TRIDESET OSMI DAN

Nesanica

Okretanje u krevetu. Neudoban jastuk a bio je omiljen, pokrivač postaje neadekvatan, madrac koji je uvek „služio“ kako valja odjednom postaje „za menjanje“ iako kupljen ne tako davno. Pidžama steže, uvrće se oko tela, u sobi nema dovoljno svežeg vazduha, ili je pretoplo ili je hladno. Odjednom je sve glasnije nego pre. Odjednom je sve svetlije nego pre. Odjednom ne spavamo po celu noć. Umirili se ili ne, misli se roje. Planovi, uspeli ili ne, greške, osude razne, brige. Gotovo da je lakše podneti nesanicu ako postoje stvari oko kojih verujemo da sa razlogom brinemo. Mnogo je teže kada nema tako „čvrste inspiracije“, kada posle jednog uobičajenog ili prijatnog dana, dugog tuširanja, dobrog filma i vesele kućne atmosfere odemo na spavanje a san ne dolazi na oči. Tada se stres uvećava jer ne pronalazimo razlog našeg nemira. I dalje ne spavamo, čak ni pred zoru kada već osećamo „pesak“ ispod kapaka, zevamo do bez mere a suze nekontrolisano klize niz umorno lice.

Oni koji su doživeli sve ovo znaju dobro koliko je to ziasta teško. Dan po dan, noć po noć i dešavaju se različite loše posledice, po telo ili po psihu, kakogod okrenete, problem je jednako velik i ne bi se smeo zanemarivati prihvatanjem toga da je nespavanje vaša trajna navika. Jedan od pravaca u kojima se sve ovo može razviti je i duboka depresija koja se leči dugo i sporo. Ima li načina, sem tableta za pomoć u odlasku u san, da sebi pomognemo?

Ima. Znate da ponekad kažemo kako postoje „tvrdi“ ljudi i tolerantni ljudi. Oni koji žele da sve kontrolišu i oni koji znaju kada da „puste“ stvari da se odvijaju svojim tokom bez da imaju potrebu da se umešaju, „pritisnu“ i „poguraju“. Oni koji veruju da su uvek i jedino u pravu sa jedne strane i oni koji žele da saslušaju druga mišljenja i preispitaju svoja, sa druge strane. Niko ne kaže da baš sad jedino valja da sve pustite da ide samo od sebe a da vi ništa ne činite. Naravno da je potreban plan, naravno da je potrebno preduzimati određene aktivnosti kako bi mnogo toga u našim životima funkcionisalo, naravno da je potrebno odrediti pravce i značajnije ciljeve kojima idu naši životi, ipak... Postoji jedna čarobna reč: MERA. Ako je niste uvrstili u svoj rečnik i svoj život, dobro bi bilo da se to desi. Mera stvari, situacija, radnji, gestova, postupaka, odluka, ponekad čak i ljubavi kako prevelikom količinom ne bi smo od sebe udaljili osobu do koje nam je stalo. Mera nam pomaže da živimo uređenije, stabilnije, zadovoljnije i mirnije. Mera od nas udaljava stres a približava nas zdravlju. Mera nam omogućava da uživamo u životu kroz osećaj da smo sve, kolikogod je do nas, dobro izbalansirali, našli ravnotežu, PRONAŠLI MERU U SVEMU.

Odsustvo mere tako dobrim delom ume da utiče na kvalitetan san. Ona je u bliskim srodničkim odnosima sa odsustvom generalnog poverenja u sam život da će na kraju sve biti u redu. Najčešće oni imaju zajednički nastup na našem jastuku.

Kada krene roj misli koji nas razbuđuje, udahnite i potrudite se da preuzmete kontrolu nad sopsvenim mislima, u početku mehanički tako što ćete osvestiti, prepoznati da se to dešava, da stvarate sopstvenu „lavinu“. Obratite se sebi po imenu i recite sebi: DOSTA Petre, Jelena, Tomo, Nela, Samire... I onda polako umirite disanje, slušajte ga i pratite i vodite ga ka mirnijem, sporijem tempu. Ne verujem da bi vam sad mnogo pomogao savet kako bi dobro bilo da prebacite misli u pozitivnu zonu. Ovde to i nije krajnji cilj. Ovde je krajnji cilj da dovedete sebe u stanje da ne mislite, da dođete do stanja opuštenosti. Bez misli, barem bez velike količine misli. Teške misli nisu došle odjednom pa odjednom ni ne odlaze. Ovaj put bi bilo dobro da učinite nešto drugo. Da smekšate sebe u pravcu većeg generalnog poverenja u život i njegova dobra krajnja rešenja. Da smekšate sebe kako bi spokoj našao put do vas. Ako stalno osećate pritisak usled straha od neizvesnosti vaših različitih životnih puteva vi verujete u kontinuirano prisustvo lošeg. Hranite ga svojim strahom, svojim brigama i ono raste.

