ČETRNAESTI DAN


Podrška

Jel' da da kada nekom pričate kako radite na nečemu važnom očekujete kako će vas podržati i to odmah? A jel' da da se osećate uvređenima kada ta podrška izostane?

Renovirali ste kuću, potrošili i poslednji atom snage i ponosno je pokazujete prijateljima a oni sa onim „neznamštaznači“ osmehom razgledaju kuću ćuteći!? Ni lepo, ni ružno, ni A ni B. Ne dobijate baš često komplimente za svoj rad, svoju kreativnost, svoju efikasnost ili izgled na primer? I mislite kako su ljudi ljubomorni pa usled toga imaju blokadu da kažu bilo šta što bi vama značilo, prijalo ili pružilo određenu podršku. Da, znam...

Različite su podrške koje možemo da pružimo, a sve su jednako blagotvorne. One govore sve o nama i gotovo ništa o drugima mada većina veruje da nije tako...

Vetar u jedrima deteta

Sećam se najviše onih trenutaka kada sam kao dete dobio najveću podršku time što su roditelji bili srećni zajedno sa mnom, isti trenutak, ista radost i to je više nego dovoljno. Kada se roditelj spusti u čučanj da bi bio bliži detetu koje stoji i želi da čuje šta dete ima da kaže, to nema cenu. Umesto besomučnih vožnji između engleskog, baleta, tenisa, plivanja, fudbala, košarke, muzičke škole, crtanja, jedan jedini trenutak u sunčanoj svetlosti sećanja koje ostaje zauvek.

Lepota života je u jednostavnosti. Malo pravih reči, promišljenih postupaka i puno ljubavi. Tu živi podrška.

Partner

Ima podršku zauvek. Možda ponekad preterano očekujuće podrazumevajuću, ali ona je tu i puna ljubavi. Ravnopravno sa svim drugim plemenitim osećanjima za najdražu osobu.

Prijatelj

Uspešan je i ima vašu podršku. U životnom je zastoju i ima vašu podršku. Pogrešio je, izvinio se, ima podršku. Ne ume da voli ali se trudi najbolje kako ume, naravno, ima vašu podršku.

Otadžbina

Možda nije ni najbolja, ni najbogatija. Možda vam mnogo toga u vezi sa njom smeta. Neki drugi ljudi u tome idu i korak dalje, mada rođeni u njoj, ne žele da govore njen jezik jer je ne vole baš mnogo. Ako ste ljuti što je ona takva kakva je, ako je stalno kritikujete, njoj će biti teško da se razvije u stabilnu državu i prijatno mesto za život. Ni cvet ako se na njega ne pazi, ne zaliva se redovno, ne voli, ne može da opstane. Tako isto i otadžbina, država u kojoj smo se rodili, u koju smo dospeli sticajem okolnosti  ili koju smo izabrali kao novo mesto za život napustivši svoju zemlju. Potrebna joj je voda i hrana, ljubav i pažnja. Podrška.

Svi ljudi oko nas...

Priroda...

Čitav svet...

Svima je potrebna podrška i to je važno za vaš život. Da, baš za vaš poseban, konkretan i jedinstven život. Kako i zašto?

Ako ne pružate drugima podršku nećete imati mnogo prilika u životu da osetite kako je to kada vas neko drugi iskreno podržava. Ako ne pohvalite nečije napore i uspehe, ako ste škrti na komplimentima očekujte isto za uzvrat. Možda i stepen, dva hladnije. Pre svega, ako niste naučili da se iskreno radujete uspehu a da to nije vaš, živite u posebnoj vrsti samoće mada poznajete mnoge ljude i verujete u brojnost svojih prijatelja. To je jedan tužan privid zdravog društvenog života. U osnovi, vi ste sami. Tužno sami. Nema toliko ljubomornih ljudi koji se ne raduju vašem uspehu. Ima, ali ne toliko koliko ima onih koje ste zaustavili, „blokirali“ vašim nečinjenjem. Podrška je izraz ljubavi, ljubav je izraz podrške.

Šta učiniti ako ste se prepoznali makar i malo, ako vam je makar i samo jednom u životu bilo teško da nekog iskreno pohvalite? Jedan uspavani mentalni kanal koji sam davno nazvao dobra namera, traži aktivaciju. Zamislite taj jedan poseban mentalni kanal u vama i namenite ga osećanju vaše podrške drugima. Izaberite način na koji ćete ga vizuelizovati. Svetlošću, toplinom, ljubavlju. Odlučite: DANAS AKTIVIRAM (UKLJUČUJEM) SVOJ POSEBAN MENTALNI KANAL NAMENJEN PODRŠCI SVIMA I SVEMU DOBROM OKO SEBE. VIŠE SE NE MORAM PODSEĆATI DA JE DOBRO MISLITI I ŽELETI DOBRO DRUGOME I DAVATI MU PODRŠKU. OD DANAS, TO JE MOJ TRAJAN ZAPIS, NEODVOJIVI DEO MENE I SVEGA DOBROGA KOJE NOSIM U SEBI. Ne opterećujte se da baš ovako morate sebi govoriti. Recite to sebi na neki drugi način koji vam je bliži, važno je samo da ste se probudili i odlučili.

Velika je to promena i ona čini život velikim. Ljudi koji su živeli „mali“ život imaju priliku da žive veliki život. Topi se ogorčenost, topi se zavist i  ljubomora. Život ispunjava samo iskrena radost zbog sreće drugog. Na njoj cveta sopstvena sreća. Molim vas, upamtite to.

