TRIDESET DRUGI DAN

Pokrenuti svetove zagrljajem

Zagrljaj roditelja, zagrljaj baba i deda, topli dlanovi na našem licu, ljubav i osećaj velikog mira i spokoja i kad smo bili mali i kad smo postali „veliki“. Sve muke i tegobe, svi problemi, greške, nejasnoće i sukobi topili su se u tim zagrljajima. Vremenom, hteo ne hteo, gledajući svoje prijatelje, ponekad poznanike, morao sam da primetim kako je jedan deo te dece prestao da na takav način komunicira sa onima koji su ga podigli jer je postajalo „neprimereno“, „nismo više valjda deca da nas maze“, „neprikladno“. Da li je zaista tako? Svako od objašnjenja u prilog  negrljenja, bledo je i providno da se kroz njega može čitati. Zašto?

Ogromna snaga i moć zagrljaja ruši svaki argument, od nelagode, stegnutosti i zatvorenosti do navika, od pravdanja vaspitanjem do objašnjenja procesom „prirodnog“ udaljavanja odrastanjem. To neverovatno osećanje sigurnosti, spokoja, vere da će se sve srediti i da ce sve biti dobro nismo u detinjstvu dobili da bi smo ga sebično spakovali u sebe. Zagrljaj, nešto najlepše što jedno biće može da pruži drugom biću, simbol je i najstvarniji gest ljubavi, prijateljstva, sigurnosti i zaštite, mira i spokoja, simbol je uklanjanja svih tegoba i lečenja duše (i tela) od svega što je može zaboleti.

Porodice u kojima je zagrljaj prirodan i lak, do god postoje oni koji ih čine, daleko lepše prožive život. Bliskost nepodrazumevana nego stvarna, iskazana zagrljajem, čini odnose kvalitetnijim, bliskijim, punijim, snažnijim. Zagrljajem presecajte razmišljanja da li je pravi trenutak za takvo iskazivanje emocija i tako lakše i brže uđite u zonu življenja sa daleko više svetla, optimizma, stvarne rasterećenosti. Naravno da grlite svoju decu, svog životnog saputnika, svoje roditelje, ali, pitanje je koliko to često činite. Da li zagrljaj vezujete za pozdravljanja i čestitanja? Nemojte. Zagrljaje vežite za svaku emociju koju oni mogu da nastave, bilo da je neko oko vas tužan ili srećan, zagrljaj je jednako lekovit, jednako dragocen, nikad suvišan.  Svoje emocije iskazujte zagrljajem, uvucite drugog u svoju sreću i radost.

Taj drugi, odmah uz porodicu, je prijatelj.

„Prijateljstvo je jače od srodničkih veza, jer porodično srodsvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može.“ Jovan Dučić (1871-1943)

Onda znate šta vam je dobro činiti. Za vašeg prijatelja, za vas i vaše bolje živote. Viđao sam ponekad na nekim okupljanjima kako ljudi krenu u srdačan pozdrav sa prijateljem a onda kao da se uplaše, to nekako preseku i nešto izvedu kao da im je cilj bio drugačiji. Tužna, nikom potrebna slika. Ako u vama ima i namanjeg zastoja da kada osetite da bi ste zagrlili prijatelja, dragu osobu, to ne učinite, menjajte to. Na velikom ste gubitku. To je kao da ste uklonili deo sebe i tom delu vas je zabranjeno da diše punim plućima. Obećajte sebi da nikada više, ako ste to do sada činili, nećete stvarati te tužne male slike odustajanja od zagrljaja. Od te slike postaje tužan onaj koji je vidi, onaj koji je ostao nezagrljen i vi koji zagrljajem do kraja niste iskazali sve što ste želeli. Neučinjenim gestom ugušen deo ili cela emocija čini vrlo loše našim  životima, našim odnosima sa ljudima, našim trajanjima. Nemojte da vam je zagrljaj „skup“. Dajte ga ljudima kad god osetite tu želju, pa čak i onaj kojem je nelagodno da ga drugi dodiruju, jednom će popustiti, jednom će shvatiti. Mnogima tako možete „upaliti svetlo“. Molim vas, upamtite to.

