TRIDESET ŠESTI DAN

Biti bolji čovek

Pred san uglavnom svi radimo isto, hteli ili ne, pored brojnih misli, srećnih i onih drugih, želja i planova, osvrnemo se na protekli dan, makar na kratko. Vrate se slike proživljenog, emocije koje su pratile naše odluke i postupke, zadovoljstvo ili nelagoda, radost ili kajanje.

Dugo se vrtimo po krevetu pitajući sebe šta nam je to trebalo da tako loše procenimo, izgovorimo, uradimo ili ne uradimo nešto što je bilo pogrešno ili potrebno. A onda se potpuno razbudimo pitajući sebe zašto u tom trenutku nismo izgovorili to, to i to, jer bi bilo daleko „bolje“, „prikladnije“, „efektnije“ i pre svega bili bismo jasan i poštovan sagovornik. Trebalo je a nismo izgovorili, pa opet, slike, scene iz proteklog dana i tako u krug. Završni čin ovog samokinjenja je kada sebe ubedimo kako sad tamo neko misli kako smo u najboljem slučaju nesnađeni, a „realno“ delovali smo tako jadno, neprofesionalno, gotovo sumnjive inteligencije.

„Mrtva trka“ ko od svih nas može bolje sebe da dovede do obnovljenog ili jačeg stresa nego što je to bilo onda kada se događaj, koji se u krevetu tako pomno analizira, odvijao. Potraje dok konačno zaspimo, zar ne?

Može li to nekako drugačije? Može naravno. Idealno bi bilo kada bi svaki dan bio takav da nam omogući  da u najboljem raspoloženju odemo na spavanje bez našeg posebnog angažovanja. U tom slučaju naš bi život bio isto što i letnji ljubavni roman. Znamo više nego dobro da nije tako, jer svakog dana prolazimo kroz različite situacije koje iskušavaju naše sposobnosti, osobine, karaktere, tražeći od nas da učimo, neprestano.

Stres podiže temperaturu tela. Kasnije kada razmišljamo o momentu stresa temperatura ponovo raste. Osećamo pritisak na grudima, terete na ramenima, u nogama, svako na svoj način. S godinama, a zahvaljujući stresnim situacijama, uspeo sam da razvijem mehanizam koji mi omogućava da vremenski i fizički boravim što je moguće kraće u zoni stresa. Kada se temperatura tela podiže ja joj jednostavno dopustim, time i  stresu, da „uđe“ u moje telo, ne opirem mu se, pustim ga da prođe kroz mene i potom kao toplota „izađe“ preko zone leđa. Na taj način, pomogavši telu da se brzo opusti i maksimalno, koliko je moguće u tom trenutku, vrati u pređašnje mirno stanje, pomaže se i mislima da se daleko brže srede i umire.

„Pospreman“ dan traži od nas da oprostimo i sebi i drugima, ako ima šta da se oprosti. Bez tog plemenitog čina nema mirnih misli, a bez njih san teško dolazi na oči. Molim vas, upamtite to.

Što više i što bolje uspete da „pospremate“ neprijatne događaje koji su vas pratili tokom dana, veće su šanse da brže utonete u san i time se kvalitetno revitalizujete kako biste sledećeg dana funkcionisali dobro. „Pospremanost“ pred san nije korisna samo zbog toga što je važno da se rasteretimo briga, raznih snažnih utisaka, doživljaja i dobro odmorimo. Ona je takođe potrebna zbog jednog velikog, za naš život možda najvažnijeg zadatka: Što nam je um mirniji, mi jasnije možemo da se zagledamo u svoje postupke tokom proteklog dana, u svoje reči, misli, u sebe. Možemo čistije i preciznije da vrednujemo sve ono što smo izgovorili ili učinili. Zašto? Zato jer je to prvi korak na putu koji nas vodi ka tome da budemo bolji ljudi, bolji čovek. Čiste i jasne misli, svesnost sopstvenih postupaka, beskrajna iskrenost prema sebi, omogućiće da svakog sledećeg dana funkcionišemo promišljenije, obazrivije, pažljivije prema drugima. Time ćemo sebi omogućiti da se svakog dana naših života razvijamo u sve bolju i bolju osobu. Biti dobar čovek nije nešto što se podrazumeva, što se jednom stekne za ceo život. Biti dobar i bolji je misao, želja, misija svakog čoveka koja bi bilo lepo da živi jednako sa potrebom da se diše, kreće, voli, jede, radi, stvara, vaspitava... Pre svega je svesna i plemenita želja da se bude dobronameran, pažljiv, ljubazan uvek i prema svima bez obzira na to kako je nama. Ni najteža situacija u životu nije dovoljno velik izgovor da prema nekom budete neljubazni, neprijatni, da nekog zaboravite, molim vas upamtite to. Ako ste to davno shvatili, usvojili, već ste mnogo učinili za sebe i svoj put razvoja u bolju osobu, boljeg čoveka. Ovo je jedan od onih puteva našeg razvoja gde jednostavno nema druge opcije.

