OSAMNAESTI DAN

Moć muzike

Jednog jutra, sa šoljom kafe u ruci, zastao sam kraj klavira i onako još nerazbuđen postao svestan da gotovo dve godine nisam seo za njega. Gitara je tek nešto malo manje bila u upotrebi zbog kvara usled starosti. Odvikao sam se i od slušanja muzike koja je dotle bila sastavni deo mene, kroz slušanje i kroz stvaranje. Pomislio sam koliko je sve to gotovo neprirodno... Moje babe, dede, baritoni i soprani, srca punih muzike, moji roditelji, naši prijatelji, divni glasovi... Nijedna sedeljka, nijedno slavlje u kući nije moglo da prođe bez gitare ili klavira i tako oduvek. Za trenutak, bljesnula je slika tatinog tamburaškog orkestra kako me prati dok pevam sa svojih ponosnih pet godina.

Kao da me je strelom pogodilo pitanje kakav je to moj život postao i gde sam ja to krenuo sa sobom. Prečešljavajući svoj protekli dvogodišnji životni period ugledao sam sebe kako jurim za poslovima, kako trošim vreme na neke druge stvari, nedovoljne da duša poleti kao što je to mogla da mi učini muzika.

Ima tome godina, jednog oblačnog dana bez kiše uz muziku iz slušalica šetao sam parkom u blizini kuće. Odjednom, ta dimenzija natmurenosti dana promenila se u nešto sasvim drugo zahvaljujući Novogodišnjim koncertima Arkanđela Korelija! Park pod oblacima postao je svečana akustična dvorana sa visokom tavanicom i ja sam iz snažnih baroknih zvukova počeo da dobijam neobično jaku energiju i uzlet u nekoj uzvišenoj radosti. Svetlo je delimično prodiralo kroz tamno plave i sive oblake, muzika je svakim tonom pripadala toj slici, toliko da sam taj oblačan dan upamtio kao savršen...

Slušao sam i čitao o tome kako muzika uspešno leči, kako je terapija muzikom blagotvorna na mnogo načina. U nekim radionicama sam imao priliku da prolazim kroz metode opuštanja i meditacije kojima je zvuk i određena muzika okosnica uspešne primene. Ipak, tek nedavno mogu da kažem da sam to zaista i osetio, doživeo.

Postoje periodi u životu koje sam u sećanju nekako izbrisao. To ne znači da su svi bili za brisanje ali tako se dogodilo. Nekako su nestali i neki „fajlovi“ iz detinjstva. Dok sam komponovao muziku, postojali su obrasci i stilovi koji su me više inspirisali od drugih ali ja nisam mogao da se tačno setim niti sam bio svestan toga odakle mi te muzičke asocijacije i boje. Uvek sam želeo da pravim neku „srećniju“ muziku od one koja je najčešća u medijima. I tako jedne besane noći počnem da preslušavam popularne pop pesme iz perioda mog detinjstva, „večni hitovi za sva vremena“. Sve to me nije posebno pokretalo jer je odavno lako dostupno. Mnogo zanimljivije mi je bilo da pogledam video snimke poput nekog vremeplova. U svom tom nemarnom pretraživanju otvori se video sa pop grupom koju su gotovo svi zaboravili i ja počnem da preslušavam jednu po jednu pesmu, muzički hitovi pravljeni namenski „za samo jedno leto“. I odjednom, otvore se čitavi filmovi sećanja, letovanja u Dalmaciji, raspusta u Bosni, detinjstva uz stričeve i tetke tinejdžere u babinoj kući Bačkoj Palanci, slika iz stana maminih roditelja u Beogradu, lica ljudi, prijatelji, osmesi, izmešaše se glasovi sa plaža na moru, Uni, Dunavu, Savi... Svaka pesma, gomila emocija. Srce lupa, ne znam kako i šta bih prvo slušao, misli se roje i najvažnije, osećaj ogromne radosti zbog oživljene prošlosti. Ništa nije moglo bolje da pokrene i oživi brojna sećanja od ove „zagubljene “ muzike.