TRIDESET PRVI DAN

Loža sa najboljim pogledom

Siguran sam u to da poznajete ljude koji uvek pažljivo biraju najbolje za sebe: najbolju ložu u pozorištu, najbolje mesto na terasi kraj mora, najudobniji ligenštul uz samu vodu, sedišta razna sa kojih se pruža najbolji pogled, pogled na najlepše što život može da pruži. Istovremeno, postoje ljudi kojima bi najbolje stajalo ime  „Neka Nema Veze“. Njima nije važno ako je neko pre njih zauzeo bilo koje po bilo čemu posebno i bolje mesto u životu mada su svi imali jednake prilike. Rećiće samo: “Neka, nema veze“, „meni je i ovde dobro“, „ma isto je to“, „nije važno“...

Ovakav stav se po pravilu prenosi i na druge životne oblasti. Prvi će želeti za sebe najbolju odeću na primer čak i kada je u pitanju više trud nego cena, drugi će kupovati prvu stvar na koju naiđu a da im odgovara veličina. Prvi će se raspitati gde su najbolji restorani, drugi će sesti u onaj koji izabere slučaj. Prvi će se truditi da naprave udobniji dom, drugi će smatrati da je dovoljno imati gde sesti i gde spavati jer je to, na primer, „više nego dovoljno“ i tako redom od predmeta do odnosa sa ljudima, porodicom, prijateljima, kolegama. Vremenom, učvrstiće se u grupi onih ljudi koji se celog svog života sklanjaju pred svima i od svega, smatrajući da je za njih ono što im preostane dovoljno dobro.

Razlozi takvog ponašanja mogu biti razni, obrazac „usađen“ vaspitanjem, rezlultat potisnutih traumatičnih iskustava, posledica konstantne neuspešnosti ili jednostavno linija manjeg otpora koja pruža taj komfor minimalnog činjenja koje se lako pravda izjavama tipa „ja sam skroman, meni je ovo više nego dovoljno“, „ja nisam poput „nekih“ nezajažljiv“ i mnoge druge, usporivačice razvoja kvalitetnijeg življenja ...

Kojoj grupi vi pripadate? Jednoj ili drugoj? Ili ponekad šetate iz grupe u grupu?

Ako ste nekad posmatrali osobe u poznijim godinama (ne odnosi se na sve, naravno, samo na one „budnije“ ) kako znaju sebi da ugode, kako imaju svoje rituale, kako im je nekako uvek dobro gde god da su, onda ste videli odličan model kako se dobro organizuje i režira svoj život. Na javnim mestima čak iako im se niko ne skloni oni se polako i nenametljivo opet nađu tamo gde su želeli. Polako donose sve odluke ma koliko okolina oko njih bila nestrpljiva. Ili, znate onu situaciju kada ste tinejdžer i nađete se na primer sa roditeljima na nekom koncertu. Oni idu napred, provlače se kroz masu sveta kako biste svi videli i čuli koncert što bolje a vama neprijato, stid vas što se vaši roditelji provlače između ljudi kao da su oni tinejdžeri a ne vi. I ko tu bolje postupa, vi ili roditelji? Pa roditelji, naravno! Njima iskustvo daje tu lakoću kretanja, tu svesnost da uvek postoji bolje i tu prirodnu spremnost da, nikom na štetu, do toga uvek na kraju dođu. I od baka i deka i od roditelja možete mnogo naučiti makar da ste vi danas već uveliko roditelj ili baka...

Budite otvoreni, iskreno se zagledajte u sebe i ako vidite tragove „sklanjača“ u sebi, molim vas, počnite da radite na tome, počnite da uklanjate tu neprilagođenu osobu, tog bezrazložnog stidljivka i plašljivca koji vam ne dozvoljava da živite punim plućima, lako, u sebi i prema spolja. Prepoznavanje tih obrazaca ponašanja i priznanje sebi je pola posla. Druga polovina je iskrena želja da živite drugačije, da zauvek napustite grupu „Neka Nema Veze“. Vežbajte. Krenite malim koracima, od biranja lepših ruta za šetnju, preko najudobnije klupe u parku sa najlepšim pogledom pa do najboljeg stola u restoranu. Budite uporni, sami odredite tempo kojim ćete uvećavati svoju spremnost da u dobrom raspoloženju prihvatate dobre prilike koje vam život pruža a koje do sada niste mogli da vidite kako bi trebalo usled konstantnog ili povremenog „sklanjanja“.

