ČETRDESET PETI DAN
umesto novogodišnje čestitke za 2015. godinu :)

Kako uživati u životu?

Nedavno sam na FB razgovarao sa jednim kreativnim čovekom koji opterećen lošim iskustvima, zamućenim vizijama, traži svoj životni put. Upitao me je u jednom trenutku, naglo presekavši razgovor: “A kako uživati u životu?“

To me je stavilo u situaciju da brzo reagujem izdvojivši ono u šta duboko verujem i u šta sam se mnogo puta uverio kroz svoj i kroz živote drugih ljudi, da predstavlja kvalitetnu suštinu jednog dobro vođenog života. Posebno je bilo potrebno da se brzo reaguje jer je sagovornik tipičan primer nezadovoljnog čoveka koji u tami kroz koju prolazi veruje da sve što mu se kaže već zna i očekuje da čuje nešto što nikada nije čuo. Velika istina u duhovnom razvoju čoveka jeste da su najveće vrednosti koje život čine posebnim, uzvišenim i vrednim, one koje su već deo ili koje bi valjalo da budu snažnije ugrađen deo života, vrednosti koje čekaju da ponovo budu prepoznate. To su svakom čoveku bliske istine za čije je objašnjenje i definisanje potrebno malo jednostavnih, svakodnevnih toplih reči. Kada ste to u stanju da razumete, kada to zaista prihvatite, znak je da je vaše buđenje, vaš put u stabilan i kvalitetan život započeo.

Ispunjavanje ljubavlju

Iako su  mi roditelji dugo vremena govorili kako je važno da sve što radim ispunim ljubavlju, da sve o čemu razmišljam razmišljam kroz osećaj ljubavi, ja sam tek poslednjih, možda eto pet godina, shvatio šta je snaga i suština prisustva ljubavi u životu i zašto se kaže „Ljubav osvešćuje razum“. Jedino nisu morali da mi objašnjavaju kako je važno da uvek sa ljudima razgovaram u vibraciji ljubavi, mogao bih da kažem da sam se tako rodio ali je istinitije da mi je to usađeno u prvim godinama života.

Prvi put, onako punim mislima, srcem i dušom, osvestio sam to tokom magistarskih studija. Na osnovnim studijama, iako sam ulagao velikog truda u spremanje ispita, dešavale su se meni tada neverovatne situacije. Ili je bilo da zaboravim u trenutku sve naučeno pa da se setim kada kročim nogom sa fakulteta, ili je bilo da profesor ne beleži kvalitet naših odgovora a ceo dan ispituje pa moj veoma dobar odgovor pomeša sa odgovorom ekstremnog neznalice i još me na kraju celog dana, onako izmorenog čekajući večernje sate da mi upiše ocenu, protrese komentrom kako je očekivao više i kako je odgovor bio za šest i nikako više. Bila je i jedna situacija da je profesor došao na ispit pod dejstvom nekog od zabranjenih opijata. Nakon mog briljantnog odgovora postavio je to isto pitanje jer se nije sećao da me je to pitao pre dvadeset minuta. U šoku zaboravih pola odgovora pa pružih daleko skromnije znanje nego u prvom izlaganju.  I tako dalje, i tako neprijatnije.

Tada nisam znao koliko ono što mislim ili osećam, ono što sam poneo sa sobom na fakultet, sumnje i strahove, može da utiče na sagovornika, u ovom slučaju na profesora. Za navedene loše postupke profesora nema nekog posebnog opravdanja ali ono što sam vremenom shvatio je da je nemoćno dejstvo bilo koje negativne, nečasne “moći“ nad osobom koja u sebi nosi mir kao posledicu velike ljubavi koju čovek može da pusti u sebe. Tada to nisam znao ali danas to znam jako dobro.

Na magistarske studije došao sam sa odlukom da kroz njih prođem daleko bolje i prijatnije nego na redovnim studijama što je ujedno bio i jedini uslov pod kojim sam želeo da nastavim školovanje. I to se zaista i dogodilo. Istina je da je to bila oblast u kojoj sam imao profesionalno iskustvo ali svako ko je studirao, zna dobro šta znači imati nekoliko knjiga po ispitu, bez obzira na prethodno znanje. Na svim ispitima uključujući i odbranu magistarske teze uspeo sam da pokažem usuđujem se reći maksimalno i najkreativnije teoretsko i praktično znanje. Moji su profesori to veoma cenili i nagradili najvećom ocenom, od prvog do poslednjeg dana. Studije su tekle u novoj atmosferi visoko profesionalne akademske institucije sa studentima posvećenim profesorima, ekspertima svako u svojoj oblasti. A šta je bio moj doprinos svemu tome sem pokazanog znanja? Ja sam studirao i na ispite izlazio u osećanju, vibraciji i atmosferi ljubavi. Mislim da sam već o tome govorio ali nije na odmet da ponovim. U svakom kretanju na fakultet  u radosti sam video svoje sagovornike, profesore i sebe, u toploj prijatnoj svetlosti u prostoru forme velikog simetričnog jajeta, ispunjene ljubavlju, osećao sebe ispunjenog ljubavlju kao i naš razgovor i svetlosni prostor u kojem se nalazimo. Svaki put ali baš svaki, rezultat toga je bio uspeh ostvaren na najprijatniji mogući način u najprijatnijim mogućim uslovima. Tako je počelo, tako je trajalo i tako se završilo, u velikoj radosti i uspehu.

Ovakav pristup životu raširio sam na sve što mislim i činim i pokazalo se jednako delotvornim. Ponekad kada nisam u najboljem raspoloženju, desi se da mi u trenutku dođe misao koja me „razbudi“: „Zaboravio si na ljubav!“ Nekada zaborav potraje duže a nekad jednostavno ne postoji. To mi je dragoceni podsetnik da je potrebno uložiti još truda u negovanje prisustva suštinske ljubavi kako bi život dobio punoću i kvalitetno samoostvarenje. Bez prisustva ljubavi toga jednostavno nema.

