JEDANAESTI DAN

Vrednost venčanog lista

Jednom je jedna legendarna pop diva rekla: „Brak je jedan ozbiljan i velik posao. Ako vam kažem da je moj suprug za nekoliko decenija braka jednom platio račun za struju i jednom kupio hleb, sve će vam biti jasno.“ Sve ono što vredi za prijateljstvo ovde bi trebalo „pojačati“ poverenjem, voljom, strpljenjem, tolerancijom, željom i ljubavlju. Jer prijatelj, pored ostalog, ode svojoj kući, svojoj porodici... Te „pauze“ u braku ne postoje. Resetovanje utisaka i emocija koje se razvijaju kao posledica najrazličizijih životnih situacija, odvija se u hodu paralelno sa obavezama oko dece, radnim obavezama i kućnim poslovima, odnosima sa roditeljima, prijateljima, komšijama... I niko ne čeka. Nigde pauze. U svemu tome i najmanje partnerovo „iskakanje“ iz očekivanog ponašanja ima mnogo veći format i težinu nego da to čini bilo ko drugi. Jer – „Ti si tu pored mene, znaš kako dišem i otkud ti ideja da tako nešto uradiš (pitaš, izgovoriš...), to je nedopustivo, neoprostivo (ili umara do isrpljenosti koliko se ponavlja)!“

Kao i u prijateljstvu jedino razgovorom možemo očekivati da se odnos razvija u dobrom pravcu. Ćutanje, ne nikako... I brak se takođe režira. Ako se čeka da život sam donese posebne trenutke, onda, srećan put u sivilo monotonije.

Ono čuveno pitanje: „Ko je za kaficu?“ ovde se gubi jer se ne pita nego se skuva i posluži. Dobar brak je veliki obostrani trud, koji počiva na želji da nam u njemu bude što lepše i što bolje. I zbog toga se razmišlja, režira na koji sve način našeg partnera kroz svakodnevni život možemo učiniti bolje raspoloženim, zadovoljnijim, srećnijim. Od kafe i kolača, preko omiljene muzike, šetnje, zajedničke posete prijateljima do zajedničkog planiranja, unapređenja kvaliteta života... Od malih, srećnih trenutaka nastaje jedan velik dobar život. Tako razmišljati o partneru, planirati, biti kreativan, jednako je voleti. I više od toga.

Ima mnogo segmenata koji brak čine kvalitetnijim i o kojima je moguće dugo i vrlo detaljno razgovarati. Ipak, jedan me je posebno okupirao poslednjih godina. Pitanje bračnih i vanbračnih zajednica. Onih „registrovanih“ i onih „neregistrovanih“. Sa venčanim listom i bez venčanog lista.

Iako je to bilo pre više od deset godina, venčani list naše bliske prijateljice bio je baš posebno zanimljivo dizajniran i spakovan, sećam se dobro jer nam ga je pokazala odmah posle venčanja. Pokazala ga je i svojoj tetki koja je sedela tik do mene, a koja je došla, naravno, da mladom paru poželi sve najbolje, istina ne baš na uobičajen način. „To vam ništa ne vredi, taj papir....“ I  oni su  je naravno shvatili na svoj najbolji način. I ja, valjda. Bez ljubavi, razumevanja, uvažavanja, to je zaista samo parče hartije. Ipak, posmatrajući parove proteklih godina, shvatio sam da su tetkine reči ipak samo tetkine. U stvarnosti nije bilo tako. Istina taj obrazac razmišljanja je veoma opšte mesto, raširen u društvu kao nasleđeno mudro predanje iz prošlosti. I tamo je najbolje i da ostane. Zašto?

Nevenčani parovi, kao da ih je uhvatila epidemija, počeli su sve češće da se odlučuju da tako ostane, da se ne venčavaju. Jer „Šta nam znači taj papir. Ništa.“ Imali su i imaju čitave spiskove argumenata koji idu u prilog tome, sve sa završnim objašnjenjem da to nije nikakva potvrda ljubavi. Ako se volimo, volimo se. Da. Bilo bi to savršeno da su oboje iskreno srećni u tom aranžmanu zvanom, ne baš najsrećnije, vanbračna zajednica. Ali nisu. Žene češće i poneki muškarac, istina retko.

