ČETRDESETI DAN

MISAO BROJ 26

Znate, držim da sam prilično srećan jer živim u zoni bez saobraćaja u delu grada koji mi omogućava ne samo da ne koristim gradski prevoz već da ne moram da koristim bilo kakav prevoz. Idem peške i tamo gde se većina čudi takvom izboru. Grad na brdima, sa plažama na dve reke, na obalama i ostrvima, na jezeru, sa šumama, parkovima, izletištima, sportskim kompleksima sa bazenima, brojnim i retko gde tako prijatnim i atraktivnim baštama kafea i restorana na ulicama, terasama kraj vode i na splavovima,  više je nego inspirativno mesto za duge šetnje bogate utiscima i doživljajima. Ipak, ponekad kada vreme „iscuri” nešto brže, gradski prevoz ili taksi omogućavaju mi da zadržim tačnost kao važan deo svog života i života onih koji me očekuju.

Pre jedno dva meseca krenem tako da uđem u gradski autobus broj 26, koji će me odvesti od beogradskog Trga Republike do Golsvordijeve ulice na Vračaru. U prepunom autobusu prislonim kartu na čitač stojeći na drugom stepeniku kad ljubazni ženski glas iz automata saopšti : „Nemate preostalog kredita...” Vidim da je do vozača nemoguće stići bar nekoliko narednih stanica, a revnosna kontrola ne čeka. Siđem sa stepenika, ne baš najraspoloženiji, možda i zbog toga što već nekoliko puta (apsurd je što je to i ukupan broj puta mog korišćenja usluga gradskog prevoza u godini) imam manje slobodnih vožnji na Bus Plus karti nego što sam mislio (na primer, ima dana kako sam kupio deset vožnji a kad sam stigao do preostalih četiri, automat mi je, takođe ljubazno, saopštio da nemam više kredita, dakle, neko od nas dvojice ne ume da broji do deset...) I tako, „pun ljubavi” prema sistemu naplate gradskog prevoza stanem pred kiosk sa novinama, dopunim kartu i okrenem se, kad ono, nova dvadeset šestica, gotovo prazna, čista, klimatizovana. Tad mi je „kliknulo”...!

Sećate se situacije kada u izlogu vidite neki komad garderobe o kojem ste baš maštali i pomislite, odlično, sutra ću doći. Sledećeg dana dođete i već iz daljine ugledate na mestu vašeg „ljubimca” neki drugi komad odeće. Sa zebnjom uđete u prodavnicu uz poslednju nadu da još negde visi u radnji čekajući baš vas, ali vas prodavačica izvede iz tog iščekivanja rečima da je pre sat vremena prodat poslednji artikal iz te linije i da više neće dobijati ništa od toga, čak ni slično. To je samo odeća a ipak odete pokunjeni. Još nekoliko dana traje „tuga” i prođe. A onda zaboravite i da ste hteli to da kupite. Jednog dana supružnik, prijatelj, deca vas pozovu u kupovinu ili sami šetate ulicom, poslednjeg letnjeg dana na primer, i „uz zvuke fanfara” ugledate novi  „isti ali mnogo bolji” odevni predmet. Odmah ga kupite shvativši da vam neuporedivo bolje stoji nego onaj prvi, „žuđeni”.

Kada se prvi izbor ne ostvari, potrudite se da budete spokojni. Ako se malo detaljnije podsetite, pronaćićete barem nekoliko primera kako ste dobro prošli kada ste mirno prihvatili da nešto u određenom trenutku ne može da se ostvari. Još ako ste to zaboravili, to znači da ste tome umanjili značaj. U velikom broju slučajeva kasnije ste bili nagrađeni daleko boljim okolnostima, izborima, rešenjima.

Kada nešto u trenutku ne ide kako valja, nemojte na silu da pokušavate da dovedete stvari do kraja. Od tvrdoglave upornosti po svaku cenu možete imati više štete nego koristi. Prvo, potrošićete daleko više energije, drugo indukovaćete u sebi, a moguće i u drugima, nepotreban stres, treće, u takvoj atmosferi ni rešenja ni izbori nisu baš najbolje od svoje vrste i na kraju, zadovoljstvo učinjenim daleko je manje nego kod strpljivog čoveka spremnog da odustane, kada vidi da nešto ide sa velikom mukom, ili, barem da odloži dok se misli ne razbistre do boljeg pristupa.

Da bih se lakše setio ovog pristupa, nazvao sam ga MISAO BROJ 26 po broju gradskog prevoza koji me je „probudio” i podsetio... Vi svoju asocijaciju na istu vrstu pristupa možete nazvati po nečem iz svog iskustva kako biste je lakše aktivirali kada zastanete pred nekom situacijom pitajući se da li da pokušavate uporno bez obzira koliko teško ide ili da sačekate bolji trenutak zaboravivši sve na neko vreme.

Spokoj je dragocena osobina. Neko je poseduje „oduvek”, neko na tome radi celog života. Ipak, malo spokoja u momentu donošenja odluke svako može da „aktivira”, dovoljno je samo da ima svest o tome da se sve odluke, velike i male, daleko bolje donesu u miru i spokoju. Titraj nemira je poslednje čovekovo stanje u kojem se odlučuje. Ako ste u nemiru, neka vam prvi cilj bude traženje spokoja. Svako ima svoj način dostizanja osećaja smirenosti samo se to vremenom zaboravlja. Zastanite, setite se šta vas najviše umiri, opustite se pa gledajte da to vratite u svoj život poput malih srećnih rituala. Vremenom, ma da je i najdalje otišao od vas, vratiće se taj samo vaš spokoj. Neka je i najmanji, dragocen je nemerivo. Vaš mali spokoj biće seme za vaš veliki spokoj, a vaše odluke donesene u miru i spokoju biće one koje su najbolje za vas i vaš život. Molim vas, upamtite to.