta je bilo u službi humora a šta ne, bez opterećenja da se razmisli ko ste vi u stvari u javnosti će se naći sledeće kvalifikacije: „On-a je glup-a, nespretan-a, loše procenjuje, običan magarac, ćurka...“ Zvuči poznato zar ne? Naravno jer ste to vi o sebi izgovorili i to je sve što osoba koja o vama to govori poseduje. Niste joj mnogo ili uopšte važni pa joj je tako jednako svejedno šta će o vama izgovoriti. A zamislite kada se tome doda začin od svesne loše namere osobe X, dokle to može da ide i koliko može da se uveća kao grudva od snega koja se otisnula niz padinu. Verujem da ćete sledeći put dobro razmisliti šta pred kim možete govoriti i kako pred kim možete govoriti. U protivnom, očekujte ovakav ili sličan epilog.

Šta onda činiti kako bi slika o vama bila istinita, sadržala vaše nabolje osobine i namere? Jednostavno, počnite da budete svesni vrednosti i težine reči koje izgovarate. Ako želite da se uverite kako socijalna mreža na relaciji usne-uši može da radi za vas umesto protiv vas, napravite eksperiment koji lako može da postane sastavni deo vašeg načina izražavanja sebe i vašeg življenja u različitim društvenim zajednicama. Uspostavite uvek iste precizne izraze kada govorite o sebi. Činite to uvek na isti način. Budite koncizni, budite jasni. Naravno da nećete ići od čoveka do čoveka i govoriti:“Bože, kako sam ja divna osoba!“ Umesto toga, uvek budite spremni da izgovorite koje su to životne vrednosti koje poštujete, koliko su vam ljudi oko vas važni, kakav vam je odnos prema poslu, kakve su vam ambicije i planovi (vreme je da zaboravite sujeverje o skrivanju poslovnih planova dok se ne ostvare, iznenadićete se koliko kvalitetne pomoći, preciznih instrukcija možete dobiti kada ljudima govorite bez ustezanja šta želite da postignete). Podrazumeva se da nikada ni o kome ne izgovorite ni jednu jedinu ružnu reč. Da vam kvaliteti svakog bića koje sretnete u životu bude jedino što o njemu želite da saznate, govorite. Da uvek budete spremni da pružite drugu priliku. Najvažnije od svega u tome što izgovarate jeste istina, iskrena i cela, istina. Samo tako možete očekivati dobre posledice vaših reči.

Eksperiment sa osam učesnika (uključujući i mene), svako sa svojom posebno „puštenom“ informacijom pokazao je sledeće. Informacija je prevalila put u trajanju od osam meseci do dve godine. Vratila se čista i jasna kakva je i krenula, često kraća i jasnija. Na putovanju je naša informacija radila za nas. Ljudi su govoreći jedni drugima o nama, pored ostalog, doveli informaciju do ljudi koji su se zainteresovali za nas, za naše ambicije, planove ili poslove. Nove mogućnosti su u nekim slučajevima otvorile nove puteve, često sasvim drugačije od naših želja ali kako se vremenom ispostavilo, bolje po nas, naše poslove, planove ili ukupan život. U različitim okruženjima po raznim osnovama, klima medjuljudskih odnosa se polako popravljala, ozdravljivala je samo zato što smo počeli da vodimo računa o tome šta govorimo generalno, šta govorimo o sebi i drugima i kako to govorimo.

Kada sve sagledate, shvatićete da je ulaganje, napor koji se od vas traži vrlo mali a mogućnosti koje se otvaraju brojne i velike i to samo zato što ste postali svesni koliko je važna svaka izgovorena reč, uvek, svuda i na svakom mestu. Lepo je kada vas ljudi razumeju i kada u vama jasno vide sve ono najbolje što posedujete. Nema razloga da to sami u sebe zaključavate, zar ne?

TRIDESET TREĆI DAN

Savršen sagovornik

Postoje ljudi  koji mnogo vole da pričaju, ne da razgovaraju nego da drže govore. Postoje srećom i oni koji žive za razgovor sa nama, za  razmenu misli i emocija, što boljih ideja, rešenja. Imamo prijatelje sa kojima možemo da ćutimo i da se osećamo odlično. A jeste li se ikada zapitali kakav ste vi sagovornik? Jeste li pažljivi ili drugi od vas jedva dolaze do reči, ili ste možda negde između? Koji su to vaši sagovornički kvaliteti a koje su mane?