Ima i drugi način na koji može da se živi. Da bi se to desilo, potrebno je da odlučite da želite da VERUJETE U DOBRO. Ne u želji, ne u pokušaju već odlučno i čvrsto kroz svoje nove misli, jasne i kratke, svetle i čiste. Do toga se dolazi poverenjem u život, u njegove i dobre opcije, mogućnosti i puteve a ne samo i isključivo u loše. Do toga se dolazi upornošću, svakodnevnim treningom, svakodnevnim iskrenim razgovorom sa samim sobom i zaista što preciznijom, slobodno možemo reći poštenijom kontrolom sopstvenih misli.

Dakle, pred san setite se ovoga: Nije jedini način rešavanja stvari u životu grčevita želja da se sve odmah reši, zna, kontroliše usled straha od neizvesnosti, bilo koje. Ako odlučite da pred san sve prepustite životu kojeg shvatite kao nekog bliskog ko vas voli i želi vam samo dobro i za vas uvek ima dobro rešnje daleko ćete mirnije i brže zaspati. Naučite sebe da verujete u dobar krajnji ishod ma koliko trenutno stanje bilo neizvesno, teško ili čak crno. Posle dobrog sna misli će biti pospremanije, putevi jasniji, čistiji. Samim tim lakše ćete doneti ili izabrati neko od dobrih rešenja, mogućnosti koje život svakodnevno nudi. Njih ne vide zabrinuti, očajni, tužni i umorni ljudi. Potrudite se da shvatite izvor svojih nezadovoljstava koji vam dovlači bujice različitih, često nevezanih misli pred spavanje. Ponekad je to i velika količina pozitivnih misli, nekad stvarnih, nekad dobro maskiranih. Čak i ako u tome niste uspeli, niste otkrili izvor, uvek postoji ta svesna odluka o promeni onoga u šta želite, hoćete da verujete, u šta verujete. Ako je nemir toliko jak da imate utisak da je neukrotiv jednostavno ponavljajte sebi: U DOBRO VERUJEM I DOBRO JESTE. U početku i samo mehničko ponavljanje postepeno će vaše telo uvoditi u zonu mirnijeg disanja, normalnijeg krvnog pritiska, laganog dolaska osećaja spokoja i na kraju tonjenja u san. A sutra, sutra će odmoran čovek naći dobro, najbolje rešenje. Zašto? Jer je tako odlučio.

TRIDESET SEDMI DAN

Volim te

Jednom sam sedeo spram petogodišnjeg dečaka nakon sto smo ušli u kuću sa travnjaka na kojem smo se igrali frizbijem, loptom, penjali po drvecu i kobajagi pecali opalo lišće koje nam je „glumilo“ ribe. Jeo je kolač, zastao, pogledao me i rekao:“ Tečo, ja tebe mnogo volim.“ Ceo svet je tog trenutka za mene stao. Još nije smišljena reč koja bi mogla da opiše moja osećanja u tom trenutku.

Lakoća sa kojom dete izgovara da nekog ili nešto voli je najdragocenija esencija života vrednog življenja. Onoliko koliko ste sačuvali to osećanje, raspoloženje i taj impuls u sebi, jednako toliko lepo i lako živite sa sobom i sa drugima.

Kada ste poslednji put izgovorili nekom da ga volite a da to nije vaš partner, član porodice ili kućni ljubimac? Van tog divnog, najbliskijeg kruga, postoji ogroman broj onih koji zavređuju našu ljubav. Kada ste poslednji put izgovorili vašoj prijateljici, prijatelju koliko ih volite i koliko vam znače?

Ljudi koji svakodnevno čine nešto za nas takođe su vredni naše ljubavi i pažnje. Naravno, nećete poštaru, piljarici, mlekarici ili prodavcu novina govoriti: „Volim te!“ Nekako, ne bi baš bilo najadekvatnije, neki bi možda odustali od pružanja usluge vama, ali, ima mnogo drugih načina. Ti drugi načini nalaze se u mnoštvu toplih reči kojima raspolaže svaki jezik na planeti a kojim možemo iskazati zahvalnost i poštovanje. To su druge reči za slanje iste poruke. Volimo na milion različitih načina ljude sa isto toliko uloga u našem životu. Ne volimo ih jednako jer i njihova važnost u našem životu nije jednaka. Ipak, oni su tu da nam život učine lakšim, lepšim, udobnijim, sigurnijim, zdravijim, zaokruženijim.