Pre nego što utonete u san zapitajte se kakvi ste bili tog dana prema drugima i prema sebi, jeste li nekog povredili, uskratili nekom ljubav ili učinili sve najbolje. Budite iskreni prema sebi, pojašnjavajte sebi sebe. Radićete bolje, govorićete preciznije, bićete pažljiviji prema drugima, a vaša ljubav će uvek odlaziti baš tamo gde je najpotrebnija, gde joj je mesto, uvek i svugde, prema svima i svakom koga ćete sresti u životu. Samo i jedino tako možete saznati kako je to kada dobijate najbolje od drugih. Biti dobar čovek nije konačnost nego mnoštvo svesnih dobronamernih misli, reči i postupaka tokom celog našeg života koji nas svakoga dana vode ka tome da budemo bolji ljudi, molim vas upamtite to.  

Srećan Život dragi Prijatelji! 
Srećna Nova 2014. godina!

TRIDESET PETI DAN

Dve kapije, jesenja i zimska

Prvi bez sunca, kišni jesenji sumorni dani i prvi zimski hladni dani, posebno kada su temperaturne promene nagle i velike, dovode nas u takva ista raspoloženja. Odjednom je naše „sunčano“ raspoloženje postalo „oblačno“ a onda je ubrzo naše „kišno“ raspoloženje postalo „hladno“. Do prvog pravog snega, onog „suvog“ koji se ne topi odmah, koji se u ljubavima i umetnostima naziva  romantičnim, dobro se načekamo.

Svako se trudi i snalazi kako ume i zna da bi mu prolasci kroz ove dve kapije bili što prijatniji. Reakcije i rešenja su razna, od posezanja za tabletama protiv glavobolje i za regulaciju pritiska, pojačanog apetita i potrebe za težom hranom, do traženja sagovornika kojem se može ispričati kako se tačno osećamo. Vremenske prilike određuju atmosferu u našem okruženju, ta atmosfera se prenosi na ljude i utiče na njihova raspoloženja i odjednom kao da smo se našli u nekom drugom gradu pospanih, mrzovoljnih, nervoznih ili nezainteresovanih ljudi. Ipak, ako to znamo, kako onda svake godine prolazimo kroz ista raspoloženja i poremećena fizička stanja, iz godine u godinu, iz dana u dan ponovo sve isto, poput filma „Dan mrmota“ (Groundhog Day (1993))?  Znamo da dolaze jesen i zima ali kao da nam je neko izbrisao sećanja na sve prethodne godine kako smo se osećali u smeni tih godišnjih doba. Ima li načina da se kroz ove redovne klimatske promene prođe što komfornije? Ima.

Kako je uobičajeno da se većini u tim periodima pojačano spava i kako je uobičajen osećaj gubitka ukupne energije, disciplinovane fizičke aktivnosti su najbolji saveznik. Upravo u tim periodima dobro bi bilo da se upražnjava redovno bavljenje sportom i rekreacijom. Fitnes, joga, neki kolektivni sport, redovan izlazak u šetnju, bilo šta što vam odgovara samo je važno da u tome budete dosledni, disciplinovani i istrajni. Baš ta mala pobeda nad sopstvenom malaksalošću (med, proplis, matični mleč, sušeno voće, dekstroza... takođe su veoma dragoceni saveznici našeg tela i uma, posebno u tim periodima) kada ćebence zamenimo fizičkom aktivnošću, donosi velike blagodeti našem ukupnom stanju. Toga ćemo biti najviše svesni prilikom tuširanja nakon fizičkih aktivnosti. Tada se uz vodu koja se sliva niz naše telo spušta i taj nevidljivi zagrljaj, mešavina priliva nove energije i osećaja neke fine, tanane radosti. Nakon toga, spremni smo za naše najdraže na najbolji i nalepši način i oni od nas tada imaju najviše „koristi“ i ne samo oni, svi koji nas sreću. Spremni smo za veću efikasnost i bolje rezultate u bilo čemu što radimo.