TRINAESTI DAN

Večna mladost pogleda

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Odrastao sam u u kući uz prababu koja je živela 93 godine sve do moje 17-e godine. Pevala je odlično do poslednjeg dana svog života. Igrala je odlično isto toliko. Zasmejavala me, zabavljala, igrala, pevala sa mnom. Imali smo pozorište u kući svakoga dana. Svi su je voleli. I oni od deset i oni od devedeset godina. Niko nikada po njoj nije mogao ni da nasluti teške životne tragedije koje su za posledicu imale da je nadživela svoju decu i unuke. Imala je veliku inspiraciju u živima. Volela je život i NIKADA NIJE OSTARILA. Odrastajući uz nju, razgovarajući sa njom, dobio sam jedan od najdragocenijih životnih poklona, da uvek u očima koje gledam vidim njihov život, iskričav i bezvremen. Iskustvo, istovremenost mladosti i zrelosti i snagu koja nastaje iz godina, drugačiju od one bazne snage mladosti, snagu svesnog čoveka koji je dugo živ. I da sa žarom čekam svaku reč, jer na kraju, rečima uz pogled i dodir, delimo ono najvrednije iz svojih života sa drugima. I da nikad, zaista nikad ne budem svestan njenih godina.

Kod moje babe, tatine majke, bila je čuvena letnja kuhinja ozidana negde pre prvog svetskog rata sa velikom paorskom peći sa klupom oko nje, sa gomilom drugih stolica, fotelja, kaučeva, udobno prastarih. Zimi, dok smo se još vozili sankama koje vuku konji, u dobro zagrejanoj sobi skupljalo se veliko društvo, i po dvadesetak pripadnika svih generacija uvek sa ponekim novim, malo uz gitaru, malo uz voće iz kompota i druge zimske poslastice. Raspon godina je išao od mojih pet, preko mojih roditelja i njihovog društva 26, 27 godina, moje babe i njenog društva pa do nezaobilaznih prababinih sedamdeset i nešto, komšijinih osamdeset, njegove supruge... Smeh koji odzvanja, neprestano brisanje suza, vriska, pesma pa opet smeh je jedno od mojih najlepših sećanja iz ranog detinjstva. Jezik koji je bio zabavan i blizak svima i smeh svih godina zajedno. Najradosniji.

Svoje dvadesete godine sam proveo isključivo sa svojom generacijom (kasnije ću postati svestan da je to ono manje što čovek sebi može da pruži) ponesen prastarim i prirodnim impulsom okruženja sopstvene mladosti. Onda su došle tridesete i u moj život dovele zabavne pedesetogodišnjake, impulsivne šezdesetogodišnjake, pričljive sedamdesetogodišnjake i kreativne osamdesetogodišnjake. Umetnike, slobodne mislioce, filozofe. Pisce, slikare, arhitekte, vajare, kompozitore, njihove mecene, njihove prijatelje i njihove velike ljubavi. Bila je to eksplozija opet novih energija, znanja, znamenitosti velikih životnih uspeha. I svi su bili raspoloženi da to podele samnom a ja sam bio spreman da slušam, pitam i slušam. Zamislite da vam neko pokloni čitav XX vek. Lepo vam odmota godinu po godinu sa najautentičnijim opisima, opisima učesnika. Fotografije intimnih a velikih trenutaka onih o kojima se uči u školama. Pisma, posvete, inspiracije... Na čelu te velike povorke učesnika istorije nesebično mi poklonjenog XX veka stajali su moj deda, mamin otac sa svojim ratnim pričama o velikim bitkama u kojima se borio i prababa, tatina baba po ocu sa svojim doživljenim i preživljenim Prvim i Drugim svetskim ratom u Bačkoj (oblast u severozapadnoj Srbiji) kao i istorijom porodice kroz sve to vreme, a koje se zadivljujuće dobro sećala sa svim onim veselim trenucima, doživljenim i prepričanim...

Među brojnim zanimljivim ljudima, polako su se izdvajali novi zanimljivi prijatelji. I ponovo nisam znao ko koliko godina ima jer bilo je to grandiozno nevažno u odnosu na ono što sam dobijao. Gledao sam u oči, u poglede večne mladosti koja uvek ima još nešto da mi kaže. Bili su svesni da sam ja nekako „pripremljen“ i da nema gubljenja vremena na uklanjanje barijera usled razlika u godinama. Bilo je neverovatno! Ogromno, plemenito. I dan danas jeste.

Znate,  ima u tome što ste na ti sa nekim ko je od vas stariji pola veka a nije vam ni rod ni familija neke uzvišene, veličanstvene povlašćenosti. I neke jednostavne tople bliskosti. Sa čovekom i sa prijateljem.

U jednom momentu otac me je zapitao jesam li svestan da sa strane izgleda kao da nemam vremena za svoju generaciju. I ubrzo je život i tu napravio onako kako je po mene bolje nego da sam sam imao poseban plan. Kako su se moje tridesete približavale četrdesetim tako se pored mojih starih generacijskih prijatelja povećavao broj onih koji su mlađi od mene i to traje i danas. Niti koga tražim niti koga pozivam. Dolaze sami i ne žele više da odu. To je nekakav krug rekao bih. Plemenit logičan životni ciklus.

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Nema razlike. Samo onaj koji gura život od sebe priziva razlike. Stariji od mene su isti oni koji su nekada bili mlađi od mene. I tu se gubi svaki smisao dalje rasprave. Važno je samo ono što govore zapisi u nihovim pogledima jer pogledima činimo sve. Osvajamo, usvajamo, posvećujemo, dajemo i uzimamo, dajemo se i primamo nekog u svoj svet. Pogledom počinjemo prijateljstvo, pogledom ga negujemo i čuvamo. Po pogledu znamo koliko smo nekom potrebni, važni. Po pogledu znamo da smo sa nekim prijatelj mnogo pre nego što je to prijateljstvo započelo. I po pogledu znamo da nema kraja.