Naše „volim te“ iskazano na mnogo različitih načina zaslužuje ta armija ljudi koja prolazi kroz naše živote. Ako to razumete, živite, samo tako možete osetiti istinsku radost življenja. Biti sa svima, koliko god je to do vas, u dobrim, harmoničnim, toplim i srdačnim odnosima, jedan je od najvećih preduslova za srećan život i uživanje u životu. Samo tako možete osetiti snagu velikiih emocija od drugih ljudi. Ako ništa ne pošaljete od sebe, ništa vam se neće ni vratiti.

Ovim su, verujem, obuhvaćene sve „adrese“ u našem životu na koje možemo poslati poruku koliko volimo. Zaista je divno ako rečeno prihvatate i oduvek tako živite. Ipak, u svom tom svakodnevnom iskazivanju ljubavi i iskrene zahvalnosti prema svima i prema životu dešava se da ponekad zaboravimo one najbliže. Čuvajte se podrazumevanja. Podrazumeva se da volimo partnera, decu, roditelje i u tom podrazumevanju, podržani tempom života i ustaljenim navikama, zaboravimo da im to ponekad izgovorimo. Možda i oni podrazumevaju ali ne postoji biće koje neće osetiti radost i punoću lepote življenja kada mu ponovo i ponovo kažemo da ga volimo. Molim vas, upamtite to.

„Volim te“ su dve nepotrošive reči za koje ne postoji pogrešan trenutak u životu. Supružnik, ostareli roditelj i najbolji prijatelj ovog trenutka kao i mnogih misle na vas, vole vas i u radosti sopstvene ljubavi prema vama čekaju da zazvoni telefon ili da vas ugledaju na vratima. Čekaju vaše, možda podrazumevano ali uvek jednako dragoceno, sa protokom vremena sve dragocenije  „VOLIM TE“. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET ŠESTI DAN

Biti bolji čovek

Pred san uglavnom svi radimo isto, hteli ili ne, pored brojnih misli, srećnih i onih drugih, želja i planova, osvrnemo se na protekli dan, makar na kratko. Vrate se slike proživljenog, emocije koje su pratile naše odluke i postupke, zadovoljstvo ili nelagoda, radost ili kajanje.

Dugo se vrtimo po krevetu pitajući sebe šta nam je to trebalo da tako loše procenimo, izgovorimo, uradimo ili ne uradimo nešto što je bilo pogrešno ili potrebno. A onda se potpuno razbudimo pitajući sebe zašto u tom trenutku nismo izgovorili to, to i to, jer bi bilo daleko „bolje“, „prikladnije“, „efektnije“ i pre svega bili bismo jasan i poštovan sagovornik. Trebalo je a nismo izgovorili, pa opet, slike, scene iz proteklog dana i tako u krug. Završni čin ovog samokinjenja je kada sebe ubedimo kako sad tamo neko misli kako smo u najboljem slučaju nesnađeni, a „realno“ delovali smo tako jadno, neprofesionalno, gotovo sumnjive inteligencije.

„Mrtva trka“ ko od svih nas može bolje sebe da dovede do obnovljenog ili jačeg stresa nego što je to bilo onda kada se događaj, koji se u krevetu tako pomno analizira, odvijao. Potraje dok konačno zaspimo, zar ne?

Može li to nekako drugačije? Može naravno. Idealno bi bilo kada bi svaki dan bio takav da nam omogući  da u najboljem raspoloženju odemo na spavanje bez našeg posebnog angažovanja. U tom slučaju naš bi život bio isto što i letnji ljubavni roman. Znamo više nego dobro da nije tako, jer svakog dana prolazimo kroz različite situacije koje iskušavaju naše sposobnosti, osobine, karaktere, tražeći od nas da učimo, neprestano.

Stres podiže temperaturu tela. Kasnije kada razmišljamo o momentu stresa temperatura ponovo raste. Osećamo pritisak na grudima, terete na ramenima, u nogama, svako na svoj način. S godinama, a zahvaljujući stresnim situacijama, uspeo sam da razvijem mehanizam koji mi omogućava da vremenski i fizički boravim što je moguće kraće u zoni stresa. Kada se temperatura tela podiže ja joj jednostavno dopustim, time i  stresu, da „uđe“ u moje telo, ne opirem mu se, pustim ga da prođe kroz mene i potom kao toplota „izađe“ preko zone leđa. Na taj način, pomogavši telu da se brzo opusti i maksimalno, koliko je moguće u tom trenutku, vrati u pređašnje mirno stanje, pomaže se i mislima da se daleko brže srede i umire.

