ČETRDESET ČETVRTI DAN

Mačke, psi, papige i ostali

Pre nekih sedamnaest godina ručao sam u svom stanu, divan sunčan dan, kad iznenada puče velika staklena činija za salatu i preliv ostavi trajan trag na kamenoj ploči stola. Bilo je tačno petnaest časova i pet minuta, instiktivno sam pogledao u sat, ni sam ne znam zašto i zauvek upamtio taj podatak. Nakon nekih pola sata zazvonio je telefon i začuh glas svog Deke, deda Laze: ”Bane, šta radiš?”

“Ništa posebno, evo jeo pa perem sudove...” “Znaš... Jesi li se čuo sa mamom?” “Juče, danas ne...” “Micko je uginuo... Otrovao se, izgleda negde pojeo mamac za pacove... Pre pola sata.” Odmah sam pozvao moje, javila se mama i ispričala mi kako je našem žutom mačoru Micku, inače veličine dobro uhranjenog psa, bilo loše pre tri sata. Došao je jedva kući od nekud. Odmah su ga odvezli do veterinara da bi on rekao: ”Nema mu pomoći, otrov je jak, ima još koji sat.” Vratili su ga kući, mama ga je odnela u dvorište na travnjak, spustila ga tamo gde je najviše skakutao, donosio ponosan lovinu da se pohvali. Samo je ispružio prednje šape prema maminom stopalu, ona ga je uzela u naručje i on je izdahnuo. Pogled mi se zamutio...

A Micko je stigao neke malo više od tri godine ranije u našu kuću, tako što sam ga ja dobio na poklon iz Mladenovca od prijatelja, dopremljen je do stana Deke i Nane, maminih roditelja u Beogradu, da bi ga autom transportovali do kuće mojih roditelja u Bačkoj Palanci. Sećam se jako dobro kako je negde na polovini puta između Beograda i Novog Sada odjednom počeo da skače po autu, da na mačiji način vrišti i negoduje i to toliko da je tata zapretio da ćemo obojica završiti ostavljeni na sred puta. Inače, tata je najmanje bio oduševljen idejom da to mače ide sa njim i mamom kući.

Nekako preživesmo tu mačiju trku i dreku i odmah po dolasku, mama i ja mu namestimo mačiji “apartman” sa malim WC-om u kupatilu. Iako je već bio dresiran, promašio je WC i načinio “spektakl” po kupatilu. Brzo smo to sredili dok se tata tuširao na spratu. Nešto se zapričasmo i nismo primetili kad je novi stanar kuće lako otrčao uz stepenište, iako veoma mali. Nakon par minuta začusmo iz spavaće sobe jedno glasno “Jao”. Naime, tata je seo na krevet koji je na drvenim nogama, dakle za mačku ogroman prostor za niski manevar, zamišljeno zanjihao jedno stopalo a mače se svim raspoloživim kandžama okačilo o palac. O Bože, i smešno ti i brineš kako će njih dvojica da se usaglase. Međutim...

Tata je prvi ustao, mama mi posle priča, a iz kuhinje se čuje kako priča sa mačetom najsrećnijim tonom i kako mu sipa granule u činiju obećavajući mu “specijalitet”, i to bi sve od potrebnog prilagođavanja. Tako je počelo jedno divno doba u našoj kući koje ćemo zauvek pamtiti po malom žutom stanaru koji je, kako ćemo kasnije shvatiti, stigao sa specijalnom misijom u naš dom. 

Kada bih svirao klavir i ugledao ga kako prolazi pored, zasvirao bih visokim tonovima uspavanku “Laku noć, snivaj sne...”, polako, nežno i Micko bi zastao, tiho mnjauknuo i za minut hipnostisan utonuo u san. Kada je porastao dobio je udobnu korpu sa jastucima za njega i nju smo uvek selili po kući sa nama u zavisnosti gde sedimo, mada, češće je bio na nama nego u korpi. Jednu celu zimu proveo je na krznenom jastučetu, na dasci udubljenja prozora  u mojoj  sobi, lovio pahulje kroz staklo i išao napolje samo baš kad mora, skakućući po snegu kao oparen, negodujući kako mu je hladno po šapama i odmah nakon toga trk u kuću. Naravno da je na kraju spavao sa mnom u krevetu sa glavom na jastuku, uredno pokriven do ispod prednjih šapa pa smo se ujutro obojica budili uvek uredno okrenuti na istu stranu. Tokom jedne letnje noći lovio je insekte i kandžama probušio abažur podne lampe koja upravo sad svetli sa tom “oznakom” u stanu u Beogradu, dok ja kucam ovaj tekst.

Sećam se dobro kako je tata negodovao što smo mu obukli moj džemper kada sam imao par meseci kako bi smo ga fotografisali. Voleo je sa mamom da se vozi kolima i da ide svugde sa njom. Jednom je mama došla po mene u teretanu i kad je otvorila vrata auta, Micko sedi njoj u krilu sa uredno postavljenim šapama na volan. Bila je to senzacija za sve koji su napuštali teretanu posle treninga, a on sasvim smiren “vozi” auto.

Toplog avgustovskog popodneva, naš komšija na terasi u dvorištu, sav u brigama oko posla posmatra Micka kako po travi skače za leptirom, pa onda u nedoumici, da li da nastavi ili da jede pileću džigericu koju mu je mama upravo iznela u njegovu “letnju trpezariju” kod baštenske česme. Komšiji se tad ote dubok uzdah: ”Eeeeh, šta bih dao da sam sad ovaj vaš mačak.”

Znate šta je posebno bilo veliko i značajno za nas tih Mickovih i naših zajedničkih godina? Pokrenuo je u nama jednu sasvim drugačiju vrstu ljubavi i nežnosti. Iako smo mi porodica koja sa lakoćom iskazuje nežnost i ljubav, ova ljubav prema maloj žutoj čupavoj lopti radosti bila je nešto sasvim novo. Na nov način smo naučili da postoji još jedna vrsta ljubavi, predivna, posebna, velika, jaka, radosna i dragocena a ničemu ni približno slična. Budio je u nama nešto najlepše, nešto što samo životinja koja dođe da živi u vaš dom to može. Pokrenuo je čitav novi svet, naterao nas da obogatimo život novim nežnostima, novom pažnjom i novom iskrenom životnom radošču što imamo nekog tako posebnog, jedinstvenog.