Već sam vam pričao o Neveni Vitorović, našoj komšinici sa drugog sprata zahvaljujući čijem je zanimljivom životu naša beogradska adresa nekoliko puta našla svoje mesto u književnosti. Nenin salon bio je mesto okupljanja najvećih umetnika nekadašnje Jugoslavije, potom Srbije. Mnogo toga dešavalo se u tom stanu. Prva izdanja svojih knjiga sa najlepšim posvetama žurio je da joj pokloni Miloš Crnjanski. Velika kompozitorka Ljubica Marić volela je da odmori i popriča u Neninom salonu kao i mnogi drugi, slavni i opravdano veliki ili nepoznati a izuzetno plemeniti. Često sam posmatrao Nenu kako razgovara sa svojim gostima, kako pažljivo sluša i tada sam shvatio zašto ljudi toliko vole da dolaze u njenu kuću, da razgovaraju sa njom, da joj povere najintimnije tajne, da se izjadaju o svemu i svačemu i da odu kući zadovoljni, „pospremani“.

Nena je umela da sluša i da sasluša i to je bio njen jedinstven i ogroman kvalitet koji je kao najsnažniji magnet privlačio ljude. Znala je kada da kaže nešto, malo, tiho nenametljivo i filigranski tačno, čime je davala do znanja da iako svedene mimike lica sa rukama koje su slivene sa rukohvatima fotelje, ona izuzetno posvećeno prati svog sagovornika. Velika je snaga bila u toj godinama usavršavanoj i pažljivo  izgrađenoj umetnosti slušanja. Ona je jednostavno bila savršen sagovornik jer je bila savršen slušalac.

Dešavalo vam se verovatno da dok slušate nekog pažljivo kako vam govori, budete jednostavno „primorani“ da ga prekinete u trenutku kada vam je ideja najčistija i najjasnija, sve u strahu da je ne zaboravite. Moguće rešenje je u beleženju misli kako biste je sačuvali dok vam sagovornik ne ispriča sve što je želeo. Prekidanjem niti izlaganja lako možete da izazovete povlačenje u sebe, prijatelja na primer, koji je prvobitno imao veliku želju da nešto njemu važno podeli sa vama, nešto što mu predstavlja teret, nešto za šta nije u mogućnosti sam da pronađe rešenje... Ipak, postoji mnogo nijansi koje od nas traže da rešenja nalazimo na licu mesta, pa tako i način i vreme kada i na koji način ćemo nekom nešto saopštiti, prekinuti ga ili sačekati kraj priče. Biti dobar sagovornik, sa jedne strane može da znači imati u sebi nekakav prirodan dar, senzor kako postupati  a sa druge strane, to je u velikoj meri rezultat iskustva, zrelosti i želje da se takav bude. To bi značilo da i ova veština može da se usavršava, vežba i unapređuje.

Jedan od metoda jeste da nekog bliskog zamolite da vas snimi dok razgovarate sa nekim a da vam pri tom ne kaže kada će to da učini. Tako biste mogli da uvidite koliko ste bili pažljivi, da li ste vodili računa o niti izlaganja i misli sagovornika, da li ste ga dovoljno pažljivo pratili pa time davali i adekvatne komentare i savete ako ste ih imali, da li ste izabrali najbolji trenutak da ga prekinete i da li je ono što ste želeli reći bilo vredno tog prekidanja, da li je tonalitet vašeg glasa bio adekvatan temi razgovora i vladate li time uopšte...?

Iznenadićete se koliko je nesavršenosti moguće pronaći na ovaj način. Ma koliko da možemo da verujemo drugima kada nam daju sugestije da unapredimo sopstvenu komunikaciju, ništa nije delotvornije od toga kada se iskreno zagledamo u sebe. Usavršiti svoje sagovorništvo pre govorništva daleko je plemenitije. Od poboljšanih vas vaši najdraži, vaši prijatelji, dobijaju mnogo kvalitetnije, preciznije, pažljivije i toplije vas. Vaše kolege na poslu imaju daleko više iskrene volje da budu baš sa vama. Pomislite samo kolika je korist od ove nove klime u vašem poslovnom  okruženju, po vas, vaš posao i sve koji sa vama u njemu učestvuju. Čitavo vaše životno okruženje se menja, svet oko vas prima tu novu vibraciju, pažljivijih, promišljenijih vas. I molim vas, upamtite još nešto: Nije uvek važno da sagovorniku kažete nešto što ste vi pomislili da je važno. Često je za njega mnogo dragocenije da mu dozvolite da u nizu i glatko ispriča sve što mu je na duši, sve što je želeo da vam kaže. Vaše je da budete svesni trenutka, da ga pažljivo pratite i bilo bi lepo da vam se to uvek vidi na licu. Video snimak bi mogao da vam pomogne da postanete svesni koliko mimika vašeg lica zaista prati ono što vi želite da iskažete. Usled naše povremene, prirodom i pogrešnim navikama opravdane nesvesnosti, može da  se javi nesklad. Nekad je to jedva primetno a nekad, mada nenamerno, ume i da povredi sagovornika.