Meditacije ili molitve svakodnevno, u kojima u tišini svog doma izražavamo zahvalnost za sve dobro u našem životu, za ljubav koju dobijamo, za prijateljstva, za decu, roditelje, uspehe čak i tada kada vam se čini da vas je od svega toga „zapalo“ vrlo malo, čak i tada, posebno tada budite disciplinovani. Zahvalnost koja se svakodnevno izražava, redovno nas podseća i utvrđuje sve ono dobro i najbolje u našim životima, „posprema“ naše misli kao urednu policu u ostavi i tako pravi daleko više mesta za nove dobre stvari koje želimo i koje dolaze u naše živote čak i onda kada ih nismo svesni (osmeh nepoznate osobe kada nam je najpotrebniji...) Nakon meditacije ili molitve, naše raspoloženje se menja u mirno, prijatno i puno ljubavi. Takvom stanju teško da je važno da li je napolju kiša ili sneg.

Knjige i filmovi koje smo želeli ali cele godine nismo stigli da ih proćitamo i pogledamo, sad je pravo vreme za to. Čak je korisno tokom godine planirati i skupljati vrlo svesno, namenski, knjige i filmove u kojma ćemo uživati tokom jeseni i zime. Male radosti sa velikim učinkom.

Mnogo druženja sa dragim osobama. Kafe i razgovori, palačinke i topli kolači, ručkovi i večere, večan recept koji nikada ne zastareva.

Naš dom. Pogledajte ga pažljivo tokom leta. Leto traži „hladne“ domove. Nemojte da vam se desi taj propust da sa „letnjim“ domom uđete u zimu. Pogledajte lampe pod kojima ćete gledati TV ili čitati. Jesu li dovoljno jake ili prijatne, jesu li na idealnom mestu. Zatim nameštaj, meka ćebad, udobne fotelje, jastučići, nove udobnije sobne papuče i kućni ogrtači za jutro, nove šolje „za svaki dan“ u kojima ćete prvo vi najviše uživati. Sve je to veoma važno ako želite da uživate u periodu kada se najviše boravi u kući.

Dobar život se režira, znam, već ste upamtili to. Onda, kada već to znate, znate i da je odgovornost kako ćete proći kroz ove dve kapije, jesenju i zimsku, samo na vama. „Korist“ od vaše svesnosti sa vas preneće se na ljude oko vas, dakle, postaće višestruka, poput kamnečića koji u vodi pravi talase, neke dobre, srecne i pune energije, talase koji putuju dugo, stižu daleko, a znaju da se vrate i da donesu mnogo više od onoga što su poneli.

TRIDESET ČETVRTI DAN

Mi, kako nas drugi vide

Bilo da sebe smatramo uspešnim ili ne, bilo da o svom izgledu imamo pozitivan stav ili ne, bilo da je naš odnos sa samim sobom na najnižoj ili najvišoj tački poštovanja, vrlo je moguće da ni jedna od dve krajnosti neće imati mnogo veze sa onim kako nas drugi vide ili će se nespretno i najpogrešnije nastaviti baš na te naše loše misli i utiske o sebi. Ponekad, to će biti nešto sasvim treće, nešto čega nismo ni svesni da posedujemo ili još besmislenije, nešto što nikada nismo bili niti ćemo ikada biti sa porukom koju ni u snu ne bi poželeli da pošaljemo drugima o sebi. Za nesklade, za negativne utiske, za pogrešne poruke, za loše procene drugih o nama (ne računajući moguće spletke na koje se takođe može uticati) jedan je glavni krivac: MI!

Ako bi postojala abeceda onoga što ne bi trebalo nikada činiti ako želimo da nas drugi poštuju i da imaju dobru sliku o nama onda bi na prvom mestu to bile šale na sopstveni račun (to naravno isključuje porodicu, partnera i najbliže prijatelje). Zašto?

