ČETRDESET OSMI DAN

Biti Sunce

Ima onih koji uvek primete predivne fasade zgrada kraj kojih prolaze, makar i svakodnevno a ima onih koji nikada ne primećuju građevine impresivne lepote, taman da im je obilzak novih gradova cilj putovanja. I jedni i drugi žive svoje živote, i jedni i drugi vole život, i jedni i drugi vole ljude, druženja, putovanja, ali statistika kaže da su jedni mnogo srećniji od ovih drugih. Koji?

Osmeh drage osobe, nešto najdraže i najlepše. Rođendan u maju. Porodični ručak, miris toplih kolača iz kuhinje. Dremanje posle ručka uz gugutanje golubice kraj prozora. Dete koje se spokojno igra u parku okupano kasnim popodnevnim suncem. Topao bakin dlan.

Elegantna pojava osobe od stila negde u kraju. Jutarnja kafa na obali vode. Rano letnje jutro. Pogled na metropolu noću dok avion sleće. Kupanje u skrivenoj uvali.

Moje selo, moja varoš, moj grad, moja zemlja, cveće, drveće, ulice, kuće, nameštaj, slike, skulpture, rumene tek ispečene pekarske kifle, crvena sočna jabuka, mazne mačke, razigrani psi, nemirna jagnjad, muzika, glasan smeh, zagrljaj... Sve su to mnoga lica lepote!

Vidite li vi to? Vidite. A znate li da ste to videli? Ili ste u tom trenutku bili okupirani drugim mislima? Već više puta pominjana, neophodna i dragocena svesnost neodvojiva je od primećivanja i uživanja u lepoti, u lepotama koje život svakodnevno donosi bili mi spremni, raspoloženi za to ili ne.

Imamo dva puta. Jedan je da se “zatvorimo” sa svojim raspoloženjima, problemima u mislima a drugi je da navedemo sebe, pa ako baš hoćete, u početku i “prisilimo”, “nateramo” sebe da i pored svega što život čini složenim mi ipak primetimo to malo mače koje na ulici uporno ide za nama, tu krošnju trešnje koja je procvetala ma u kakvom raspoloženju mi prolazili kraj nje, taj trud bliske osobe da nas oraspoloži. Tako sebi menjanjem atmosfere u kojoj ste izabrali da živite menjate misli, rasterećeujete se od raznih pritisaka okolnosti u koje život može da vas stavi pa time mnogo brže izlazite iz loših raspoloženja, situacija, donoseći ona rešenja koja po pravilu donose smireni, zadovoljniji ljudi. Tačnija, bolja, najbolja rešenja za vas, ljude oko vas, vaš život.

Ako do sada niste, počnite da uživate u lepoti. Odlučite da počinjete da živite kao osoba koja uvek, u svakom trenutku primećuje sva lica lepote koja je okružuju. Živeti u vibraciji lepote znači živeti život u jednom od njegovih najplemenitih oblika. To znači više radosti, uspomena koje se zauvek pamte, boljih životnih rešenja, a iznad svega, to znači biti izvor radosti i plemenitosti drugim ljudima za koje ćete tako uvek biti spremni da im pružite lepu reč, kvalitetniju pomoć jer ste bolji sagovornik, sreću koja će zauvek postati deo vas, vaše duše i vaše pojave.

Budite jedno malo ali posebno sunce u životima ljudi oko vas. Sve će se time promeniti. Vi prema drugima i drugi prema vama. Nećete moći a da ne primetite srećna nestrpljenja sa kojima će vas ljudi uvek dočekivati. Malo je to truda oko svog života a korist je nemeriva i osetiće je svi koji će ikada kročiti u vaš život. Molim vas upamtite to. Nakon čitanja ovog teksta, dovoljno je samo da podignete pogled, malo pažljivije osmotrite vaše okruženje i sve to može da počne ovog trenutka a zauvek postane deo vas...

ČETRDESET SEDMI DAN

Uživati u umetnosti

Kuće, porodice, ljudi okrenuti umetnosti, zidovi sa slikama-zidovi sa emocijama, porukama, sećanjima, bojama zabeleženim trenucima, našim i tuđim a uvek posebnim. Uvek svečano, radosno ili setno, a ukupno veličanstveno kao i sama umetnost.

Reprodukcija velikog umetničkog dela kao suvenir sa putovanja, velika je vrednost vlasnikova. U  njegov dom prenosi, odjednom i zajedno, sećanje na doživljaj kada se to delo posmatralo uživo, sećanje na putovanje, sećanje na emocije koje su sve to pratile. Jednako je zadovoljstvo, ponekad i veće nego kolekcionara najvrednijih umetničkih dela. A opet, emocija vlasnika vrednog dela koji se iskreno, i emocijama i znanjem divi majstorstvu umetnika, posebno je lepa i velika priča...

Skulpture, trodimenzionalni umetnički izrazi koji zauzimajući prostor postaju uzbudljivi deo naših enterijera i naših života. Životnost i dramatičnost koju ostvaruje skulptura stavlja je u posebnu kategoriju snažnog doživljaja umetnosti. Kuće sa skulpturama, one umeju da ostavljaju utisak posebnih kuća umetnosti. Kao da su dozvolile da umetnost njihovim prostorima ovlada za nekoliko stepenika više od drugih mesta gde skulpture “žive”. Kuće su postale prostor za izlaganje skulptura a skulpture su im to uzvratile posebnim, jedinstvenim oplemenjivanjem, onim koje se pamti i koje pokreće ljude da o njima rado pričaju kao o kućama sa  “karakterom”.

Fotografije... Porodične fotografije, bilo stare, bilo da su sa prošlogodišnjeg putovanja ili uhvaćenog trenutka nekog dana, imaju posebnu magiju. Velika je sreća kada imamo pretke koji su voleli da se fotografišu pa nam tako u sećanje ostavili svoje živote, navike, običaje, modne i sve druge stilove da u toplim zimskim večerima imamo divne teme za porodična okupljanja, ili da ponekad u samoći, tiho kroz fotografije komuniciramo sa onima koji više nisu sa nama a na fotografiji blistaju iz nekog ”uhvaćenog” srećnog trenutka...