Onda sam još samo jednom sreo male bodlje prošlosti, ona loša sećanja koja su sa sobom povukla vojsku dobrih u zaborav i osetio kako sve to isceljuje iz sekunde u sekund. Nestajalo je sve što je bilo za nestajanje a vratio mi se predivan svet koji sam tako nespretno nenamerno negde zaturio. Odjednom, bio sam ceo i onakav kakav sam u dubini sebe, samo sam na to zaboravio. Odjednom, osetio sam se pospreman kao plakar iz prethodne priče i bio svestan kako dalje mogu da idem kao nov „sređen“ čovek. Nemam dovoljno pravih reči da vam opišem šta je to za mene značilo u tom trenutku i koliko je blagotvorno uticalo na moj sadašnji i verujem budući život. Prvi put sam istinski doživeo i shvatio šta to znači kada ti muzika isceli (zaceli) život.

Osećam veliku zahvalnost što sam u jednoj svojoj omamljenoj fazi pred san došao do muzike koja je moj davni život osvetlila  atmosferom prave iskrene radosti i koja je moj sadašnji život vratila tamo gde mu je najlepše i gde mu je u suštini mesto. Dobar odnos prema sopstvenoj prošlosti o kojem stalno govorim drugima za mene je dobio pun smisao. Nakon ovog poslednjeg susreta sa njom, u najboljim emocijama, onako iz dubine duše, pustio sam je da konačno ostane tamo gde joj je mesto, u vremenu koje je prošlo.

U sadašnjosti postoji divna muzika našeg vremena koja nam živote oplemenjuje svakodnevno i stvara neki novi kapital budućih lepih sećanja. Pažljivim biranjem onoga što slušate, da vam prija, da vas inspiriše, da vas pokreće, vi trenutno isceljujete vaš život. Oplemenjujući život muzikom, gde god da ste i bilo šta da radite, predupređujete mnogo toga što bi moglo na vas loše da utiče ili mu barem umanjujete snagu. Vezujući sećanja za muziku, shvatili ste, možete zaceliti i očistiti mnogo toga iz sopstvene prošlosti a jedan je od načina kako možete da unapredite sopstveni život činjenicom da muzika može da vam pomogne da svoju prošlost i svoju sadašnjost zavolite mnogo iskrenije. Život uz muziku je dobar znak da ste izabrali jednu zdraviju, inspirativniju, bolju vibraciju u kojoj želite da živite.

Ako ste nekada zazvonili nekom na vrata ko je prethodno slušao muziku, dobili ste ili nežnost ako je muzika bila tiha za opuštanje ili radost ako je zvuk bio energičan ili neku treću emociju... Svakako, niste dobili ravnodušnost domaćina. Neko u automobilu ko sluša muziku i ko je kroz otvoren prozor deli sa svima, odličan je podsetnik dok na ulici prolazi kraj vas šta je to jednostavna a prava radost življenja kad počne leto na primer... I kolika je lepota i moć muzike...

SEDAMNAESTI DAN

Kapije promena

Da vam prijatelj kaže da je vreme da nešto dotrajalo bacite iz kuće a vi baš to volite, da vam neko ponudi posao koji vas uveliko izmešta iz života koji ste do sada živeli, da ste pred bilo kojom odlukom koja od vas traži da ostavite stari i krenete novim putem,  kako bi ste reagovali? Šta bi ste mislili? Kako biste se osećali?

Kapije promena se svakoga dana otvaraju pred nama. Velike i male. Promenite posudu u kojoj držite so godinama. Bar će jedan od ukućana izraziti negodovanje kada je ugleda na stolu i shvati da je nova posuda drugačija, da se prihvata drugačije i da je broj rupica, na primer, kroz koje se dosoljava hrana manji. A vi ste želeli da smanjite količinu soli koju vaši najdraži koriste posluživši se malim trikom. Da ste ih pripremali na tu promenu, izneli nameru unapred, najverovatnije vaša ideja ne bi bila prihvaćena iako je dobra za zdravlje cele porodice. Bila vam je potrebna odlučnost i brzo delovanje. Da ste se premišljali, linija manjeg otpora razvila bi sliku o mogućem mini-sukobu za stolom i vi biste odustali i nastavili da svakoga dana u sebi preživljavate mali stres kada vidite slapove soli iz stare posude kako se spuštaju na hranu onih koje volite. Mali sukob za stolom je mala cena spram rezultata za koji vi najbolje znate koliko je dragocen.