Naizgled te više tehničke situacije stvaraju komfor iz kojeg mi daleko bolje funkcionišemo, bolje funkcionisanje vodi osećanju zadovoljstva, osećanje zadovoljstva nas čini budnim i spremnim za bolje prilike, bolje prilike nas približavaju željenim ostvarenostima, ostvaren čovek zrači drugačije i privlači iste takve ljude... Gde je tome kraj i koliko želite da idete prema boljem, kvalitetnijem životu, na vama je da odlučite. Za početak, učinite prvi korak...

TRIDESETI DAN

Šetnja

Kada ste poslednji put dobili poziv ili poruku:“Hoćeš li u šetnju?“  Volite li da šetate? Dobro, a koliko to zaista često i lako činite?

Sve koristi koje donosi šetnja, sve dobrobiti po naše zdravlje i naš ukupan život čine impresivan spisak. Uživati u životu pored ostalog znači i ići u duge šetnje, sam ili u društvu, posmatrati pri tom svet oko sebe, sve te živopisne slike koje se kao na filmskoj traci smenjuju pred našim očima. Život u boji, scene i slike koje bi bilo šteta propustiti a toga postajemo svesni jedino ako ih vidimo, doživimo, krećući se u našoj šetnji pored ili kroz njih. Šetnjom takođe atmosferu sa letovanja na primer, možemo da „prebacimo“ u svoje mesto življenja i tako produžimo dejstvo svih dobrih vibracija koje smo osećali i doživeli na odmoru.

Pomislite na odluke da ne izađete iz kuće i da izađete. Ako ne izađete moguće je pričiniti sebi mnoga „kućna“ zadovoljstva ali ako izađete, videćete uvek nove slike koje oplemenjuju vas i vaš život. Čak i ako se krećete istom deonicom, ljudi koje srećete neće biti isti, svetlo neba praviće drugačije senke i tako stvarati nove i nove slike u zavisnosti od godišnjeg doba ili doba dana u kojem ste izašli iz kuće. Park uvek izgleda novo i drugačije jer se priroda brine o tome. Kiša ne bi trebalo da bude prepreka već dodatni razlog za šetnju jer je vazduh pročišćeniji, šetnja dobija neku novu dimenziju, možda romantičnu ako tog dana ima prave „podloge“ u vama za takvo raspoloženje i na kraju a nikako nevažna, mala pobeda nad sopstvenom slabošću koja se izborila sa privlačnošću udobne sofe, TV-a i mekog kariranog ćebenceta.

Svako ima neki svoj način i neki svoj tempo šetnje, nekog svog najdražeg prijatelja za šetnju ili voljenog kućnog ljubimca, svoje omiljene rute... Najveće uživanje i jeste u tome da sami osmilimo kako, sa kim i gde čemo u šetnju, kojim tempom i sa kojim ciljem. Niko nikom ne bi treblo da se meša u ta slatka „režiranja“ kako se ne bi umanjivala prijatnost doživljaja. Ipak, dešava se da smo u šetnju izašli kako bi smo pobedili loše raspoloženje. Zatim, mnogima je to i jedini vid rekreacije. Ponekad je šetnja deo duže terapije u cilju ozdravljenja sopstvene duše i života uopšte, deo nesvesnog programa „bojenja života“ u intenzivnije boje. Kada se sve to uzme u obzir, logično je da su se iz ove nekom navike, nekom potrebe razvili i načini kako da šetnja postane daleko korisnija, da nas kvalitetnije opusti, relaksira, poboljša raspoloženje, ostvari dobar fizički balans tela, revitalizuje.

Kako onda iz šetnje dobiti sve najbolje, kako je potpuno iskoristiti da kada uđete u vaš dom i vi i vaši najbliži primete kako ste otišli kao jedna a vratili se iz šetnje kao sasvim druga osoba? Kako da šetnja postane sport, mentalno pospremanje i osveženje, ukupna revitalizacija sa mnogim dobrim posledicama po vaš kvalitetan život?