Bio je ogroman a velika maza. Znao je da se igra i glupira da vam suze krenu od smeha. Imao je svoje navike kao i svaki čovek. Voleo je da mu se priča i on je mnogo “pričao”. Iskazivao je ljubav veoma jasno, onoga od nas ko ga drži u naručju mazio je dugo šapom po licu. Pozdravljao se sa nama tako što se mi sagnemo a on se propne na zadnje šape i vlažnom njuškicom dodirne nam čelo. Mnjaukao je do pola ulice iz sveg grla prateći mamu i tatu na posao, toliko da su svi u akustičnoj slepoj ulici znali da je to naš mačak koji negoduje što moraju da idu od kuće, i tako svaki dan.  Ne znam da li su lepša bila leta ili zime sa njim. I onda je otišao. Verujem onda kada nas je naučio sve što je bilo potrebno. Kogod nikada nije imao kućnog ljubimca, veoma je uskraćen za sve rečeno ali i za svoje posebno, jedinstveno iskustvo onoliko koliko je poseban ljubimac i onoliko koliko neke skrivene, zarobljene ljubavi u svojim vlasnicima ima da pokrene.

Jasno vam je sve. Nema ovde nekog drugog zaključka, verujem da sam i rekao sve. Jedino bih voleo da pronađem Mickove prave fotografije da vam ga pokažem kakav je zaista bio. Verovatno ste shvatili da sve fotografije za tekst ja pravim, i uvek nekako imam nešto što je logičan nastavak teme. Imam i sad, ali ako pronađem Mickove fotografije kod mame i tate, sigurno ću ih ovde postaviti.

ČETRDESET TREĆI DAN

Ulice komšiluka, mesto velike inspiracije

Prolazite ulicama svoga kraja godinama, decenijama i znate svaki kamen, beton, nijanse suvog i vlažnog asfalta, fasadu, ogradu, kapiju, baštu, drvo, saobraćajni znak, pukotinu u trotoaru. Prolazite svakoga dana u različitim raspoloženjima. Bio zimski dan pokriven snegom ili dugi letnji dan, pravilo je isto: Više sunca, više radosti, manje sunca manje te srećne poklonjene atmosfere. Znate one druge meteorološke prilike, one u nama a ne na Zemlji. Sećate se priče o tome kako je sunčan dan u nama pitanje našeg truda i naše odluke. Kada dugo prolazite istim ulicama, vraćate se istim putem kući, prestanete da primećujete stvari oko sebe i one postanu obični, svakodnevni orijentiri na putu ka vašem domu.

Nije svaki dan na poslu isti, nije svaki razgovor prijatan ni ishod svakog susreta blistav. Prirodno je da posle svakog stresa žurimo u okrilje svog doma da toplim tušem „speremo“ stres sa sebe a mekim pokrivačem i daljinskim tv upravljačem dovršimo relaksirajući ritual. U svemu tome zagrljaj drage osobe i razgovor predstavljaju dragoceno finale. Ponekad, i pored velikog premora kombinovanog sa nezadovoljstvom, izlazak iz kuće nakon svih pomenutih rituala može biti „lekovitiji“ od mirovanja u kući. Već smo pričali o blagodetima dugih šetnji. U ovom slučaju, kada fizička snaga i volja nisu na zavidnom nivou i kada su možda propraćeni zaostalim talasima pretrpljenog stresa tokom dana a koji sporo napušta naše misli, rešenje može biti kratka šetnja po komšiluku.

Iako je ovo nešto što se odnosi i na razbijanje osećanja dosade, jednako je dobrodošlo. Umesto da vrtite jednu te istu tešku misao, pokušajte da se stavite u ulogu nekog ko je prvi put u vašem kraju. Odvedite svoje misli na drugu stranu. Pogledajte fasade, prozore, svetla kroz prozore koja prave senke na trotoarima, ulične svetiljke, zanimljive ulaze, kapije, ograde, stubove, razigrane krovove. Pogledajte sve to ujutro, popodne, predveče jer senke menjaju forme, atmosferu pa time i doživljaje. Obratite pažnju na decu na ulici kako se igraju, posmatrajte ih neko vreme... Mačke su nezaobilazne, jer bez njih to onda i nije pravi komšiluk. Vlasnici pasa u šetnji sa svojim ljubimcima.

Ljudi i lica koje svaki dan srećete, posebno one kojima se redovno javljate, obratite specijalno pažnju na njih. Kada im se javite, nemojte kao najčešće po nekom automatizmu da brzo sklonite pogled i nastavite svojim putem. Zastanite, pogledajte u lice vašeg komšije, komšinice iz kraja i to tako da lica budu paralelena jedno drugom. Posvetite pažnju osobi koju ste pozdravili pogledom i potrudite se da se iz vaših očiju ona pročita mir, stabilnost, poštovanje, dobru nameru i radost zbog susreta. Taj „zasad“ daće bogat, vredan plod jer svaki sledeći put kada krenete ulicama svog komšiluka pozdraviće vas srdačno lice koje vam se raduje mnogo više nego ranije. Tako vaše ulice „oživljavaju“ i postaju mesto vaše velike inspiracije za negovanje iskrene radosti onog svakodnevnog življenja. Nema te brige koja neće barem malo popustiti pred osmehom poznatog lica koje se iznenada sretne na ulicama komšiluka. Koliko će vaš kraj postati izvor dobrih stvari koje oplemenjuju i ponekad čak i leče vaš život, mnogo zavisi od vas.

Postoji još nešto što je veoma važno reći. Kada je čovek u brigama bilo koje vrste i intenziteta, može lakše i nekako prirodnije da izađe iz toga ako se fokusira na nekog drugog umesto na sebe. Gotovo je neverovatno kolika je moć i blagodet na poboljšanje našeg života kada odlučimo da barem na trenutak zaboravimo na sebe i svoje brige ma kako one velike i teške bile i taj fokus prebacimo na potrebe nekog dugog. Uloženi napor da se koncentrišemo na životne potrebe drugih ljudi dovodi do toga da naši tereti slabe i da se pojavljuju rešenja, ponekad i u toku samog razgovora sa tom nekom drugom osobom.  

Tako eto ovde komšiluk dobija ulogu vašeg ličnog poligona namenjenog treniranju jednog od brojnih vidova iskrene plemenitosti kojom nadrastamo sebe, svoje probleme, strahove, bolesti, brige, time što ćemo u jednom trenutku sebi postati manje važni od osobe koju smo sreli i tako svesno, polako ali sigurno postajati bolji, jači, zdraviji i radosniji. Molim Vas, upamtite to.