Setite se samo kakve rečenice najčešće upotrebljavate kada opisujete svoje nespretnosti, nesnalažljivosti i loše procene:“Jao kako sam bila/bio glup-a, kako sam nespretno to izveo, kako sam samo spetljana da sam tako lako pala, kako nisam bio u stanju da to bolje procenim, kakav magarac, kakva ćurka hahahahahaa....“ Taj vama i drugima zabavni zoo vrt ima nimalo zabavne posledice po vas i vaš život. Ljudi koji vas slušaju mogu biti slučajno sklopljen skup od onih koji vas dobro poznaju, onih koji vas površno poznaju i onih koji vas uopšte ne poznaju. Šta je svima zajedničko? Svi će se iskreno smejati vašim šalama, nazdravljati jedni drugima i vama i opet vam se u toku večeri možda nasmejati kada se ponovo sete šale koju ste na svoj račun tako slatko ispričali. A onda, svi  će otići svojim kućama. I vaši dobri prijatelji, i oni koji vas površno poznaju i oni koji vas ne poznaju.

Za vas su ovog puta bitni oni koji vas površno poznaju i oni koji su vas prvi i možda jedini put videli na toj zabavi. Svi pravimo selekcije među ljudima na one koji su nam važniji i one manje važne. Posle dužeg vremena blede utisci ali ostaju informacije koje su se zadržale u našem sećanju u „fajlu“ vezanom za svaku osobu posebno. Sve informacije i utisci na jednom mestu. Oni koji su ostavili jače utiske na nas, oni koji su nas posebno impresionirali imaju privilegiju da su naše misli i naši utisci o njima pažljivo proučeni i podaci uredno „složeni“. Oni koji kojih se tek bledo sećamo na osnovu neke asocijacije od par reči koje su  izneli o sebi ili nas uspešno zasmejali onim što su jednom ili dva puta ispričali, imaju daleko siromašniji fajl koji naša ni svest ni podsvest nisu uredile. Kao u neurednoj ostavi, tu su smeštene vaše nabacane izgovorene reči o sebi. Zbog malo informacija, malo utisaka i nikakvih impresija ne postoji ni najmanja volja da se takva ostava sredi. Ipak, ako vlasniku te mentalne ostave bude potrebna, često sasvim slučajno i neobavezno informacija o vama, on će onako olako, bez razmišljanja izvaditi i sručiti u javnost sve što zna o vama na osnovu ono malo informacija kojima raspolaže. Bez sređivanja šta je istinito a šta ne, šta je bilo u službi humora a šta ne, bez opterećenja da se razmisli ko ste vi u stvari u javnosti će se naći sledeće kvalifikacije: „On-a je glup-a, nespretan-a, loše procenjuje, običan magarac, ćurka...“ Zvuči poznato zar ne? Naravno jer ste to vi o sebi izgovorili i to je sve što osoba koja o vama to govori poseduje. Niste joj mnogo ili uopšte važni pa joj je tako jednako svejedno šta će o vama izgovoriti. A zamislite kada se tome doda začin od svesne loše namere osobe X, dokle to može da ide i koliko može da se uveća kao grudva od snega koja se otisnula niz padinu. Verujem da ćete sledeći put dobro razmisliti šta pred kim možete govoriti i kako pred kim možete govoriti. U protivnom, očekujte ovakav ili sličan epilog.

Šta onda činiti kako bi slika o vama bila istinita, sadržala vaše nabolje osobine i namere? Jednostavno, počnite da budete svesni vrednosti i težine reči koje izgovarate. Ako želite da se uverite kako socijalna mreža na relaciji usne-uši može da radi za vas umesto protiv vas, napravite eksperiment koji lako može da postane sastavni deo vašeg načina izražavanja sebe i vašeg življenja u različitim društvenim zajednicama. Uspostavite uvek iste precizne izraze kada govorite o sebi. Činite to uvek na isti način. Budite koncizni, budite jasni. Naravno da nećete ići od čoveka do čoveka i govoriti:“Bože, kako sam ja divna osoba!“ Umesto toga, uvek budite spremni da izgovorite koje su to životne vrednosti koje poštujete, koliko su vam ljudi oko vas važni, kakav vam je odnos prema poslu, kakve su vam ambicije i planovi (vreme je da zaboravite sujeverje o skrivanju poslovnih planova dok se ne ostvare, iznenadićete se koliko kvalitetne pomoći, preciznih instrukcija možete dobiti kada ljudima govorite bez ustezanja šta želite da postignete). Podrazumeva se da nikada ni o kome ne izgovorite ni jednu jedinu ružnu reč. Da vam kvaliteti svakog bića koje sretnete u životu bude jedino što o njemu želite da saznate, govorite. Da uvek budete spremni da pružite drugu priliku. Najvažnije od svega u tome što izgovarate jeste istina, iskrena i cela, istina. Samo tako možete očekivati dobre posledice vaših reči.