„Pospreman“ dan traži od nas da oprostimo i sebi i drugima, ako ima šta da se oprosti. Bez tog plemenitog čina nema mirnih misli, a bez njih san teško dolazi na oči. Molim vas, upamtite to.

Što više i što bolje uspete da „pospremate“ neprijatne događaje koji su vas pratili tokom dana, veće su šanse da brže utonete u san i time se kvalitetno revitalizujete kako biste sledećeg dana funkcionisali dobro. „Pospremanost“ pred san nije korisna samo zbog toga što je važno da se rasteretimo briga, raznih snažnih utisaka, doživljaja i dobro odmorimo. Ona je takođe potrebna zbog jednog velikog, za naš život možda najvažnijeg zadatka: Što nam je um mirniji, mi jasnije možemo da se zagledamo u svoje postupke tokom proteklog dana, u svoje reči, misli, u sebe. Možemo čistije i preciznije da vrednujemo sve ono što smo izgovorili ili učinili. Zašto? Zato jer je to prvi korak na putu koji nas vodi ka tome da budemo bolji ljudi, bolji čovek. Čiste i jasne misli, svesnost sopstvenih postupaka, beskrajna iskrenost prema sebi, omogućiće da svakog sledećeg dana funkcionišemo promišljenije, obazrivije, pažljivije prema drugima. Time ćemo sebi omogućiti da se svakog dana naših života razvijamo u sve bolju i bolju osobu. Biti dobar čovek nije nešto što se podrazumeva, što se jednom stekne za ceo život. Biti dobar i bolji je misao, želja, misija svakog čoveka koja bi bilo lepo da živi jednako sa potrebom da se diše, kreće, voli, jede, radi, stvara, vaspitava... Pre svega je svesna i plemenita želja da se bude dobronameran, pažljiv, ljubazan uvek i prema svima bez obzira na to kako je nama. Ni najteža situacija u životu nije dovoljno velik izgovor da prema nekom budete neljubazni, neprijatni, da nekog zaboravite, molim vas upamtite to. Ako ste to davno shvatili, usvojili, već ste mnogo učinili za sebe i svoj put razvoja u bolju osobu, boljeg čoveka. Ovo je jedan od onih puteva našeg razvoja gde jednostavno nema druge opcije.

Pre nego što utonete u san zapitajte se kakvi ste bili tog dana prema drugima i prema sebi, jeste li nekog povredili, uskratili nekom ljubav ili učinili sve najbolje. Budite iskreni prema sebi, pojašnjavajte sebi sebe. Radićete bolje, govorićete preciznije, bićete pažljiviji prema drugima, a vaša ljubav će uvek odlaziti baš tamo gde je najpotrebnija, gde joj je mesto, uvek i svugde, prema svima i svakom koga ćete sresti u životu. Samo i jedino tako možete saznati kako je to kada dobijate najbolje od drugih. Biti dobar čovek nije konačnost nego mnoštvo svesnih dobronamernih misli, reči i postupaka tokom celog našeg života koji nas svakoga dana vode ka tome da budemo bolji ljudi, molim vas upamtite to.  

Srećan Život dragi Prijatelji! 
Srećna Nova 2014. godina!

TRIDESET PETI DAN

Dve kapije, jesenja i zimska

Prvi bez sunca, kišni jesenji sumorni dani i prvi zimski hladni dani, posebno kada su temperaturne promene nagle i velike, dovode nas u takva ista raspoloženja. Odjednom je naše „sunčano“ raspoloženje postalo „oblačno“ a onda je ubrzo naše „kišno“ raspoloženje postalo „hladno“. Do prvog pravog snega, onog „suvog“ koji se ne topi odmah, koji se u ljubavima i umetnostima naziva  romantičnim, dobro se načekamo.