Pogledajte zidove vašeg doma. Ako već nisu popunjeni, uređeni, pa čak i ako jesu, uvek ima mesta za još poneku, možda baš fotografiju. Moguće da već stoje u ramovima na policama, komodi, stočiću, klaviru, kaminu, prozoru. Pogledajte ih. Nemojte se navikavati na vaše slike, na vaše reprodukcije, fotografije, uramljene crteže vaše dece ili neke vaše radove, i to na način kako se vremenom naviknete na nameštaj, ponekad sa prašinom ponekad bez... A ako se malo zamislite, čak ni nameštaj to ne zaslužuje, i njemu je lepo ponekad pružiti dodatnu pažnju, negu i pomalo kreativnosti da bi postao deo sledećeg rituala i “uzvratio” nam na svoj jedinstven način, onako kako jedino i može.

Kada se opuštate nakon dugog, zamornog ili stresnog dana, pogledajte u vaše slike, vaše skulpture, fotografije, nameštaj koji je ponekad vredan komad primenjene umetnosti, ponekad izraz vaše kreativnosti. Pređite pogledom polako po tim predmetima, tim plemenitim delovima vašeg doma i vašeg života. To je tako jednostavan a tako blagotvoran ritual. Kada ste unosili svaki predmet posebno, imali ste i posebnu emociju za svaki taj komad. To znači da ste u svoju kuću sa njima svaki put uneli mnogo dobrih emocija. Te dobre emocije su tu, nisu nigde otišle, samo miruju na policama vaših sećanja.

                   Tim malim ritualom, premeštajući fokus vašeg dana sa problema, stresa i umora na različite a trajne izvore lepote u vašem domu, vraćate u sebe spokoj i to onu vrstu koja se može postići u jedino u sopstvenom domu. Nikada ne dozvolite da vam dom postane samo spavaonica i prostor za obavljanje par najnužnijih dnevnih rituala. Nije važno sa koliko novca raspolažete, nemojte da vam to bude izgovor. Mnogo je načina da se lepota nekog od brojnih vidova umetnosti donese u svoj dom. Snaga lepote koju pruža umetnost i kreativnost čak i onda kada su samo “scenografija” našeg dana je ogromna. Ona se ne objašnjava rečima, ona se doživljava i to svaki put kada joj to dozvolimo odvajanjem malo vremena za lepo oko nas. Mali ritual a velika radost duše. Kada rekoh radost duše, setih se scene kada je moj Deka Laza(r) bio u bolnici a došao mu najbolji prijatelj, komšija Ivica u posetu. Gledajući ga u dobrom stanju u bolničkom krevetu reče mu tada:”E, sad sam učinio duši drago što sam te video.”

Činite i vi vašoj duši drago time što ćete ponekad umeti da zastanete i pogledate predmete koji su svaki za sebe uneli svoje brojne i raznorodne lepote u vaš dom a oni će vam na svoj tihi način uzvratiti asocijacijama na trenutke radosti kada ste ih pronašli. Ili su oni pronašli vas.

Uživanje u životu bez uživanja u lepoti umetnosti možda jeste moguće ali je život tada kao jelo bez dobrog, plemenitog začina. Posebno to uživanje dobija novu dimeziju kada se dozvoli da ta lepota najfinije a bezgranične ljudske kreativnosti uđe u vaš dom. Shvatili ste, naravno, da je ponekad zaista malo potrebno da bi se to postiglo a da je nagrada posebna, neprepričljiva, doživljena. Molim vas upamtite to.

ČETRDESET ŠESTI DAN

Kradljivci života, kradljivci snova

Usled razmišljanja o sopstvenim iskustvima sa „kradljivcima života” sinulo mi je da mi je pre nekoliko leta prijateljica pričala o svojoj komšinici koja redovno kupuje identičnu odeću kao što je njena, kako je kupila do detalja isti mali sportski auto i kao finale ovog neobičnog manira, počela redovno da letuje na istim destinacijama. I tako iz godine u godinu. Moja prijateljica je samo slegala ramenima na takvo ponašanje. Priznala mi je da je pribegla onom pristupu koji datira možda još iz vremena vrtića kada „važemo” dobra i loša ponašanja, dobre i loše osobine bliskih osoba. Kada nam je više stalo do njih, kao da dodatno namerno pritiskamo jezičak kako bi prevagnuo tas sa dobrim osobinama.

Niko se ne odriče vesele komšinice koja uz smeh, „pozorišnu” vrisku i mnoštvo nekorisnih ali zabavnih informacija svakodnevno ulazi na kafu ili sama preko balkona „otpeva” da je kafa gotova. Mali, slatki začin naših svakodnevnica. Sve je bilo tako idilično prilično dugo, red „kopiranja”, red smeha sve do trenutka kada jedan besmislen nesporazum nije izazvao dragu komšinicu da izgovori reči koje se teško vraćaju tamo odakle su krenule. U afektu (reč koja nikada nije opravdala nepažljivog govornika) ona je izgovorila reči-terete nataložene zavisti koja je, ispostavilo se, bila glavni pokretač besmislenog, vremenom sumanutog kopiranja brojnih delova života svoje „najbolje prijateljice.”

A moja iskustva? Nešto su drugačija. Kako je naišao mirniji period života tako sam ja postao svesniji gde su sve „isklijale” posledice mog „neopterećenog”, čitajte „pospanog” ponašanja. Slikovitiji primer je dizajniranje enterijera, koji su počeli da osvanjuju na promotivnim stranicama majstora i onih koji su ih izvodili i onih koji nisu, a samo je dvoje od svih od mene tražilo dozvolu za objavljivanje fotografija. Ali sa autorstvom je daleko jednostavnije i jasnije nego kada je u pitanju kopiranje života, planova, želja ili snova. Tog dela sam postao svestan kada sam čuo ljude iz svoje okoline kako naglas izgovaraju planove koje smo supruga i ja sa njima podelili kao svoje najveće želje, tajne onoliko koliko ih delimo sa dragim ljudima. Razne su to oblasti, od mesta življenja, putovanja do novih poslova... Nekom se mogu učiniti malim, ali nama su to velike, naše stvari, želje, snovi, delovi najvećih, stvarnih planova našeg života. U prvi mah bilo je čudno, pa nekako smešno a onda, iskreno, počelo je pomalo da me plaši. Ni dan danas nisam siguran kako je trebalo i kako bi trebalo da reagujem. Samo sam jednom to glasno primetio ali sam onda dobio odgovor koji stvara osećaj nemoći i određenu vrstu blokade kada reč više nema vrednost, važnost ni snagu.