Sa jedne strane je šetnja u društvu i ona nekako spontano teče, završava se često se  uz šoljicu kafe u nečijem domu... Prijatna i okrepljujuća čini dobro vama, vašem prjatelju, vašem prijateljstvu posebno i vašim životima generalno. Sa druge strane šetnja u koju idete sami otvara prostor za nešto drugo što se opet lako može „ugraditi“ i u zajedničke šetnje ukoliko je za to raspoložen vaš partner za šetnju.

Šetnja kao rekreacija

Idealan tempo koji najviše koristi vašem srcu, poboljšanoj cirkulaciji pa tako i celom telu jeste onaj koji je za primetnu nijansu brži od prosečnog tempa vašeg hoda. Naprednija varijanta jeste brzo hodanje sa uvrtanjem trupa i ramena na način kao kod nordijskog trčanja gde se zamah rukama odvija naizmenično od kretanja nogu. Jednostavnije rečeno kao kada  žurite, pravite duže korake, pokrećete ruke intenzivnije pri čemu uvrćete trup i ramena prateći zamahe ruku. Istraživanja su pokazala brojne prednosti u odnosu na klasično trčanje, pre svega bolje, bez opterećenja,  „samopodmazivanje“ zglobova kao preduslova lakog i zdravog kretanja. Ako ste mladi, to je odlično ulaganje u zdravlje vaših poznijih godina, ukoliko već imate izvesne godine ovaj vid rekreacije čuva i podmlađuje vaše zglobove čineći time vaše kretanje lakim, prijatnim i na oko daleko mlađim od vaših godina. Kada se vratite kući sa brzog hodanja, svucite se pred ogledalom i pogledajte prokrvljenost mišića celog tela. Bićete prijatno iznenađeni da je telo u sličnom mišićnom naponu kao da ste došli sa fitnes treninga. Poboljšana cirkulacija, detoksikacija tela usled znojenja, produbljeno disanje samo su najave vašeg ukupno dobrog stanja koje se učvršćuje ovim vidom rekreacije. Sasvim je dovoljno da ga sprovodite tri puta nedeljno. Dužine deonica koje prelazite postepeno uvećavajte ali ne do u nedogled. Osetićete sami koja je to kilometraža koja od vašeg tela izvlači najbolje i onda se zadržite na njoj, na vašoj stalnoj, omiljenoj ruti rekreacije, ruti zdravlja i produžene mladosti vašeg tela.

Šetnja kao „resetovanje“

Ma kako vam zvučalo, visina upravljenosti vašeg pogleda prilikom kretanja ulicom, prirodom, direktno je povezana sa vašim raspoloženjem. Dakle, ne gledajte u pločnik ili travu neprestano, gledajte ispred sebe. Čak ne ni ravno ispred sebe nego malo iznad tog pogleda, u zoni donjeg dela krošnje drveća, malo preko visine vašeg „standardnog pogleda“. U toj zoni „živi“ vaše bolje raspoloženje, molim vas upamtite to. Napravite jednostavan test tokom šetnje kako bi ste se uverili da je to istina:

Gledajte prvo u pločnik nekoliko minuta, pa ravno ispred sebe takođe par minuta, pa onda u zonu malo iznad toga i pratite vaše misli i vaše raspoloženje. Tako ćete se uveriti u delotvornost i najbrže usvojiti ovu jednostavnu a delotvornu tehniku.

Ukoliko vaš dan nije bio jednostavan, doneo vam je stresove, postoji način da ih se tokom i uz pomoć šetnje oslobodite. Vama je već poznata tehnika gde se uz duboki udisaj „udiše“ mir i spokoj a uz izdisaj stres i loše misli. Sami definišete šta ćete „udisati“ a šta izdisati, jedino je važno da je udisaj uvek dobro a izdisaj uvek čišćenje lošeg. Trajanje je određeno vašim doživljajem da ste se konačno opustili, oslobodili stresa ili makar umanjili njegovo dejstvo.

Iskoristite šetnju da pored uobičajene rekapitulacije dana na poslu, „sređivanja“ odnosa sa ljudima, „renoviranja“ kuće, malih i velikih „borbi “ sa duhovima prošlosti, sredite, pročistite, oplemenite vaše misli time što ćete upijati sve utiske tih jedinstvenih slika koje vam život poklanja dok se krećete. Sunce, kiša, sneg, ljudi razni, građevine velike i male, oblaci spori i oblaci brzi, ptice, mačke, psi, milion slika, milion boja, svetlosti i formi, zvukova glasnih i tananih, utisaka i inspiracija, najrazličlitijih izvora čiste životne radosti, samo im se prepustite. 