Svaki nesporazum, svaki problem, svaka nejasnoća u komunikaciji, teška reč izrečena ili primljena, sumnja ili nekad veliko, važno, nekad teško pitanje, kada se dopusti da ljubav uđe u život, u misli, prostruji telom, rešava se na onaj najbolji, jedini ispravan - plemenit način. Ljubav topi bes, mržnju, zameranje, sve ono što šteti i duši i telu. Vrlo je verovatno  kako to već znate ali je pitanje koliko to zaista primenjujete u svom životu, koliko dozvoljavate da neke druge misli u složenim životnim situacijama zauzmu prostor u vama. Setite se svaki put toga kada vas prema nekome ili nečemu uhvati neko loše osećanje. Zaustavite se, udahnite, setite se koliku moć nad našim životima ima ljubav i tek onda počnite da delujete. Ako već niste, uverićete se šta znači živeti jedan bolji život u kojem se odluke donose iz mira koji počiva na temeljima najčistije ljubavi prema svakom živom biću i prema svemu što čini naše živote.

Verovanje u Dobro

Drugi dragocen momenat bio je kada sam konačno razumeo knjige koje govore o važnosti pozitivnog razmišljanja. Srećom, to se dogodilo davno. Na vreme sam shvatio da ljudi koji neprestano odbijaju, kritikuju ili prave loše iluzije na sve što govori o važnosti pozitivnog mišljenja žive živote pune tereta. Danas kada razgovaram sa ljudima čiji je život zastao pred preprekom jedno od prvih pitanja ili konstatacija je: „U šta ti veruješ? U šta si izabrao da veruješ? U dobro ili u loše?“ Statistika pokazuje da većem broju ljudi život oblikuju loša iskustva i da na tim temeljima grade svoje vrednosti, ono u šta veruju oblikujući tako ceo svoj život kao idelano tlo na kojem kontinuirano bujaju neuspesi i razočaranja.

Iako verujem da se svakom čoveku može pomoći ima nešto što se zove komfor dugog boravka u atmosferi lošeg negativno usvojenog obrasca, lošim životnim situacijama i uslovima koji su nastali kao  direktna posledica toga. Ljudi taj „komfor“ teško napuštaju. Ponekad su u stanju da se bore kao zveri ako pokušate na bio koji način da ih izmestite iz takvog života. Njihovim životom vlada učvršćena vera u loše. Često brojnim, gledano tehnički, „logičnim“ pametno spakovanim argumentima odbijaju svaki razgovor koji ima makar i najmanju asocijaciju na pozitivno, uspešno, srećno ili lepo. Ponekad vam ne ostave prostor da im pomognete. Nije jednostavno to doživeti, kada gledate čoveka u patnji a znate da postoji način da iz toga izađe, način koji vam je zabranjen da ga do kraja izgovorite i primenite.  

Sa godinama traženja u želji da se dođe do što čistije, jasnije misli koja će me lako, najbrže i najefikasnije  uvesti u mir, u svojoj snazi i jednostavnosti iskristalisala se ova: “U dobro verujem i dobro jeste.“ U svakom trenutku u životu kada osetim i najmanji nemir, bilo kakvu lošu vibraciju, tugu, nespokoj, brigu, strah, počinjem u sebi a ponekad i glasno da izgovaram te jednostavne a snažne reči: „U dobro verujem i dobro jeste, u dobro verujem i dobro jeste, u dobro verujem i dobro jeste...“ U šetnji, u vožnji, pred san, pri buđenju, svaki put i u svakom trenutku kada osetim da mi je potrebno da nađem svoj mir, pobedim strahove i sumnje u sebi.

Ove reči imaju ogromnu moć nad mojim životom, same po sebi ali i mojom voljom da im dam tu snagu jer ja sam izabrao da verujem u dobro. Taj izbor meni svakodnevno vraća ne time da moj život uvek liči na Diznijev film već time da i kada se nađem u težim životnim situacijama sebe brže i kvalitetnije dovedem u stanje iz kojeg se pronalaze dobra rešenja. Čak i ako u početku usled negativnih vibracija u telu i duši ne osećate dejstvo tih reči, budite uporni, ponavljajte ih, neka izgovaranje traje do potpunog umirenja. Nakon nekog vremena dolazi do nečega kad ja sebi obično kažem: „Evo škljocnulo je.“ To je trenutak kada u vama dobro počinje da zamenjuje loše, kada osetite kako vam telo lagano, postepeno preplavljuje jedan nezaustavljivi mir...

Zahvalnost

Da li ste svesni dobrih stvari u vašem životu? Da li ste sad odmah u stanju da nabrojite dobre stvari koje čine vaš život posebnim, vrednim življenja, bez obzira na one delove koji trenutno nisu u najboljem izdanju? Koliko u stvari često zaboravljate na dobre stvari u vašem životu? Koliko se često setite, koliko često osvešćujete dobro koje je sastavni deo vašeg života? Toliko koliko često mislite o dobrim delovima vaših života toliko dobro i srećno živite bez obzira na, i uprkos datim okolnostima. A ima nebrojeno mnogo razloga za za zahvalnost: Zahvalnost što ste se probudili živi i zdravi i što ulazite u još jedan dan vašeg života, u još jedan mesec, godinu. Zahvalnost što imate divnu porodicu, partnera, prijatelja, kućnog ljubimca, posao, dom, zahvalnost što uživate u ukusnom obroku, kafi, popodnevnom odmoru. Zahvalnost što imate sa kim da podelite najveće životne brige i tajne.