Eksperiment sa osam učesnika (uključujući i mene), svako sa svojom posebno „puštenom“ informacijom pokazao je sledeće. Informacija je prevalila put u trajanju od osam meseci do dve godine. Vratila se čista i jasna kakva je i krenula, često kraća i jasnija. Na putovanju je naša informacija radila za nas. Ljudi su govoreći jedni drugima o nama, pored ostalog, doveli informaciju do ljudi koji su se zainteresovali za nas, za naše ambicije, planove ili poslove. Nove mogućnosti su u nekim slučajevima otvorile nove puteve, često sasvim drugačije od naših želja ali kako se vremenom ispostavilo, bolje po nas, naše poslove, planove ili ukupan život. U različitim okruženjima po raznim osnovama, klima medjuljudskih odnosa se polako popravljala, ozdravljivala je samo zato što smo počeli da vodimo računa o tome šta govorimo generalno, šta govorimo o sebi i drugima i kako to govorimo.

Kada sve sagledate, shvatićete da je ulaganje, napor koji se od vas traži vrlo mali a mogućnosti koje se otvaraju brojne i velike i to samo zato što ste postali svesni koliko je važna svaka izgovorena reč, uvek, svuda i na svakom mestu. Lepo je kada vas ljudi razumeju i kada u vama jasno vide sve ono najbolje što posedujete. Nema razloga da to sami u sebe zaključavate, zar ne?

TRIDESET TREĆI DAN

Savršen sagovornik

Postoje ljudi  koji mnogo vole da pričaju, ne da razgovaraju nego da drže govore. Postoje srećom i oni koji žive za razgovor sa nama, za  razmenu misli i emocija, što boljih ideja, rešenja. Imamo prijatelje sa kojima možemo da ćutimo i da se osećamo odlično. A jeste li se ikada zapitali kakav ste vi sagovornik? Jeste li pažljivi ili drugi od vas jedva dolaze do reči, ili ste možda negde između? Koji su to vaši sagovornički kvaliteti a koje su mane?

Već sam vam pričao o Neveni Vitorović, našoj komšinici sa drugog sprata zahvaljujući čijem je zanimljivom životu naša beogradska adresa nekoliko puta našla svoje mesto u književnosti. Nenin salon bio je mesto okupljanja najvećih umetnika nekadašnje Jugoslavije, potom Srbije. Mnogo toga dešavalo se u tom stanu. Prva izdanja svojih knjiga sa najlepšim posvetama žurio je da joj pokloni Miloš Crnjanski. Velika kompozitorka Ljubica Marić volela je da odmori i popriča u Neninom salonu kao i mnogi drugi, slavni i opravdano veliki ili nepoznati a izuzetno plemeniti. Često sam posmatrao Nenu kako razgovara sa svojim gostima, kako pažljivo sluša i tada sam shvatio zašto ljudi toliko vole da dolaze u njenu kuću, da razgovaraju sa njom, da joj povere najintimnije tajne, da se izjadaju o svemu i svačemu i da odu kući zadovoljni, „pospremani“.

Nena je umela da sluša i da sasluša i to je bio njen jedinstven i ogroman kvalitet koji je kao najsnažniji magnet privlačio ljude. Znala je kada da kaže nešto, malo, tiho nenametljivo i filigranski tačno, čime je davala do znanja da iako svedene mimike lica sa rukama koje su slivene sa rukohvatima fotelje, ona izuzetno posvećeno prati svog sagovornika. Velika je snaga bila u toj godinama usavršavanoj i pažljivo  izgrađenoj umetnosti slušanja. Ona je jednostavno bila savršen sagovornik jer je bila savršen slušalac.