Pre promena poslova, mesta življenja ili čak ljudi oko nas ako je to rešenje za kvaliteteniji život, postoje te male kapije promena koje, ako se pažljivo prate i sprovode, dovode do kvalitetnih velikih promena kada za njih dođe vreme. Pogledajte sobu u kojoj provodite najviše vremena. Jeste li se navikli na dotrajali tepih, boju zida koja vas nekako čini ravnodušnim, je li vam na  neki način postalo svejedno kakvo je to okruženje oko vas. Osvrnite se oko sebe. Ambijent u kome živimo ima veći uticaj na naš život nego što smo svesni toga. Promenite ga, osvežite, malo preuredite, barem promenite raspored nameštaja, unesite biljke... A onda pratite sa kojim mislima i energijom izlazite iz kuće i kako se osećate kada se vratite u svoj dom. Potom, okrenite se plakarima. Pospremajte ih, izbacite dotrajalo, napravite bolju organizaciju u kući, podrumu, garaži. Sve dotrajalo izbacite, sortirajte predmete tematski i učinite ih preglednim i lako dostupnim. Ne morate sve odjednom. Neka svake nedelje učinite nešto od ovoga. Zatim se okrenite sebi, proučite sebe sami ili uz pomoć nekog bliskog i krenite ka promenama koje će vas oraspoložiti, osvežiti, dati vam neku novu energiju, onu koja se lako prenosi i na okruženje. Nakon toga setite se onih koje dugo niste pozvali a voleli bi ste da ih vidite u svom domu... Spisak šta se sve može promenom unaprediti je beskonačan, važno je započeti.

Zašto vam kažem da sve te aktivnosti rasporedite?

Jednostavno zbog toga što ćete tako kontinuirano trenirati sopstvenu spremnost na promene, što ćete steći naviku da menjate stvari oko sebe unapređujući tako sopstveni i živote ljudi oko vas. Postepeno, uvećaće se vaša spremnost za kvalitetne promene a kako budete više činili u tom pravcu, vaše će se „čulo“ za izbor najboljeg za vas izoštravati. Lakše ćete prepoznavati ono što zaista jeste najbolji izbor za vas, brže ćete reagovati u tom pravcu, brže sprovoditi sopstvene odluke. Nećete više biti bahati prema sopstvenom vremenu. Znaćete da život koji sada vodite nije konačnost nego stepenik koji vodi ka novoj kapiji koja donosi još kvalitetnije promene.

Ponekad, biće situacija koje kada se racionalno razlože donose male dobrobiti pa ćete pomisliti kako nije vredno preduzimanja bilo kakve aktivnosti. Udobnost stare navike nosi zamućene naočare. Ne znači da je potrebno da za promenom  jurite kao pomahnitali, po svaku cenu, ipak dobro razmislite i tada. Iako na prvi pogled mala promena, ona lako može da postane detonator velikih dobrih promena. Zašto? Jednostavno, odlučili ste da se pokrenete. I najmanje pomeranje u novo, u promenu, menja ugao gledanja. Mali stepen pomeranja može da otvori veliku kapiju dobrih promena. Najlošija opcija je nečinjenje. Makar najmanje pokretanje otvara puteve i uvećava broj životnih šansi za bolje, mnogo bolje.

Niko vam ne može reći da su promene uvek lake i bezbolne. Nekad je lakše, nekad je teže ali svakako, vaša čvrsto definisana odluka vas najbolje vodi do ostvarenja cilja kroz ova iskustva. Na kraju, uspešna ostvarenost cilja poništava sva teška iskustva koja su prethodila na tom putu. Uspeh je divna reč koja nam potvrđuje da je naš put bio dobro izabran. Buket radosnog uzbuđenja, sreće i zahvalnosti!

Kada se jednom nađete pred velikom kapijom promena, kada vam u stomaku bude vibriralo od raznih izmešanih pitanja i strahova, šta da radite i kolika je ta neizvesnost koja vas čeka, znaćete kako da prekinete takvo stanje. Znaćete da donesete ispravnu odluku jer ćete biti spremni onoliko koliko to može samo čovek promena, siguran u svoj izbor, istreniran da smireno i stabilno prođe kroz novu kapiju koja vodi u jedan bolji, puniji život, a opet samo stepenik na putu u još bolje...