Prvo sam bio zadivljen zrelošću. Iskustvo, znanje, toplina, trajanje, prijateljstvo, VEČNA MLADOST POGLEDA. Onda sam bio dirnut mladalačkom odlučnošću da me zgrabi za prijatelja i nikada ne pusti. Jeste da imati mlađe prijatelje ponekad znači i ne baš uvek najpotrebniji vremeplov unazad koji neretko uključuje ponovno proživljavanje „puberteta“ svojih i njihovih tridesetih na primer. Ali i to je život koji se zaista živi. To je prilika da ono ogromno dobro koje ti je pružio neko iskusniji sada ti dalje podariš nekom drugom. A onima iskusnijima pružiš svu svežinu misli ovih drugih. I svi dobijaju, rastu, razvijaju se i horizontalno i vertikalno. Žive punije, žive kompleksnije, žive dublje živote u kojima godine ne znače ništa. Meri se samo svežina duha. Čovek koji se oslobodi predrasuda prema godinama, bilo kojim, jednak je onome koji se oslobodio teških predrasuda poput rasističkih na primer. Jednako je velik napredak, jednako je uzvišeno. Jednako se progleda. Kada ti se to desi ranije, to znači da si ranije počeo da živiš široko, životom zdravog duha večne mladosti. To je toliko mnogo da je nemoguće definisati. A lepo. Lepo kao sam život.

Kad samo počnem u glavi da odmotavam razna mesta na kojima sam bio i upoznavao divne različite ljude sa svojim punim i posebnim životnim pričama, kad samo pomislim šta me sve još čeka i ko zna koga ću još sve da upoznam, telom mi prostruji energija sve te bogate prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zajedno. A odavno sam već bogat. Kao Krez!

Sad mi kroz glavu još jednom prođe slika iz onog bezvremenog zimskog raja moje babe gde do kasno u noć zajedno sedi nekoliko generacija iz komšiluka, smeje se najjače, iz grudi i stomaka da se kuća trese, sve dok neko ne kaže: „Hiiiii koliko je sati!!!“  A onda se sedi još jedno dva i po sata...

DVANAESTI DAN

Tajni sastojak uspeha

Živeo sam život kao i većina ljudi. Sastojao se od podjednakih količina sastojaka koji po uobičajenom receptu idu u kolač zvani ŽIVOT. Jedna količina sreće pa onda približno jednako tuge, valjda da ni slan ni sladak ukus ne prevagne. Dobar recept ne sme da bude presladak ako je kolač, ni preslan ako je glavno jelo. Po tom receptu je nekako vrlo približno skrojen život čoveka, rekao bih najčešće. Navikao sam se. Smatrao sam da je to prirodno. Usvojio sam nesvesno kao istinu da je, takođe, prirodno da veći deo života osećam nezadovoljstvo onim što radim, ponekad samo srećom, sa kim radim i koliko zarađujem. Jedino sam bio svestan da u svemu dajem iskreni maksimum tog trenutka, ali je to bila slaba satisfakcija. Uobičajeno je bilo da na pitanje: „Kako si?“ – većina oko mene odgovori: „Jao ne pitaj!“ To je atmosfera koja lako zavede da je i jedina opcija.

Roditelji su me posmatrali u višedecenijskom nezadovoljstvu pokušavajući da dopru do mene, ali su uspevali samo kratkoročno. Nekako sam brzo i lako zaboravljao reči koje su davno mogle da mi olakšaju, a potom  promene život u daleko boljem pravcu kojeg tada nisam bio svestan ni da postoji.

Naizmenično sam ili zajedno razgovarao sa ocem i majkom. Ulagali su ogromnu energiju da dopru do mene, da mi pomognu da promenim sve svoje loše obrasce razmišljanja nastale kao posledica dugotrajnog nezadovoljstva. Išlo je sporo. Išlo je teško. Jedan korak napred dva nazad. Sve do pre neku godinu. A onda, kao da me je neko probudio iz dugogodišnjeg sna, odjednom, postao sam svestan njihovih reči i krenuo da ih primenjujem u svakodnevnom životu. I rodio se ponovo. Doslovno.

Počeo sam da doživljavam svet oko sebe, da osećam mirise i ukuse snažnije, da vidim boje, da čujem zvuke prirode čak i kroz gradsku vrevu, da radim zanimljivije i bolje poslove, da upoznajem nove ljude i gradim prjateljstva u kojima su sve strane iskreno zadovoljne i srećne. A šta je to što je tako i toliko  preokrenulo moj život?

Dok sam bio tinejdžer, kao i svi, voleo sam dugo da spavam, da se tokom radne nedelje, mada mi je skrenuta pažnja da je važno da se dobro odmorim, nekako ipak zadržim sa društvom iz škole. Izašao bih da se vidim sa njima samo na sat, dva, ali mi je prečesto uspevalo da popodnevna vožnja biciklima po šumama kraj reke i jezera postane sedeljka do dugo u noć kod nekog od nas. Jutra su bila sve samo ne puna poleta. Vikend sam dočekivao ošamućen a otac me je budio, po mom proračunu prerano, oko devet ili deset jutarnjih sati. Koristio se proverenom tehnikom otvaranja žaluzina tako da sunce nemilosrdno doslovce udari na uzglavlje kreveta, onako da je nemoguće bilo gde sakriti oči: „Hajde, vidi kako je divan dan, razigraj srce na posao (učenje)!“ Kakvo srce, kakav dan, kakav posao!? Hoću da spavam, ceo dan, samo da se naspavam. Ta „divna“ rečenica ostala mi je zauvek a da je nisam do kraja ni razumeo, a ni voleo kao simbol srednjoškolske „prisile“. U kasnijim razgovorima u mojim dvadesetim i tridesetim godinama, roditelji su pokušali da mi objasne šta je to što je najvažnije za uspešnost u svemu, što se nalazilo i u pomenutoj rečenici...