Dešavalo vam se verovatno da dok slušate nekog pažljivo kako vam govori, budete jednostavno „primorani“ da ga prekinete u trenutku kada vam je ideja najčistija i najjasnija, sve u strahu da je ne zaboravite. Moguće rešenje je u beleženju misli kako biste je sačuvali dok vam sagovornik ne ispriča sve što je želeo. Prekidanjem niti izlaganja lako možete da izazovete povlačenje u sebe, prijatelja na primer, koji je prvobitno imao veliku želju da nešto njemu važno podeli sa vama, nešto što mu predstavlja teret, nešto za šta nije u mogućnosti sam da pronađe rešenje... Ipak, postoji mnogo nijansi koje od nas traže da rešenja nalazimo na licu mesta, pa tako i način i vreme kada i na koji način ćemo nekom nešto saopštiti, prekinuti ga ili sačekati kraj priče. Biti dobar sagovornik, sa jedne strane može da znači imati u sebi nekakav prirodan dar, senzor kako postupati  a sa druge strane, to je u velikoj meri rezultat iskustva, zrelosti i želje da se takav bude. To bi značilo da i ova veština može da se usavršava, vežba i unapređuje.

Jedan od metoda jeste da nekog bliskog zamolite da vas snimi dok razgovarate sa nekim a da vam pri tom ne kaže kada će to da učini. Tako biste mogli da uvidite koliko ste bili pažljivi, da li ste vodili računa o niti izlaganja i misli sagovornika, da li ste ga dovoljno pažljivo pratili pa time davali i adekvatne komentare i savete ako ste ih imali, da li ste izabrali najbolji trenutak da ga prekinete i da li je ono što ste želeli reći bilo vredno tog prekidanja, da li je tonalitet vašeg glasa bio adekvatan temi razgovora i vladate li time uopšte...?

Iznenadićete se koliko je nesavršenosti moguće pronaći na ovaj način. Ma koliko da možemo da verujemo drugima kada nam daju sugestije da unapredimo sopstvenu komunikaciju, ništa nije delotvornije od toga kada se iskreno zagledamo u sebe. Usavršiti svoje sagovorništvo pre govorništva daleko je plemenitije. Od poboljšanih vas vaši najdraži, vaši prijatelji, dobijaju mnogo kvalitetnije, preciznije, pažljivije i toplije vas. Vaše kolege na poslu imaju daleko više iskrene volje da budu baš sa vama. Pomislite samo kolika je korist od ove nove klime u vašem poslovnom  okruženju, po vas, vaš posao i sve koji sa vama u njemu učestvuju. Čitavo vaše životno okruženje se menja, svet oko vas prima tu novu vibraciju, pažljivijih, promišljenijih vas. I molim vas, upamtite još nešto: Nije uvek važno da sagovorniku kažete nešto što ste vi pomislili da je važno. Često je za njega mnogo dragocenije da mu dozvolite da u nizu i glatko ispriča sve što mu je na duši, sve što je želeo da vam kaže. Vaše je da budete svesni trenutka, da ga pažljivo pratite i bilo bi lepo da vam se to uvek vidi na licu. Video snimak bi mogao da vam pomogne da postanete svesni koliko mimika vašeg lica zaista prati ono što vi želite da iskažete. Usled naše povremene, prirodom i pogrešnim navikama opravdane nesvesnosti, može da  se javi nesklad. Nekad je to jedva primetno a nekad, mada nenamerno, ume i da povredi sagovornika.

Ne postoji baš definicija šta je to savršen sagovornik, ali nakon svega rečenog, rekao bih da je to savršen slušalac. A ko je to savršen slušalac? To je topao čovek kojem je iskreno stalo da čuje drugoga kako bi mogao da mu bude što više i što tačnije na korist i pomoć, u ljubavi, u prijateljstvu, u svakom odnosu svakog dana naših zajedničkih života.

TRIDESET DRUGI DAN

Pokrenuti svetove zagrljajem

Zagrljaj roditelja, zagrljaj baba i deda, topli dlanovi na našem licu, ljubav i osećaj velikog mira i spokoja i kad smo bili mali i kad smo postali „veliki“. Sve muke i tegobe, svi problemi, greške, nejasnoće i sukobi topili su se u tim zagrljajima. Vremenom, hteo ne hteo, gledajući svoje prijatelje, ponekad poznanike, morao sam da primetim kako je jedan deo te dece prestao da na takav način komunicira sa onima koji su ga podigli jer je postajalo „neprimereno“, „nismo više valjda deca da nas maze“, „neprikladno“. Da li je zaista tako? Svako od objašnjenja u prilog  negrljenja, bledo je i providno da se kroz njega može čitati. Zašto?