Nije uvek i samo zavist pokretač takvog ponašanja. Ponekad je to bezidejnost ili odsustvo svakog ozbiljnijeg životnog plana ili jednostavno linija manjeg otpora. To se da razumeti ali je teško razumeti grabežljivost ove, jednako kao i svake druge vrste. Ima beskonačno mnogo dobrih ideja, rešenja, planova i puteva koje neko može izabrati. Dostojanstveno je priznati autoru originalnost i kvalitet i otvoreno priznati kako verujete da je to i za vas odlično rešenje. Ponekad zaista jednostavno može da se desi da maštate ili planirate o istim stvarima kao neko vaš i tada bi bilo lepo da to u radosti podelite, tu lepu podudarnost što želite iste stvari jer ako sa nekim provodite život, prirodno je da vas povedu iste vrednosti. Ako vam se nekada desi da prepoznate neki tuđ plan kao dobar za vas, recite to autoru ili ako to nije moguće, nikada ne zaboravljajte da pomenete izvor vaše inspiracije. Ovo je jedna tanana oblast naših odnosa, a tim malim čestitim činom stvaramo čistije, a time i plemenitije odnose sa ljudima oko nas.

Nije „važno” nema mesta u rečniku čoveka koji vodi računa o kvalitetu odnosa sa drugim ljudima. Sve je važno, molim vas upamtite to. Samo tako budni, svesni i zahvalni možemo mirne duše i čiste savesti dalje kroz život. Krađa života, snova, ideja, kreativnih rešenja, prestaje to da bude kada smo svesni i zahvalni izvoru gotovih rešenja koja nam mogu obezbediti kvalitetniji, puniji, raskošniji život. Zaborav za čin otvorene, jasne i glasne zahvalnosti nije čak ni najbleđa senka opravdanja kada se to ne učini. Molim vas, upamtite to.

ČETRDESET PETI DAN
umesto novogodišnje čestitke za 2015. godinu :)

Kako uživati u životu?

Nedavno sam na FB razgovarao sa jednim kreativnim čovekom koji opterećen lošim iskustvima, zamućenim vizijama, traži svoj životni put. Upitao me je u jednom trenutku, naglo presekavši razgovor: “A kako uživati u životu?“

To me je stavilo u situaciju da brzo reagujem izdvojivši ono u šta duboko verujem i u šta sam se mnogo puta uverio kroz svoj i kroz živote drugih ljudi, da predstavlja kvalitetnu suštinu jednog dobro vođenog života. Posebno je bilo potrebno da se brzo reaguje jer je sagovornik tipičan primer nezadovoljnog čoveka koji u tami kroz koju prolazi veruje da sve što mu se kaže već zna i očekuje da čuje nešto što nikada nije čuo. Velika istina u duhovnom razvoju čoveka jeste da su najveće vrednosti koje život čine posebnim, uzvišenim i vrednim, one koje su već deo ili koje bi valjalo da budu snažnije ugrađen deo života, vrednosti koje čekaju da ponovo budu prepoznate. To su svakom čoveku bliske istine za čije je objašnjenje i definisanje potrebno malo jednostavnih, svakodnevnih toplih reči. Kada ste to u stanju da razumete, kada to zaista prihvatite, znak je da je vaše buđenje, vaš put u stabilan i kvalitetan život započeo.

Ispunjavanje ljubavlju

Iako su  mi roditelji dugo vremena govorili kako je važno da sve što radim ispunim ljubavlju, da sve o čemu razmišljam razmišljam kroz osećaj ljubavi, ja sam tek poslednjih, možda eto pet godina, shvatio šta je snaga i suština prisustva ljubavi u životu i zašto se kaže „Ljubav osvešćuje razum“. Jedino nisu morali da mi objašnjavaju kako je važno da uvek sa ljudima razgovaram u vibraciji ljubavi, mogao bih da kažem da sam se tako rodio ali je istinitije da mi je to usađeno u prvim godinama života.

Prvi put, onako punim mislima, srcem i dušom, osvestio sam to tokom magistarskih studija. Na osnovnim studijama, iako sam ulagao velikog truda u spremanje ispita, dešavale su se meni tada neverovatne situacije. Ili je bilo da zaboravim u trenutku sve naučeno pa da se setim kada kročim nogom sa fakulteta, ili je bilo da profesor ne beleži kvalitet naših odgovora a ceo dan ispituje pa moj veoma dobar odgovor pomeša sa odgovorom ekstremnog neznalice i još me na kraju celog dana, onako izmorenog čekajući večernje sate da mi upiše ocenu, protrese komentrom kako je očekivao više i kako je odgovor bio za šest i nikako više. Bila je i jedna situacija da je profesor došao na ispit pod dejstvom nekog od zabranjenih opijata. Nakon mog briljantnog odgovora postavio je to isto pitanje jer se nije sećao da me je to pitao pre dvadeset minuta. U šoku zaboravih pola odgovora pa pružih daleko skromnije znanje nego u prvom izlaganju.  I tako dalje, i tako neprijatnije.

Tada nisam znao koliko ono što mislim ili osećam, ono što sam poneo sa sobom na fakultet, sumnje i strahove, može da utiče na sagovornika, u ovom slučaju na profesora. Za navedene loše postupke profesora nema nekog posebnog opravdanja ali ono što sam vremenom shvatio je da je nemoćno dejstvo bilo koje negativne, nečasne “moći“ nad osobom koja u sebi nosi mir kao posledicu velike ljubavi koju čovek može da pusti u sebe. Tada to nisam znao ali danas to znam jako dobro.