Slušao sam a da nisam čuo. Sve do „buđenja“ krajem svojih tridesetih. Shvatio sam koji sastojak nedostaje i šta je značio sledeći savet: „Sve što radiš u životu biće dobro i uspešno jedino ako to ispuniš ljubavlju. Bez toga, život je veliki teret. Ako je nesporazum među ljudima koji se vole, ma u kom oni odnosu bili, ljubav je jedino rešenje. Ako je potrebno sa nekim da se razgovara, da se napravi bilo kakav dogovor, da se položi ispit na primer ili dogovori posao, ljubav je jedino rešenje. U svim životnim situacijama, pre nego izgovorš  bilo šta bilo kome ili započneš bilo kakav posao, važno je da za trenutak zastaneš, smiriš se, zatvoriš oči i ispuniš sebe osećajem najčistije i najiskrenije ljubavi, da njime ispuniš u mislima sagovornika sa kojim ti tek predstoji razgovor i da prostor u kojem ćete se nalaziti mentalno ispuniš svetlošću čiste ljubavi. Svaki posao koji kreneš, od najjednostavnijeg kućnog rituala do najvećih profesionalnih izazova, takođe. Da svaki nesporazum sa voljenom osobom, prijateljem ili kolegom rešavaš jednako tako. I da svaki lep trenutak u životu pojačaš i „zapečatiš“ time što ćeš pre nego što progovoriš, uvek duboko biti svestan ljubavi koju nosiš u sebi.“

Nakon osvešćivanja ovih reči, moj život više nije nikada nije bio isti. Postao je potpuno nov. Sve što radim i sve što govorim činim u toj vibraciji. I iskreno srećan posmatram kako od ljudi i života zauzvrat dobijam ono najbolje. Govoreći ljudima kako da na primer porodični konflikt reše tako što će svaki put pre nego što uđu u svoj dom sebe da ispune ljubavlju, gledam kako ozdravljuju porodični odnosi poremećeni naizgled nerešivim konfliktima. Poremećeni odnosi na poslu se sređuju. Dugogodišnji tereti napuštaju umorne duše. Kako to funkcioniše?

Zamislite da ste mnogo ljuti na nekog, bilo da je partner, roditelj, prijatelj ili kolega (u načinu na koji blokira ukupno kvalitetno funkcionisanje, strah ide ruku pod ruku sa ljutnjom i ovde je jednak put oslobađanja od njega, strah od neuspeha na primer). Svaki dan vi se srećete sa tom osobom, prirodno jer delite velik deo života usled različitih okolnosti koje vas primoravaju ili jednostavno stavljaju u situaciju da budete zajedno. Idete prema mestu gde je osoba sa kojom imate nesporazum ili konflikt i razmišljate kako vas gotovo hvata mučnina što ćete se sad sresti, kako bi joj najradije svašta rekli, kako ne možete da je podnesete ili gledate (a morate)... U vama raste temperatura stresa koja će za koji treutak moći da izađe jedino putem vašeg glasa. Kada se konačno nađete u prostoriji sa osobom koja je simbol vašeg stresa, kada progovorite, šta će ona čuti u vašem glasu? Ma šta govorili, čuće zvuk velikog nezadovoljstva kao posledicu nagomilanog besa koji ste sami u sebe skladištil. I, šta se potom dešava? Druga strana se povlači u sebe, na drugu stranu daleko od mogućnosti dobrog rešenja, razumevanja i pomirenja...

Zamislite da ste došli na razgovor za novi posao. Odličan posao, neverovatno visoka plata a vaše kvalifikacije idealne. Ali, vama je zavladao strah od komisije koja će voditi intervju za radno mesto koje želite. Rezultat je sledeći: zbog straha je nastala blokada i imali ste utisak da iz vas govori smušeno dete a ne profesionalac dorastao novom poslu. Komisija stiče identičan utisak, posmatra vas  hladno i nezainteresovano i vi naravno ne dobijate posao koji ste želeli. I tako iznova i iznova. A nikom oko vas nije jasno šta je tim ljudima koji odlučuju da vas ne zaposle, koji ne primećuju kakva ste vi sjajna osoba i velik stručnjak. Jednostavno, oni to nisu imali prilike da vide jer sa druge strane za to nisu dobili nikakav podsticaj, inspiraciju.

Kada pre razgovora sa partnerom na primer, ispunite ljubavlju sebe, njega i prostor u kome ćete zajedno boraviti, on će to čuti jer zvuk glasa nosi zapise naših misli, namera i količine ljubavi preciznije od najsavršenijeg kompjutera na svetu. Upamtite to molim vas. Jer tako vaš  život postaje drugačiji. Mnogo drugačiji jer vas neko čuje i to čuje ono najbolje u vama. Ljubav koju nosite u sebi. I želi da vas sasluša pažljivo i do kraja... Želi sa vama da reši konflikt, želi sa vama dalje kroz život, da radi sa vama, da vam da odličan posao, želi dobar zajednički život, prosperiteran, miran, srećan, pun uzajamnog razumevanja. Iz jednog jedinog jednostavnog razloga, napokon vas čuje. Čuje ono najvrednije u vama. Čuje vašu najbolju nameru punu  ljubavi.

Danas gledam svoj život zahvalan roditeljima, gledam živote svojih prijatelja, poznanika, ljudi koji zatraže pomoć, kako ozdravljuju. Kako progovaraju deca i roditelji koji godinama nisu razgovarali, kako se mnogo lakše rešavaju naizgled nerešive bračne krize, kako se daleko lakše radi i uspeva u poslu, kako se živi jedan mnogo, mnogo bolji život.

„POSTOJI SAMO SAD! „Što je bilo, bilo je, neka tamo i ostane. Odlučite. Odlučite da više nećete živeti kao što ste živeli. Odlučite da je ljubav koju nosite u sebi važnija, veća i snažnija od svakog drugog osećanja i gde god da pođete držite je budnu u sebi kako bi je uvek, ali uvek mogli pružiti SVAKOM biću koje ćete sresti u životu.

Setite se samo razigranog psa lutalice koji vas u šetnji prati kilometrima samo zato što ste mu se obratili iskrenim toplim glasom. Ako niste sigurni gde je ta vaša čista vibracija, eto tu je. I u milionima momenata koji dolaze. Da li ćete užvati u životu ili ćete mnogo toga propustiti zavisi od vas, od vaše odluke šta ćete izabrati kao atmosferu u kojoj ćete živeti i iz koje ćete rešavati zadatke koje vam život donosi. Posebno one teške. Nazvaću to svesnim smanjivanjem loše provedenog životnog vremena u korist srećnog i kvalitetnog, „punim plućima“ provedenog i proživljenog vremena.