Na vama je da izaberete prema kom ćete upraviti sopstvenu zahvalnost, prema Bogu, prema Univerzumu, prema Životu. Najbolje po vas i vaš život bilo bi da zahvalnost postane sastavni deo vašeg života a uz pomoć malog jednostavnog jutarnjeg i večernjeg rituala u toku kojeg ćete svakoga dana u nekoliko sekundi pustiti da to osećanje ovlada vama. Ujutro kada počinjete dan i uveče kada krećete na počinak, neka vašim mislima prođe osećaj zahvalnosti za sve dobro što čini vaš život. To je pored ljubavi i verovanja u dobro, treći sastavni deo najsnažnijeg mogućeg temelja jednog dobrog, punog, srećnog, uspešnog i zaokruženog života. Kakvo je osećanje osećanje zahvalnosti saznajte sami. Takođe saznajte šta to čini vašem raspoloženju, svakom vašem danu, vašem životu. U osećanju iskrene ljubavi  verovanjem u dobro uz osećaj velike zahvalnosti  dobijate veliku priliku da živite život onako kako ga žive istinski srećni, svojim životom zadovoljni ljudi. Okolnosti su prvo nastale u mislima nekih drugih ljudi kao i u našima. Kada to znate onda znate da se na okolnosti može delovati na isti način, mislima, stabilnim, zdravim, srećnim mislima punim ljubavi. Samo tako možete očekivati promene koje život vode na jedan viši nivo, u jedan novi kvalitet. Nije uvek lako ali iskrena želja i predana upornost stvaraju tu dragocenu priliku za prelazak u zonu boljeg života. Samo uporne i istinski zahvalne ljude za sve dobro u životu ali i za loša iskustva koja ojačavaju čoveka čeka nagrada, osećanje mira i iskrene životne radosti kojima mnogi teže a manji deo uspe da ih ostvari. Na vama je da izaberete kako ćete živeti, kojima ćete se prikloniti.

Ako ste ovog trenutka u nemiru koji vas sprečava da jasno mislite pa iako niste, uzmite jednu sveščicu i u nju zapisujte uvek kada se setite nečeg dobrog u vašem životu. Povremeno pročitajte šta ste ubeležili i nastavite da zapisujete.

Što sveska bude punija, bićete zadovoljniji, što budete zadovoljniji bićete mirniji, što budete mirniji bolje ćete rasuđivati, što bolje budete rasuđivali donešene odluke biće preciznije i korisnije po vaš život. Na kraju ovog lanca nalazi se sreća, sreća u punoj svesnosti zbog svega zbog čega vaš život svakoga dana postaje sve vredniji življenja. Sve ostalo što život bude donosio, ma kako ponekad bilo teško ili složeno, uspevaćete da rešavate daleko lakše.

A sad, idemo dalje.

Živeli!

ČETRDESET ČETVRTI DAN

Mačke, psi, papige i ostali

Pre nekih sedamnaest godina ručao sam u svom stanu, divan sunčan dan, kad iznenada puče velika staklena činija za salatu i preliv ostavi trajan trag na kamenoj ploči stola. Bilo je tačno petnaest časova i pet minuta, instiktivno sam pogledao u sat, ni sam ne znam zašto i zauvek upamtio taj podatak. Nakon nekih pola sata zazvonio je telefon i začuh glas svog Deke, deda Laze: ”Bane, šta radiš?”

“Ništa posebno, evo jeo pa perem sudove...” “Znaš... Jesi li se čuo sa mamom?” “Juče, danas ne...” “Micko je uginuo... Otrovao se, izgleda negde pojeo mamac za pacove... Pre pola sata.” Odmah sam pozvao moje, javila se mama i ispričala mi kako je našem žutom mačoru Micku, inače veličine dobro uhranjenog psa, bilo loše pre tri sata. Došao je jedva kući od nekud. Odmah su ga odvezli do veterinara da bi on rekao: ”Nema mu pomoći, otrov je jak, ima još koji sat.” Vratili su ga kući, mama ga je odnela u dvorište na travnjak, spustila ga tamo gde je najviše skakutao, donosio ponosan lovinu da se pohvali. Samo je ispružio prednje šape prema maminom stopalu, ona ga je uzela u naručje i on je izdahnuo. Pogled mi se zamutio...

A Micko je stigao neke malo više od tri godine ranije u našu kuću, tako što sam ga ja dobio na poklon iz Mladenovca od prijatelja, dopremljen je do stana Deke i Nane, maminih roditelja u Beogradu, da bi ga autom transportovali do kuće mojih roditelja u Bačkoj Palanci. Sećam se jako dobro kako je negde na polovini puta između Beograda i Novog Sada odjednom počeo da skače po autu, da na mačiji način vrišti i negoduje i to toliko da je tata zapretio da ćemo obojica završiti ostavljeni na sred puta. Inače, tata je najmanje bio oduševljen idejom da to mače ide sa njim i mamom kući.

Nekako preživesmo tu mačiju trku i dreku i odmah po dolasku, mama i ja mu namestimo mačiji “apartman” sa malim WC-om u kupatilu. Iako je već bio dresiran, promašio je WC i načinio “spektakl” po kupatilu. Brzo smo to sredili dok se tata tuširao na spratu. Nešto se zapričasmo i nismo primetili kad je novi stanar kuće lako otrčao uz stepenište, iako veoma mali. Nakon par minuta začusmo iz spavaće sobe jedno glasno “Jao”. Naime, tata je seo na krevet koji je na drvenim nogama, dakle za mačku ogroman prostor za niski manevar, zamišljeno zanjihao jedno stopalo a mače se svim raspoloživim kandžama okačilo o palac. O Bože, i smešno ti i brineš kako će njih dvojica da se usaglase. Međutim...

Tata je prvi ustao, mama mi posle priča, a iz kuhinje se čuje kako priča sa mačetom najsrećnijim tonom i kako mu sipa granule u činiju obećavajući mu “specijalitet”, i to bi sve od potrebnog prilagođavanja. Tako je počelo jedno divno doba u našoj kući koje ćemo zauvek pamtiti po malom žutom stanaru koji je, kako ćemo kasnije shvatiti, stigao sa specijalnom misijom u naš dom. 

Kada bih svirao klavir i ugledao ga kako prolazi pored, zasvirao bih visokim tonovima uspavanku “Laku noć, snivaj sne...”, polako, nežno i Micko bi zastao, tiho mnjauknuo i za minut hipnostisan utonuo u san. Kada je porastao dobio je udobnu korpu sa jastucima za njega i nju smo uvek selili po kući sa nama u zavisnosti gde sedimo, mada, češće je bio na nama nego u korpi. Jednu celu zimu proveo je na krznenom jastučetu, na dasci udubljenja prozora  u mojoj  sobi, lovio pahulje kroz staklo i išao napolje samo baš kad mora, skakućući po snegu kao oparen, negodujući kako mu je hladno po šapama i odmah nakon toga trk u kuću. Naravno da je na kraju spavao sa mnom u krevetu sa glavom na jastuku, uredno pokriven do ispod prednjih šapa pa smo se ujutro obojica budili uvek uredno okrenuti na istu stranu. Tokom jedne letnje noći lovio je insekte i kandžama probušio abažur podne lampe koja upravo sad svetli sa tom “oznakom” u stanu u Beogradu, dok ja kucam ovaj tekst.