Svako se trudi i snalazi kako ume i zna da bi mu prolasci kroz ove dve kapije bili što prijatniji. Reakcije i rešenja su razna, od posezanja za tabletama protiv glavobolje i za regulaciju pritiska, pojačanog apetita i potrebe za težom hranom, do traženja sagovornika kojem se može ispričati kako se tačno osećamo. Vremenske prilike određuju atmosferu u našem okruženju, ta atmosfera se prenosi na ljude i utiče na njihova raspoloženja i odjednom kao da smo se našli u nekom drugom gradu pospanih, mrzovoljnih, nervoznih ili nezainteresovanih ljudi. Ipak, ako to znamo, kako onda svake godine prolazimo kroz ista raspoloženja i poremećena fizička stanja, iz godine u godinu, iz dana u dan ponovo sve isto, poput filma „Dan mrmota“ (Groundhog Day (1993))?  Znamo da dolaze jesen i zima ali kao da nam je neko izbrisao sećanja na sve prethodne godine kako smo se osećali u smeni tih godišnjih doba. Ima li načina da se kroz ove redovne klimatske promene prođe što komfornije? Ima.

Kako je uobičajeno da se većini u tim periodima pojačano spava i kako je uobičajen osećaj gubitka ukupne energije, disciplinovane fizičke aktivnosti su najbolji saveznik. Upravo u tim periodima dobro bi bilo da se upražnjava redovno bavljenje sportom i rekreacijom. Fitnes, joga, neki kolektivni sport, redovan izlazak u šetnju, bilo šta što vam odgovara samo je važno da u tome budete dosledni, disciplinovani i istrajni. Baš ta mala pobeda nad sopstvenom malaksalošću (med, proplis, matični mleč, sušeno voće, dekstroza... takođe su veoma dragoceni saveznici našeg tela i uma, posebno u tim periodima) kada ćebence zamenimo fizičkom aktivnošću, donosi velike blagodeti našem ukupnom stanju. Toga ćemo biti najviše svesni prilikom tuširanja nakon fizičkih aktivnosti. Tada se uz vodu koja se sliva niz naše telo spušta i taj nevidljivi zagrljaj, mešavina priliva nove energije i osećaja neke fine, tanane radosti. Nakon toga, spremni smo za naše najdraže na najbolji i nalepši način i oni od nas tada imaju najviše „koristi“ i ne samo oni, svi koji nas sreću. Spremni smo za veću efikasnost i bolje rezultate u bilo čemu što radimo.

Meditacije ili molitve svakodnevno, u kojima u tišini svog doma izražavamo zahvalnost za sve dobro u našem životu, za ljubav koju dobijamo, za prijateljstva, za decu, roditelje, uspehe čak i tada kada vam se čini da vas je od svega toga „zapalo“ vrlo malo, čak i tada, posebno tada budite disciplinovani. Zahvalnost koja se svakodnevno izražava, redovno nas podseća i utvrđuje sve ono dobro i najbolje u našim životima, „posprema“ naše misli kao urednu policu u ostavi i tako pravi daleko više mesta za nove dobre stvari koje želimo i koje dolaze u naše živote čak i onda kada ih nismo svesni (osmeh nepoznate osobe kada nam je najpotrebniji...) Nakon meditacije ili molitve, naše raspoloženje se menja u mirno, prijatno i puno ljubavi. Takvom stanju teško da je važno da li je napolju kiša ili sneg.

Knjige i filmovi koje smo želeli ali cele godine nismo stigli da ih proćitamo i pogledamo, sad je pravo vreme za to. Čak je korisno tokom godine planirati i skupljati vrlo svesno, namenski, knjige i filmove u kojma ćemo uživati tokom jeseni i zime. Male radosti sa velikim učinkom.

Mnogo druženja sa dragim osobama. Kafe i razgovori, palačinke i topli kolači, ručkovi i večere, večan recept koji nikada ne zastareva.

Naš dom. Pogledajte ga pažljivo tokom leta. Leto traži „hladne“ domove. Nemojte da vam se desi taj propust da sa „letnjim“ domom uđete u zimu. Pogledajte lampe pod kojima ćete gledati TV ili čitati. Jesu li dovoljno jake ili prijatne, jesu li na idealnom mestu. Zatim nameštaj, meka ćebad, udobne fotelje, jastučići, nove udobnije sobne papuče i kućni ogrtači za jutro, nove šolje „za svaki dan“ u kojima ćete prvo vi najviše uživati. Sve je to veoma važno ako želite da uživate u periodu kada se najviše boravi u kući.

Dobar život se režira, znam, već ste upamtili to. Onda, kada već to znate, znate i da je odgovornost kako ćete proći kroz ove dve kapije, jesenju i zimsku, samo na vama. „Korist“ od vaše svesnosti sa vas preneće se na ljude oko vas, dakle, postaće višestruka, poput kamnečića koji u vodi pravi talase, neke dobre, srecne i pune energije, talase koji putuju dugo, stižu daleko, a znaju da se vrate i da donesu mnogo više od onoga što su poneli.