Na magistarske studije došao sam sa odlukom da kroz njih prođem daleko bolje i prijatnije nego na redovnim studijama što je ujedno bio i jedini uslov pod kojim sam želeo da nastavim školovanje. I to se zaista i dogodilo. Istina je da je to bila oblast u kojoj sam imao profesionalno iskustvo ali svako ko je studirao, zna dobro šta znači imati nekoliko knjiga po ispitu, bez obzira na prethodno znanje. Na svim ispitima uključujući i odbranu magistarske teze uspeo sam da pokažem usuđujem se reći maksimalno i najkreativnije teoretsko i praktično znanje. Moji su profesori to veoma cenili i nagradili najvećom ocenom, od prvog do poslednjeg dana. Studije su tekle u novoj atmosferi visoko profesionalne akademske institucije sa studentima posvećenim profesorima, ekspertima svako u svojoj oblasti. A šta je bio moj doprinos svemu tome sem pokazanog znanja? Ja sam studirao i na ispite izlazio u osećanju, vibraciji i atmosferi ljubavi. Mislim da sam već o tome govorio ali nije na odmet da ponovim. U svakom kretanju na fakultet  u radosti sam video svoje sagovornike, profesore i sebe, u toploj prijatnoj svetlosti u prostoru forme velikog simetričnog jajeta, ispunjene ljubavlju, osećao sebe ispunjenog ljubavlju kao i naš razgovor i svetlosni prostor u kojem se nalazimo. Svaki put ali baš svaki, rezultat toga je bio uspeh ostvaren na najprijatniji mogući način u najprijatnijim mogućim uslovima. Tako je počelo, tako je trajalo i tako se završilo, u velikoj radosti i uspehu.

Ovakav pristup životu raširio sam na sve što mislim i činim i pokazalo se jednako delotvornim. Ponekad kada nisam u najboljem raspoloženju, desi se da mi u trenutku dođe misao koja me „razbudi“: „Zaboravio si na ljubav!“ Nekada zaborav potraje duže a nekad jednostavno ne postoji. To mi je dragoceni podsetnik da je potrebno uložiti još truda u negovanje prisustva suštinske ljubavi kako bi život dobio punoću i kvalitetno samoostvarenje. Bez prisustva ljubavi toga jednostavno nema.

Svaki nesporazum, svaki problem, svaka nejasnoća u komunikaciji, teška reč izrečena ili primljena, sumnja ili nekad veliko, važno, nekad teško pitanje, kada se dopusti da ljubav uđe u život, u misli, prostruji telom, rešava se na onaj najbolji, jedini ispravan - plemenit način. Ljubav topi bes, mržnju, zameranje, sve ono što šteti i duši i telu. Vrlo je verovatno  kako to već znate ali je pitanje koliko to zaista primenjujete u svom životu, koliko dozvoljavate da neke druge misli u složenim životnim situacijama zauzmu prostor u vama. Setite se svaki put toga kada vas prema nekome ili nečemu uhvati neko loše osećanje. Zaustavite se, udahnite, setite se koliku moć nad našim životima ima ljubav i tek onda počnite da delujete. Ako već niste, uverićete se šta znači živeti jedan bolji život u kojem se odluke donose iz mira koji počiva na temeljima najčistije ljubavi prema svakom živom biću i prema svemu što čini naše živote.

Verovanje u Dobro

Drugi dragocen momenat bio je kada sam konačno razumeo knjige koje govore o važnosti pozitivnog razmišljanja. Srećom, to se dogodilo davno. Na vreme sam shvatio da ljudi koji neprestano odbijaju, kritikuju ili prave loše iluzije na sve što govori o važnosti pozitivnog mišljenja žive živote pune tereta. Danas kada razgovaram sa ljudima čiji je život zastao pred preprekom jedno od prvih pitanja ili konstatacija je: „U šta ti veruješ? U šta si izabrao da veruješ? U dobro ili u loše?“ Statistika pokazuje da većem broju ljudi život oblikuju loša iskustva i da na tim temeljima grade svoje vrednosti, ono u šta veruju oblikujući tako ceo svoj život kao idelano tlo na kojem kontinuirano bujaju neuspesi i razočaranja.

Iako verujem da se svakom čoveku može pomoći ima nešto što se zove komfor dugog boravka u atmosferi lošeg negativno usvojenog obrasca, lošim životnim situacijama i uslovima koji su nastali kao  direktna posledica toga. Ljudi taj „komfor“ teško napuštaju. Ponekad su u stanju da se bore kao zveri ako pokušate na bio koji način da ih izmestite iz takvog života. Njihovim životom vlada učvršćena vera u loše. Često brojnim, gledano tehnički, „logičnim“ pametno spakovanim argumentima odbijaju svaki razgovor koji ima makar i najmanju asocijaciju na pozitivno, uspešno, srećno ili lepo. Ponekad vam ne ostave prostor da im pomognete. Nije jednostavno to doživeti, kada gledate čoveka u patnji a znate da postoji način da iz toga izađe, način koji vam je zabranjen da ga do kraja izgovorite i primenite.  

Sa godinama traženja u želji da se dođe do što čistije, jasnije misli koja će me lako, najbrže i najefikasnije  uvesti u mir, u svojoj snazi i jednostavnosti iskristalisala se ova: “U dobro verujem i dobro jeste.“ U svakom trenutku u životu kada osetim i najmanji nemir, bilo kakvu lošu vibraciju, tugu, nespokoj, brigu, strah, počinjem u sebi a ponekad i glasno da izgovaram te jednostavne a snažne reči: „U dobro verujem i dobro jeste, u dobro verujem i dobro jeste, u dobro verujem i dobro jeste...“ U šetnji, u vožnji, pred san, pri buđenju, svaki put i u svakom trenutku kada osetim da mi je potrebno da nađem svoj mir, pobedim strahove i sumnje u sebi.