Sećam se dobro kako je tata negodovao što smo mu obukli moj džemper kada sam imao par meseci kako bi smo ga fotografisali. Voleo je sa mamom da se vozi kolima i da ide svugde sa njom. Jednom je mama došla po mene u teretanu i kad je otvorila vrata auta, Micko sedi njoj u krilu sa uredno postavljenim šapama na volan. Bila je to senzacija za sve koji su napuštali teretanu posle treninga, a on sasvim smiren “vozi” auto.

Toplog avgustovskog popodneva, naš komšija na terasi u dvorištu, sav u brigama oko posla posmatra Micka kako po travi skače za leptirom, pa onda u nedoumici, da li da nastavi ili da jede pileću džigericu koju mu je mama upravo iznela u njegovu “letnju trpezariju” kod baštenske česme. Komšiji se tad ote dubok uzdah: ”Eeeeh, šta bih dao da sam sad ovaj vaš mačak.”

Znate šta je posebno bilo veliko i značajno za nas tih Mickovih i naših zajedničkih godina? Pokrenuo je u nama jednu sasvim drugačiju vrstu ljubavi i nežnosti. Iako smo mi porodica koja sa lakoćom iskazuje nežnost i ljubav, ova ljubav prema maloj žutoj čupavoj lopti radosti bila je nešto sasvim novo. Na nov način smo naučili da postoji još jedna vrsta ljubavi, predivna, posebna, velika, jaka, radosna i dragocena a ničemu ni približno slična. Budio je u nama nešto najlepše, nešto što samo životinja koja dođe da živi u vaš dom to može. Pokrenuo je čitav novi svet, naterao nas da obogatimo život novim nežnostima, novom pažnjom i novom iskrenom životnom radošču što imamo nekog tako posebnog, jedinstvenog.

Bio je ogroman a velika maza. Znao je da se igra i glupira da vam suze krenu od smeha. Imao je svoje navike kao i svaki čovek. Voleo je da mu se priča i on je mnogo “pričao”. Iskazivao je ljubav veoma jasno, onoga od nas ko ga drži u naručju mazio je dugo šapom po licu. Pozdravljao se sa nama tako što se mi sagnemo a on se propne na zadnje šape i vlažnom njuškicom dodirne nam čelo. Mnjaukao je do pola ulice iz sveg grla prateći mamu i tatu na posao, toliko da su svi u akustičnoj slepoj ulici znali da je to naš mačak koji negoduje što moraju da idu od kuće, i tako svaki dan.  Ne znam da li su lepša bila leta ili zime sa njim. I onda je otišao. Verujem onda kada nas je naučio sve što je bilo potrebno. Kogod nikada nije imao kućnog ljubimca, veoma je uskraćen za sve rečeno ali i za svoje posebno, jedinstveno iskustvo onoliko koliko je poseban ljubimac i onoliko koliko neke skrivene, zarobljene ljubavi u svojim vlasnicima ima da pokrene.

Jasno vam je sve. Nema ovde nekog drugog zaključka, verujem da sam i rekao sve. Jedino bih voleo da pronađem Mickove prave fotografije da vam ga pokažem kakav je zaista bio. Verovatno ste shvatili da sve fotografije za tekst ja pravim, i uvek nekako imam nešto što je logičan nastavak teme. Imam i sad, ali ako pronađem Mickove fotografije kod mame i tate, sigurno ću ih ovde postaviti.

ČETRDESET TREĆI DAN

Ulice komšiluka, mesto velike inspiracije

Prolazite ulicama svoga kraja godinama, decenijama i znate svaki kamen, beton, nijanse suvog i vlažnog asfalta, fasadu, ogradu, kapiju, baštu, drvo, saobraćajni znak, pukotinu u trotoaru. Prolazite svakoga dana u različitim raspoloženjima. Bio zimski dan pokriven snegom ili dugi letnji dan, pravilo je isto: Više sunca, više radosti, manje sunca manje te srećne poklonjene atmosfere. Znate one druge meteorološke prilike, one u nama a ne na Zemlji. Sećate se priče o tome kako je sunčan dan u nama pitanje našeg truda i naše odluke. Kada dugo prolazite istim ulicama, vraćate se istim putem kući, prestanete da primećujete stvari oko sebe i one postanu obični, svakodnevni orijentiri na putu ka vašem domu.

Nije svaki dan na poslu isti, nije svaki razgovor prijatan ni ishod svakog susreta blistav. Prirodno je da posle svakog stresa žurimo u okrilje svog doma da toplim tušem „speremo“ stres sa sebe a mekim pokrivačem i daljinskim tv upravljačem dovršimo relaksirajući ritual. U svemu tome zagrljaj drage osobe i razgovor predstavljaju dragoceno finale. Ponekad, i pored velikog premora kombinovanog sa nezadovoljstvom, izlazak iz kuće nakon svih pomenutih rituala može biti „lekovitiji“ od mirovanja u kući. Već smo pričali o blagodetima dugih šetnji. U ovom slučaju, kada fizička snaga i volja nisu na zavidnom nivou i kada su možda propraćeni zaostalim talasima pretrpljenog stresa tokom dana a koji sporo napušta naše misli, rešenje može biti kratka šetnja po komšiluku.