Velika je verovatnoća da ćete sa nekim razgovarati nakon čitanja ovog teksta, nekim od ukućana bilo kojim povodom, ili možda imate dogovor za viđanje na popodnevnoj kafi. Počnite već sad. Setite se i primenite. Novi sjaj na licima vaših sagovornika, osećaj zadovoljstva što su sa vama, vrlo brzo ćete znati koliko ste uspeli, jer je „merenje rezultata“ tako jednostavno. Samo počnite. Sad, kad malo bolje razmislim, ne poznajem nikoga ko je počeo pa odlučio da odustane. Nikoga.

JEDANAESTI DAN

Vrednost venčanog lista

Jednom je jedna legendarna pop diva rekla: „Brak je jedan ozbiljan i velik posao. Ako vam kažem da je moj suprug za nekoliko decenija braka jednom platio račun za struju i jednom kupio hleb, sve će vam biti jasno.“ Sve ono što vredi za prijateljstvo ovde bi trebalo „pojačati“ poverenjem, voljom, strpljenjem, tolerancijom, željom i ljubavlju. Jer prijatelj, pored ostalog, ode svojoj kući, svojoj porodici... Te „pauze“ u braku ne postoje. Resetovanje utisaka i emocija koje se razvijaju kao posledica najrazličizijih životnih situacija, odvija se u hodu paralelno sa obavezama oko dece, radnim obavezama i kućnim poslovima, odnosima sa roditeljima, prijateljima, komšijama... I niko ne čeka. Nigde pauze. U svemu tome i najmanje partnerovo „iskakanje“ iz očekivanog ponašanja ima mnogo veći format i težinu nego da to čini bilo ko drugi. Jer – „Ti si tu pored mene, znaš kako dišem i otkud ti ideja da tako nešto uradiš (pitaš, izgovoriš...), to je nedopustivo, neoprostivo (ili umara do isrpljenosti koliko se ponavlja)!“

Kao i u prijateljstvu jedino razgovorom možemo očekivati da se odnos razvija u dobrom pravcu. Ćutanje, ne nikako... I brak se takođe režira. Ako se čeka da život sam donese posebne trenutke, onda, srećan put u sivilo monotonije.

Ono čuveno pitanje: „Ko je za kaficu?“ ovde se gubi jer se ne pita nego se skuva i posluži. Dobar brak je veliki obostrani trud, koji počiva na želji da nam u njemu bude što lepše i što bolje. I zbog toga se razmišlja, režira na koji sve način našeg partnera kroz svakodnevni život možemo učiniti bolje raspoloženim, zadovoljnijim, srećnijim. Od kafe i kolača, preko omiljene muzike, šetnje, zajedničke posete prijateljima do zajedničkog planiranja, unapređenja kvaliteta života... Od malih, srećnih trenutaka nastaje jedan velik dobar život. Tako razmišljati o partneru, planirati, biti kreativan, jednako je voleti. I više od toga.

Ima mnogo segmenata koji brak čine kvalitetnijim i o kojima je moguće dugo i vrlo detaljno razgovarati. Ipak, jedan me je posebno okupirao poslednjih godina. Pitanje bračnih i vanbračnih zajednica. Onih „registrovanih“ i onih „neregistrovanih“. Sa venčanim listom i bez venčanog lista.

Iako je to bilo pre više od deset godina, venčani list naše bliske prijateljice bio je baš posebno zanimljivo dizajniran i spakovan, sećam se dobro jer nam ga je pokazala odmah posle venčanja. Pokazala ga je i svojoj tetki koja je sedela tik do mene, a koja je došla, naravno, da mladom paru poželi sve najbolje, istina ne baš na uobičajen način. „To vam ništa ne vredi, taj papir....“ I  oni su  je naravno shvatili na svoj najbolji način. I ja, valjda. Bez ljubavi, razumevanja, uvažavanja, to je zaista samo parče hartije. Ipak, posmatrajući parove proteklih godina, shvatio sam da su tetkine reči ipak samo tetkine. U stvarnosti nije bilo tako. Istina taj obrazac razmišljanja je veoma opšte mesto, raširen u društvu kao nasleđeno mudro predanje iz prošlosti. I tamo je najbolje i da ostane. Zašto?

Nevenčani parovi, kao da ih je uhvatila epidemija, počeli su sve češće da se odlučuju da tako ostane, da se ne venčavaju. Jer „Šta nam znači taj papir. Ništa.“ Imali su i imaju čitave spiskove argumenata koji idu u prilog tome, sve sa završnim objašnjenjem da to nije nikakva potvrda ljubavi. Ako se volimo, volimo se. Da. Bilo bi to savršeno da su oboje iskreno srećni u tom aranžmanu zvanom, ne baš najsrećnije, vanbračna zajednica. Ali nisu. Žene češće i poneki muškarac, istina retko.

Žena pristaje da se uda za Petra Pana. Nema veze što ne odrasta. Nema veze što je neodgovoran. Nema veze što ne zna šta želi. Nema veze što ima malo sluha za njene želje. Na sve to pristaje, često iz velikih razloga poput stepena „slatkosti“ lica, zavodljivosti i drugih za zajednički život više nego „dragocenih“ osobina. A pre svega, IZ VELIKE LJUBAVI. Toliko velike, da muti pogled na zajednički život. Žena je pristala, nije želela nego je pristala. Muškarci koju tu razliku ne vide, isključivo jer im tako odgovara, češće nego žene podržavaju opciju nevenčavanja. Čak nekako umeju da objasne taj osećaj slobode koji su sačuvali. Nekako. Strah od osećaja gubljenja fizičke slobode (ko zna kakve me možda šanse očekuju u životu...), strah od nevidljivih stega projektuje se na parče papira zvanog venčani list. I raste do formata čudovišta. A od čudovišta se beži glavom bez obzira. Beži se toliko da se zaboravlja na partnera. A partner ćuti...