Ove reči imaju ogromnu moć nad mojim životom, same po sebi ali i mojom voljom da im dam tu snagu jer ja sam izabrao da verujem u dobro. Taj izbor meni svakodnevno vraća ne time da moj život uvek liči na Diznijev film već time da i kada se nađem u težim životnim situacijama sebe brže i kvalitetnije dovedem u stanje iz kojeg se pronalaze dobra rešenja. Čak i ako u početku usled negativnih vibracija u telu i duši ne osećate dejstvo tih reči, budite uporni, ponavljajte ih, neka izgovaranje traje do potpunog umirenja. Nakon nekog vremena dolazi do nečega kad ja sebi obično kažem: „Evo škljocnulo je.“ To je trenutak kada u vama dobro počinje da zamenjuje loše, kada osetite kako vam telo lagano, postepeno preplavljuje jedan nezaustavljivi mir...

Zahvalnost

Da li ste svesni dobrih stvari u vašem životu? Da li ste sad odmah u stanju da nabrojite dobre stvari koje čine vaš život posebnim, vrednim življenja, bez obzira na one delove koji trenutno nisu u najboljem izdanju? Koliko u stvari često zaboravljate na dobre stvari u vašem životu? Koliko se često setite, koliko često osvešćujete dobro koje je sastavni deo vašeg života? Toliko koliko često mislite o dobrim delovima vaših života toliko dobro i srećno živite bez obzira na, i uprkos datim okolnostima. A ima nebrojeno mnogo razloga za za zahvalnost: Zahvalnost što ste se probudili živi i zdravi i što ulazite u još jedan dan vašeg života, u još jedan mesec, godinu. Zahvalnost što imate divnu porodicu, partnera, prijatelja, kućnog ljubimca, posao, dom, zahvalnost što uživate u ukusnom obroku, kafi, popodnevnom odmoru. Zahvalnost što imate sa kim da podelite najveće životne brige i tajne.

Na vama je da izaberete prema kom ćete upraviti sopstvenu zahvalnost, prema Bogu, prema Univerzumu, prema Životu. Najbolje po vas i vaš život bilo bi da zahvalnost postane sastavni deo vašeg života a uz pomoć malog jednostavnog jutarnjeg i večernjeg rituala u toku kojeg ćete svakoga dana u nekoliko sekundi pustiti da to osećanje ovlada vama. Ujutro kada počinjete dan i uveče kada krećete na počinak, neka vašim mislima prođe osećaj zahvalnosti za sve dobro što čini vaš život. To je pored ljubavi i verovanja u dobro, treći sastavni deo najsnažnijeg mogućeg temelja jednog dobrog, punog, srećnog, uspešnog i zaokruženog života. Kakvo je osećanje osećanje zahvalnosti saznajte sami. Takođe saznajte šta to čini vašem raspoloženju, svakom vašem danu, vašem životu. U osećanju iskrene ljubavi  verovanjem u dobro uz osećaj velike zahvalnosti  dobijate veliku priliku da živite život onako kako ga žive istinski srećni, svojim životom zadovoljni ljudi. Okolnosti su prvo nastale u mislima nekih drugih ljudi kao i u našima. Kada to znate onda znate da se na okolnosti može delovati na isti način, mislima, stabilnim, zdravim, srećnim mislima punim ljubavi. Samo tako možete očekivati promene koje život vode na jedan viši nivo, u jedan novi kvalitet. Nije uvek lako ali iskrena želja i predana upornost stvaraju tu dragocenu priliku za prelazak u zonu boljeg života. Samo uporne i istinski zahvalne ljude za sve dobro u životu ali i za loša iskustva koja ojačavaju čoveka čeka nagrada, osećanje mira i iskrene životne radosti kojima mnogi teže a manji deo uspe da ih ostvari. Na vama je da izaberete kako ćete živeti, kojima ćete se prikloniti.

Ako ste ovog trenutka u nemiru koji vas sprečava da jasno mislite pa iako niste, uzmite jednu sveščicu i u nju zapisujte uvek kada se setite nečeg dobrog u vašem životu. Povremeno pročitajte šta ste ubeležili i nastavite da zapisujete.

Što sveska bude punija, bićete zadovoljniji, što budete zadovoljniji bićete mirniji, što budete mirniji bolje ćete rasuđivati, što bolje budete rasuđivali donešene odluke biće preciznije i korisnije po vaš život. Na kraju ovog lanca nalazi se sreća, sreća u punoj svesnosti zbog svega zbog čega vaš život svakoga dana postaje sve vredniji življenja. Sve ostalo što život bude donosio, ma kako ponekad bilo teško ili složeno, uspevaćete da rešavate daleko lakše.

A sad, idemo dalje.

Živeli!

ČETRDESET ČETVRTI DAN

Mačke, psi, papige i ostali

Pre nekih sedamnaest godina ručao sam u svom stanu, divan sunčan dan, kad iznenada puče velika staklena činija za salatu i preliv ostavi trajan trag na kamenoj ploči stola. Bilo je tačno petnaest časova i pet minuta, instiktivno sam pogledao u sat, ni sam ne znam zašto i zauvek upamtio taj podatak. Nakon nekih pola sata zazvonio je telefon i začuh glas svog Deke, deda Laze: ”Bane, šta radiš?”

“Ništa posebno, evo jeo pa perem sudove...” “Znaš... Jesi li se čuo sa mamom?” “Juče, danas ne...” “Micko je uginuo... Otrovao se, izgleda negde pojeo mamac za pacove... Pre pola sata.” Odmah sam pozvao moje, javila se mama i ispričala mi kako je našem žutom mačoru Micku, inače veličine dobro uhranjenog psa, bilo loše pre tri sata. Došao je jedva kući od nekud. Odmah su ga odvezli do veterinara da bi on rekao: ”Nema mu pomoći, otrov je jak, ima još koji sat.” Vratili su ga kući, mama ga je odnela u dvorište na travnjak, spustila ga tamo gde je najviše skakutao, donosio ponosan lovinu da se pohvali. Samo je ispružio prednje šape prema maminom stopalu, ona ga je uzela u naručje i on je izdahnuo. Pogled mi se zamutio...

A Micko je stigao neke malo više od tri godine ranije u našu kuću, tako što sam ga ja dobio na poklon iz Mladenovca od prijatelja, dopremljen je do stana Deke i Nane, maminih roditelja u Beogradu, da bi ga autom transportovali do kuće mojih roditelja u Bačkoj Palanci. Sećam se jako dobro kako je negde na polovini puta između Beograda i Novog Sada odjednom počeo da skače po autu, da na mačiji način vrišti i negoduje i to toliko da je tata zapretio da ćemo obojica završiti ostavljeni na sred puta. Inače, tata je najmanje bio oduševljen idejom da to mače ide sa njim i mamom kući.