Ne postoji baš definicija šta je to savršen sagovornik, ali nakon svega rečenog, rekao bih da je to savršen slušalac. A ko je to savršen slušalac? To je topao čovek kojem je iskreno stalo da čuje drugoga kako bi mogao da mu bude što više i što tačnije na korist i pomoć, u ljubavi, u prijateljstvu, u svakom odnosu svakog dana naših zajedničkih života.

TRIDESET DRUGI DAN

Pokrenuti svetove zagrljajem

Zagrljaj roditelja, zagrljaj baba i deda, topli dlanovi na našem licu, ljubav i osećaj velikog mira i spokoja i kad smo bili mali i kad smo postali „veliki“. Sve muke i tegobe, svi problemi, greške, nejasnoće i sukobi topili su se u tim zagrljajima. Vremenom, hteo ne hteo, gledajući svoje prijatelje, ponekad poznanike, morao sam da primetim kako je jedan deo te dece prestao da na takav način komunicira sa onima koji su ga podigli jer je postajalo „neprimereno“, „nismo više valjda deca da nas maze“, „neprikladno“. Da li je zaista tako? Svako od objašnjenja u prilog  negrljenja, bledo je i providno da se kroz njega može čitati. Zašto?

Ogromna snaga i moć zagrljaja ruši svaki argument, od nelagode, stegnutosti i zatvorenosti do navika, od pravdanja vaspitanjem do objašnjenja procesom „prirodnog“ udaljavanja odrastanjem. To neverovatno osećanje sigurnosti, spokoja, vere da će se sve srediti i da ce sve biti dobro nismo u detinjstvu dobili da bi smo ga sebično spakovali u sebe. Zagrljaj, nešto najlepše što jedno biće može da pruži drugom biću, simbol je i najstvarniji gest ljubavi, prijateljstva, sigurnosti i zaštite, mira i spokoja, simbol je uklanjanja svih tegoba i lečenja duše (i tela) od svega što je može zaboleti.

Porodice u kojima je zagrljaj prirodan i lak, do god postoje oni koji ih čine, daleko lepše prožive život. Bliskost nepodrazumevana nego stvarna, iskazana zagrljajem, čini odnose kvalitetnijim, bliskijim, punijim, snažnijim. Zagrljajem presecajte razmišljanja da li je pravi trenutak za takvo iskazivanje emocija i tako lakše i brže uđite u zonu življenja sa daleko više svetla, optimizma, stvarne rasterećenosti. Naravno da grlite svoju decu, svog životnog saputnika, svoje roditelje, ali, pitanje je koliko to često činite. Da li zagrljaj vezujete za pozdravljanja i čestitanja? Nemojte. Zagrljaje vežite za svaku emociju koju oni mogu da nastave, bilo da je neko oko vas tužan ili srećan, zagrljaj je jednako lekovit, jednako dragocen, nikad suvišan.  Svoje emocije iskazujte zagrljajem, uvucite drugog u svoju sreću i radost.

Taj drugi, odmah uz porodicu, je prijatelj.

„Prijateljstvo je jače od srodničkih veza, jer porodično srodsvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može.“ Jovan Dučić (1871-1943)

Onda znate šta vam je dobro činiti. Za vašeg prijatelja, za vas i vaše bolje živote. Viđao sam ponekad na nekim okupljanjima kako ljudi krenu u srdačan pozdrav sa prijateljem a onda kao da se uplaše, to nekako preseku i nešto izvedu kao da im je cilj bio drugačiji. Tužna, nikom potrebna slika. Ako u vama ima i namanjeg zastoja da kada osetite da bi ste zagrlili prijatelja, dragu osobu, to ne učinite, menjajte to. Na velikom ste gubitku. To je kao da ste uklonili deo sebe i tom delu vas je zabranjeno da diše punim plućima. Obećajte sebi da nikada više, ako ste to do sada činili, nećete stvarati te tužne male slike odustajanja od zagrljaja. Od te slike postaje tužan onaj koji je vidi, onaj koji je ostao nezagrljen i vi koji zagrljajem do kraja niste iskazali sve što ste želeli. Neučinjenim gestom ugušen deo ili cela emocija čini vrlo loše našim  životima, našim odnosima sa ljudima, našim trajanjima. Nemojte da vam je zagrljaj „skup“. Dajte ga ljudima kad god osetite tu želju, pa čak i onaj kojem je nelagodno da ga drugi dodiruju, jednom će popustiti, jednom će shvatiti. Mnogima tako možete „upaliti svetlo“. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET PRVI DAN