Žena pristaje da se uda za Petra Pana. Nema veze što ne odrasta. Nema veze što je neodgovoran. Nema veze što ne zna šta želi. Nema veze što ima malo sluha za njene želje. Na sve to pristaje, često iz velikih razloga poput stepena „slatkosti“ lica, zavodljivosti i drugih za zajednički život više nego „dragocenih“ osobina. A pre svega, IZ VELIKE LJUBAVI. Toliko velike, da muti pogled na zajednički život. Žena je pristala, nije želela nego je pristala. Muškarci koju tu razliku ne vide, isključivo jer im tako odgovara, češće nego žene podržavaju opciju nevenčavanja. Čak nekako umeju da objasne taj osećaj slobode koji su sačuvali. Nekako. Strah od osećaja gubljenja fizičke slobode (ko zna kakve me možda šanse očekuju u životu...), strah od nevidljivih stega projektuje se na parče papira zvanog venčani list. I raste do formata čudovišta. A od čudovišta se beži glavom bez obzira. Beži se toliko da se zaboravlja na partnera. A partner ćuti...

Šta to mnogi muškarci i manji broj žena ne znaju? Ne znaju da je osećaj slobode u kvalitetnom odnosu uvećan nekoliko puta u odnosu na vreme pre braka. Sloboda se meri stanjem uma, a ne brojem različitih postelja. Sama spoznaja toga kapija je novog kvalitetnijeg života. Vi koji ste u braku i prilično ste zadovoljni, pitanje za vas: Koliko je trenutaka, situacija, godina koje nikada ne bi ste menjali za period pre braka, period raznih sloboda? Da. Malo ili ni malo. To su najčešći odgovori.

Žene prve progovore. Od početnog entuzijazma, razumevanja i prihvatanja ideje do tihe tuge ne prolazi baš mnogo vremena. A onda se povere najboljoj prijateljici da se osećaju kao da stoje na vetrovitoj raskrsnici same i nesigurne. Čak i ako su već postale majke. Neke od njih tako provedu život, sa osmehom na licu da „njega“ ne bi „nepotrebno“ nervirale.

Da li ste nekada videli ženu koja je dočekala da se njen muž konačno odluči da odu da se venčaju? Ta žena nema nikakvih sličnosti sa nevestom koja je pred oltar izašla na početku braka.  Na venčanju je pod tolikim stresom od uzbuđenja da ili nije u stanju da govori ili isplače slapove Nijagare... Eksplozija nagomilanih emocija ne bira baš uvek najlogičniji put kako će da se ispolji. A sve to govori samo jedno. I uvek je tako, čak i ako je to najstabilnija ličnost među vašim prijateljicama. Muškarac u istoj situaciji najviše ima zamagljene oči na nekoliko sekundi. I to ako je on taj koji je čekao ženu da se odluči na taj „ritual“. Bilo ko da je u pitanju od partnera, lepo bi bilo da razmisli o potrebama onog drugog. I o papiru. Jer čovek koji je odlučio, koji je siguran u svoju ljubav i koji stoji iza svoje odluke celim svojim bićem neće zanemariti želje svog partnera. Venčaće se i samo zbog toga jer je to njoj/njemu veoma važno. I ako je to i jedini razlog, dovoljan je. Time, brigom o potrebama i željama partnera, pokazuje se ljubav više nego bilo čime drugim na početku zajedničkog života. Osećaj sigurnosti koji pružate drugome, dublje je u temelju od osećaja ogromne sreće. Upamtite to. Iz te zone ljubav ima daleko veće i snažnije značenje. Papir sam po sebi zaista ne predstavlja ništa ali ono što možete da pružite voljenoj osobi rečenicom: „Hajde da se venčamo!“ ničim se ne može izmeriti.  A to je tetka nekad znala ali je sigurno zaboravila.