ŠESNAESTI DAN

Proleće

"Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“
                                                                                                                                Ivo Andrić

U proleće sam kao dečak počinjao da pravim utvrđenja, rampe i mostove za mrave dok ne bih tako uposlen zaspao na stomaku na travi. U proleće sam brao poljsko cveće i nosio ga mami jer znam da ga voli i da ga ona donosi iz šetnji. Mali plavi različak stisnut dečijim prstićima i mamino oduševljenje kao da ga prvi put dobija od mene a ne svakog prolećnog dana. Sunce i slatki mirisi bašte. Procvetali drvoredi jabuka u našoj ulici. Drugačiji miris Dunava koji najavljuje skoru sezonu kupanja.

Krajem proleća dolazila je moja Nana (izgovara se kratko, odsečno) u goste, mamina mama, pa sam trčeći iz škole zaticao meni najlepšu sliku na svetu: na hodniku-terasi pod visokim stubovima naše stare kuće, Nana, Prababa i Mama sede u hladu ruža puzavica, među velikim saksijama palmi, ili Nana ili Prababa u stolici na ljuljanje, neka od njih štrika ili sve tri nešto od toga rade, pričaju, piju kafu i čekaju mene iz škole, srećnog pola od toga koliko ih volim pola jer uskoro počinje raspust.

A onda sam porastao. I opet sam voleo proleće zbog mnogo divnih razloga. A onda sam dodatno odrastao i nastavio da volim proleće uprkos tome što prelazak iz zime u njega više nije bio tako jednostavan. Odjednom, postao sam svestan neobične statistike da se ljudi uglavnom ne osećaju najbolje ni telom ni dušom u proleće. Tromost, apatija, postzimska, poput zaostalih repova iz prethodnog perioda bez sunca, depresija. Odjednom, proleće je postajala kapija koja je zahtevala dodatni napor da se kroz nju prođe. Čak iako držim za sebe da sam kralj optimizma, nekako sam i ja počeo da osećam „stenjanje“ umesto poleta.

Ovog proleća mnogi moji prijatelji, uključujući i mene, imali su veoma složene, stresne i teške momente vezane za sebe, svoj život, zdravlje svojih najbližih... Ovog proleća više nego ikada bila nam je potrebna velika količina dodatne energije da kroz sve to prođemo i postanemo uopšte svesni da sunce sija ceo dan i da je taj dan duži nekoliko sati.

Ne bih se usudio da kažem da smo uspeli potpuno jer neke stvari su još u toku rešavanja i sređivanja ali da smo svi bolje, jesmo. Kako?

Razgovaramo, istresamo jedni pred druge sve, bez priprema, bez razmišljanja i zajedno rešavamo kako najbolje znamo i umemo. Zajedno donešena, to su daleko bolja rešenja nego da je svako sam u sebi pokušavao da smisli najbolju opciju. I tako je daleko lakše. Rodbina je takođe uključena i ti odnosi dobijaju na kvalitetu, posebno jer su dati, stari i pomalo umorni. Ovako se obnavljaju, razvijaju, jačaju... Prijatelje biramo pa je mnogo toga sa njima jednostavnije nego sa rodbinom. Svi zajedno, mi smo jedna snažna armija ljubavi koja zna da može mnogo toga zajedno.

Samoća u nevolji i zatvaranje u sebe je najgori mogući izbor. Čak i kada zaista možete sve sami. Ali to je samo tehnički. Duša ima svoje potrebe i to ne bi smeli da zaboravljamo. Osnaženi razgovorima ili dobrim rešenjima koja nam pružaju dragi ljudi oko nas daleko smo korisniji onima kojima je naša pomoć najpotrebnija, sebi ili drugima. Upamtite to molim vas.