Iako je ovo nešto što se odnosi i na razbijanje osećanja dosade, jednako je dobrodošlo. Umesto da vrtite jednu te istu tešku misao, pokušajte da se stavite u ulogu nekog ko je prvi put u vašem kraju. Odvedite svoje misli na drugu stranu. Pogledajte fasade, prozore, svetla kroz prozore koja prave senke na trotoarima, ulične svetiljke, zanimljive ulaze, kapije, ograde, stubove, razigrane krovove. Pogledajte sve to ujutro, popodne, predveče jer senke menjaju forme, atmosferu pa time i doživljaje. Obratite pažnju na decu na ulici kako se igraju, posmatrajte ih neko vreme... Mačke su nezaobilazne, jer bez njih to onda i nije pravi komšiluk. Vlasnici pasa u šetnji sa svojim ljubimcima.

Ljudi i lica koje svaki dan srećete, posebno one kojima se redovno javljate, obratite specijalno pažnju na njih. Kada im se javite, nemojte kao najčešće po nekom automatizmu da brzo sklonite pogled i nastavite svojim putem. Zastanite, pogledajte u lice vašeg komšije, komšinice iz kraja i to tako da lica budu paralelena jedno drugom. Posvetite pažnju osobi koju ste pozdravili pogledom i potrudite se da se iz vaših očiju ona pročita mir, stabilnost, poštovanje, dobru nameru i radost zbog susreta. Taj „zasad“ daće bogat, vredan plod jer svaki sledeći put kada krenete ulicama svog komšiluka pozdraviće vas srdačno lice koje vam se raduje mnogo više nego ranije. Tako vaše ulice „oživljavaju“ i postaju mesto vaše velike inspiracije za negovanje iskrene radosti onog svakodnevnog življenja. Nema te brige koja neće barem malo popustiti pred osmehom poznatog lica koje se iznenada sretne na ulicama komšiluka. Koliko će vaš kraj postati izvor dobrih stvari koje oplemenjuju i ponekad čak i leče vaš život, mnogo zavisi od vas.

Postoji još nešto što je veoma važno reći. Kada je čovek u brigama bilo koje vrste i intenziteta, može lakše i nekako prirodnije da izađe iz toga ako se fokusira na nekog drugog umesto na sebe. Gotovo je neverovatno kolika je moć i blagodet na poboljšanje našeg života kada odlučimo da barem na trenutak zaboravimo na sebe i svoje brige ma kako one velike i teške bile i taj fokus prebacimo na potrebe nekog dugog. Uloženi napor da se koncentrišemo na životne potrebe drugih ljudi dovodi do toga da naši tereti slabe i da se pojavljuju rešenja, ponekad i u toku samog razgovora sa tom nekom drugom osobom.  

Tako eto ovde komšiluk dobija ulogu vašeg ličnog poligona namenjenog treniranju jednog od brojnih vidova iskrene plemenitosti kojom nadrastamo sebe, svoje probleme, strahove, bolesti, brige, time što ćemo u jednom trenutku sebi postati manje važni od osobe koju smo sreli i tako svesno, polako ali sigurno postajati bolji, jači, zdraviji i radosniji. Molim Vas, upamtite to.

ČETRDESET DRUGI DAN

Naša čuvena i najbolja

Godine 1978. negde u proleće, utrčavam u dvorište iz škole:”Babaaaaaa, babaaaaa!“ Prababa mirno čita novine dok ja sav uzbuđen „verglam“: “Rekla je učiteljica da je moj rad najbolji rad o kućnom ljubimcu, pisao sam o našem kanarincu kako peva kad tata svira, i kada... pa ti se uopšte ne raduješ?!“ – „A šta tu ima da se raduje, ti si naš a naše je navek[1] bilo najbolje.“

U toj mojoj Staroj (Bačkoj) Palanci učvrstio se jedan viševekovni sistem, koji je te sedamdeset osme godine još uvek predstavljao podrazumevajući društveni barometar i red,  po kome se tačno znalo koja je „kuća“, što je sinonim za „porodica“, i u čemu tačno najbolja. Od najboljih kulinarskih recepata i dokazanih i prikazanih domaćica eksperata za određena jela i poslastice, vlasnica najboljih koka nosilja sa najkrupnijim jajima (skoro k'o guščija) najlepših kuća, do najboljih pevača i muzičara na nivou ulice ili kraja ili „varoši“, vinara, majstora za kobasice, majstora za dimljeno meso (šunke posebno, vrat posebno kao uža „specijalnost“), krojača, krznara, obućara, licidera ( licidersko srce simbol ljubavi, kolačarskog zanata, ali i svake ckvene slave, vašara, kirbaja...) najboljih voćara, vlasnika najboljih kukuruza, žita, repe, najboljih konja, dresera ždrebaca, najbolje održavanih fijakera, najboljih sanki dvoprega, stolara, električara, molera, pa najboljih doktora, veterinara, advokata, i van svih kategorija veoma poštovanih a opet JEDNAKO kao i svi drugi uspešni ljudi, najboljih/omiljenijih parohijskih sveštenika...

Mnogo je toga bilo i potrajalo do danas, jer nema broja veštinama koje ljudi mogu da usavrše samo nisu sve više toliko tražene, ali je zauvek ostalo traženo i cenjeno biti dobar u životu i u svom „zanatu“, po mogućstvu, najbolji. A kad zna čovek da je najbolji u nečemu? Jedno je kada ima mnogo posla jer je veoma tražen kao dokazani „ekspert“ za tu oblast a drugo je kada za to ima iskreno najdobronamernije javno priznanje. Istinsko javno priznanje je moguće u onim porodicama, sredinama, društvima i državama gde postoji zdrav sistem vrednosti kod svakog pojedinca, gde postoji divljenje prema nečijoj veštini, zanatu, profesiji, obrazovanju. U uspehu, složićete se, ima nekog uzvišenog osećanja. Uzvišenosti ima u doživljaju tog uspeha od drugih ljudi a da bi je prepoznali, morali bi u sebi da imaju odnegovanu uzvišenost. Uzvišenost ne može da živi bez dobrote, poštovanja, uvažavanja, iskrenog divljenja, ljubavi prema svima, posebno prema onima koji ulažu znanje, trud, posvećenost uz veliku ljubav prema onome što rade. Uzvišenost prepoznaje drugu uzvišenost. Plemenitost prepoznaje drugu plemenitost. Vrednost prepoznaje vrednost.