Loža sa najboljim pogledom

Siguran sam u to da poznajete ljude koji uvek pažljivo biraju najbolje za sebe: najbolju ložu u pozorištu, najbolje mesto na terasi kraj mora, najudobniji ligenštul uz samu vodu, sedišta razna sa kojih se pruža najbolji pogled, pogled na najlepše što život može da pruži. Istovremeno, postoje ljudi kojima bi najbolje stajalo ime  „Neka Nema Veze“. Njima nije važno ako je neko pre njih zauzeo bilo koje po bilo čemu posebno i bolje mesto u životu mada su svi imali jednake prilike. Rećiće samo: “Neka, nema veze“, „meni je i ovde dobro“, „ma isto je to“, „nije važno“...

Ovakav stav se po pravilu prenosi i na druge životne oblasti. Prvi će želeti za sebe najbolju odeću na primer čak i kada je u pitanju više trud nego cena, drugi će kupovati prvu stvar na koju naiđu a da im odgovara veličina. Prvi će se raspitati gde su najbolji restorani, drugi će sesti u onaj koji izabere slučaj. Prvi će se truditi da naprave udobniji dom, drugi će smatrati da je dovoljno imati gde sesti i gde spavati jer je to, na primer, „više nego dovoljno“ i tako redom od predmeta do odnosa sa ljudima, porodicom, prijateljima, kolegama. Vremenom, učvrstiće se u grupi onih ljudi koji se celog svog života sklanjaju pred svima i od svega, smatrajući da je za njih ono što im preostane dovoljno dobro.

Razlozi takvog ponašanja mogu biti razni, obrazac „usađen“ vaspitanjem, rezlultat potisnutih traumatičnih iskustava, posledica konstantne neuspešnosti ili jednostavno linija manjeg otpora koja pruža taj komfor minimalnog činjenja koje se lako pravda izjavama tipa „ja sam skroman, meni je ovo više nego dovoljno“, „ja nisam poput „nekih“ nezajažljiv“ i mnoge druge, usporivačice razvoja kvalitetnijeg življenja ...

Kojoj grupi vi pripadate? Jednoj ili drugoj? Ili ponekad šetate iz grupe u grupu?

Ako ste nekad posmatrali osobe u poznijim godinama (ne odnosi se na sve, naravno, samo na one „budnije“ ) kako znaju sebi da ugode, kako imaju svoje rituale, kako im je nekako uvek dobro gde god da su, onda ste videli odličan model kako se dobro organizuje i režira svoj život. Na javnim mestima čak iako im se niko ne skloni oni se polako i nenametljivo opet nađu tamo gde su želeli. Polako donose sve odluke ma koliko okolina oko njih bila nestrpljiva. Ili, znate onu situaciju kada ste tinejdžer i nađete se na primer sa roditeljima na nekom koncertu. Oni idu napred, provlače se kroz masu sveta kako biste svi videli i čuli koncert što bolje a vama neprijato, stid vas što se vaši roditelji provlače između ljudi kao da su oni tinejdžeri a ne vi. I ko tu bolje postupa, vi ili roditelji? Pa roditelji, naravno! Njima iskustvo daje tu lakoću kretanja, tu svesnost da uvek postoji bolje i tu prirodnu spremnost da, nikom na štetu, do toga uvek na kraju dođu. I od baka i deka i od roditelja možete mnogo naučiti makar da ste vi danas već uveliko roditelj ili baka...