ČETRDESET DRUGI DAN

Naša čuvena i najbolja

Godine 1978. negde u proleće, utrčavam u dvorište iz škole:”Babaaaaaa, babaaaaa!“ Prababa mirno čita novine dok ja sav uzbuđen „verglam“: “Rekla je učiteljica da je moj rad najbolji rad o kućnom ljubimcu, pisao sam o našem kanarincu kako peva kad tata svira, i kada... pa ti se uopšte ne raduješ?!“ – „A šta tu ima da se raduje, ti si naš a naše je navek[1] bilo najbolje.“

U toj mojoj Staroj (Bačkoj) Palanci učvrstio se jedan viševekovni sistem, koji je te sedamdeset osme godine još uvek predstavljao podrazumevajući društveni barometar i red,  po kome se tačno znalo koja je „kuća“, što je sinonim za „porodica“, i u čemu tačno najbolja. Od najboljih kulinarskih recepata i dokazanih i prikazanih domaćica eksperata za određena jela i poslastice, vlasnica najboljih koka nosilja sa najkrupnijim jajima (skoro k'o guščija) najlepših kuća, do najboljih pevača i muzičara na nivou ulice ili kraja ili „varoši“, vinara, majstora za kobasice, majstora za dimljeno meso (šunke posebno, vrat posebno kao uža „specijalnost“), krojača, krznara, obućara, licidera ( licidersko srce simbol ljubavi, kolačarskog zanata, ali i svake ckvene slave, vašara, kirbaja...) najboljih voćara, vlasnika najboljih kukuruza, žita, repe, najboljih konja, dresera ždrebaca, najbolje održavanih fijakera, najboljih sanki dvoprega, stolara, električara, molera, pa najboljih doktora, veterinara, advokata, i van svih kategorija veoma poštovanih a opet JEDNAKO kao i svi drugi uspešni ljudi, najboljih/omiljenijih parohijskih sveštenika...

Mnogo je toga bilo i potrajalo do danas, jer nema broja veštinama koje ljudi mogu da usavrše samo nisu sve više toliko tražene, ali je zauvek ostalo traženo i cenjeno biti dobar u životu i u svom „zanatu“, po mogućstvu, najbolji. A kad zna čovek da je najbolji u nečemu? Jedno je kada ima mnogo posla jer je veoma tražen kao dokazani „ekspert“ za tu oblast a drugo je kada za to ima iskreno najdobronamernije javno priznanje. Istinsko javno priznanje je moguće u onim porodicama, sredinama, društvima i državama gde postoji zdrav sistem vrednosti kod svakog pojedinca, gde postoji divljenje prema nečijoj veštini, zanatu, profesiji, obrazovanju. U uspehu, složićete se, ima nekog uzvišenog osećanja. Uzvišenosti ima u doživljaju tog uspeha od drugih ljudi a da bi je prepoznali, morali bi u sebi da imaju odnegovanu uzvišenost. Uzvišenost ne može da živi bez dobrote, poštovanja, uvažavanja, iskrenog divljenja, ljubavi prema svima, posebno prema onima koji ulažu znanje, trud, posvećenost uz veliku ljubav prema onome što rade. Uzvišenost prepoznaje drugu uzvišenost. Plemenitost prepoznaje drugu plemenitost. Vrednost prepoznaje vrednost.

Dok sam odrastao, slušao sam razgovore starijih, u kući, u komšiluku u dugim i zimskim i letnjim večerima, kod baba, deda, tetaka i babatetaka, babaujni i dedaujaka u Beogradu, Novom Sadu, Bosanskoj Krupi, na moru u Vodicama, na najživopisnijim mestima koja se mogu zamisliti sa najveselijim ljudima koji se mogu zamisliti i svima je bilo zajedničko jedno, ODAVALI SU PRIZNANJE DRUGIMA ZA ONO ŠTO RADE NAJBOLJE. U našoj kući se uvek u razgovoru o nekom pričalo da je završio te i te škole, taj i taj zanat kod „čuvenog“, da jako dobro radi to i to ili da su mu preci bili dobri u tome i tome. I danas mi odzvanjaju rečenice koje počinju sa “naša čuvena, naš čuveni“ a odnosile su se i na mlekaricu i na pozorišnu glumicu sa jednakim uvažavanjem jer je „naša“ a jako dobra u tome što radi i zbog toga se oseća najiskreniji ponos.

Kad se zaposlite u velikom kolektivu, kad krenete na studije, kad vas život ponese prema njemu znanom planu, nekako ne možete a da ne primetite da se broj ljudi koji prepoznaju dobro i uspeh drugih sve više smanjuje, sve do onog dana kada shvatite da vas ili nekog vašeg cene samo prijatelji, porodica i jedanipo kolega a većina njih to podrazumeva i nikada vam to neće izgovoriti. Već smo pričali na temu „podrazumevanja“ i opet je ono i ovde simbol osiromašenja odnosa među ljudima, u raznim odnosima po raznim osnovama. I ako niste do sada to činili, počnite da primećujete glasom i dobrim stavom sve ono dobro što čine ljudi oko vas. Recite to njima, uvek i sa iskrenom radošću ali i drugima uvek kada pričate o nekom. Neka dobrota, plemenitost, ponos na nečiji uspeh, ljubav, budu  vaše najvažnije priče o drugim ljudima. Naučite svoju decu da prepoznaju vrednosti i što je jednako važno da o njima lako i lepo govore, svima.

Plemeniti vetar u leđa životnom uspehu, jedan je od najlepših načina negovanja odnosa među ljudima. Jedan čovek, njegovo dete, detetovo dete, prijatelji čovekovi, prijatelji njegovog deteta, prijatelji deteta njegovog deteta, bačeni kamenčić koji širi svoje talase po površini vode, prema komšiluku, ulici, kraju, mestu, gradu, oblasti i na kraju državi. Onda i država ozdravi i postane daleko uspešnija. Radujte se uspehu drugih jer tako činite najviše moguće i za njih i za vas. Bez iskrene radosti zbog uspeha drugih vaš život stoji, ne razvija se a tako i svaki uspeh izostaje. Na jednom seminaru na temu smirivanja uma, predložena je vežba da se svakog trenutka kada naiđu tamne misli počne sa izgovaranjem reči „uspeh, uspeh uspeh...“ sve dok se ne oseti smirenje. Mozak će na svoj dobar način procesuirati često pominjanje ove reči i postepeno, uvodeći je u vaš rečnik, uvesti i u vaš život. Mnogi koji su ranije pohađali seminar ustajali su i pričali o svojim zadivljujućim iskustvima i ozdravljenju, posebno poslovnog dela života, nakon primene ove jednostavne vežbe.

