DESETI DAN

Prijateljstvo

....“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav…  A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…“

Mehmed Meša Selimović

Prijatelj po meri. Veseo, srećan. Zamišljen, tužan. Ume da sluša, ne ume da sluša. Upada u reč, zna kada nešto da kaže. Uredan, neuredan. Pažljiv, nepažljiv. Pamti važne datume, ne seća se ni sopstvenih. Požrtvovan, uvek korak ispred, egoista, možda mali ali egoista. Ume da kaže nešto da nam suze krenu od jakih plemenitih emocija, ume da bude kao slon u porcelasnkoj radnji i da nesvesno „ujede“ za dušu.

Celog života nosimo ideju o savršenom prijatelju. Maštamo o tome kako bi bilo divno da naš prijatelj, onaj svakodnevni, najbolji i najvažniji ima više kvaliteta nego što ima, ili  nema bar poneku od osobina koje nas nerviraju, povređuju i čine tužnim. Ima dana kada se pitamo da li je sa nama sve u redu. Kada izanaliziramo prijatelje oko sebe i shvatimo da smo okruženi vojskom nedovršenih i nesavršenih ljudi koji su nas bar po tri puta u proseku snažno povredili.  Kada saberemo sve nepromišljene izjave, neodgovornosti i sebičnosti, prirodno je da se zapitamo kakav je to životni bilans našeg socijalnog života. Ako sam ja tolerantan, mogu da razumem, mogu da istrpim ili prećutim očiglednu grešku koja boli, šta je to sa drugom stranom, šta je to sa njima? Ako se ja ponekad ponašam kao da nisam primetio ogromnu grešku u koracima prijateljstva, ako razumem sve do u beskonačnost, ako praštam preko svih granica, zašto na sve to ne dobijam adekvatnu reakciju sa one druge strane, od mog prijatelja? Sva ova pitanja spadaju u najčešći obrazac samokinjenja koje vekovima u brojnim varijetetima mi ljudi postavljamo sebi, grešeći tako iz godine u godinu naših života. Dobro je razmisliti i dobro je zapitati se kako bi činili najbolje moguće u sadašnjem i u vremenu koje dolazi. Ipak, od toga je jača istina da nas previše takvog preispitivanja čini loše raspoloženim i stavlja u zamku prejakih, pogrešnih procena zbog kojih ponekad udaljavamo kvalitetne ljude od sebe na najpogrešniji mogući način, i po sebe i po njih.

Zaustavite se u tome na trenutak. Svaki vaš prijatelj je takav kakav je. Postoje šanse da će ga životna iskustva ili ponekad vaše dobronamerne reči promeniti. Ipak, istina je u tome da će najveći broj celoga života ostati takav kakav jeste i da će ih najkarakterističnije osobine pratiti celog života. I njih i vas, ukoliko se odlučite da to prihvatite. Ponekad će neke slabosti biti uspavane možda i deceniju nateravši vas da poverujete da su nestale ali će u kritičnom trenutku iskočiti. I? Šta ćete onda?

Jednostavno, prestanite da želite da menjate ljude i da očekujete. Upoznajte, razumite i prihvatite. Trenutak kada iskreno i otvoreno počnete da živite sa svim manama vašeg prijatelja, počinje zlatno doba vašeg prijateljstva ma u kakvim se kasnije komplikovanim i teškim životnim situacijama zajedno našli. Sad bi se ovde ovaj DESETI DAN mogao i završiti da nije moje supruge koja u mom životu ima zadatak da me povremeno dobro prodrma i probudi iz sfere lebdenja u kojoj u većini vremena živim i stvaram. Ona sve ovo lepo sasluša i kaže mi jednu jedinu rečenicu pa ode svojim poslom ostavljajući me zamišljenog.

“Ja u prijateljstvu mnogo pružam ali mnogo i očekujem!“ I tačka. Nema ona mnogo vremena da sad tu sa mnom raspravlja. Njen je dan isplaniran i gotovo. 99% nas tako misli ali se gotovo niko ne usuđuje da to izgovori. Ako je tako, gde je onda istina?

Istina je u sredini, u tome da je onda dobro činiti sledeće: razgovarati, razgovarati i razgovarati. Niko ne zna šta onaj drugi želi, očekuje ili šta bi voleo ako mu se ne kaže. Ipak i ovde postoji jedna začkoljica. Žene umeju dugo da ćute, da nagomilavaju problem u sebi uvećavajući ga do besmisla sve očekujući da prijateljica to primeti i shvati gde je problem. Uglavnom, to nikad ne dočeka. Muškarci opet ne žele da razgovaraju o takvim problemima koji uključuju emocije, jer to je „ženska osobina“ a posebno ne sa muškim prijateljem. U proseku svi ćute postojano kao skulpture, svi pate zbog toga a velik broj upropasti prijateljstvo kada tenzija nezadovoljstva eksplodira do te mere da se više niko u tome ne snalazi. Meša Selimović piše da je prijateljstvo kao ljubav. Dodao bih, sa elementima bračnog odnosa.

Razgovarajte. Recite svoje zapažanja, dobronamerna usmeravanja i očekivanja. Ne čekajte „specijalne “ trenutke u kojima ćete prijatelju reći koliko vam je važan. U svakom trenutku u kojem osetite lepotu zajedničkog života u savršenom prijateljstvu, zahvalnost što imate takvu osobu za prijatelja, nalazi se pravi, jedinstveni  trenutak da se ovo glasno izgovori osobi koja to zaslužuje. Tako se gradi, tako se učvršćuje, tako se proširuje zona zajedničke sreće u prijateljstvu. I opet, nije na odmet ponoviti, pojednostavljujte stvari, ne čekajte, budite vi inicijatori, režiseri vašeg dobrog prijateljstva. Nije svima dato da budu do kraja svesni svojih loših postupaka. Nemaju svi jednaku snagu da pokrenu stvari u boljem pravcu, da razumeju drugog na pravi način. Mnogi veruju da je dovoljno da ćute i čine. Ne žive svi jednako dobre živote u uslovima koji im dozvoljavaju da se brinu i razmišljaju dovoljno i o svojim prijateljima.

Sa druge strane, ako ste sad ovde, vi ste ti koji ste u prednosti i koji nosite odgovornost za vaša prijateljstva. Svesnost da negde nešto možete naučiti kako bi poboljšali sopstveni život čini vas vođama više od drugih. Ako znaš nešto u šta veruješ da je dobro, podeli to sa drugima. Ako znaš gde ti se prijatelj sapleo, pomozi mu da iz toga izađe. Ako znaš gde je problem koji izaziva udaljavanje od osobe koju godinama toliko voliš, progovaraj, razgovaraj, tražite zajedno rešenje. Ne uspevaju samo oni koji odustaju. Dok budete razgovarali, govorili i činili, radite to sa ljubavlju, u ljubavi i kroz ljubav. Ne postoji živo biće na Zemlji koje to ne oseća. I ne postoji zastoj koji se ljubavlju ne može pokrenuti i isceliti. Znam to, oduvek, a verujem zauvek.

Posvećeno Marku Bognaru (1984-2012) Prijatelju koji je to znao da bude bolje i više od većine ljudi