Već ste shvatili da ja mnogo toga „lečim“ pijenjem kafe sa nekim. U proleće se ta terapija „pojačava“ odlaskom u bašte kafića ispod drvoreda starog drveća. Nema šanse da ne primetite da je sunčan prolećni dan a da ste tu sa prijateljima. I nema šanse da se neko od vas prvi ne nasmeje pa tako povuče celo društvo u „bolju zonu“. I opet pominjem koliko je važno režiranje. Ne dozvolite teškim životnim okolnostima da upravljaju vašim životom, upravljajte vi njima. Ma koliko snage se čini da vam je potrebno u trenutku, potrudite se, pronađite je u sebi i pokrenite se. Režirajte! Režirajte susrete sa ljudima koji su vam najdragoceniji u takvim trenucima. To je najbrža kvalitetna pomoć i samopomoć. Zajedno možete mnogo, pomeriti planine, jer zaista, navesti čoveka kojem je teško da se nasmeje jeste ravno tome i predivno veliko, najveće!

Stiglo je proleće. Uzmite ga boravkom napolju sa dragim ljudima ma kako da se osećate. Sve ostalo uradiće prijatelj i sunce jer „ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“ Ivo Andrić

PETNAESTI DAN

Lice i telo

Koliko volite sebe? Sećate se tog pitanja iz priče „Ljubavna veza sa samim sobom“? Iako poznajem armiju zaista lepog sveta, za poslednjih dvadeset i pet godina samo sam jednom, i to nedavno, od jednog jedinog prijatelja čuo da je 100% zadovoljan sopstvenim izgledom. Sve ostale, kada ih slušate čime sve na sebi nisu zadovoljni i šta bi najradije menjali, kako kaže moj otac kada sve to čuje : „Da ih ne vidim, mislio bih ko zna šta...“.

Gotovo neverovatno konstantna količina nezadovoljstva sopstvenim izgledom ne nestaje ni onda kada bi bilo prirodno da to dospe u neki drugi plan. Godine prolaze, ljudi sazrevaju, izgrađuju se, postaju uspešni u različitim životnim oblastima... Ipak, samospoznaja i zrelost ne nude  garanciju u prevazilaženju nezadovoljstva sopstvenim izgledom. Smanjuje se važnost i intenzitet „samokinjenja“ ali ume da ostane mali deo, makar toliki da pokvari neko mirno popodne. Njačešće, pogledom u ogledalo odmah po ustajanju iz kreveta ili na kraju dugačkog dana na primer, u dva pogodno „pogrešna“ trenutka, aktiviramo tu „mikro munju“ svakodnevno, naše „staro nasledstvo“ iz doba puberteta.

Mnogi su skloni da poveruju kako su postali jaki u odnosu na tu konstantnu slabost jer su je sklonili iz života, zaboravili, a onda ih ona iznenadi. Jednom, na nekom predivnom odmoru gde se zadovoljni odmaraju sa svojom porodicom nakon uspešne godine, duh iz prošlosti kojeg ne zanima koliko je lepo ostrvo na kom  je neko i koliko je zadovoljan onim što je postigao, jednostavno dođe. Dođe i bude veoma, veoma neprijatan. Zašto? Zato jer smo skloni tome da poverujemo da je otišao zauvek. A nije. I ko zna da li će uopšte ikada otići?

A može li da ode zauvek? Može.

Oduvek čini mi se, jer to generacijama rade svi u mojoj porodici i sa majčine i sa očeve strane, bavim se starim kućama sa željom da im dam novi ili povratim stari plemeniti život . Ma šta da sam radio, ma čime se bavio, to je ostalo, traje i ide sa mnom kroz život. Posledica toga je da kada se nađem u nekom prostoru koji „stenje“ pod teretom loših rešenja, ne mogu da se opustim dok u sebi taj prostor ne reorganizujem. Traje manje od pet sekundi, jednako je „blic“ vremenu koje je potrebno čoveku da upozna novi prostor.

Sa kuća, to se prenelo na ljude. Razvio sam nekakav svoj „nevidljivi“ skener sa samo jednim jedinim ciljem. Želja da neko izgleda bolje ako za to ima prostora, jača je od mene. A UVEK MOŽE BOLJE! Vežbanjem nešto unaprediti, promeniti nešto drugo na sebi... Zaista sam iskreno, iskreno srećan kada sam u situaciji da to izgovorim glasno i kada vidim lice nekog ko je shvatio da sa malo može da učini mnogo za sebe.                               