Budite otvoreni, iskreno se zagledajte u sebe i ako vidite tragove „sklanjača“ u sebi, molim vas, počnite da radite na tome, počnite da uklanjate tu neprilagođenu osobu, tog bezrazložnog stidljivka i plašljivca koji vam ne dozvoljava da živite punim plućima, lako, u sebi i prema spolja. Prepoznavanje tih obrazaca ponašanja i priznanje sebi je pola posla. Druga polovina je iskrena želja da živite drugačije, da zauvek napustite grupu „Neka Nema Veze“. Vežbajte. Krenite malim koracima, od biranja lepših ruta za šetnju, preko najudobnije klupe u parku sa najlepšim pogledom pa do najboljeg stola u restoranu. Budite uporni, sami odredite tempo kojim ćete uvećavati svoju spremnost da u dobrom raspoloženju prihvatate dobre prilike koje vam život pruža a koje do sada niste mogli da vidite kako bi trebalo usled konstantnog ili povremenog „sklanjanja“.

Naizgled te više tehničke situacije stvaraju komfor iz kojeg mi daleko bolje funkcionišemo, bolje funkcionisanje vodi osećanju zadovoljstva, osećanje zadovoljstva nas čini budnim i spremnim za bolje prilike, bolje prilike nas približavaju željenim ostvarenostima, ostvaren čovek zrači drugačije i privlači iste takve ljude... Gde je tome kraj i koliko želite da idete prema boljem, kvalitetnijem životu, na vama je da odlučite. Za početak, učinite prvi korak...

TRIDESETI DAN

Šetnja

Kada ste poslednji put dobili poziv ili poruku:“Hoćeš li u šetnju?“  Volite li da šetate? Dobro, a koliko to zaista često i lako činite?

Sve koristi koje donosi šetnja, sve dobrobiti po naše zdravlje i naš ukupan život čine impresivan spisak. Uživati u životu pored ostalog znači i ići u duge šetnje, sam ili u društvu, posmatrati pri tom svet oko sebe, sve te živopisne slike koje se kao na filmskoj traci smenjuju pred našim očima. Život u boji, scene i slike koje bi bilo šteta propustiti a toga postajemo svesni jedino ako ih vidimo, doživimo, krećući se u našoj šetnji pored ili kroz njih. Šetnjom takođe atmosferu sa letovanja na primer, možemo da „prebacimo“ u svoje mesto življenja i tako produžimo dejstvo svih dobrih vibracija koje smo osećali i doživeli na odmoru.

Pomislite na odluke da ne izađete iz kuće i da izađete. Ako ne izađete moguće je pričiniti sebi mnoga „kućna“ zadovoljstva ali ako izađete, videćete uvek nove slike koje oplemenjuju vas i vaš život. Čak i ako se krećete istom deonicom, ljudi koje srećete neće biti isti, svetlo neba praviće drugačije senke i tako stvarati nove i nove slike u zavisnosti od godišnjeg doba ili doba dana u kojem ste izašli iz kuće. Park uvek izgleda novo i drugačije jer se priroda brine o tome. Kiša ne bi trebalo da bude prepreka već dodatni razlog za šetnju jer je vazduh pročišćeniji, šetnja dobija neku novu dimenziju, možda romantičnu ako tog dana ima prave „podloge“ u vama za takvo raspoloženje i na kraju a nikako nevažna, mala pobeda nad sopstvenom slabošću koja se izborila sa privlačnošću udobne sofe, TV-a i mekog kariranog ćebenceta.

Svako ima neki svoj način i neki svoj tempo šetnje, nekog svog najdražeg prijatelja za šetnju ili voljenog kućnog ljubimca, svoje omiljene rute... Najveće uživanje i jeste u tome da sami osmilimo kako, sa kim i gde čemo u šetnju, kojim tempom i sa kojim ciljem. Niko nikom ne bi treblo da se meša u ta slatka „režiranja“ kako se ne bi umanjivala prijatnost doživljaja. Ipak, dešava se da smo u šetnju izašli kako bi smo pobedili loše raspoloženje. Zatim, mnogima je to i jedini vid rekreacije. Ponekad je šetnja deo duže terapije u cilju ozdravljenja sopstvene duše i života uopšte, deo nesvesnog programa „bojenja života“ u intenzivnije boje. Kada se sve to uzme u obzir, logično je da su se iz ove nekom navike, nekom potrebe razvili i načini kako da šetnja postane daleko korisnija, da nas kvalitetnije opusti, relaksira, poboljša raspoloženje, ostvari dobar fizički balans tela, revitalizuje.

Kako onda iz šetnje dobiti sve najbolje, kako je potpuno iskoristiti da kada uđete u vaš dom i vi i vaši najbliži primete kako ste otišli kao jedna a vratili se iz šetnje kao sasvim druga osoba? Kako da šetnja postane sport, mentalno pospremanje i osveženje, ukupna revitalizacija sa mnogim dobrim posledicama po vaš kvalitetan život?