DVADESET DEVETI DAN

Povratak sa letovanja

Čitam tako proletos u nekom magazinu u kafeu (a gde bi drugo) tekst „Depresija posle godišnjeg odmora“ i mislim kakvo preterivanje. Uvek mi je naravno pomalo žao kada se letovanje završi ali depresija...

Povratak sa odmora je za mene uvek imao tri faze: mala tuga kada more iščezne iz vidokruga, putovanje kao obaveza i na kraju radost što se vraćam kući. Ipak, ove godine bilo je nešto drugačije. Predivno mediteransko ostrvo, divni gradovi i sela, još divniji ljudi, odmor sa mnogo velikih emocija i onda naravno, povratak kući. Ne mogu baš da to nazovem depresijom ali je svakako prva dva dana trajalo malo pojačanije lebdenje neprilagođene osobe na „kopnene“ uslove sa nižom temperaturom za u proseku petnaest stepeni. U jednom trenutku naišao je kratak ali vrlo efektan „strujni udar“ tuge kada sam osvestio kakva je lepota bujala pred mojim očima tri nedelje kroz slike i doživljaje a sad je daleko... Obzirom da je veliki luksuz biti tužan, razmislim šta mi valja činiti: prijatelji u velikim količinama.

Razgovor sa prijateljima, tim posebnim dragim bićima čini čuda, uvek i u svemu. I u ovom slučaju lekovitost je neizmerna. Oni omogućavaju da se vesela atmosfera letovanja prenese u vaš i njihove domove, da se radost zajedničkog življenja ponovo utvrdi, potvrdi i pojača i pokaže kako je to vrednije od svega i kako je to u vrhu gradacije životnih radosti. A za putovanja ćemo lako. Sećam se najboljih vikenda u vikendicama na samo par kilometara od kuće. Uz dobro društvo ne postoji mesto, ma kakvo ono bilo, a da ti nije lepo. I tako onda i proteklo letovanje dobija najlepši nastavak. Svi pokazujemo jedni drugima fotografije sa mesta koja smo obišli...

Ranijih godina smo umeli još nešto da radimo sa društvom sa kojim smo proveli letovanje. Po povratku kući pravili bi neka od naših tipičnih jela sa letovanja, ukrasili prostor morskim školjkama, kamenjem, svećama, maketama jedrilica i pili strogo ono vino koje uvek pijemo na odmoru. Gitara i to je to. Smeh, kuckanje čaša, zvuk escajga na tanjirima i eto dva, tri sata posle ponoći brže nego što bilo ko pomisli.

Nije nam samo more važno. Važna je emocija koju ono izaziva i sve oko njega, radost koja u nama buja, a dobra stvar sa tim je što se ta radost može poneti kući i podeliti sa dragim osobama. Gde je tu onda prostor za depresiju? Nigde.

Voleti ljude oko sebe je jednako živeti u privilegovanoj zoni posebne životne radosti. Postoje razni životni ciljevi u životu koji traže odricanja. Gledajte da odricanja od deljenja života sa svojim prijateljima budu svedena na najmanju moguću meru. Kad prođe vreme, ostvarite na primer zavidnu karijeru a sačuvate najkvalitetnije ljude oko sebe, samo tako imaćete razloga da uživate u dobrom bilansu načina na koji ste potrošili proteklo vreme vašeg života. Ostali varijeteti životnih ostvarenosti, oni bez bliskih ljudi oko nas ne garantuju puno srce. Složićete se, tako velik a tako nepotreban rizik.

DVADESET OSMI DAN

Pozdrav koji leči

Idete ulicom zamišljeni, kad iznenada, negde sa periferije vidokruga ispred vas iskoči prijatelj kojeg odavno niste videli:“Hej...!“ Gotovo poleti prema vama a vi? Kako reagujete? Kako se pozdravite sa tim prijateljem, kako se pozdravite sa drugim čovekom? 