Ogromna snaga i moć zagrljaja ruši svaki argument, od nelagode, stegnutosti i zatvorenosti do navika, od pravdanja vaspitanjem do objašnjenja procesom „prirodnog“ udaljavanja odrastanjem. To neverovatno osećanje sigurnosti, spokoja, vere da će se sve srediti i da ce sve biti dobro nismo u detinjstvu dobili da bi smo ga sebično spakovali u sebe. Zagrljaj, nešto najlepše što jedno biće može da pruži drugom biću, simbol je i najstvarniji gest ljubavi, prijateljstva, sigurnosti i zaštite, mira i spokoja, simbol je uklanjanja svih tegoba i lečenja duše (i tela) od svega što je može zaboleti.

Porodice u kojima je zagrljaj prirodan i lak, do god postoje oni koji ih čine, daleko lepše prožive život. Bliskost nepodrazumevana nego stvarna, iskazana zagrljajem, čini odnose kvalitetnijim, bliskijim, punijim, snažnijim. Zagrljajem presecajte razmišljanja da li je pravi trenutak za takvo iskazivanje emocija i tako lakše i brže uđite u zonu življenja sa daleko više svetla, optimizma, stvarne rasterećenosti. Naravno da grlite svoju decu, svog životnog saputnika, svoje roditelje, ali, pitanje je koliko to često činite. Da li zagrljaj vezujete za pozdravljanja i čestitanja? Nemojte. Zagrljaje vežite za svaku emociju koju oni mogu da nastave, bilo da je neko oko vas tužan ili srećan, zagrljaj je jednako lekovit, jednako dragocen, nikad suvišan.  Svoje emocije iskazujte zagrljajem, uvucite drugog u svoju sreću i radost.

Taj drugi, odmah uz porodicu, je prijatelj.

„Prijateljstvo je jače od srodničkih veza, jer porodično srodsvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može.“ Jovan Dučić (1871-1943)

Onda znate šta vam je dobro činiti. Za vašeg prijatelja, za vas i vaše bolje živote. Viđao sam ponekad na nekim okupljanjima kako ljudi krenu u srdačan pozdrav sa prijateljem a onda kao da se uplaše, to nekako preseku i nešto izvedu kao da im je cilj bio drugačiji. Tužna, nikom potrebna slika. Ako u vama ima i namanjeg zastoja da kada osetite da bi ste zagrlili prijatelja, dragu osobu, to ne učinite, menjajte to. Na velikom ste gubitku. To je kao da ste uklonili deo sebe i tom delu vas je zabranjeno da diše punim plućima. Obećajte sebi da nikada više, ako ste to do sada činili, nećete stvarati te tužne male slike odustajanja od zagrljaja. Od te slike postaje tužan onaj koji je vidi, onaj koji je ostao nezagrljen i vi koji zagrljajem do kraja niste iskazali sve što ste želeli. Neučinjenim gestom ugušen deo ili cela emocija čini vrlo loše našim  životima, našim odnosima sa ljudima, našim trajanjima. Nemojte da vam je zagrljaj „skup“. Dajte ga ljudima kad god osetite tu želju, pa čak i onaj kojem je nelagodno da ga drugi dodiruju, jednom će popustiti, jednom će shvatiti. Mnogima tako možete „upaliti svetlo“. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET PRVI DAN

Loža sa najboljim pogledom

Siguran sam u to da poznajete ljude koji uvek pažljivo biraju najbolje za sebe: najbolju ložu u pozorištu, najbolje mesto na terasi kraj mora, najudobniji ligenštul uz samu vodu, sedišta razna sa kojih se pruža najbolji pogled, pogled na najlepše što život može da pruži. Istovremeno, postoje ljudi kojima bi najbolje stajalo ime  „Neka Nema Veze“. Njima nije važno ako je neko pre njih zauzeo bilo koje po bilo čemu posebno i bolje mesto u životu mada su svi imali jednake prilike. Rećiće samo: “Neka, nema veze“, „meni je i ovde dobro“, „ma isto je to“, „nije važno“...