Sa jedne strane je šetnja u društvu i ona nekako spontano teče, završava se često se  uz šoljicu kafe u nečijem domu... Prijatna i okrepljujuća čini dobro vama, vašem prjatelju, vašem prijateljstvu posebno i vašim životima generalno. Sa druge strane šetnja u koju idete sami otvara prostor za nešto drugo što se opet lako može „ugraditi“ i u zajedničke šetnje ukoliko je za to raspoložen vaš partner za šetnju.

Šetnja kao rekreacija

Idealan tempo koji najviše koristi vašem srcu, poboljšanoj cirkulaciji pa tako i celom telu jeste onaj koji je za primetnu nijansu brži od prosečnog tempa vašeg hoda. Naprednija varijanta jeste brzo hodanje sa uvrtanjem trupa i ramena na način kao kod nordijskog trčanja gde se zamah rukama odvija naizmenično od kretanja nogu. Jednostavnije rečeno kao kada  žurite, pravite duže korake, pokrećete ruke intenzivnije pri čemu uvrćete trup i ramena prateći zamahe ruku. Istraživanja su pokazala brojne prednosti u odnosu na klasično trčanje, pre svega bolje, bez opterećenja,  „samopodmazivanje“ zglobova kao preduslova lakog i zdravog kretanja. Ako ste mladi, to je odlično ulaganje u zdravlje vaših poznijih godina, ukoliko već imate izvesne godine ovaj vid rekreacije čuva i podmlađuje vaše zglobove čineći time vaše kretanje lakim, prijatnim i na oko daleko mlađim od vaših godina. Kada se vratite kući sa brzog hodanja, svucite se pred ogledalom i pogledajte prokrvljenost mišića celog tela. Bićete prijatno iznenađeni da je telo u sličnom mišićnom naponu kao da ste došli sa fitnes treninga. Poboljšana cirkulacija, detoksikacija tela usled znojenja, produbljeno disanje samo su najave vašeg ukupno dobrog stanja koje se učvršćuje ovim vidom rekreacije. Sasvim je dovoljno da ga sprovodite tri puta nedeljno. Dužine deonica koje prelazite postepeno uvećavajte ali ne do u nedogled. Osetićete sami koja je to kilometraža koja od vašeg tela izvlači najbolje i onda se zadržite na njoj, na vašoj stalnoj, omiljenoj ruti rekreacije, ruti zdravlja i produžene mladosti vašeg tela.

Šetnja kao „resetovanje“

Ma kako vam zvučalo, visina upravljenosti vašeg pogleda prilikom kretanja ulicom, prirodom, direktno je povezana sa vašim raspoloženjem. Dakle, ne gledajte u pločnik ili travu neprestano, gledajte ispred sebe. Čak ne ni ravno ispred sebe nego malo iznad tog pogleda, u zoni donjeg dela krošnje drveća, malo preko visine vašeg „standardnog pogleda“. U toj zoni „živi“ vaše bolje raspoloženje, molim vas upamtite to. Napravite jednostavan test tokom šetnje kako bi ste se uverili da je to istina:

Gledajte prvo u pločnik nekoliko minuta, pa ravno ispred sebe takođe par minuta, pa onda u zonu malo iznad toga i pratite vaše misli i vaše raspoloženje. Tako ćete se uveriti u delotvornost i najbrže usvojiti ovu jednostavnu a delotvornu tehniku.

Ukoliko vaš dan nije bio jednostavan, doneo vam je stresove, postoji način da ih se tokom i uz pomoć šetnje oslobodite. Vama je već poznata tehnika gde se uz duboki udisaj „udiše“ mir i spokoj a uz izdisaj stres i loše misli. Sami definišete šta ćete „udisati“ a šta izdisati, jedino je važno da je udisaj uvek dobro a izdisaj uvek čišćenje lošeg. Trajanje je određeno vašim doživljajem da ste se konačno opustili, oslobodili stresa ili makar umanjili njegovo dejstvo.

Iskoristite šetnju da pored uobičajene rekapitulacije dana na poslu, „sređivanja“ odnosa sa ljudima, „renoviranja“ kuće, malih i velikih „borbi “ sa duhovima prošlosti, sredite, pročistite, oplemenite vaše misli time što ćete upijati sve utiske tih jedinstvenih slika koje vam život poklanja dok se krećete. Sunce, kiša, sneg, ljudi razni, građevine velike i male, oblaci spori i oblaci brzi, ptice, mačke, psi, milion slika, milion boja, svetlosti i formi, zvukova glasnih i tananih, utisaka i inspiracija, najrazličlitijih izvora čiste životne radosti, samo im se prepustite. 