Šta to mnogi muškarci i manji broj žena ne znaju? Ne znaju da je osećaj slobode u kvalitetnom odnosu uvećan nekoliko puta u odnosu na vreme pre braka. Sloboda se meri stanjem uma, a ne brojem različitih postelja. Sama spoznaja toga kapija je novog kvalitetnijeg života. Vi koji ste u braku i prilično ste zadovoljni, pitanje za vas: Koliko je trenutaka, situacija, godina koje nikada ne bi ste menjali za period pre braka, period raznih sloboda? Da. Malo ili ni malo. To su najčešći odgovori.

Žene prve progovore. Od početnog entuzijazma, razumevanja i prihvatanja ideje do tihe tuge ne prolazi baš mnogo vremena. A onda se povere najboljoj prijateljici da se osećaju kao da stoje na vetrovitoj raskrsnici same i nesigurne. Čak i ako su već postale majke. Neke od njih tako provedu život, sa osmehom na licu da „njega“ ne bi „nepotrebno“ nervirale.

Da li ste nekada videli ženu koja je dočekala da se njen muž konačno odluči da odu da se venčaju? Ta žena nema nikakvih sličnosti sa nevestom koja je pred oltar izašla na početku braka.  Na venčanju je pod tolikim stresom od uzbuđenja da ili nije u stanju da govori ili isplače slapove Nijagare... Eksplozija nagomilanih emocija ne bira baš uvek najlogičniji put kako će da se ispolji. A sve to govori samo jedno. I uvek je tako, čak i ako je to najstabilnija ličnost među vašim prijateljicama. Muškarac u istoj situaciji najviše ima zamagljene oči na nekoliko sekundi. I to ako je on taj koji je čekao ženu da se odluči na taj „ritual“. Bilo ko da je u pitanju od partnera, lepo bi bilo da razmisli o potrebama onog drugog. I o papiru. Jer čovek koji je odlučio, koji je siguran u svoju ljubav i koji stoji iza svoje odluke celim svojim bićem neće zanemariti želje svog partnera. Venčaće se i samo zbog toga jer je to njoj/njemu veoma važno. I ako je to i jedini razlog, dovoljan je. Time, brigom o potrebama i željama partnera, pokazuje se ljubav više nego bilo čime drugim na početku zajedničkog života. Osećaj sigurnosti koji pružate drugome, dublje je u temelju od osećaja ogromne sreće. Upamtite to. Iz te zone ljubav ima daleko veće i snažnije značenje. Papir sam po sebi zaista ne predstavlja ništa ali ono što možete da pružite voljenoj osobi rečenicom: „Hajde da se venčamo!“ ničim se ne može izmeriti.  A to je tetka nekad znala ali je sigurno zaboravila.

DESETI DAN

Prijateljstvo

....“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav…  A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…“

Mehmed Meša Selimović

Prijatelj po meri. Veseo, srećan. Zamišljen, tužan. Ume da sluša, ne ume da sluša. Upada u reč, zna kada nešto da kaže. Uredan, neuredan. Pažljiv, nepažljiv. Pamti važne datume, ne seća se ni sopstvenih. Požrtvovan, uvek korak ispred, egoista, možda mali ali egoista. Ume da kaže nešto da nam suze krenu od jakih plemenitih emocija, ume da bude kao slon u porcelasnkoj radnji i da nesvesno „ujede“ za dušu.

Celog života nosimo ideju o savršenom prijatelju. Maštamo o tome kako bi bilo divno da naš prijatelj, onaj svakodnevni, najbolji i najvažniji ima više kvaliteta nego što ima, ili  nema bar poneku od osobina koje nas nerviraju, povređuju i čine tužnim. Ima dana kada se pitamo da li je sa nama sve u redu. Kada izanaliziramo prijatelje oko sebe i shvatimo da smo okruženi vojskom nedovršenih i nesavršenih ljudi koji su nas bar po tri puta u proseku snažno povredili.  Kada saberemo sve nepromišljene izjave, neodgovornosti i sebičnosti, prirodno je da se zapitamo kakav je to životni bilans našeg socijalnog života. Ako sam ja tolerantan, mogu da razumem, mogu da istrpim ili prećutim očiglednu grešku koja boli, šta je to sa drugom stranom, šta je to sa njima? Ako se ja ponekad ponašam kao da nisam primetio ogromnu grešku u koracima prijateljstva, ako razumem sve do u beskonačnost, ako praštam preko svih granica, zašto na sve to ne dobijam adekvatnu reakciju sa one druge strane, od mog prijatelja? Sva ova pitanja spadaju u najčešći obrazac samokinjenja koje vekovima u brojnim varijetetima mi ljudi postavljamo sebi, grešeći tako iz godine u godinu naših života. Dobro je razmisliti i dobro je zapitati se kako bi činili najbolje moguće u sadašnjem i u vremenu koje dolazi. Ipak, od toga je jača istina da nas previše takvog preispitivanja čini loše raspoloženim i stavlja u zamku prejakih, pogrešnih procena zbog kojih ponekad udaljavamo kvalitetne ljude od sebe na najpogrešniji mogući način, i po sebe i po njih.

Zaustavite se u tome na trenutak. Svaki vaš prijatelj je takav kakav je. Postoje šanse da će ga životna iskustva ili ponekad vaše dobronamerne reči promeniti. Ipak, istina je u tome da će najveći broj celoga života ostati takav kakav jeste i da će ih najkarakterističnije osobine pratiti celog života. I njih i vas, ukoliko se odlučite da to prihvatite. Ponekad će neke slabosti biti uspavane možda i deceniju nateravši vas da poverujete da su nestale ali će u kritičnom trenutku iskočiti. I? Šta ćete onda?

Jednostavno, prestanite da želite da menjate ljude i da očekujete. Upoznajte, razumite i prihvatite. Trenutak kada iskreno i otvoreno počnete da živite sa svim manama vašeg prijatelja, počinje zlatno doba vašeg prijateljstva ma u kakvim se kasnije komplikovanim i teškim životnim situacijama zajedno našli. Sad bi se ovde ovaj DESETI DAN mogao i završiti da nije moje supruge koja u mom životu ima zadatak da me povremeno dobro prodrma i probudi iz sfere lebdenja u kojoj u većini vremena živim i stvaram. Ona sve ovo lepo sasluša i kaže mi jednu jedinu rečenicu pa ode svojim poslom ostavljajući me zamišljenog.