Kakav vam je rečnik? Koliko često koristite reči kao što su uspeh, odlično, savršeno, inspirativno, najbolje, cenjeno...? Proporcionalno tome je negde i vaš život zauzeo poziciju. O čemu stalno pričaju uspešni ljudi? O uspehu, kako da ga uvećaju, unaprede i o uspesima drugih, vrednujući ih visoko. O čemu stalno pričaju neuspešni? O neuspehu, lošem stanju u državi i preprekama. I nikada, ali nikada ne primećuju uspehe drugih.

---

[1] Navek ili uvek, lokalizam, Bačka, severozapadna oblast Srbije

ČETRDESET PRVI DAN

Više stila, više života!

O, kakva tema! Kada sam bio mali voleo sam da  gledam kako se mama i tata spremaju za večeru kod prijatelja, prababu kako se sprema za crkvu, Majkicu, tatinu majku kako se sprema na slave brojne, Deku i Nanu, mamine roditelje kad u dođu kod nas u goste oboje u svetlim bež tonovima udobne prolećne garderobe, sebe u novoj ili u kući pronađenoj odeći, oduvek... U našoj kući oblačenje je bilo i ostalo tema o kojoj se raspravlja, veća i odlučuje, pažljivo. Kuća i njeno stalno doterivanje, preuređivanje, čitave porodične sesije pre konačne odluke, takođe. Od svega smo pravili i pravimo uživanje. Ukuca se slika, odmah se skuva kafa kako bi smo uživali u njoj i onome što ona čini za tu novu atmosferu. Nečemu se nađe bolje mesto u kući, skuva se kafa, sedne se i opet uživa u novoj atmosferi. Napravi se veća promena, odmah se zovu prijatelji koji imaju istu veliku ljubav za lepotu da se sa njima podeli radost. Naberu se one čuvene ruže i eto doživljaja. Zbog svih njih, mojih najdražih, zbog svega toga, nešto sam shvatio, naučio i eto, konačno, danas to nešto znam.

Nije neka velika novost da se stil gradi, razvija i to je zaista poseban i lep proces i zato je šteta kada se prekida ili nestane. Život nije uvek baš takav da bi nam “bilo do mode” kako su govorile moje babe i prababa. Ipak, znate onaj osmeh koji je korisno da ga svaki dan upražnjavate iako vam nije do njega varajući tako “mozak” sve do dana kada taj osmeh odjednom postane stvaran, kada povuče endorfin iz tela u pravu, pravcatu radost. Isto je tako i sa dizajniranjem sebe i svega oko nas. I kada vam nije baš najbolji dan u nedelji, nađite u sebi barem toliko snage da umesto “dnevnih” uzmete “gostinske” šolje za kafu, makar bili sami u kući, učinite sebi to naizgled malo zadovoljstvo velike vrednosti. Znate šta je razvijen stil? To je onda kada jednog dana više ne budete imali različite šolje za različite prilike, nego kada otvorite policu, zastanete kako bi ste između više lepota izabrali jednu za to jutro ili popodne. To je i onda kada više ne budete u ormanu imali odeću koja vam lošije stoji uz onu koja vam dobro stoji. To je onda kada steknete pravu kondiciju zahvaljujući kojoj ćete moći da u svakom trenutku u vašem životu načinite mali iskorak ka onome što je lepše, bolje, prijatnije, elegantnije, udobnije, ka onome što će sve učiniti posebnijim, bilo radosnijim, bilo svečanijim a svakako lepšim.

Malo truda a mnogo radosti. Pogledajte oko vas one kojima je stalo i one kojima nije stalo. Kod kojih radije idete, sa kim radije provodite vreme? Hteli da priznate ili ne ali dizajniranje života može da ima velikog uticaja na njegovu atmosferu. Kada vam je teško, odmah se istuširajte, sredite kosu, osvežite se, obucite drugu kućnu odeću koja “osvetljava” vašu pojavu kada se pogledate u ogledalo. Spremite kuću, unesite biljke, pustite prijatnu muziku, pozovite prijatelje, napravite neku malu zakusku za njih. Samo nemojte sedeti i čekati da se samo od sebe sredi vaše raspoloženje i vaš život. Kada vi uložite volju i trud u dizajniranje života on vam to vrati radošću onih koji su deo vašeg života i koji tu radost prenose na vas. Ponekad neće primetiti ni promenu na vama ni promenu u vašoj kući ni vaš konkretan trud za njih ali će osećati veliku radost što su sa vama i to je važnije od svega, jer radost vaših dragih osoba je vaša radost.

Lepota života. Uživanje u životu. Pobeda nad sopstvenim tugama, životnim zastojima, rešenja za probleme razne, sve zajedno u toploj atmosferi urednog, prijatnog doma, daleko pre dolaze, niko me ne može ubediti u suprotno. Atmosfera je odgovorna za jedan dobar deo naših ostvarenja. Kada je prijatna, tu tuga i bol ne nestanu odmah ali svakako kraće “stanuju” nego u sumornim “svejednomije” ambijentima, molim vas upamtite to.

ČETRDESETI DAN

MISAO BROJ 26

Znate, držim da sam prilično srećan jer živim u zoni bez saobraćaja u delu grada koji mi omogućava ne samo da ne koristim gradski prevoz već da ne moram da koristim bilo kakav prevoz. Idem peške i tamo gde se većina čudi takvom izboru. Grad na brdima, sa plažama na dve reke, na obalama i ostrvima, na jezeru, sa šumama, parkovima, izletištima, sportskim kompleksima sa bazenima, brojnim i retko gde tako prijatnim i atraktivnim baštama kafea i restorana na ulicama, terasama kraj vode i na splavovima,  više je nego inspirativno mesto za duge šetnje bogate utiscima i doživljajima. Ipak, ponekad kada vreme „iscuri” nešto brže, gradski prevoz ili taksi omogućavaju mi da zadržim tačnost kao važan deo svog života i života onih koji me očekuju.