DVADESET DEVETI DAN

Povratak sa letovanja

Čitam tako proletos u nekom magazinu u kafeu (a gde bi drugo) tekst „Depresija posle godišnjeg odmora“ i mislim kakvo preterivanje. Uvek mi je naravno pomalo žao kada se letovanje završi ali depresija...

Povratak sa odmora je za mene uvek imao tri faze: mala tuga kada more iščezne iz vidokruga, putovanje kao obaveza i na kraju radost što se vraćam kući. Ipak, ove godine bilo je nešto drugačije. Predivno mediteransko ostrvo, divni gradovi i sela, još divniji ljudi, odmor sa mnogo velikih emocija i onda naravno, povratak kući. Ne mogu baš da to nazovem depresijom ali je svakako prva dva dana trajalo malo pojačanije lebdenje neprilagođene osobe na „kopnene“ uslove sa nižom temperaturom za u proseku petnaest stepeni. U jednom trenutku naišao je kratak ali vrlo efektan „strujni udar“ tuge kada sam osvestio kakva je lepota bujala pred mojim očima tri nedelje kroz slike i doživljaje a sad je daleko... Obzirom da je veliki luksuz biti tužan, razmislim šta mi valja činiti: prijatelji u velikim količinama.

Razgovor sa prijateljima, tim posebnim dragim bićima čini čuda, uvek i u svemu. I u ovom slučaju lekovitost je neizmerna. Oni omogućavaju da se vesela atmosfera letovanja prenese u vaš i njihove domove, da se radost zajedničkog življenja ponovo utvrdi, potvrdi i pojača i pokaže kako je to vrednije od svega i kako je to u vrhu gradacije životnih radosti. A za putovanja ćemo lako. Sećam se najboljih vikenda u vikendicama na samo par kilometara od kuće. Uz dobro društvo ne postoji mesto, ma kakvo ono bilo, a da ti nije lepo. I tako onda i proteklo letovanje dobija najlepši nastavak. Svi pokazujemo jedni drugima fotografije sa mesta koja smo obišli...

Ranijih godina smo umeli još nešto da radimo sa društvom sa kojim smo proveli letovanje. Po povratku kući pravili bi neka od naših tipičnih jela sa letovanja, ukrasili prostor morskim školjkama, kamenjem, svećama, maketama jedrilica i pili strogo ono vino koje uvek pijemo na odmoru. Gitara i to je to. Smeh, kuckanje čaša, zvuk escajga na tanjirima i eto dva, tri sata posle ponoći brže nego što bilo ko pomisli.

Nije nam samo more važno. Važna je emocija koju ono izaziva i sve oko njega, radost koja u nama buja, a dobra stvar sa tim je što se ta radost može poneti kući i podeliti sa dragim osobama. Gde je tu onda prostor za depresiju? Nigde.

Voleti ljude oko sebe je jednako živeti u privilegovanoj zoni posebne životne radosti. Postoje razni životni ciljevi u životu koji traže odricanja. Gledajte da odricanja od deljenja života sa svojim prijateljima budu svedena na najmanju moguću meru. Kad prođe vreme, ostvarite na primer zavidnu karijeru a sačuvate najkvalitetnije ljude oko sebe, samo tako imaćete razloga da uživate u dobrom bilansu načina na koji ste potrošili proteklo vreme vašeg života. Ostali varijeteti životnih ostvarenosti, oni bez bliskih ljudi oko nas ne garantuju puno srce. Složićete se, tako velik a tako nepotreban rizik.

DVADESET OSMI DAN

Pozdrav koji leči

Idete ulicom zamišljeni, kad iznenada, negde sa periferije vidokruga ispred vas iskoči prijatelj kojeg odavno niste videli:“Hej...!“ Gotovo poleti prema vama a vi? Kako reagujete? Kako se pozdravite sa tim prijateljem, kako se pozdravite sa drugim čovekom? 