„Probuđeni“ ponekad svoju zahvalnost iskazuju time što počinju da mi dostavljaju korisne informacije koje se kreću od zdrave ishrane, preko dobrih sportskih progama do lekovitih melema i mnogo toga drugog kako bi moja baza podataka namenjena „malom usrećavanju“ bila što veća i što kompletnija...

LICE

Većina veruje da je ono što će drugi primetiti na njima prevelik nos, minijaturna usta ili nepravilne ušne školjke. Kakva zabluda! Zdrav ten, iskren osmeh i radost u očima! To je ono što ljudi na vama prvo vide. A šta je svemu tome zajedničko? Na sve može da se utiče, sve je rešivo! Ten, ako je problematičan tu su nutricionista, dermatolog i kozmetičar. Zube čuva nega i zubar a po radost u očima prvo idete kod samog sebe...

TELO

Muškarcu je lakše nego ženi, jer ako ga priroda nije „opremila“ lepotom to i nije arhetipski zahtev prema njemu. Ukupna fizička spremnost, pre bilo koje druge spoljne odlike, očekivanje je od izgleda jednog muškarca. Bilo kako da izgleda, da je pregojazan ili premršav, ima mogućnost da na to utiče redovnim vežbanjem. Žene sa druge strane imaju mnogo trikova zahvaljujući kozmetičkoj industriji koji ih čine atraktivnijim, privlačnijim i to je uglavnom namenjeno nezi i ulepšavanju lica i kose. Uz unapređenu kulturu ishrane, na telo kao i muškarci mogu uspešno da utiču vežbanjem.

Ne postoji osoba na svetu koja ne može da izgleda bolje, samo ako to želi. Umesto lamenta nad sopstvenim nedostacima, stavite na papir ispred sebe šta sve možete da učinite na polju zdravijeg života i boljeg izgleda kao srećne posledice toga i na kraju ali ne najmanje važno, poboljšanja stila odevanja ako mislite da vam je to potrebno.

Na internetu možete da pronađete fotografije i video snimke ljudi pre i posle  višemesečnog ili višegodišnjeg vežbanja. Vrlo je inspirativno kada vidite u šta se pretvaraju zapuštena neugledna tela redovnim pravilnim vežbanjem. Ipak, od toga ima nešto što je na mene ostavilo daleko  jači utisak. Pogledajte lica tih ljudi. Pre i posle. Pre i prvo izgledaju da su umorni i da su odustali od svega, da im je potpuno svejedno kakav život vode. Ne znamo šta se u njima dešava, koliko je to tačno u procentima ravnodušnost (koja je najčešće i jedino vidljiva) a koliko tuga i patnja usled nezadovoljstva sopstvenim izgledom.

A posle? Paralelno sa transformacijom tela dešava se nešto zaista jedinstveno. Transformacija lica (i vrata) je najblaže rečeno veličanstvena. Tonus mišića lica se usled fizičkog napora vežbanja takođe bilduje, podiže. Vraća se struktura lica prve mladosti, ponekad i u boljoj formi nego što je ikada bila. Dobija se novi, svežiji izgled lica koji nosi i potpuno novu informaciju o vlasniku:

• JA SAM NOVA OSOBA, PONOSAN SAM NA SEBE JER SAM POBEDIO SVOJE SLABOSTI PREMA HRANI, LENJOSTI;
• OSVOJIO SAM NOVU ZONU ŽIVOTA U KOJOJ UŽIVAM U OTKRIVENOM ZADOVOLJSTVU DISCIPLINOVANOG VEŽBANJA I DELOTVORNSTI DISCIPLINE NA MOJ UKUPAN ŽIVOT;
• OSETIO SAM BLAGODETI REDOVNOG SNA I ZDRAVE ISHRANE;
• POBEDIO SAM STAROG SEBE I ZBOG TOGA IZ MOJIH OČIJU SIJA ISTINSKI NOVI POČETAK, NOVA RADOST, ZAHVALNOST, NOVA LJUBAV PREMA SEBI I DRUGIMA, NOVI JA;
• MOJE SAMOPOUZDANJE I ZDRAVLJE KOJIM ISIJAVAM, JEDNAKO JE RADOSTI KOJU OSEĆAM!  