Pre jedno dva meseca krenem tako da uđem u gradski autobus broj 26, koji će me odvesti od beogradskog Trga Republike do Golsvordijeve ulice na Vračaru. U prepunom autobusu prislonim kartu na čitač stojeći na drugom stepeniku kad ljubazni ženski glas iz automata saopšti : „Nemate preostalog kredita...” Vidim da je do vozača nemoguće stići bar nekoliko narednih stanica, a revnosna kontrola ne čeka. Siđem sa stepenika, ne baš najraspoloženiji, možda i zbog toga što već nekoliko puta (apsurd je što je to i ukupan broj puta mog korišćenja usluga gradskog prevoza u godini) imam manje slobodnih vožnji na Bus Plus karti nego što sam mislio (na primer, ima dana kako sam kupio deset vožnji a kad sam stigao do preostalih četiri, automat mi je, takođe ljubazno, saopštio da nemam više kredita, dakle, neko od nas dvojice ne ume da broji do deset...) I tako, „pun ljubavi” prema sistemu naplate gradskog prevoza stanem pred kiosk sa novinama, dopunim kartu i okrenem se, kad ono, nova dvadeset šestica, gotovo prazna, čista, klimatizovana. Tad mi je „kliknulo”...!

Sećate se situacije kada u izlogu vidite neki komad garderobe o kojem ste baš maštali i pomislite, odlično, sutra ću doći. Sledećeg dana dođete i već iz daljine ugledate na mestu vašeg „ljubimca” neki drugi komad odeće. Sa zebnjom uđete u prodavnicu uz poslednju nadu da još negde visi u radnji čekajući baš vas, ali vas prodavačica izvede iz tog iščekivanja rečima da je pre sat vremena prodat poslednji artikal iz te linije i da više neće dobijati ništa od toga, čak ni slično. To je samo odeća a ipak odete pokunjeni. Još nekoliko dana traje „tuga” i prođe. A onda zaboravite i da ste hteli to da kupite. Jednog dana supružnik, prijatelj, deca vas pozovu u kupovinu ili sami šetate ulicom, poslednjeg letnjeg dana na primer, i „uz zvuke fanfara” ugledate novi  „isti ali mnogo bolji” odevni predmet. Odmah ga kupite shvativši da vam neuporedivo bolje stoji nego onaj prvi, „žuđeni”.

Kada se prvi izbor ne ostvari, potrudite se da budete spokojni. Ako se malo detaljnije podsetite, pronaćićete barem nekoliko primera kako ste dobro prošli kada ste mirno prihvatili da nešto u određenom trenutku ne može da se ostvari. Još ako ste to zaboravili, to znači da ste tome umanjili značaj. U velikom broju slučajeva kasnije ste bili nagrađeni daleko boljim okolnostima, izborima, rešenjima.

Kada nešto u trenutku ne ide kako valja, nemojte na silu da pokušavate da dovedete stvari do kraja. Od tvrdoglave upornosti po svaku cenu možete imati više štete nego koristi. Prvo, potrošićete daleko više energije, drugo indukovaćete u sebi, a moguće i u drugima, nepotreban stres, treće, u takvoj atmosferi ni rešenja ni izbori nisu baš najbolje od svoje vrste i na kraju, zadovoljstvo učinjenim daleko je manje nego kod strpljivog čoveka spremnog da odustane, kada vidi da nešto ide sa velikom mukom, ili, barem da odloži dok se misli ne razbistre do boljeg pristupa.

Da bih se lakše setio ovog pristupa, nazvao sam ga MISAO BROJ 26 po broju gradskog prevoza koji me je „probudio” i podsetio... Vi svoju asocijaciju na istu vrstu pristupa možete nazvati po nečem iz svog iskustva kako biste je lakše aktivirali kada zastanete pred nekom situacijom pitajući se da li da pokušavate uporno bez obzira koliko teško ide ili da sačekate bolji trenutak zaboravivši sve na neko vreme.

Spokoj je dragocena osobina. Neko je poseduje „oduvek”, neko na tome radi celog života. Ipak, malo spokoja u momentu donošenja odluke svako može da „aktivira”, dovoljno je samo da ima svest o tome da se sve odluke, velike i male, daleko bolje donesu u miru i spokoju. Titraj nemira je poslednje čovekovo stanje u kojem se odlučuje. Ako ste u nemiru, neka vam prvi cilj bude traženje spokoja. Svako ima svoj način dostizanja osećaja smirenosti samo se to vremenom zaboravlja. Zastanite, setite se šta vas najviše umiri, opustite se pa gledajte da to vratite u svoj život poput malih srećnih rituala. Vremenom, ma da je i najdalje otišao od vas, vratiće se taj samo vaš spokoj. Neka je i najmanji, dragocen je nemerivo. Vaš mali spokoj biće seme za vaš veliki spokoj, a vaše odluke donesene u miru i spokoju biće one koje su najbolje za vas i vaš život. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET DEVETI DAN

„Upiti“ trenutak zauvek

Dok sam nedavno u roditeljskoj kući gledao veliki buket ruža na kafe stočiću, udisao snažan miris srećnog spokoja koji u meni bude ti najlepši, najraskošniji, mojoj duši najdraži cvetovi na svetu, pokrenuo se film sećanja...

Prababa u dvorištu naše kuće u svojoj osamdesetoj godini (po njenom računanju vremena tada još prilično mlada) otkida jedan ružin cvet kako bi se fotografisala sa njim u ruci u zelenom dvorištu naše stare kuće. Dvorište kuće maminih roditelja u filmski nestvarnim Sremskim Karlovcima u ulici na brdu za koju je jedan prijatelj rekao da je „diznijevski“ lepa, vrt pun ruža i jagoda. Jagode još sitne, poluzelene ali već slatke a ruže tada mnogo više od mene, mirisni šareni šator sa po kojim zrakom sunca. Buketi i buketi, pune vaze u kućama mog detinjstva. Celog života putuju sa mnom imajući ulogu sličnu nekoj kvalitetnoj neuništivoj memorijskoj kartici srećnih trenutaka i dana. One kod mene brišu loše i čuvaju dobro. Kao da ih nisam ja izabrao već one mene.

Ruže su samo jedan od tih linkova. Drugi je miris toplog, tek ispečenog kolača koji se širi po kući. Treći je miris Dunava u leto. Ima ih prilično. A svi su rezultat velike potrebe da sačuvam srećne trenutke, doživljaje, čitave periode... Mirisi su sasvim ravnopravni sa bojama, zvucima, teksturama. Sve to učestvuje u pakovanju vrednih trenutaka naših života u biblioteku  posebnih sećanja. Sasvim nesvesno biramo jedno od njih. Na kraju i nije važno šta smo „izabrali“, lepo je da to u nama živi.