Nekako preživesmo tu mačiju trku i dreku i odmah po dolasku, mama i ja mu namestimo mačiji “apartman” sa malim WC-om u kupatilu. Iako je već bio dresiran, promašio je WC i načinio “spektakl” po kupatilu. Brzo smo to sredili dok se tata tuširao na spratu. Nešto se zapričasmo i nismo primetili kad je novi stanar kuće lako otrčao uz stepenište, iako veoma mali. Nakon par minuta začusmo iz spavaće sobe jedno glasno “Jao”. Naime, tata je seo na krevet koji je na drvenim nogama, dakle za mačku ogroman prostor za niski manevar, zamišljeno zanjihao jedno stopalo a mače se svim raspoloživim kandžama okačilo o palac. O Bože, i smešno ti i brineš kako će njih dvojica da se usaglase. Međutim...

Tata je prvi ustao, mama mi posle priča, a iz kuhinje se čuje kako priča sa mačetom najsrećnijim tonom i kako mu sipa granule u činiju obećavajući mu “specijalitet”, i to bi sve od potrebnog prilagođavanja. Tako je počelo jedno divno doba u našoj kući koje ćemo zauvek pamtiti po malom žutom stanaru koji je, kako ćemo kasnije shvatiti, stigao sa specijalnom misijom u naš dom. 

Kada bih svirao klavir i ugledao ga kako prolazi pored, zasvirao bih visokim tonovima uspavanku “Laku noć, snivaj sne...”, polako, nežno i Micko bi zastao, tiho mnjauknuo i za minut hipnostisan utonuo u san. Kada je porastao dobio je udobnu korpu sa jastucima za njega i nju smo uvek selili po kući sa nama u zavisnosti gde sedimo, mada, češće je bio na nama nego u korpi. Jednu celu zimu proveo je na krznenom jastučetu, na dasci udubljenja prozora  u mojoj  sobi, lovio pahulje kroz staklo i išao napolje samo baš kad mora, skakućući po snegu kao oparen, negodujući kako mu je hladno po šapama i odmah nakon toga trk u kuću. Naravno da je na kraju spavao sa mnom u krevetu sa glavom na jastuku, uredno pokriven do ispod prednjih šapa pa smo se ujutro obojica budili uvek uredno okrenuti na istu stranu. Tokom jedne letnje noći lovio je insekte i kandžama probušio abažur podne lampe koja upravo sad svetli sa tom “oznakom” u stanu u Beogradu, dok ja kucam ovaj tekst.

Sećam se dobro kako je tata negodovao što smo mu obukli moj džemper kada sam imao par meseci kako bi smo ga fotografisali. Voleo je sa mamom da se vozi kolima i da ide svugde sa njom. Jednom je mama došla po mene u teretanu i kad je otvorila vrata auta, Micko sedi njoj u krilu sa uredno postavljenim šapama na volan. Bila je to senzacija za sve koji su napuštali teretanu posle treninga, a on sasvim smiren “vozi” auto.

Toplog avgustovskog popodneva, naš komšija na terasi u dvorištu, sav u brigama oko posla posmatra Micka kako po travi skače za leptirom, pa onda u nedoumici, da li da nastavi ili da jede pileću džigericu koju mu je mama upravo iznela u njegovu “letnju trpezariju” kod baštenske česme. Komšiji se tad ote dubok uzdah: ”Eeeeh, šta bih dao da sam sad ovaj vaš mačak.”

Znate šta je posebno bilo veliko i značajno za nas tih Mickovih i naših zajedničkih godina? Pokrenuo je u nama jednu sasvim drugačiju vrstu ljubavi i nežnosti. Iako smo mi porodica koja sa lakoćom iskazuje nežnost i ljubav, ova ljubav prema maloj žutoj čupavoj lopti radosti bila je nešto sasvim novo. Na nov način smo naučili da postoji još jedna vrsta ljubavi, predivna, posebna, velika, jaka, radosna i dragocena a ničemu ni približno slična. Budio je u nama nešto najlepše, nešto što samo životinja koja dođe da živi u vaš dom to može. Pokrenuo je čitav novi svet, naterao nas da obogatimo život novim nežnostima, novom pažnjom i novom iskrenom životnom radošču što imamo nekog tako posebnog, jedinstvenog.

Bio je ogroman a velika maza. Znao je da se igra i glupira da vam suze krenu od smeha. Imao je svoje navike kao i svaki čovek. Voleo je da mu se priča i on je mnogo “pričao”. Iskazivao je ljubav veoma jasno, onoga od nas ko ga drži u naručju mazio je dugo šapom po licu. Pozdravljao se sa nama tako što se mi sagnemo a on se propne na zadnje šape i vlažnom njuškicom dodirne nam čelo. Mnjaukao je do pola ulice iz sveg grla prateći mamu i tatu na posao, toliko da su svi u akustičnoj slepoj ulici znali da je to naš mačak koji negoduje što moraju da idu od kuće, i tako svaki dan.  Ne znam da li su lepša bila leta ili zime sa njim. I onda je otišao. Verujem onda kada nas je naučio sve što je bilo potrebno. Kogod nikada nije imao kućnog ljubimca, veoma je uskraćen za sve rečeno ali i za svoje posebno, jedinstveno iskustvo onoliko koliko je poseban ljubimac i onoliko koliko neke skrivene, zarobljene ljubavi u svojim vlasnicima ima da pokrene.

Jasno vam je sve. Nema ovde nekog drugog zaključka, verujem da sam i rekao sve. Jedino bih voleo da pronađem Mickove prave fotografije da vam ga pokažem kakav je zaista bio. Verovatno ste shvatili da sve fotografije za tekst ja pravim, i uvek nekako imam nešto što je logičan nastavak teme. Imam i sad, ali ako pronađem Mickove fotografije kod mame i tate, sigurno ću ih ovde postaviti.