TRIDESET ČETVRTI DAN

Mi, kako nas drugi vide

Bilo da sebe smatramo uspešnim ili ne, bilo da o svom izgledu imamo pozitivan stav ili ne, bilo da je naš odnos sa samim sobom na najnižoj ili najvišoj tački poštovanja, vrlo je moguće da ni jedna od dve krajnosti neće imati mnogo veze sa onim kako nas drugi vide ili će se nespretno i najpogrešnije nastaviti baš na te naše loše misli i utiske o sebi. Ponekad, to će biti nešto sasvim treće, nešto čega nismo ni svesni da posedujemo ili još besmislenije, nešto što nikada nismo bili niti ćemo ikada biti sa porukom koju ni u snu ne bi poželeli da pošaljemo drugima o sebi. Za nesklade, za negativne utiske, za pogrešne poruke, za loše procene drugih o nama (ne računajući moguće spletke na koje se takođe može uticati) jedan je glavni krivac: MI!

Ako bi postojala abeceda onoga što ne bi trebalo nikada činiti ako želimo da nas drugi poštuju i da imaju dobru sliku o nama onda bi na prvom mestu to bile šale na sopstveni račun (to naravno isključuje porodicu, partnera i najbliže prijatelje). Zašto?

Setite se samo kakve rečenice najčešće upotrebljavate kada opisujete svoje nespretnosti, nesnalažljivosti i loše procene:“Jao kako sam bila/bio glup-a, kako sam nespretno to izveo, kako sam samo spetljana da sam tako lako pala, kako nisam bio u stanju da to bolje procenim, kakav magarac, kakva ćurka hahahahahaa....“ Taj vama i drugima zabavni zoo vrt ima nimalo zabavne posledice po vas i vaš život. Ljudi koji vas slušaju mogu biti slučajno sklopljen skup od onih koji vas dobro poznaju, onih koji vas površno poznaju i onih koji vas uopšte ne poznaju. Šta je svima zajedničko? Svi će se iskreno smejati vašim šalama, nazdravljati jedni drugima i vama i opet vam se u toku večeri možda nasmejati kada se ponovo sete šale koju ste na svoj račun tako slatko ispričali. A onda, svi  će otići svojim kućama. I vaši dobri prijatelji, i oni koji vas površno poznaju i oni koji vas ne poznaju.

Za vas su ovog puta bitni oni koji vas površno poznaju i oni koji su vas prvi i možda jedini put videli na toj zabavi. Svi pravimo selekcije među ljudima na one koji su nam važniji i one manje važne. Posle dužeg vremena blede utisci ali ostaju informacije koje su se zadržale u našem sećanju u „fajlu“ vezanom za svaku osobu posebno. Sve informacije i utisci na jednom mestu. Oni koji su ostavili jače utiske na nas, oni koji su nas posebno impresionirali imaju privilegiju da su naše misli i naši utisci o njima pažljivo proučeni i podaci uredno „složeni“. Oni koji kojih se tek bledo sećamo na osnovu neke asocijacije od par reči koje su  izneli o sebi ili nas uspešno zasmejali onim što su jednom ili dva puta ispričali, imaju daleko siromašniji fajl koji naša ni svest ni podsvest nisu uredile. Kao u neurednoj ostavi, tu su smeštene vaše nabacane izgovorene reči o sebi. Zbog malo informacija, malo utisaka i nikakvih impresija ne postoji ni najmanja volja da se takva ostava sredi. Ipak, ako vlasniku te mentalne ostave bude potrebna, često sasvim slučajno i neobavezno informacija o vama, on će onako olako, bez razmišljanja izvaditi i sručiti u javnost sve što zna o vama na osnovu ono malo informacija kojima raspolaže. Bez sređivanja šta je istinito a šta ne, šta je bilo u službi humora a šta ne, bez opterećenja da se razmisli ko ste vi u stvari u javnosti će se naći sledeće kvalifikacije: „On-a je glup-a, nespretan-a, loše procenjuje, običan magarac, ćurka...“ Zvuči poznato zar ne? Naravno jer ste to vi o sebi izgovorili i to je sve što osoba koja o vama to govori poseduje. Niste joj mnogo ili uopšte važni pa joj je tako jednako svejedno šta će o vama izgovoriti. A zamislite kada se tome doda začin od svesne loše namere osobe X, dokle to može da ide i koliko može da se uveća kao grudva od snega koja se otisnula niz padinu. Verujem da ćete sledeći put dobro razmisliti šta pred kim možete govoriti i kako pred kim možete govoriti. U protivnom, očekujte ovakav ili sličan epilog.