Trenuci vredni sećanja. Ima ih mnogo, mnogo više nego što bi mogli da zamislimo. Šta to znači? Znači da smo mnoge propustili, da ono što imamo je daleko manje od onog što više nemamo.

Kada čoveku koji je duboko u problemima i veoma lošem raspoloženju kažete da mora da bude pozitivan, da pozitivno misli, verovatno bi ga manje poremetilo, iznerviralo da ste ga najdirektnije uvredili. Postoje trenuci kada je takav savet lek a postoje i oni kada to nije. Nekada je takav sagovornik u stanju da vas „čuje“, nekada zaista nije. Ako vidite da je teret u duši sagovornika ogroman, toliki da se čita u očima i sa veće daljine, ako ni rečenica “Pogledaj oko sebe, gde si, koga imaš, šta si sve postigao“  ne daje ni najmanji rezultat, pokušajte sa „Seti se...“. U velikom broju takvih prilika i kroz lizraz lica najvećeg životnog tereta probija se blagi, setni osmeh. Malo a mnogo. Od te prve iskre počinje mogućnost stvaranja boljeg raspoloženja, funkcionisanja. Sećanje na dobro, sećanje na lepo, sećanje na smeh, sećanje na ogromnu radost. Svako ima sačuvano nešto od ovoga ili sve ako je  srećnik. Ili je samo uvek bio budan i sve pažljivo „beležio“.

Budite bogati sa velikom riznicom srećnih sećanja. Budite vi taj srećnik. Nisu teški momenti naših života jedini razlog da se „skupljaju“ srećni životni trenuci. I kada smo u miru i spokoju zahvalni za sve dobro oko nas i u nama, i tada, baš tada, ta sećanja učvršćuju u našem životu svo dobro tog trenutka naše svesnosti koliko je lepo živeti. Kada na primer porodica prođe zajedno velike, teške životne periode i posle svega ojačana takvim iskustvima sedi zajedno, smeje se, pije kafu, razgovara, blista u slici punoj sunca, možda baš boja i mirisa ruža, a vi ste pri tome svesni koliko to vredi i upijate svaki trenutak beskrajno zahvalni, svesni da to nikada nećete zaboraviti, pitam vas onda, koliko to vredi?

TRIDESET OSMI DAN

Nesanica

Okretanje u krevetu. Neudoban jastuk a bio je omiljen, pokrivač postaje neadekvatan, madrac koji je uvek „služio“ kako valja odjednom postaje „za menjanje“ iako kupljen ne tako davno. Pidžama steže, uvrće se oko tela, u sobi nema dovoljno svežeg vazduha, ili je pretoplo ili je hladno. Odjednom je sve glasnije nego pre. Odjednom je sve svetlije nego pre. Odjednom ne spavamo po celu noć. Umirili se ili ne, misli se roje. Planovi, uspeli ili ne, greške, osude razne, brige. Gotovo da je lakše podneti nesanicu ako postoje stvari oko kojih verujemo da sa razlogom brinemo. Mnogo je teže kada nema tako „čvrste inspiracije“, kada posle jednog uobičajenog ili prijatnog dana, dugog tuširanja, dobrog filma i vesele kućne atmosfere odemo na spavanje a san ne dolazi na oči. Tada se stres uvećava jer ne pronalazimo razlog našeg nemira. I dalje ne spavamo, čak ni pred zoru kada već osećamo „pesak“ ispod kapaka, zevamo do bez mere a suze nekontrolisano klize niz umorno lice.

Oni koji su doživeli sve ovo znaju dobro koliko je to ziasta teško. Dan po dan, noć po noć i dešavaju se različite loše posledice, po telo ili po psihu, kakogod okrenete, problem je jednako velik i ne bi se smeo zanemarivati prihvatanjem toga da je nespavanje vaša trajna navika. Jedan od pravaca u kojima se sve ovo može razviti je i duboka depresija koja se leči dugo i sporo. Ima li načina, sem tableta za pomoć u odlasku u san, da sebi pomognemo?

Ima. Znate da ponekad kažemo kako postoje „tvrdi“ ljudi i tolerantni ljudi. Oni koji žele da sve kontrolišu i oni koji znaju kada da „puste“ stvari da se odvijaju svojim tokom bez da imaju potrebu da se umešaju, „pritisnu“ i „poguraju“. Oni koji veruju da su uvek i jedino u pravu sa jedne strane i oni koji žele da saslušaju druga mišljenja i preispitaju svoja, sa druge strane. Niko ne kaže da baš sad jedino valja da sve pustite da ide samo od sebe a da vi ništa ne činite. Naravno da je potreban plan, naravno da je potrebno preduzimati određene aktivnosti kako bi mnogo toga u našim životima funkcionisalo, naravno da je potrebno odrediti pravce i značajnije ciljeve kojima idu naši životi, ipak... Postoji jedna čarobna reč: MERA. Ako je niste uvrstili u svoj rečnik i svoj život, dobro bi bilo da se to desi. Mera stvari, situacija, radnji, gestova, postupaka, odluka, ponekad čak i ljubavi kako prevelikom količinom ne bi smo od sebe udaljili osobu do koje nam je stalo. Mera nam pomaže da živimo uređenije, stabilnije, zadovoljnije i mirnije. Mera od nas udaljava stres a približava nas zdravlju. Mera nam omogućava da uživamo u životu kroz osećaj da smo sve, kolikogod je do nas, dobro izbalansirali, našli ravnotežu, PRONAŠLI MERU U SVEMU.

Odsustvo mere tako dobrim delom ume da utiče na kvalitetan san. Ona je u bliskim srodničkim odnosima sa odsustvom generalnog poverenja u sam život da će na kraju sve biti u redu. Najčešće oni imaju zajednički nastup na našem jastuku.