ČETRDESET TREĆI DAN

Ulice komšiluka, mesto velike inspiracije

Prolazite ulicama svoga kraja godinama, decenijama i znate svaki kamen, beton, nijanse suvog i vlažnog asfalta, fasadu, ogradu, kapiju, baštu, drvo, saobraćajni znak, pukotinu u trotoaru. Prolazite svakoga dana u različitim raspoloženjima. Bio zimski dan pokriven snegom ili dugi letnji dan, pravilo je isto: Više sunca, više radosti, manje sunca manje te srećne poklonjene atmosfere. Znate one druge meteorološke prilike, one u nama a ne na Zemlji. Sećate se priče o tome kako je sunčan dan u nama pitanje našeg truda i naše odluke. Kada dugo prolazite istim ulicama, vraćate se istim putem kući, prestanete da primećujete stvari oko sebe i one postanu obični, svakodnevni orijentiri na putu ka vašem domu.

Nije svaki dan na poslu isti, nije svaki razgovor prijatan ni ishod svakog susreta blistav. Prirodno je da posle svakog stresa žurimo u okrilje svog doma da toplim tušem „speremo“ stres sa sebe a mekim pokrivačem i daljinskim tv upravljačem dovršimo relaksirajući ritual. U svemu tome zagrljaj drage osobe i razgovor predstavljaju dragoceno finale. Ponekad, i pored velikog premora kombinovanog sa nezadovoljstvom, izlazak iz kuće nakon svih pomenutih rituala može biti „lekovitiji“ od mirovanja u kući. Već smo pričali o blagodetima dugih šetnji. U ovom slučaju, kada fizička snaga i volja nisu na zavidnom nivou i kada su možda propraćeni zaostalim talasima pretrpljenog stresa tokom dana a koji sporo napušta naše misli, rešenje može biti kratka šetnja po komšiluku.

Iako je ovo nešto što se odnosi i na razbijanje osećanja dosade, jednako je dobrodošlo. Umesto da vrtite jednu te istu tešku misao, pokušajte da se stavite u ulogu nekog ko je prvi put u vašem kraju. Odvedite svoje misli na drugu stranu. Pogledajte fasade, prozore, svetla kroz prozore koja prave senke na trotoarima, ulične svetiljke, zanimljive ulaze, kapije, ograde, stubove, razigrane krovove. Pogledajte sve to ujutro, popodne, predveče jer senke menjaju forme, atmosferu pa time i doživljaje. Obratite pažnju na decu na ulici kako se igraju, posmatrajte ih neko vreme... Mačke su nezaobilazne, jer bez njih to onda i nije pravi komšiluk. Vlasnici pasa u šetnji sa svojim ljubimcima.

Ljudi i lica koje svaki dan srećete, posebno one kojima se redovno javljate, obratite specijalno pažnju na njih. Kada im se javite, nemojte kao najčešće po nekom automatizmu da brzo sklonite pogled i nastavite svojim putem. Zastanite, pogledajte u lice vašeg komšije, komšinice iz kraja i to tako da lica budu paralelena jedno drugom. Posvetite pažnju osobi koju ste pozdravili pogledom i potrudite se da se iz vaših očiju ona pročita mir, stabilnost, poštovanje, dobru nameru i radost zbog susreta. Taj „zasad“ daće bogat, vredan plod jer svaki sledeći put kada krenete ulicama svog komšiluka pozdraviće vas srdačno lice koje vam se raduje mnogo više nego ranije. Tako vaše ulice „oživljavaju“ i postaju mesto vaše velike inspiracije za negovanje iskrene radosti onog svakodnevnog življenja. Nema te brige koja neće barem malo popustiti pred osmehom poznatog lica koje se iznenada sretne na ulicama komšiluka. Koliko će vaš kraj postati izvor dobrih stvari koje oplemenjuju i ponekad čak i leče vaš život, mnogo zavisi od vas.

Postoji još nešto što je veoma važno reći. Kada je čovek u brigama bilo koje vrste i intenziteta, može lakše i nekako prirodnije da izađe iz toga ako se fokusira na nekog drugog umesto na sebe. Gotovo je neverovatno kolika je moć i blagodet na poboljšanje našeg života kada odlučimo da barem na trenutak zaboravimo na sebe i svoje brige ma kako one velike i teške bile i taj fokus prebacimo na potrebe nekog dugog. Uloženi napor da se koncentrišemo na životne potrebe drugih ljudi dovodi do toga da naši tereti slabe i da se pojavljuju rešenja, ponekad i u toku samog razgovora sa tom nekom drugom osobom.  

Tako eto ovde komšiluk dobija ulogu vašeg ličnog poligona namenjenog treniranju jednog od brojnih vidova iskrene plemenitosti kojom nadrastamo sebe, svoje probleme, strahove, bolesti, brige, time što ćemo u jednom trenutku sebi postati manje važni od osobe koju smo sreli i tako svesno, polako ali sigurno postajati bolji, jači, zdraviji i radosniji. Molim Vas, upamtite to.

ČETRDESET DRUGI DAN

Naša čuvena i najbolja

Godine 1978. negde u proleće, utrčavam u dvorište iz škole:”Babaaaaaa, babaaaaa!“ Prababa mirno čita novine dok ja sav uzbuđen „verglam“: “Rekla je učiteljica da je moj rad najbolji rad o kućnom ljubimcu, pisao sam o našem kanarincu kako peva kad tata svira, i kada... pa ti se uopšte ne raduješ?!“ – „A šta tu ima da se raduje, ti si naš a naše je navek[1] bilo najbolje.“

U toj mojoj Staroj (Bačkoj) Palanci učvrstio se jedan viševekovni sistem, koji je te sedamdeset osme godine još uvek predstavljao podrazumevajući društveni barometar i red,  po kome se tačno znalo koja je „kuća“, što je sinonim za „porodica“, i u čemu tačno najbolja. Od najboljih kulinarskih recepata i dokazanih i prikazanih domaćica eksperata za određena jela i poslastice, vlasnica najboljih koka nosilja sa najkrupnijim jajima (skoro k'o guščija) najlepših kuća, do najboljih pevača i muzičara na nivou ulice ili kraja ili „varoši“, vinara, majstora za kobasice, majstora za dimljeno meso (šunke posebno, vrat posebno kao uža „specijalnost“), krojača, krznara, obućara, licidera ( licidersko srce simbol ljubavi, kolačarskog zanata, ali i svake ckvene slave, vašara, kirbaja...) najboljih voćara, vlasnika najboljih kukuruza, žita, repe, najboljih konja, dresera ždrebaca, najbolje održavanih fijakera, najboljih sanki dvoprega, stolara, električara, molera, pa najboljih doktora, veterinara, advokata, i van svih kategorija veoma poštovanih a opet JEDNAKO kao i svi drugi uspešni ljudi, najboljih/omiljenijih parohijskih sveštenika...