Dok sam odrastao, slušao sam razgovore starijih, u kući, u komšiluku u dugim i zimskim i letnjim večerima, kod baba, deda, tetaka i babatetaka, babaujni i dedaujaka u Beogradu, Novom Sadu, Bosanskoj Krupi, na moru u Vodicama, na najživopisnijim mestima koja se mogu zamisliti sa najveselijim ljudima koji se mogu zamisliti i svima je bilo zajedničko jedno, ODAVALI SU PRIZNANJE DRUGIMA ZA ONO ŠTO RADE NAJBOLJE. U našoj kući se uvek u razgovoru o nekom pričalo da je završio te i te škole, taj i taj zanat kod „čuvenog“, da jako dobro radi to i to ili da su mu preci bili dobri u tome i tome. I danas mi odzvanjaju rečenice koje počinju sa “naša čuvena, naš čuveni“ a odnosile su se i na mlekaricu i na pozorišnu glumicu sa jednakim uvažavanjem jer je „naša“ a jako dobra u tome što radi i zbog toga se oseća najiskreniji ponos.

Kad se zaposlite u velikom kolektivu, kad krenete na studije, kad vas život ponese prema njemu znanom planu, nekako ne možete a da ne primetite da se broj ljudi koji prepoznaju dobro i uspeh drugih sve više smanjuje, sve do onog dana kada shvatite da vas ili nekog vašeg cene samo prijatelji, porodica i jedanipo kolega a većina njih to podrazumeva i nikada vam to neće izgovoriti. Već smo pričali na temu „podrazumevanja“ i opet je ono i ovde simbol osiromašenja odnosa među ljudima, u raznim odnosima po raznim osnovama. I ako niste do sada to činili, počnite da primećujete glasom i dobrim stavom sve ono dobro što čine ljudi oko vas. Recite to njima, uvek i sa iskrenom radošću ali i drugima uvek kada pričate o nekom. Neka dobrota, plemenitost, ponos na nečiji uspeh, ljubav, budu  vaše najvažnije priče o drugim ljudima. Naučite svoju decu da prepoznaju vrednosti i što je jednako važno da o njima lako i lepo govore, svima.

Plemeniti vetar u leđa životnom uspehu, jedan je od najlepših načina negovanja odnosa među ljudima. Jedan čovek, njegovo dete, detetovo dete, prijatelji čovekovi, prijatelji njegovog deteta, prijatelji deteta njegovog deteta, bačeni kamenčić koji širi svoje talase po površini vode, prema komšiluku, ulici, kraju, mestu, gradu, oblasti i na kraju državi. Onda i država ozdravi i postane daleko uspešnija. Radujte se uspehu drugih jer tako činite najviše moguće i za njih i za vas. Bez iskrene radosti zbog uspeha drugih vaš život stoji, ne razvija se a tako i svaki uspeh izostaje. Na jednom seminaru na temu smirivanja uma, predložena je vežba da se svakog trenutka kada naiđu tamne misli počne sa izgovaranjem reči „uspeh, uspeh uspeh...“ sve dok se ne oseti smirenje. Mozak će na svoj dobar način procesuirati često pominjanje ove reči i postepeno, uvodeći je u vaš rečnik, uvesti i u vaš život. Mnogi koji su ranije pohađali seminar ustajali su i pričali o svojim zadivljujućim iskustvima i ozdravljenju, posebno poslovnog dela života, nakon primene ove jednostavne vežbe.

Kakav vam je rečnik? Koliko često koristite reči kao što su uspeh, odlično, savršeno, inspirativno, najbolje, cenjeno...? Proporcionalno tome je negde i vaš život zauzeo poziciju. O čemu stalno pričaju uspešni ljudi? O uspehu, kako da ga uvećaju, unaprede i o uspesima drugih, vrednujući ih visoko. O čemu stalno pričaju neuspešni? O neuspehu, lošem stanju u državi i preprekama. I nikada, ali nikada ne primećuju uspehe drugih.

---

[1] Navek ili uvek, lokalizam, Bačka, severozapadna oblast Srbije

ČETRDESET PRVI DAN

Više stila, više života!

O, kakva tema! Kada sam bio mali voleo sam da  gledam kako se mama i tata spremaju za večeru kod prijatelja, prababu kako se sprema za crkvu, Majkicu, tatinu majku kako se sprema na slave brojne, Deku i Nanu, mamine roditelje kad u dođu kod nas u goste oboje u svetlim bež tonovima udobne prolećne garderobe, sebe u novoj ili u kući pronađenoj odeći, oduvek... U našoj kući oblačenje je bilo i ostalo tema o kojoj se raspravlja, veća i odlučuje, pažljivo. Kuća i njeno stalno doterivanje, preuređivanje, čitave porodične sesije pre konačne odluke, takođe. Od svega smo pravili i pravimo uživanje. Ukuca se slika, odmah se skuva kafa kako bi smo uživali u njoj i onome što ona čini za tu novu atmosferu. Nečemu se nađe bolje mesto u kući, skuva se kafa, sedne se i opet uživa u novoj atmosferi. Napravi se veća promena, odmah se zovu prijatelji koji imaju istu veliku ljubav za lepotu da se sa njima podeli radost. Naberu se one čuvene ruže i eto doživljaja. Zbog svih njih, mojih najdražih, zbog svega toga, nešto sam shvatio, naučio i eto, konačno, danas to nešto znam.

Nije neka velika novost da se stil gradi, razvija i to je zaista poseban i lep proces i zato je šteta kada se prekida ili nestane. Život nije uvek baš takav da bi nam “bilo do mode” kako su govorile moje babe i prababa. Ipak, znate onaj osmeh koji je korisno da ga svaki dan upražnjavate iako vam nije do njega varajući tako “mozak” sve do dana kada taj osmeh odjednom postane stvaran, kada povuče endorfin iz tela u pravu, pravcatu radost. Isto je tako i sa dizajniranjem sebe i svega oko nas. I kada vam nije baš najbolji dan u nedelji, nađite u sebi barem toliko snage da umesto “dnevnih” uzmete “gostinske” šolje za kafu, makar bili sami u kući, učinite sebi to naizgled malo zadovoljstvo velike vrednosti. Znate šta je razvijen stil? To je onda kada jednog dana više ne budete imali različite šolje za različite prilike, nego kada otvorite policu, zastanete kako bi ste između više lepota izabrali jednu za to jutro ili popodne. To je i onda kada više ne budete u ormanu imali odeću koja vam lošije stoji uz onu koja vam dobro stoji. To je onda kada steknete pravu kondiciju zahvaljujući kojoj ćete moći da u svakom trenutku u vašem životu načinite mali iskorak ka onome što je lepše, bolje, prijatnije, elegantnije, udobnije, ka onome što će sve učiniti posebnijim, bilo radosnijim, bilo svečanijim a svakako lepšim.