“Ja u prijateljstvu mnogo pružam ali mnogo i očekujem!“ I tačka. Nema ona mnogo vremena da sad tu sa mnom raspravlja. Njen je dan isplaniran i gotovo. 99% nas tako misli ali se gotovo niko ne usuđuje da to izgovori. Ako je tako, gde je onda istina?

Istina je u sredini, u tome da je onda dobro činiti sledeće: razgovarati, razgovarati i razgovarati. Niko ne zna šta onaj drugi želi, očekuje ili šta bi voleo ako mu se ne kaže. Ipak i ovde postoji jedna začkoljica. Žene umeju dugo da ćute, da nagomilavaju problem u sebi uvećavajući ga do besmisla sve očekujući da prijateljica to primeti i shvati gde je problem. Uglavnom, to nikad ne dočeka. Muškarci opet ne žele da razgovaraju o takvim problemima koji uključuju emocije, jer to je „ženska osobina“ a posebno ne sa muškim prijateljem. U proseku svi ćute postojano kao skulpture, svi pate zbog toga a velik broj upropasti prijateljstvo kada tenzija nezadovoljstva eksplodira do te mere da se više niko u tome ne snalazi. Meša Selimović piše da je prijateljstvo kao ljubav. Dodao bih, sa elementima bračnog odnosa.

Razgovarajte. Recite svoje zapažanja, dobronamerna usmeravanja i očekivanja. Ne čekajte „specijalne “ trenutke u kojima ćete prijatelju reći koliko vam je važan. U svakom trenutku u kojem osetite lepotu zajedničkog života u savršenom prijateljstvu, zahvalnost što imate takvu osobu za prijatelja, nalazi se pravi, jedinstveni  trenutak da se ovo glasno izgovori osobi koja to zaslužuje. Tako se gradi, tako se učvršćuje, tako se proširuje zona zajedničke sreće u prijateljstvu. I opet, nije na odmet ponoviti, pojednostavljujte stvari, ne čekajte, budite vi inicijatori, režiseri vašeg dobrog prijateljstva. Nije svima dato da budu do kraja svesni svojih loših postupaka. Nemaju svi jednaku snagu da pokrenu stvari u boljem pravcu, da razumeju drugog na pravi način. Mnogi veruju da je dovoljno da ćute i čine. Ne žive svi jednako dobre živote u uslovima koji im dozvoljavaju da se brinu i razmišljaju dovoljno i o svojim prijateljima.

Sa druge strane, ako ste sad ovde, vi ste ti koji ste u prednosti i koji nosite odgovornost za vaša prijateljstva. Svesnost da negde nešto možete naučiti kako bi poboljšali sopstveni život čini vas vođama više od drugih. Ako znaš nešto u šta veruješ da je dobro, podeli to sa drugima. Ako znaš gde ti se prijatelj sapleo, pomozi mu da iz toga izađe. Ako znaš gde je problem koji izaziva udaljavanje od osobe koju godinama toliko voliš, progovaraj, razgovaraj, tražite zajedno rešenje. Ne uspevaju samo oni koji odustaju. Dok budete razgovarali, govorili i činili, radite to sa ljubavlju, u ljubavi i kroz ljubav. Ne postoji živo biće na Zemlji koje to ne oseća. I ne postoji zastoj koji se ljubavlju ne može pokrenuti i isceliti. Znam to, oduvek, a verujem zauvek.

Posvećeno Marku Bognaru (1984-2012) Prijatelju koji je to znao da bude bolje i više od većine ljudi

SREĆNA NOVA 2013.

DEVETI DAN

Pronalaženje prave ljubavi

Koliko ljudi poznajete koji su u potrazi za pravom ljubavi, svojom idealnom polovinom, osobom sa kojom žele da provedu život? Ili ste i vi ti koji još uvek nisu pronašli svoju pravu ljubav? Koliko ljudi zaista nešto čini da ostvari svoju želju? Koji broj njih veruje da će se to ostvariti? Koliko njih počinje da sumnja da je brak baš toliko dobra stvar, nesvesni da je ta sumnja prvi od koraka u pravcu odustajanja? Koliko njih počinje da prihvata postojeću situaciju naglašavajući dobre strane jednine nakon što stalni izlasci postanu napor, kao što su udobnost, mir i tišina doma koji je „samo moj“ , odsustvo potrebe za prilagođavanjem...

Jednom me je otac početkom mojih tridesetih godina pitao šta planiram, šta tačno želim da radim, čime da se bavim, u kom  pravcu ide moj život i ja sam mu dao odgovor ovako, onako, ni meni čini mi se nije bilo najjasnije. Ono što mi je tada rekao odredilo je kasnije mnoge važne momente u mom životu: “E pa čega nema u glavi (mislima), nema ni u životu“. Nekako me je ta rečenica pogodila. Bilo je to veoma delotvorno buđenje. Sve što sam kasnije želeo da ostvarim potrudio sam se da moja želja u mislima postane što preciznija, što jasnija. Postajao sam zadovoljan tek kada osetim da se misao o želji iskristalisala i tada bih je ostavio. Ovo „ostavio“ vezano je za iskustvo moje majke koja je pre oko deceniju posetila manastir u Srbiji u želji da razgovara i posavetuje se sa sada već pokojnim duhovnikom koji je za to vreme važio za veoma mudrog čoveka a koji je opet, za svakog ko mu se obratio, imao pravu reč koja čoveka usmerava ka rešenju. Čekajući sa prijateljicom, čula je razgovor monaha sa jednim mladićem koji je rekao da mu dve žene koje su došle iz istog razloga kao i on ne smetaju i mogu da prisustvuju njihovom razgovoru. Mladić je izneo svoju želju, rekao da dugo želi ali se ništa ne dešava, želja se ne ostvaruje i da je očajan zbog toga. Monah mu tada reče jednu jedinu rečenicu: “Idi zapali sveću, pomoli se za tu želju, idi kući i zaboravi je.“ Mladić je bio iznenađen, bilo je jasno da je očekivao daleko duži razgovor, složeniji savet i posebnu molitvu za njega koju bi monah izgovorio. Ipak, poslušao je, zahvalio se i otišao svojim putem.