Mnogo je toga bilo i potrajalo do danas, jer nema broja veštinama koje ljudi mogu da usavrše samo nisu sve više toliko tražene, ali je zauvek ostalo traženo i cenjeno biti dobar u životu i u svom „zanatu“, po mogućstvu, najbolji. A kad zna čovek da je najbolji u nečemu? Jedno je kada ima mnogo posla jer je veoma tražen kao dokazani „ekspert“ za tu oblast a drugo je kada za to ima iskreno najdobronamernije javno priznanje. Istinsko javno priznanje je moguće u onim porodicama, sredinama, društvima i državama gde postoji zdrav sistem vrednosti kod svakog pojedinca, gde postoji divljenje prema nečijoj veštini, zanatu, profesiji, obrazovanju. U uspehu, složićete se, ima nekog uzvišenog osećanja. Uzvišenosti ima u doživljaju tog uspeha od drugih ljudi a da bi je prepoznali, morali bi u sebi da imaju odnegovanu uzvišenost. Uzvišenost ne može da živi bez dobrote, poštovanja, uvažavanja, iskrenog divljenja, ljubavi prema svima, posebno prema onima koji ulažu znanje, trud, posvećenost uz veliku ljubav prema onome što rade. Uzvišenost prepoznaje drugu uzvišenost. Plemenitost prepoznaje drugu plemenitost. Vrednost prepoznaje vrednost.

Dok sam odrastao, slušao sam razgovore starijih, u kući, u komšiluku u dugim i zimskim i letnjim večerima, kod baba, deda, tetaka i babatetaka, babaujni i dedaujaka u Beogradu, Novom Sadu, Bosanskoj Krupi, na moru u Vodicama, na najživopisnijim mestima koja se mogu zamisliti sa najveselijim ljudima koji se mogu zamisliti i svima je bilo zajedničko jedno, ODAVALI SU PRIZNANJE DRUGIMA ZA ONO ŠTO RADE NAJBOLJE. U našoj kući se uvek u razgovoru o nekom pričalo da je završio te i te škole, taj i taj zanat kod „čuvenog“, da jako dobro radi to i to ili da su mu preci bili dobri u tome i tome. I danas mi odzvanjaju rečenice koje počinju sa “naša čuvena, naš čuveni“ a odnosile su se i na mlekaricu i na pozorišnu glumicu sa jednakim uvažavanjem jer je „naša“ a jako dobra u tome što radi i zbog toga se oseća najiskreniji ponos.

Kad se zaposlite u velikom kolektivu, kad krenete na studije, kad vas život ponese prema njemu znanom planu, nekako ne možete a da ne primetite da se broj ljudi koji prepoznaju dobro i uspeh drugih sve više smanjuje, sve do onog dana kada shvatite da vas ili nekog vašeg cene samo prijatelji, porodica i jedanipo kolega a većina njih to podrazumeva i nikada vam to neće izgovoriti. Već smo pričali na temu „podrazumevanja“ i opet je ono i ovde simbol osiromašenja odnosa među ljudima, u raznim odnosima po raznim osnovama. I ako niste do sada to činili, počnite da primećujete glasom i dobrim stavom sve ono dobro što čine ljudi oko vas. Recite to njima, uvek i sa iskrenom radošću ali i drugima uvek kada pričate o nekom. Neka dobrota, plemenitost, ponos na nečiji uspeh, ljubav, budu  vaše najvažnije priče o drugim ljudima. Naučite svoju decu da prepoznaju vrednosti i što je jednako važno da o njima lako i lepo govore, svima.

Plemeniti vetar u leđa životnom uspehu, jedan je od najlepših načina negovanja odnosa među ljudima. Jedan čovek, njegovo dete, detetovo dete, prijatelji čovekovi, prijatelji njegovog deteta, prijatelji deteta njegovog deteta, bačeni kamenčić koji širi svoje talase po površini vode, prema komšiluku, ulici, kraju, mestu, gradu, oblasti i na kraju državi. Onda i država ozdravi i postane daleko uspešnija. Radujte se uspehu drugih jer tako činite najviše moguće i za njih i za vas. Bez iskrene radosti zbog uspeha drugih vaš život stoji, ne razvija se a tako i svaki uspeh izostaje. Na jednom seminaru na temu smirivanja uma, predložena je vežba da se svakog trenutka kada naiđu tamne misli počne sa izgovaranjem reči „uspeh, uspeh uspeh...“ sve dok se ne oseti smirenje. Mozak će na svoj dobar način procesuirati često pominjanje ove reči i postepeno, uvodeći je u vaš rečnik, uvesti i u vaš život. Mnogi koji su ranije pohađali seminar ustajali su i pričali o svojim zadivljujućim iskustvima i ozdravljenju, posebno poslovnog dela života, nakon primene ove jednostavne vežbe.

Kakav vam je rečnik? Koliko često koristite reči kao što su uspeh, odlično, savršeno, inspirativno, najbolje, cenjeno...? Proporcionalno tome je negde i vaš život zauzeo poziciju. O čemu stalno pričaju uspešni ljudi? O uspehu, kako da ga uvećaju, unaprede i o uspesima drugih, vrednujući ih visoko. O čemu stalno pričaju neuspešni? O neuspehu, lošem stanju u državi i preprekama. I nikada, ali nikada ne primećuju uspehe drugih.

---

[1] Navek ili uvek, lokalizam, Bačka, severozapadna oblast Srbije