Kada krene roj misli koji nas razbuđuje, udahnite i potrudite se da preuzmete kontrolu nad sopsvenim mislima, u početku mehanički tako što ćete osvestiti, prepoznati da se to dešava, da stvarate sopstvenu „lavinu“. Obratite se sebi po imenu i recite sebi: DOSTA Petre, Jelena, Tomo, Nela, Samire... I onda polako umirite disanje, slušajte ga i pratite i vodite ga ka mirnijem, sporijem tempu. Ne verujem da bi vam sad mnogo pomogao savet kako bi dobro bilo da prebacite misli u pozitivnu zonu. Ovde to i nije krajnji cilj. Ovde je krajnji cilj da dovedete sebe u stanje da ne mislite, da dođete do stanja opuštenosti. Bez misli, barem bez velike količine misli. Teške misli nisu došle odjednom pa odjednom ni ne odlaze. Ovaj put bi bilo dobro da učinite nešto drugo. Da smekšate sebe u pravcu većeg generalnog poverenja u život i njegova dobra krajnja rešenja. Da smekšate sebe kako bi spokoj našao put do vas. Ako stalno osećate pritisak usled straha od neizvesnosti vaših različitih životnih puteva vi verujete u kontinuirano prisustvo lošeg. Hranite ga svojim strahom, svojim brigama i ono raste.

Ima i drugi način na koji može da se živi. Da bi se to desilo, potrebno je da odlučite da želite da VERUJETE U DOBRO. Ne u želji, ne u pokušaju već odlučno i čvrsto kroz svoje nove misli, jasne i kratke, svetle i čiste. Do toga se dolazi poverenjem u život, u njegove i dobre opcije, mogućnosti i puteve a ne samo i isključivo u loše. Do toga se dolazi upornošću, svakodnevnim treningom, svakodnevnim iskrenim razgovorom sa samim sobom i zaista što preciznijom, slobodno možemo reći poštenijom kontrolom sopstvenih misli.

Dakle, pred san setite se ovoga: Nije jedini način rešavanja stvari u životu grčevita želja da se sve odmah reši, zna, kontroliše usled straha od neizvesnosti, bilo koje. Ako odlučite da pred san sve prepustite životu kojeg shvatite kao nekog bliskog ko vas voli i želi vam samo dobro i za vas uvek ima dobro rešnje daleko ćete mirnije i brže zaspati. Naučite sebe da verujete u dobar krajnji ishod ma koliko trenutno stanje bilo neizvesno, teško ili čak crno. Posle dobrog sna misli će biti pospremanije, putevi jasniji, čistiji. Samim tim lakše ćete doneti ili izabrati neko od dobrih rešenja, mogućnosti koje život svakodnevno nudi. Njih ne vide zabrinuti, očajni, tužni i umorni ljudi. Potrudite se da shvatite izvor svojih nezadovoljstava koji vam dovlači bujice različitih, često nevezanih misli pred spavanje. Ponekad je to i velika količina pozitivnih misli, nekad stvarnih, nekad dobro maskiranih. Čak i ako u tome niste uspeli, niste otkrili izvor, uvek postoji ta svesna odluka o promeni onoga u šta želite, hoćete da verujete, u šta verujete. Ako je nemir toliko jak da imate utisak da je neukrotiv jednostavno ponavljajte sebi: U DOBRO VERUJEM I DOBRO JESTE. U početku i samo mehničko ponavljanje postepeno će vaše telo uvoditi u zonu mirnijeg disanja, normalnijeg krvnog pritiska, laganog dolaska osećaja spokoja i na kraju tonjenja u san. A sutra, sutra će odmoran čovek naći dobro, najbolje rešenje. Zašto? Jer je tako odlučio.

TRIDESET SEDMI DAN

Volim te

Jednom sam sedeo spram petogodišnjeg dečaka nakon sto smo ušli u kuću sa travnjaka na kojem smo se igrali frizbijem, loptom, penjali po drvecu i kobajagi pecali opalo lišće koje nam je „glumilo“ ribe. Jeo je kolač, zastao, pogledao me i rekao:“ Tečo, ja tebe mnogo volim.“ Ceo svet je tog trenutka za mene stao. Još nije smišljena reč koja bi mogla da opiše moja osećanja u tom trenutku.

Lakoća sa kojom dete izgovara da nekog ili nešto voli je najdragocenija esencija života vrednog življenja. Onoliko koliko ste sačuvali to osećanje, raspoloženje i taj impuls u sebi, jednako toliko lepo i lako živite sa sobom i sa drugima.

Kada ste poslednji put izgovorili nekom da ga volite a da to nije vaš partner, član porodice ili kućni ljubimac? Van tog divnog, najbliskijeg kruga, postoji ogroman broj onih koji zavređuju našu ljubav. Kada ste poslednji put izgovorili vašoj prijateljici, prijatelju koliko ih volite i koliko vam znače?

Ljudi koji svakodnevno čine nešto za nas takođe su vredni naše ljubavi i pažnje. Naravno, nećete poštaru, piljarici, mlekarici ili prodavcu novina govoriti: „Volim te!“ Nekako, ne bi baš bilo najadekvatnije, neki bi možda odustali od pružanja usluge vama, ali, ima mnogo drugih načina. Ti drugi načini nalaze se u mnoštvu toplih reči kojima raspolaže svaki jezik na planeti a kojim možemo iskazati zahvalnost i poštovanje. To su druge reči za slanje iste poruke. Volimo na milion različitih načina ljude sa isto toliko uloga u našem životu. Ne volimo ih jednako jer i njihova važnost u našem životu nije jednaka. Ipak, oni su tu da nam život učine lakšim, lepšim, udobnijim, sigurnijim, zdravijim, zaokruženijim.

Naše „volim te“ iskazano na mnogo različitih načina zaslužuje ta armija ljudi koja prolazi kroz naše živote. Ako to razumete, živite, samo tako možete osetiti istinsku radost življenja. Biti sa svima, koliko god je to do vas, u dobrim, harmoničnim, toplim i srdačnim odnosima, jedan je od najvećih preduslova za srećan život i uživanje u životu. Samo tako možete osetiti snagu velikiih emocija od drugih ljudi. Ako ništa ne pošaljete od sebe, ništa vam se neće ni vratiti.

Ovim su, verujem, obuhvaćene sve „adrese“ u našem životu na koje možemo poslati poruku koliko volimo. Zaista je divno ako rečeno prihvatate i oduvek tako živite. Ipak, u svom tom svakodnevnom iskazivanju ljubavi i iskrene zahvalnosti prema svima i prema životu dešava se da ponekad zaboravimo one najbliže. Čuvajte se podrazumevanja. Podrazumeva se da volimo partnera, decu, roditelje i u tom podrazumevanju, podržani tempom života i ustaljenim navikama, zaboravimo da im to ponekad izgovorimo. Možda i oni podrazumevaju ali ne postoji biće koje neće osetiti radost i punoću lepote življenja kada mu ponovo i ponovo kažemo da ga volimo. Molim vas, upamtite to.