Nakon što mi je majka to ispričala shvatio sam šta je to što je važno za ostvarenje želje. NE KINJITE SVOJU ŽELJU stalnim besomučnim ponavljanjem kombinovanim sa pitanjima sumnje da li će se ostvariti. Kada je poželite i utvrdite na vama najbliži način, ljubavlju, molitvom, meditacijom, bljeskom iskrene radosti iz dubine duše, ostavite je na miru, zaboravite je. To je kao da ste negde u bašti ostavili seme nekog voća i zaboravili gde je to mesto a okolnosti su, poput Sunca i kiše, učinile svoje. I  jednog dana, na vaše veliko iznenađenje, nikao je mladi izdanak koji je već sledeće godine doneo sočne plodove. Ostaviti želju da se sama razvija nije jednostavno ali to znači da ste uspeli najvažniju stvar: OSLOBODILI STE SE STRAHOVA I SUMNJI U OSTVARENJE VAŠE VELIKE ŽELJE! Samo tako želja ima prostor i slobodu da se razvije do svog ostvarenja. U protivnom, sumnjama i strahovima stalno presecate tok ostvarenja, time i samoostvarenja i to kao da se krećete dva koraka napred pa možda i tri nazad i tako nigde ne stižete. Imajte poverenja u dobro zabeleženu želju u vašoj mentalnoj biblioteci. Zato je veoma važno kako ste je pohranili na čuvanje, u miru, ljubavi i iskrenoj radosti što takva želja u vama živi. Kada bude potrebno, vi ćete precizno prepoznavati situacije u kojima je važno i pravo vreme da se aktivirate u pravcu ostvarenja ili jednostavno prepoznati da je to to. Kada ostavite vašu želju na miru, nastavite normalnim tokom vaš život uživajući u svakom trenutku koji vam dolazi. Znate dobro da život ima mnogo toga različitog lepog da vam pruži i da sreću ne čini samo jedno. Uživajte u svemu a verovatno kada se najmanje budete nadali, nićiće izdanak vaše želje a nije isključeno da to odmah bude drvo sa zrelim plodovima. Ovde govorimo o ljubavi ali princip jednako tako zahvata svaku drugu iskrenu i čistu želju. Dobar baštovan će vam reći da sve zavisi od toga kako ste sadili, kakvu ste pripremu napravili i koju ste vrstu semena izabrali.

Na jednom seminaru na temu duhovnog „preuređivanja“ i isceljenja delova duše kojima je to potrebno, pored mene su sedele dve mlade žene koje su i ranije prisustvovale seminaru istog predavača  sa željom da shvate gde greše u želji da pronađu prave osobe za sebe. Povele su i svoje prijateljice jer su im prenele da su bile prezadovoljne prethodnim predavanjem. Iako je seminar sad imao drugu temu, inspirativni predavač Ivan Bavčević naveo je gde je osnovna greška nekog ko traži pravu osobu za sebe. Većina traži nekoga ko će biti određenog izgleda, karaktera, obrazovanja, uspešnosti, ko može da pruži ljubav, nežnost...  A potrebno je stvari postaviti drugačije: Tražim nekog kome ja želim nešto da pružim, da pružim sebe, svoju ljubav, nežnost...  Odsustvo i najmanje doze egocentričnosti i česte nesvesne sebičnosti pomaže želji da se ostvari. Kasnije na pauzi slušao sam priču žene koja je ranije poslušala predavača. Zvučala je nekako kao sad ja koji govorim vama. Velika želja u glasu da prijateljice shvate kolika je istina, snaga i delotvornost u onome što su upravo čule.

U muzičkoj školi u mojoj rodnoj Bačkoj Palanci na časovima solfeđa, imali smo nastavnicu Dušanku Kostelac, jednog zaista posebnog pedagoga, koja nam je između ostalog na klaviru svirala određene akorde i tražila da po sluhu pogodimo koji je to akord. Neko je bio uspešniji neko manje uspešan ali ono što pamtim je da nam je rekla: „Prvo što pomislite to je to, to je tačno, vidite da sva kasnija kolebanja ispadnu greška.“ Sedeći za pijaninom u našoj osunčanoj učionici, nastavnica solfeđa, ne sluteći koliko će to na nekog možda delovati, rekla nam je rečenicu koju sam ja upamtio i poput dubokog otiska poneo sa sobom u život zauvek.

Ne kolebajte se. Odlučite se, nije za to potrebno mnogo hrabrosti. Presecite voz besmislenih pitanja koja proizvodi sumnja. Odlučite šta tačno želite. Definišite tu sliku do poslednjeg detalja. Jednom ćete biti jako zadovoljni i uživaćete u dobrim posledicama toga što ste nekada bili precizni u definisanju sopstvenih želja.

Najjednostavnije je po pravilu, od kako je čoveka, najdelotvornije. Najjednostavniji principi koji usmeravaju delovanje ka bilo kojem uspešnom ostvarenju imaju najveću snagu. Srešćete se, verujem više puta u životu, u sopstvenom ili tuđem iskustvu sa ovom istinom. Molim vas, upamtite to.

Kristalno jasna i čista slika želje, ostavljanje želje u ljubavi i radosti da spokojno miruje u nama i to do stadijuma zaboravljanja  i nesebično postavljen cilj, traženje osobe kojoj ćemo pružiti svu svoju ljubav i svoj najbolji deo sebe jesu ono vaše najjednostavnije koje već ovog trenutka može mnogo da učini za vas. Koliko će biti uspešno, znate od koga i od čega zavisi.