Malo truda a mnogo radosti. Pogledajte oko vas one kojima je stalo i one kojima nije stalo. Kod kojih radije idete, sa kim radije provodite vreme? Hteli da priznate ili ne ali dizajniranje života može da ima velikog uticaja na njegovu atmosferu. Kada vam je teško, odmah se istuširajte, sredite kosu, osvežite se, obucite drugu kućnu odeću koja “osvetljava” vašu pojavu kada se pogledate u ogledalo. Spremite kuću, unesite biljke, pustite prijatnu muziku, pozovite prijatelje, napravite neku malu zakusku za njih. Samo nemojte sedeti i čekati da se samo od sebe sredi vaše raspoloženje i vaš život. Kada vi uložite volju i trud u dizajniranje života on vam to vrati radošću onih koji su deo vašeg života i koji tu radost prenose na vas. Ponekad neće primetiti ni promenu na vama ni promenu u vašoj kući ni vaš konkretan trud za njih ali će osećati veliku radost što su sa vama i to je važnije od svega, jer radost vaših dragih osoba je vaša radost.

Lepota života. Uživanje u životu. Pobeda nad sopstvenim tugama, životnim zastojima, rešenja za probleme razne, sve zajedno u toploj atmosferi urednog, prijatnog doma, daleko pre dolaze, niko me ne može ubediti u suprotno. Atmosfera je odgovorna za jedan dobar deo naših ostvarenja. Kada je prijatna, tu tuga i bol ne nestanu odmah ali svakako kraće “stanuju” nego u sumornim “svejednomije” ambijentima, molim vas upamtite to.

ČETRDESETI DAN

MISAO BROJ 26

Znate, držim da sam prilično srećan jer živim u zoni bez saobraćaja u delu grada koji mi omogućava ne samo da ne koristim gradski prevoz već da ne moram da koristim bilo kakav prevoz. Idem peške i tamo gde se većina čudi takvom izboru. Grad na brdima, sa plažama na dve reke, na obalama i ostrvima, na jezeru, sa šumama, parkovima, izletištima, sportskim kompleksima sa bazenima, brojnim i retko gde tako prijatnim i atraktivnim baštama kafea i restorana na ulicama, terasama kraj vode i na splavovima,  više je nego inspirativno mesto za duge šetnje bogate utiscima i doživljajima. Ipak, ponekad kada vreme „iscuri” nešto brže, gradski prevoz ili taksi omogućavaju mi da zadržim tačnost kao važan deo svog života i života onih koji me očekuju.

Pre jedno dva meseca krenem tako da uđem u gradski autobus broj 26, koji će me odvesti od beogradskog Trga Republike do Golsvordijeve ulice na Vračaru. U prepunom autobusu prislonim kartu na čitač stojeći na drugom stepeniku kad ljubazni ženski glas iz automata saopšti : „Nemate preostalog kredita...” Vidim da je do vozača nemoguće stići bar nekoliko narednih stanica, a revnosna kontrola ne čeka. Siđem sa stepenika, ne baš najraspoloženiji, možda i zbog toga što već nekoliko puta (apsurd je što je to i ukupan broj puta mog korišćenja usluga gradskog prevoza u godini) imam manje slobodnih vožnji na Bus Plus karti nego što sam mislio (na primer, ima dana kako sam kupio deset vožnji a kad sam stigao do preostalih četiri, automat mi je, takođe ljubazno, saopštio da nemam više kredita, dakle, neko od nas dvojice ne ume da broji do deset...) I tako, „pun ljubavi” prema sistemu naplate gradskog prevoza stanem pred kiosk sa novinama, dopunim kartu i okrenem se, kad ono, nova dvadeset šestica, gotovo prazna, čista, klimatizovana. Tad mi je „kliknulo”...!

Sećate se situacije kada u izlogu vidite neki komad garderobe o kojem ste baš maštali i pomislite, odlično, sutra ću doći. Sledećeg dana dođete i već iz daljine ugledate na mestu vašeg „ljubimca” neki drugi komad odeće. Sa zebnjom uđete u prodavnicu uz poslednju nadu da još negde visi u radnji čekajući baš vas, ali vas prodavačica izvede iz tog iščekivanja rečima da je pre sat vremena prodat poslednji artikal iz te linije i da više neće dobijati ništa od toga, čak ni slično. To je samo odeća a ipak odete pokunjeni. Još nekoliko dana traje „tuga” i prođe. A onda zaboravite i da ste hteli to da kupite. Jednog dana supružnik, prijatelj, deca vas pozovu u kupovinu ili sami šetate ulicom, poslednjeg letnjeg dana na primer, i „uz zvuke fanfara” ugledate novi  „isti ali mnogo bolji” odevni predmet. Odmah ga kupite shvativši da vam neuporedivo bolje stoji nego onaj prvi, „žuđeni”.

Kada se prvi izbor ne ostvari, potrudite se da budete spokojni. Ako se malo detaljnije podsetite, pronaćićete barem nekoliko primera kako ste dobro prošli kada ste mirno prihvatili da nešto u određenom trenutku ne može da se ostvari. Još ako ste to zaboravili, to znači da ste tome umanjili značaj. U velikom broju slučajeva kasnije ste bili nagrađeni daleko boljim okolnostima, izborima, rešenjima.