Zamišljenost je samo tanak paravan iz kojeg se ne može sakriti pravi razlog zašto ste možda nevešto pružili ruku ili je instiktivno ukočili ispruženu gotovo sprečavajući drugu osobu da vam priđe bliže. Velik broj ljudi izbegava zagrljaj, o poljupcima da i ne govorimo a mek dodir ruke o ruku umesto srdačnog stiska opstaje uprkos raširene svesti o tome kako je to neprijatno pa na kraju krajeva i nekulturno. Skala gradacije pozdrava mogla bi da izgleda ovako:

•          samo „Zdravo“ bez osmeha
• ·          „Zdravo“ uz osmeh
• ·         „Zdravo“+osmeh+stisak ruke
•         „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+dodir ramena
• ·          „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+ ljubljenje
•          „Zdravo“+osmeh+stisak ruke+ ljubljenje+zagrljaj
•          samo poljubac ili samo zagrljaj 
•          samo zagrljaj

Gde ste tu vi? Kako se najčešće pozdravljate? Jeste li srećni, spokojno rasterećeni tokom tog čina? Doživljavate li taj svoj postupak sasvim prirodno? Uživate li uopšte u tome što ste sreli nekog, posebno iznenada? Naravno, nije svejedno koga ste sreli, ipak pokušajte da u sebi o sebi napravite neki generalni pregled i prosek vaših pozdravljanja.

Prema nekim istraživanjima pripadnici viših društvenih slojeva i višeg nivoa obrazovanja  se češće ljube pri pozdravljanju od drugih. I njima je zbog toga daleko bolje nego drugima. Zašto?

Pri pozdravljanju sa drugom osobom na svetlost dana iznosimo sebe, svoje osobine, vrline a češće mane daleko više nego što bismo u prvi mah pomislili. Govorimo o tome kakva smo to mi osoba, koliko smo „snabdeveni“  ljubavlju, otvorenošću prema drugim ljudima, koliko im se radujemo, koliko želimo njihovo prisustvo u našim životima. Isto tako govorimo i o tome koliko smo jaki da se izdignemo iznad svojih trenutnih problema (čitaj, često, manjih i većih sebičnosti ) raznih slabosti i frustracija stečenih ko zna kad i ko zna gde i iskreno srdačno, u punoj radosti sopstvene ljubavi za sve ljude pozdravimo sa drugom osobom koja nam se toliko obradovala.

Ako osećate da kod vas ima zastoja, manjih ili većih blokada u činu pozdravljanja, poradite na tome. Obogaćujte taj svoj čin malo po malo. Biće vam bolje. Bolje ćete se osećati, bolje ćete funkcionisati, i dobićete daleko više od drugih ljudi nego što je to do sada bilo uobičajeno u vašem životu. Toplim snažnim stiskom ruke šaljete jednu od najlepših poruka osobi sa kojom se pozdravljate da je ona dobrodošla u vaš život i da je susrela stabilnu, srdačnu osobu kojoj se veruje. Iskrenim zagrljajem razmenjujete ogromnu količinu dobrih energija kojima se potvrđuje važnost i mesto osobe koju ste sreli u vašem životu. Poljuci pri pozdravu su plemenite iskre sreće zbog toga što ste sa nekim prijatelj, što jedni drugima pripadate i što imate tu srećnu mogućnost da zajedno idete kroz život deleći sve što on sa sobom nosi.

Sa svakim iskrenim srdačnim pozdravom, polako ali sigurno, mnoge vaše sitne blokade olabavljuju i nestaju. Iskrena ljubav, iskrena radost koju pri pozdravu pružate i primate oplemenjuje, posprema i čisti vaš život. Sami često ne uspevamo mnogo i onda nam je potreban neko. Taj neko može da vam pomogne već samim pozdravom samo ako se i vi iskreno otvorite i dozvolite mu da vam priđe bliže. Ponekad, nakon sdračnog pozdrava, neki od razloga koji su vam bili teret jednostavno će se u trenutku istopiti i vi ćete prijatelju na pitanje zašto ste ga zvali odmahnuti rukom i reći kako više nije važno i sasvim rasterećeni i osveženi lako preći na vesele teme uz šolju kafe. Zašto? Zato jer pozdrav pun iskrene srdačnosti i ljubavi ima tu moć. Shvatate da su oni zatvoreni za takav pozdrav mnogo i nepotrebno uskraćeni u životu. 