Ima li to cenu? Nema jer ju je nemoguće odrediti. I što je navažnije, na ovo može da se utiče, dakle zavisi najdirektnije samo od nas i ni od kog drugog.



ČETRNAESTI DAN


Podrška

Jel' da da kada nekom pričate kako radite na nečemu važnom očekujete kako će vas podržati i to odmah? A jel' da da se osećate uvređenima kada ta podrška izostane?

Renovirali ste kuću, potrošili i poslednji atom snage i ponosno je pokazujete prijateljima a oni sa onim „neznamštaznači“ osmehom razgledaju kuću ćuteći!? Ni lepo, ni ružno, ni A ni B. Ne dobijate baš često komplimente za svoj rad, svoju kreativnost, svoju efikasnost ili izgled na primer? I mislite kako su ljudi ljubomorni pa usled toga imaju blokadu da kažu bilo šta što bi vama značilo, prijalo ili pružilo određenu podršku. Da, znam...

Različite su podrške koje možemo da pružimo, a sve su jednako blagotvorne. One govore sve o nama i gotovo ništa o drugima mada većina veruje da nije tako...

Vetar u jedrima deteta

Sećam se najviše onih trenutaka kada sam kao dete dobio najveću podršku time što su roditelji bili srećni zajedno sa mnom, isti trenutak, ista radost i to je više nego dovoljno. Kada se roditelj spusti u čučanj da bi bio bliži detetu koje stoji i želi da čuje šta dete ima da kaže, to nema cenu. Umesto besomučnih vožnji između engleskog, baleta, tenisa, plivanja, fudbala, košarke, muzičke škole, crtanja, jedan jedini trenutak u sunčanoj svetlosti sećanja koje ostaje zauvek.

Lepota života je u jednostavnosti. Malo pravih reči, promišljenih postupaka i puno ljubavi. Tu živi podrška.

Partner

Ima podršku zauvek. Možda ponekad preterano očekujuće podrazumevajuću, ali ona je tu i puna ljubavi. Ravnopravno sa svim drugim plemenitim osećanjima za najdražu osobu.

Prijatelj

Uspešan je i ima vašu podršku. U životnom je zastoju i ima vašu podršku. Pogrešio je, izvinio se, ima podršku. Ne ume da voli ali se trudi najbolje kako ume, naravno, ima vašu podršku.

Otadžbina

Možda nije ni najbolja, ni najbogatija. Možda vam mnogo toga u vezi sa njom smeta. Neki drugi ljudi u tome idu i korak dalje, mada rođeni u njoj, ne žele da govore njen jezik jer je ne vole baš mnogo. Ako ste ljuti što je ona takva kakva je, ako je stalno kritikujete, njoj će biti teško da se razvije u stabilnu državu i prijatno mesto za život. Ni cvet ako se na njega ne pazi, ne zaliva se redovno, ne voli, ne može da opstane. Tako isto i otadžbina, država u kojoj smo se rodili, u koju smo dospeli sticajem okolnosti  ili koju smo izabrali kao novo mesto za život napustivši svoju zemlju. Potrebna joj je voda i hrana, ljubav i pažnja. Podrška.

Svi ljudi oko nas...

Priroda...

Čitav svet...

Svima je potrebna podrška i to je važno za vaš život. Da, baš za vaš poseban, konkretan i jedinstven život. Kako i zašto?

Ako ne pružate drugima podršku nećete imati mnogo prilika u životu da osetite kako je to kada vas neko drugi iskreno podržava. Ako ne pohvalite nečije napore i uspehe, ako ste škrti na komplimentima očekujte isto za uzvrat. Možda i stepen, dva hladnije. Pre svega, ako niste naučili da se iskreno radujete uspehu a da to nije vaš, živite u posebnoj vrsti samoće mada poznajete mnoge ljude i verujete u brojnost svojih prijatelja. To je jedan tužan privid zdravog društvenog života. U osnovi, vi ste sami. Tužno sami. Nema toliko ljubomornih ljudi koji se ne raduju vašem uspehu. Ima, ali ne toliko koliko ima onih koje ste zaustavili, „blokirali“ vašim nečinjenjem. Podrška je izraz ljubavi, ljubav je izraz podrške.