Šta onda činiti kako bi slika o vama bila istinita, sadržala vaše nabolje osobine i namere? Jednostavno, počnite da budete svesni vrednosti i težine reči koje izgovarate. Ako želite da se uverite kako socijalna mreža na relaciji usne-uši može da radi za vas umesto protiv vas, napravite eksperiment koji lako može da postane sastavni deo vašeg načina izražavanja sebe i vašeg življenja u različitim društvenim zajednicama. Uspostavite uvek iste precizne izraze kada govorite o sebi. Činite to uvek na isti način. Budite koncizni, budite jasni. Naravno da nećete ići od čoveka do čoveka i govoriti:“Bože, kako sam ja divna osoba!“ Umesto toga, uvek budite spremni da izgovorite koje su to životne vrednosti koje poštujete, koliko su vam ljudi oko vas važni, kakav vam je odnos prema poslu, kakve su vam ambicije i planovi (vreme je da zaboravite sujeverje o skrivanju poslovnih planova dok se ne ostvare, iznenadićete se koliko kvalitetne pomoći, preciznih instrukcija možete dobiti kada ljudima govorite bez ustezanja šta želite da postignete). Podrazumeva se da nikada ni o kome ne izgovorite ni jednu jedinu ružnu reč. Da vam kvaliteti svakog bića koje sretnete u životu bude jedino što o njemu želite da saznate, govorite. Da uvek budete spremni da pružite drugu priliku. Najvažnije od svega u tome što izgovarate jeste istina, iskrena i cela, istina. Samo tako možete očekivati dobre posledice vaših reči.

Eksperiment sa osam učesnika (uključujući i mene), svako sa svojom posebno „puštenom“ informacijom pokazao je sledeće. Informacija je prevalila put u trajanju od osam meseci do dve godine. Vratila se čista i jasna kakva je i krenula, često kraća i jasnija. Na putovanju je naša informacija radila za nas. Ljudi su govoreći jedni drugima o nama, pored ostalog, doveli informaciju do ljudi koji su se zainteresovali za nas, za naše ambicije, planove ili poslove. Nove mogućnosti su u nekim slučajevima otvorile nove puteve, često sasvim drugačije od naših želja ali kako se vremenom ispostavilo, bolje po nas, naše poslove, planove ili ukupan život. U različitim okruženjima po raznim osnovama, klima medjuljudskih odnosa se polako popravljala, ozdravljivala je samo zato što smo počeli da vodimo računa o tome šta govorimo generalno, šta govorimo o sebi i drugima i kako to govorimo.

Kada sve sagledate, shvatićete da je ulaganje, napor koji se od vas traži vrlo mali a mogućnosti koje se otvaraju brojne i velike i to samo zato što ste postali svesni koliko je važna svaka izgovorena reč, uvek, svuda i na svakom mestu. Lepo je kada vas ljudi razumeju i kada u vama jasno vide sve ono najbolje što posedujete. Nema razloga da to sami u sebe zaključavate, zar ne?

TRIDESET TREĆI DAN

Savršen sagovornik

Postoje ljudi  koji mnogo vole da pričaju, ne da razgovaraju nego da drže govore. Postoje srećom i oni koji žive za razgovor sa nama, za  razmenu misli i emocija, što boljih ideja, rešenja. Imamo prijatelje sa kojima možemo da ćutimo i da se osećamo odlično. A jeste li se ikada zapitali kakav ste vi sagovornik? Jeste li pažljivi ili drugi od vas jedva dolaze do reči, ili ste možda negde između? Koji su to vaši sagovornički kvaliteti a koje su mane?

Već sam vam pričao o Neveni Vitorović, našoj komšinici sa drugog sprata zahvaljujući čijem je zanimljivom životu naša beogradska adresa nekoliko puta našla svoje mesto u književnosti. Nenin salon bio je mesto okupljanja najvećih umetnika nekadašnje Jugoslavije, potom Srbije. Mnogo toga dešavalo se u tom stanu. Prva izdanja svojih knjiga sa najlepšim posvetama žurio je da joj pokloni Miloš Crnjanski. Velika kompozitorka Ljubica Marić volela je da odmori i popriča u Neninom salonu kao i mnogi drugi, slavni i opravdano veliki ili nepoznati a izuzetno plemeniti. Često sam posmatrao Nenu kako razgovara sa svojim gostima, kako pažljivo sluša i tada sam shvatio zašto ljudi toliko vole da dolaze u njenu kuću, da razgovaraju sa njom, da joj povere najintimnije tajne, da se izjadaju o svemu i svačemu i da odu kući zadovoljni, „pospremani“.