Razmislite, promislite i učinite prvi korak ako zaključite da je potreban. Ovo je jedna od onih situacija kada je potrebno uložiti zaista malo da bi se dobilo nemerivo mnogo. Samo je pitanje vaše odluke kako želite dalje kroz život i lepo bi bilo da budete što iskreniji prema sebi kako se osećate posle određenog načina pozdravljanja. Sve zbog toga kako biste što preciznije i što potpunije doživeli to kako „malo“ postaje zaista „mnogo“.

DVADESET SEDMI DAN

Mali rituali sreće

Kod naše prijateljice Olivere-Olje Brajković već više od deceniju provodimo duga letovanja u kući na moru. Skriveno malo mesto u zalivu crnogorske obale, sa mora tek po koji krov „izviruje“ iz lovorovog drveća. Sa ogromne terase „puca“ jedan od najveličanstvenijih pogleda na otvoreno more koji se može zamisliti. Posle večere, ustanovili smo redovan ritual koji smo nazvali munovanje (eng. moon-mesec). To znači sledeće: primaknemo stolice uz balustradu, podignemo noge na ogradu, otvorimo bocu makedonskog crnog vina „Tga za jug“ i lagano ga pijuckajući posmatramo mesec kako se lagano spušta u more sve dok potpuno ne nestane, ne „utone“ u more. E, to smo nazvali munovanje. Uz to teku razgovori razni, oni koji se mogu voditi samo na letovanju i nigde drugo... Naš mali ritual sreće.

Imate li svoj mali ritual sreće? Ako ga još nemate ili ne možete da ga izdvojite iz više jednako dragih rituala, pronađite ga ili jednom dajte veći značaj od drugih. Zašto? Fokus na jedan ritual, davanje preimućstva baš njemu od njega čini snažniji izvor istinske radosti. Tada on postaje ritual vaše „centralne“ radosti! Sama pomisao na  omiljeni ritual koji vas čini srećnim izazivaće pojačana lučenja hormona sreće, posebno onda kada ste u situacijama u kojima vam nije najprijatnije a potreban vam je brz i delotvoran izlazak iz njih. Mali ritual može da uključi i neku dragu osobu, veće društvo ali takođe, možete biti sami i da to bude veoma, veoma uspešno. Nije važan broj učesnika, važna je iskrena želja i inspiracija da nešto iz života postane nešto vaše posebno, posebno milo i drago, posebno radosno.

Ustajanje uz omiljenu radijsku stanicu, priprema jutarnjeg napitka, tuširanje kupkom osvežavajućeg mirisa, sedenje u omiljenoj fotelji, otvaranje vrata balkona, dobro jutro komšiji, uvek iste hrskave kifle u pekari, pevanje, plesanje, sviranje, slikanje, kuvanje, šivenje, baštovanstvo, kafa u kafiću sa uvek istim dragim ljudima, specifičan ritualni pozdrav sa drugarima, igra  sa kućnim ljubimcima, posebna vrsta poljupca samo za partnera pri povratku kući, milion je mogućnosti, inspiracija je beskonačna za izvore radosti koje život može da nam pruži.

Mali rituali sreće su veoma korisni saveznici, posebno tokom onih dana koji ne teku baš najbolje. Neprijatnosti male i velike, stresovi, tuge, sve to traži dodatne resurse naše mentalne i fizičke snage. Nju je potrebno obnavljati, konstantno napajati kako bismo ostali i bili u što boljoj ukupnoj životnoj formi. Pored drugih korisnih znanja koja doprinose razvoju našeg mira i kvalitetnog funkcionisanja, ritual sreće predstavlja pravi mali dijamant u našem životu koji može da bljesne svojim  najlepšim-najdelotvornijim sjajem uvek kada je nama to potrebno, najpotrebnije. To je ta velika prednost našeg srećnog rituala, uvek dostupan, lako upotrebljiv, nemerivo koristan. I naravno, izvor sreće, koliki, zavisi samo od nas. Koliko mu sami udahnete tu dobru snagu, toliko će on biti delotvoran.