Kada nešto u trenutku ne ide kako valja, nemojte na silu da pokušavate da dovedete stvari do kraja. Od tvrdoglave upornosti po svaku cenu možete imati više štete nego koristi. Prvo, potrošićete daleko više energije, drugo indukovaćete u sebi, a moguće i u drugima, nepotreban stres, treće, u takvoj atmosferi ni rešenja ni izbori nisu baš najbolje od svoje vrste i na kraju, zadovoljstvo učinjenim daleko je manje nego kod strpljivog čoveka spremnog da odustane, kada vidi da nešto ide sa velikom mukom, ili, barem da odloži dok se misli ne razbistre do boljeg pristupa.

Da bih se lakše setio ovog pristupa, nazvao sam ga MISAO BROJ 26 po broju gradskog prevoza koji me je „probudio” i podsetio... Vi svoju asocijaciju na istu vrstu pristupa možete nazvati po nečem iz svog iskustva kako biste je lakše aktivirali kada zastanete pred nekom situacijom pitajući se da li da pokušavate uporno bez obzira koliko teško ide ili da sačekate bolji trenutak zaboravivši sve na neko vreme.

Spokoj je dragocena osobina. Neko je poseduje „oduvek”, neko na tome radi celog života. Ipak, malo spokoja u momentu donošenja odluke svako može da „aktivira”, dovoljno je samo da ima svest o tome da se sve odluke, velike i male, daleko bolje donesu u miru i spokoju. Titraj nemira je poslednje čovekovo stanje u kojem se odlučuje. Ako ste u nemiru, neka vam prvi cilj bude traženje spokoja. Svako ima svoj način dostizanja osećaja smirenosti samo se to vremenom zaboravlja. Zastanite, setite se šta vas najviše umiri, opustite se pa gledajte da to vratite u svoj život poput malih srećnih rituala. Vremenom, ma da je i najdalje otišao od vas, vratiće se taj samo vaš spokoj. Neka je i najmanji, dragocen je nemerivo. Vaš mali spokoj biće seme za vaš veliki spokoj, a vaše odluke donesene u miru i spokoju biće one koje su najbolje za vas i vaš život. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET DEVETI DAN

„Upiti“ trenutak zauvek

Dok sam nedavno u roditeljskoj kući gledao veliki buket ruža na kafe stočiću, udisao snažan miris srećnog spokoja koji u meni bude ti najlepši, najraskošniji, mojoj duši najdraži cvetovi na svetu, pokrenuo se film sećanja...

Prababa u dvorištu naše kuće u svojoj osamdesetoj godini (po njenom računanju vremena tada još prilično mlada) otkida jedan ružin cvet kako bi se fotografisala sa njim u ruci u zelenom dvorištu naše stare kuće. Dvorište kuće maminih roditelja u filmski nestvarnim Sremskim Karlovcima u ulici na brdu za koju je jedan prijatelj rekao da je „diznijevski“ lepa, vrt pun ruža i jagoda. Jagode još sitne, poluzelene ali već slatke a ruže tada mnogo više od mene, mirisni šareni šator sa po kojim zrakom sunca. Buketi i buketi, pune vaze u kućama mog detinjstva. Celog života putuju sa mnom imajući ulogu sličnu nekoj kvalitetnoj neuništivoj memorijskoj kartici srećnih trenutaka i dana. One kod mene brišu loše i čuvaju dobro. Kao da ih nisam ja izabrao već one mene.

Ruže su samo jedan od tih linkova. Drugi je miris toplog, tek ispečenog kolača koji se širi po kući. Treći je miris Dunava u leto. Ima ih prilično. A svi su rezultat velike potrebe da sačuvam srećne trenutke, doživljaje, čitave periode... Mirisi su sasvim ravnopravni sa bojama, zvucima, teksturama. Sve to učestvuje u pakovanju vrednih trenutaka naših života u biblioteku  posebnih sećanja. Sasvim nesvesno biramo jedno od njih. Na kraju i nije važno šta smo „izabrali“, lepo je da to u nama živi.

Trenuci vredni sećanja. Ima ih mnogo, mnogo više nego što bi mogli da zamislimo. Šta to znači? Znači da smo mnoge propustili, da ono što imamo je daleko manje od onog što više nemamo.

Kada čoveku koji je duboko u problemima i veoma lošem raspoloženju kažete da mora da bude pozitivan, da pozitivno misli, verovatno bi ga manje poremetilo, iznerviralo da ste ga najdirektnije uvredili. Postoje trenuci kada je takav savet lek a postoje i oni kada to nije. Nekada je takav sagovornik u stanju da vas „čuje“, nekada zaista nije. Ako vidite da je teret u duši sagovornika ogroman, toliki da se čita u očima i sa veće daljine, ako ni rečenica “Pogledaj oko sebe, gde si, koga imaš, šta si sve postigao“  ne daje ni najmanji rezultat, pokušajte sa „Seti se...“. U velikom broju takvih prilika i kroz lizraz lica najvećeg životnog tereta probija se blagi, setni osmeh. Malo a mnogo. Od te prve iskre počinje mogućnost stvaranja boljeg raspoloženja, funkcionisanja. Sećanje na dobro, sećanje na lepo, sećanje na smeh, sećanje na ogromnu radost. Svako ima sačuvano nešto od ovoga ili sve ako je  srećnik. Ili je samo uvek bio budan i sve pažljivo „beležio“.

Budite bogati sa velikom riznicom srećnih sećanja. Budite vi taj srećnik. Nisu teški momenti naših života jedini razlog da se „skupljaju“ srećni životni trenuci. I kada smo u miru i spokoju zahvalni za sve dobro oko nas i u nama, i tada, baš tada, ta sećanja učvršćuju u našem životu svo dobro tog trenutka naše svesnosti koliko je lepo živeti. Kada na primer porodica prođe zajedno velike, teške životne periode i posle svega ojačana takvim iskustvima sedi zajedno, smeje se, pije kafu, razgovara, blista u slici punoj sunca, možda baš boja i mirisa ruža, a vi ste pri tome svesni koliko to vredi i upijate svaki trenutak beskrajno zahvalni, svesni da to nikada nećete zaboraviti, pitam vas onda, koliko to vredi?