Zamišljenost je samo tanak paravan iz kojeg se ne može sakriti pravi razlog zašto ste možda nevešto pružili ruku ili je instiktivno ukočili ispruženu gotovo sprečavajući drugu osobu da vam priđe bliže. Velik broj ljudi izbegava zagrljaj, o poljupcima da i ne govorimo a mek dodir ruke o ruku umesto srdačnog stiska opstaje uprkos raširene svesti o tome kako je to neprijatno pa na kraju krajeva i nekulturno. Skala gradacije pozdrava mogla bi da izgleda ovako:

•          samo „Zdravo“ bez osmeha
• ·          „Zdravo“ uz osmeh
• ·         „Zdravo“+osmeh+stisak ruke
•         „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+dodir ramena
• ·          „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+ ljubljenje
•          „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+ ljubljenje+zagrljaj
•          samo poljubac ili samo zagrljaj 
•          samo zagrljaj

Gde ste tu vi? Kako se najčešće pozdravljate? Jeste li srećni, spokojno rasterećeni tokom tog čina? Doživljavate li taj svoj postupak sasvim prirodno? Uživate li uopšte u tome što ste sreli nekog, posebno iznenada? Naravno, nije svejedno koga ste sreli, ipak pokušajte da u sebi o sebi napravite neki generalni pregled i prosek vaših pozdravljanja.

Prema nekim istraživanjima pripadnici viših društvenih slojeva i višeg nivoa obrazovanja  se češće ljube pri pozdravljanju od drugih. I njima je zbog toga daleko bolje nego drugima. Zašto?

Pri pozdravljanju sa drugom osobom na svetlost dana iznosimo sebe, svoje osobine, vrline a češće mane daleko više nego što bismo u prvi mah pomislili. Govorimo o tome kakva smo to mi osoba, koliko smo „snabdeveni“  ljubavlju, otvorenošću prema drugim ljudima, koliko im se radujemo, koliko želimo njihovo prisustvo u našim životima. Isto tako govorimo i o tome koliko smo jaki da se izdignemo iznad svojih trenutnih problema (čitaj, često, manjih i većih sebičnosti ) raznih slabosti i frustracija stečenih ko zna kad i ko zna gde i iskreno srdačno, u punoj radosti sopstvene ljubavi za sve ljude pozdravimo sa drugom osobom koja nam se toliko obradovala.

Ako osećate da kod vas ima zastoja, manjih ili većih blokada u činu pozdravljanja, poradite na tome. Obogaćujte taj svoj čin malo po malo. Biće vam bolje. Bolje ćete se osećati, bolje ćete funkcionisati, i dobićete daleko više od drugih ljudi nego što je to do sada bilo uobičajeno u vašem životu. Toplim snažnim stiskom ruke šaljete jednu od najlepših poruka osobi sa kojom se pozdravljate da je ona dobrodošla u vaš život i da je susrela stabilnu, srdačnu osobu kojoj se veruje. Iskrenim zagrljajem razmenjujete ogromnu količinu dobrih energija kojima se potvrđuje važnost i mesto osobe koju ste sreli u vašem životu. Poljuci pri pozdravu su plemenite iskre sreće zbog toga što ste sa nekim prijatelj, što jedni drugima pripadate i što imate tu srećnu mogućnost da zajedno idete kroz život deleći sve što on sa sobom nosi.

Sa svakim iskrenim srdačnim pozdravom, polako ali sigurno, mnoge vaše sitne blokade olabavljuju i nestaju. Iskrena ljubav, iskrena radost koju pri pozdravu pružate i primate oplemenjuje, posprema i čisti vaš život. Sami često ne uspevamo mnogo i onda nam je potreban neko. Taj neko može da vam pomogne već samim pozdravom samo ako se i vi iskreno otvorite i dozvolite mu da vam priđe bliže. Ponekad, nakon sdračnog pozdrava, neki od razloga koji su vam bili teret jednostavno će se u trenutku istopiti i vi ćete prijatelju na pitanje zašto ste ga zvali odmahnuti rukom i reći kako više nije važno i sasvim rasterećeni i osveženi lako preći na vesele teme uz šolju kafe. Zašto? Zato jer pozdrav pun iskrene srdačnosti i ljubavi ima tu moć. Shvatate da su oni zatvoreni za takav pozdrav mnogo i nepotrebno uskraćeni u životu. 

Razmislite, promislite i učinite prvi korak ako zaključite da je potreban. Ovo je jedna od onih situacija kada je potrebno uložiti zaista malo da bi se dobilo nemerivo mnogo. Samo je pitanje vaše odluke kako želite dalje kroz život i lepo bi bilo da budete što iskreniji prema sebi kako se osećate posle određenog načina pozdravljanja. Sve zbog toga kako biste što preciznije i što potpunije doživeli to kako „malo“ postaje zaista „mnogo“.