Ovakav stav se po pravilu prenosi i na druge životne oblasti. Prvi će želeti za sebe najbolju odeću na primer čak i kada je u pitanju više trud nego cena, drugi će kupovati prvu stvar na koju naiđu a da im odgovara veličina. Prvi će se raspitati gde su najbolji restorani, drugi će sesti u onaj koji izabere slučaj. Prvi će se truditi da naprave udobniji dom, drugi će smatrati da je dovoljno imati gde sesti i gde spavati jer je to, na primer, „više nego dovoljno“ i tako redom od predmeta do odnosa sa ljudima, porodicom, prijateljima, kolegama. Vremenom, učvrstiće se u grupi onih ljudi koji se celog svog života sklanjaju pred svima i od svega, smatrajući da je za njih ono što im preostane dovoljno dobro.

Razlozi takvog ponašanja mogu biti razni, obrazac „usađen“ vaspitanjem, rezlultat potisnutih traumatičnih iskustava, posledica konstantne neuspešnosti ili jednostavno linija manjeg otpora koja pruža taj komfor minimalnog činjenja koje se lako pravda izjavama tipa „ja sam skroman, meni je ovo više nego dovoljno“, „ja nisam poput „nekih“ nezajažljiv“ i mnoge druge, usporivačice razvoja kvalitetnijeg življenja ...

Kojoj grupi vi pripadate? Jednoj ili drugoj? Ili ponekad šetate iz grupe u grupu?

Ako ste nekad posmatrali osobe u poznijim godinama (ne odnosi se na sve, naravno, samo na one „budnije“ ) kako znaju sebi da ugode, kako imaju svoje rituale, kako im je nekako uvek dobro gde god da su, onda ste videli odličan model kako se dobro organizuje i režira svoj život. Na javnim mestima čak iako im se niko ne skloni oni se polako i nenametljivo opet nađu tamo gde su želeli. Polako donose sve odluke ma koliko okolina oko njih bila nestrpljiva. Ili, znate onu situaciju kada ste tinejdžer i nađete se na primer sa roditeljima na nekom koncertu. Oni idu napred, provlače se kroz masu sveta kako biste svi videli i čuli koncert što bolje a vama neprijato, stid vas što se vaši roditelji provlače između ljudi kao da su oni tinejdžeri a ne vi. I ko tu bolje postupa, vi ili roditelji? Pa roditelji, naravno! Njima iskustvo daje tu lakoću kretanja, tu svesnost da uvek postoji bolje i tu prirodnu spremnost da, nikom na štetu, do toga uvek na kraju dođu. I od baka i deka i od roditelja možete mnogo naučiti makar da ste vi danas već uveliko roditelj ili baka...

Budite otvoreni, iskreno se zagledajte u sebe i ako vidite tragove „sklanjača“ u sebi, molim vas, počnite da radite na tome, počnite da uklanjate tu neprilagođenu osobu, tog bezrazložnog stidljivka i plašljivca koji vam ne dozvoljava da živite punim plućima, lako, u sebi i prema spolja. Prepoznavanje tih obrazaca ponašanja i priznanje sebi je pola posla. Druga polovina je iskrena želja da živite drugačije, da zauvek napustite grupu „Neka Nema Veze“. Vežbajte. Krenite malim koracima, od biranja lepših ruta za šetnju, preko najudobnije klupe u parku sa najlepšim pogledom pa do najboljeg stola u restoranu. Budite uporni, sami odredite tempo kojim ćete uvećavati svoju spremnost da u dobrom raspoloženju prihvatate dobre prilike koje vam život pruža a koje do sada niste mogli da vidite kako bi trebalo usled konstantnog ili povremenog „sklanjanja“.

Naizgled te više tehničke situacije stvaraju komfor iz kojeg mi daleko bolje funkcionišemo, bolje funkcionisanje vodi osećanju zadovoljstva, osećanje zadovoljstva nas čini budnim i spremnim za bolje prilike, bolje prilike nas približavaju željenim ostvarenostima, ostvaren čovek zrači drugačije i privlači iste takve ljude... Gde je tome kraj i koliko želite da idete prema boljem, kvalitetnijem životu, na vama je da odlučite. Za početak, učinite prvi korak...