„Volim te“ su dve nepotrošive reči za koje ne postoji pogrešan trenutak u životu. Supružnik, ostareli roditelj i najbolji prijatelj ovog trenutka kao i mnogih misle na vas, vole vas i u radosti sopstvene ljubavi prema vama čekaju da zazvoni telefon ili da vas ugledaju na vratima. Čekaju vaše, možda podrazumevano ali uvek jednako dragoceno, sa protokom vremena sve dragocenije  „VOLIM TE“. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET ŠESTI DAN

Biti bolji čovek

Pred san uglavnom svi radimo isto, hteli ili ne, pored brojnih misli, srećnih i onih drugih, želja i planova, osvrnemo se na protekli dan, makar na kratko. Vrate se slike proživljenog, emocije koje su pratile naše odluke i postupke, zadovoljstvo ili nelagoda, radost ili kajanje.

Dugo se vrtimo po krevetu pitajući sebe šta nam je to trebalo da tako loše procenimo, izgovorimo, uradimo ili ne uradimo nešto što je bilo pogrešno ili potrebno. A onda se potpuno razbudimo pitajući sebe zašto u tom trenutku nismo izgovorili to, to i to, jer bi bilo daleko „bolje“, „prikladnije“, „efektnije“ i pre svega bili bismo jasan i poštovan sagovornik. Trebalo je a nismo izgovorili, pa opet, slike, scene iz proteklog dana i tako u krug. Završni čin ovog samokinjenja je kada sebe ubedimo kako sad tamo neko misli kako smo u najboljem slučaju nesnađeni, a „realno“ delovali smo tako jadno, neprofesionalno, gotovo sumnjive inteligencije.

„Mrtva trka“ ko od svih nas može bolje sebe da dovede do obnovljenog ili jačeg stresa nego što je to bilo onda kada se događaj, koji se u krevetu tako pomno analizira, odvijao. Potraje dok konačno zaspimo, zar ne?

Može li to nekako drugačije? Može naravno. Idealno bi bilo kada bi svaki dan bio takav da nam omogući  da u najboljem raspoloženju odemo na spavanje bez našeg posebnog angažovanja. U tom slučaju naš bi život bio isto što i letnji ljubavni roman. Znamo više nego dobro da nije tako, jer svakog dana prolazimo kroz različite situacije koje iskušavaju naše sposobnosti, osobine, karaktere, tražeći od nas da učimo, neprestano.

Stres podiže temperaturu tela. Kasnije kada razmišljamo o momentu stresa temperatura ponovo raste. Osećamo pritisak na grudima, terete na ramenima, u nogama, svako na svoj način. S godinama, a zahvaljujući stresnim situacijama, uspeo sam da razvijem mehanizam koji mi omogućava da vremenski i fizički boravim što je moguće kraće u zoni stresa. Kada se temperatura tela podiže ja joj jednostavno dopustim, time i  stresu, da „uđe“ u moje telo, ne opirem mu se, pustim ga da prođe kroz mene i potom kao toplota „izađe“ preko zone leđa. Na taj način, pomogavši telu da se brzo opusti i maksimalno, koliko je moguće u tom trenutku, vrati u pređašnje mirno stanje, pomaže se i mislima da se daleko brže srede i umire.

„Pospreman“ dan traži od nas da oprostimo i sebi i drugima, ako ima šta da se oprosti. Bez tog plemenitog čina nema mirnih misli, a bez njih san teško dolazi na oči. Molim vas, upamtite to.

Što više i što bolje uspete da „pospremate“ neprijatne događaje koji su vas pratili tokom dana, veće su šanse da brže utonete u san i time se kvalitetno revitalizujete kako biste sledećeg dana funkcionisali dobro. „Pospremanost“ pred san nije korisna samo zbog toga što je važno da se rasteretimo briga, raznih snažnih utisaka, doživljaja i dobro odmorimo. Ona je takođe potrebna zbog jednog velikog, za naš život možda najvažnijeg zadatka: Što nam je um mirniji, mi jasnije možemo da se zagledamo u svoje postupke tokom proteklog dana, u svoje reči, misli, u sebe. Možemo čistije i preciznije da vrednujemo sve ono što smo izgovorili ili učinili. Zašto? Zato jer je to prvi korak na putu koji nas vodi ka tome da budemo bolji ljudi, bolji čovek. Čiste i jasne misli, svesnost sopstvenih postupaka, beskrajna iskrenost prema sebi, omogućiće da svakog sledećeg dana funkcionišemo promišljenije, obazrivije, pažljivije prema drugima. Time ćemo sebi omogućiti da se svakog dana naših života razvijamo u sve bolju i bolju osobu. Biti dobar čovek nije nešto što se podrazumeva, što se jednom stekne za ceo život. Biti dobar i bolji je misao, želja, misija svakog čoveka koja bi bilo lepo da živi jednako sa potrebom da se diše, kreće, voli, jede, radi, stvara, vaspitava... Pre svega je svesna i plemenita želja da se bude dobronameran, pažljiv, ljubazan uvek i prema svima bez obzira na to kako je nama. Ni najteža situacija u životu nije dovoljno velik izgovor da prema nekom budete neljubazni, neprijatni, da nekog zaboravite, molim vas upamtite to. Ako ste to davno shvatili, usvojili, već ste mnogo učinili za sebe i svoj put razvoja u bolju osobu, boljeg čoveka. Ovo je jedan od onih puteva našeg razvoja gde jednostavno nema druge opcije.

Pre nego što utonete u san zapitajte se kakvi ste bili tog dana prema drugima i prema sebi, jeste li nekog povredili, uskratili nekom ljubav ili učinili sve najbolje. Budite iskreni prema sebi, pojašnjavajte sebi sebe. Radićete bolje, govorićete preciznije, bićete pažljiviji prema drugima, a vaša ljubav će uvek odlaziti baš tamo gde je najpotrebnija, gde joj je mesto, uvek i svugde, prema svima i svakom koga ćete sresti u životu. Samo i jedino tako možete saznati kako je to kada dobijate najbolje od drugih. Biti dobar čovek nije konačnost nego mnoštvo svesnih dobronamernih misli, reči i postupaka tokom celog našeg života koji nas svakoga dana vode ka tome da budemo bolji ljudi, molim vas upamtite to.