Nena je umela da sluša i da sasluša i to je bio njen jedinstven i ogroman kvalitet koji je kao najsnažniji magnet privlačio ljude. Znala je kada da kaže nešto, malo, tiho nenametljivo i filigranski tačno, čime je davala do znanja da iako svedene mimike lica sa rukama koje su slivene sa rukohvatima fotelje, ona izuzetno posvećeno prati svog sagovornika. Velika je snaga bila u toj godinama usavršavanoj i pažljivo  izgrađenoj umetnosti slušanja. Ona je jednostavno bila savršen sagovornik jer je bila savršen slušalac.

Dešavalo vam se verovatno da dok slušate nekog pažljivo kako vam govori, budete jednostavno „primorani“ da ga prekinete u trenutku kada vam je ideja najčistija i najjasnija, sve u strahu da je ne zaboravite. Moguće rešenje je u beleženju misli kako biste je sačuvali dok vam sagovornik ne ispriča sve što je želeo. Prekidanjem niti izlaganja lako možete da izazovete povlačenje u sebe, prijatelja na primer, koji je prvobitno imao veliku želju da nešto njemu važno podeli sa vama, nešto što mu predstavlja teret, nešto za šta nije u mogućnosti sam da pronađe rešenje... Ipak, postoji mnogo nijansi koje od nas traže da rešenja nalazimo na licu mesta, pa tako i način i vreme kada i na koji način ćemo nekom nešto saopštiti, prekinuti ga ili sačekati kraj priče. Biti dobar sagovornik, sa jedne strane može da znači imati u sebi nekakav prirodan dar, senzor kako postupati  a sa druge strane, to je u velikoj meri rezultat iskustva, zrelosti i želje da se takav bude. To bi značilo da i ova veština može da se usavršava, vežba i unapređuje.

Jedan od metoda jeste da nekog bliskog zamolite da vas snimi dok razgovarate sa nekim a da vam pri tom ne kaže kada će to da učini. Tako biste mogli da uvidite koliko ste bili pažljivi, da li ste vodili računa o niti izlaganja i misli sagovornika, da li ste ga dovoljno pažljivo pratili pa time davali i adekvatne komentare i savete ako ste ih imali, da li ste izabrali najbolji trenutak da ga prekinete i da li je ono što ste želeli reći bilo vredno tog prekidanja, da li je tonalitet vašeg glasa bio adekvatan temi razgovora i vladate li time uopšte...?

Iznenadićete se koliko je nesavršenosti moguće pronaći na ovaj način. Ma koliko da možemo da verujemo drugima kada nam daju sugestije da unapredimo sopstvenu komunikaciju, ništa nije delotvornije od toga kada se iskreno zagledamo u sebe. Usavršiti svoje sagovorništvo pre govorništva daleko je plemenitije. Od poboljšanih vas vaši najdraži, vaši prijatelji, dobijaju mnogo kvalitetnije, preciznije, pažljivije i toplije vas. Vaše kolege na poslu imaju daleko više iskrene volje da budu baš sa vama. Pomislite samo kolika je korist od ove nove klime u vašem poslovnom  okruženju, po vas, vaš posao i sve koji sa vama u njemu učestvuju. Čitavo vaše životno okruženje se menja, svet oko vas prima tu novu vibraciju, pažljivijih, promišljenijih vas. I molim vas, upamtite još nešto: Nije uvek važno da sagovorniku kažete nešto što ste vi pomislili da je važno. Često je za njega mnogo dragocenije da mu dozvolite da u nizu i glatko ispriča sve što mu je na duši, sve što je želeo da vam kaže. Vaše je da budete svesni trenutka, da ga pažljivo pratite i bilo bi lepo da vam se to uvek vidi na licu. Video snimak bi mogao da vam pomogne da postanete svesni koliko mimika vašeg lica zaista prati ono što vi želite da iskažete. Usled naše povremene, prirodom i pogrešnim navikama opravdane nesvesnosti, može da  se javi nesklad. Nekad je to jedva primetno a nekad, mada nenamerno, ume i da povredi sagovornika.

Ne postoji baš definicija šta je to savršen sagovornik, ali nakon svega rečenog, rekao bih da je to savršen slušalac. A ko je to savršen slušalac? To je topao čovek kojem je iskreno stalo da čuje drugoga kako bi mogao da mu bude što više i što tačnije na korist i pomoć, u ljubavi, u prijateljstvu, u svakom odnosu svakog dana naših zajedničkih života.