Imam ponekad sagovornike koji  iznose neke silne argumente kako život nije bajka i kako to što govorim nije baš tako. Posmatram ih koliko se troše da bi me uverili da su u pravu. Na kraju moraju da uzmu gutljaj vode jer se glas utišao od iscrpljenosti. Za jedan ritual sreće potrebno je jedno deset puta manje uložene energije da bi ste na kraju imali deset puta više „srećne energije“ u sebi.

Sa iskrenom ljubavlju pristupajte svojim ritualima i oni će vam vraćati višestruko. Videli ste nekad ženu na balkonu u proleće kako zaliva svoje cveće sa osmehom na licu, laganim, gotovo pokretima umetnice. E to je ta  ljubav koju je potrebno uložiti u stvaranje sopstvenog malog rituala, sopstvenog izvora sreće. Mali ritual od vas može da učini velikog pobednika u različitim i neočekivanim situacijama koje život donosi. Samo je pitanje odluke čemu ćete dati veći značaj a time i snagu.

DVADESET ŠESTI DAN

Radio

Te godine našeg srećnog života u staroj kući obeležila  je legendarna TV i radio novinarka, voditeljka i spikerka Dina Čolić Anđelković, dubokim a toplim ženstvenim glasom, vodeći emisiju na Radio Beogradu u popodnevnom terminu, posle ručka u vreme odmora... Atmosfera koju je stvarala čitajući u delovima knjige „Mali princ“ i  „Galeb Džonatan Livingston“ u sanjiva popodneva,  jedno je od lepših sećanja koja me prate kroz život. Smirujući glas, muzička „zavesa“ koja prati čitanje, nepogrešivi izbor muzike idealan za doba dana u kojem se sluša, razgovori prijatni, plemeniti, opuštajući. Srećni spokoj.

Zvuk radija ima svoje „staro“ mesto u dugim, posebno onim do duboko u noć, porodičnim, prijateljskim i ljubavnim razgovorima. U pekari, u kafiću, kod majstora u radionici, u frizerskom salonu, u supermarketu, uvek ga je lepo čuti. Nekako je prirodno, jel’ da?

Slušate li radio, sem u kolima tokom vožnje do posla? Prati li njegov zvuk vaš rad? Koristite li još rečenicu:”Slušaj ovu stvar kako je dobra!”- ili ste je negde zagubili u svojim dvadesetim godinama? Koristite li mogućnost da tokom rada na svom kompjuteru slušate neku od hiljade muzičkih radio stanica širom sveta?

Vratite radio u svoj život ako ste ga zaboravili. On je važan deo koncepta “Kako uživati u životu?!”  i jedan dobar  “začin” u režiranju sopstvenog života. Uvek postoji radijski glas koji vam prija više od drugih. Uvek postoji emisija koja vam prija više od drugih i uvek postoji vaša omiljena muzika, a znamo kako ona doprinosi životu. Muzički ritmovi bude našu volju za radom sa više energije, dobre srećne energije. Kada radimo uz zvuke radija naša koncentracija ima podsticaj u vidu bolje fokusiranosti na posao koji obavljamo usled te male a korisne “borbe” sa zvučnom zavesom. Učiniti duši radost pa zapevati uz rad, može nam biti samo lepše…

Kuće u kojima se po ceo dan čuje radio kao da su nekako „življe“ od onih drugih. A ono što nije slučajnost nego jednostavna istina, ljudi koji vas dočekuju uz zvuke sa radija uvek su bolje raspoloženi, više vam se obraduju i makar mislili da tu nema neke naročite logike, bolje vas saslušaju. To je magija radija. Iskoristite je. Ponekad, na prvi pogled mali zahvati u režiranju sopstvenog života imaju dugotrajne dobre posledice. Takav je slučaj sa dobrim starim radiom koji toliko dugo i toliko uspešno odoleva svim modernizacijama našeg života. Uključite radio i uključili ste neki drugačiji život.

Ko nije probao neka proba, ko ga je zaboravio neka ga vrati u svoj život. Radio je još jedan od izvora svakodnevnih malih radosti. Na svoj jednistveni način, delotvorniji je nego što se to u prvi mah može pomisliti. Upamtite to, molim vas. Da, i uključite radio...