Šta učiniti ako ste se prepoznali makar i malo, ako vam je makar i samo jednom u životu bilo teško da nekog iskreno pohvalite? Jedan uspavani mentalni kanal koji sam davno nazvao dobra namera, traži aktivaciju. Zamislite taj jedan poseban mentalni kanal u vama i namenite ga osećanju vaše podrške drugima. Izaberite način na koji ćete ga vizuelizovati. Svetlošću, toplinom, ljubavlju. Odlučite: DANAS AKTIVIRAM (UKLJUČUJEM) SVOJ POSEBAN MENTALNI KANAL NAMENJEN PODRŠCI SVIMA I SVEMU DOBROM OKO SEBE. VIŠE SE NE MORAM PODSEĆATI DA JE DOBRO MISLITI I ŽELETI DOBRO DRUGOME I DAVATI MU PODRŠKU. OD DANAS, TO JE MOJ TRAJAN ZAPIS, NEODVOJIVI DEO MENE I SVEGA DOBROGA KOJE NOSIM U SEBI. Ne opterećujte se da baš ovako morate sebi govoriti. Recite to sebi na neki drugi način koji vam je bliži, važno je samo da ste se probudili i odlučili.

Velika je to promena i ona čini život velikim. Ljudi koji su živeli „mali“ život imaju priliku da žive veliki život. Topi se ogorčenost, topi se zavist i  ljubomora. Život ispunjava samo iskrena radost zbog sreće drugog. Na njoj cveta sopstvena sreća. Molim vas, upamtite to.

TRINAESTI DAN

Večna mladost pogleda

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Odrastao sam u u kući uz prababu koja je živela 93 godine sve do moje 17-e godine. Pevala je odlično do poslednjeg dana svog života. Igrala je odlično isto toliko. Zasmejavala me, zabavljala, igrala, pevala sa mnom. Imali smo pozorište u kući svakoga dana. Svi su je voleli. I oni od deset i oni od devedeset godina. Niko nikada po njoj nije mogao ni da nasluti teške životne tragedije koje su za posledicu imale da je nadživela svoju decu i unuke. Imala je veliku inspiraciju u živima. Volela je život i NIKADA NIJE OSTARILA. Odrastajući uz nju, razgovarajući sa njom, dobio sam jedan od najdragocenijih životnih poklona, da uvek u očima koje gledam vidim njihov život, iskričav i bezvremen. Iskustvo, istovremenost mladosti i zrelosti i snagu koja nastaje iz godina, drugačiju od one bazne snage mladosti, snagu svesnog čoveka koji je dugo živ. I da sa žarom čekam svaku reč, jer na kraju, rečima uz pogled i dodir, delimo ono najvrednije iz svojih života sa drugima. I da nikad, zaista nikad ne budem svestan njenih godina.

Kod moje babe, tatine majke, bila je čuvena letnja kuhinja ozidana negde pre prvog svetskog rata sa velikom paorskom peći sa klupom oko nje, sa gomilom drugih stolica, fotelja, kaučeva, udobno prastarih. Zimi, dok smo se još vozili sankama koje vuku konji, u dobro zagrejanoj sobi skupljalo se veliko društvo, i po dvadesetak pripadnika svih generacija uvek sa ponekim novim, malo uz gitaru, malo uz voće iz kompota i druge zimske poslastice. Raspon godina je išao od mojih pet, preko mojih roditelja i njihovog društva 26, 27 godina, moje babe i njenog društva pa do nezaobilaznih prababinih sedamdeset i nešto, komšijinih osamdeset, njegove supruge... Smeh koji odzvanja, neprestano brisanje suza, vriska, pesma pa opet smeh je jedno od mojih najlepših sećanja iz ranog detinjstva. Jezik koji je bio zabavan i blizak svima i smeh svih godina zajedno. Najradosniji.

Svoje dvadesete godine sam proveo isključivo sa svojom generacijom (kasnije ću postati svestan da je to ono manje što čovek sebi može da pruži) ponesen prastarim i prirodnim impulsom okruženja sopstvene mladosti. Onda su došle tridesete i u moj život dovele zabavne pedesetogodišnjake, impulsivne šezdesetogodišnjake, pričljive sedamdesetogodišnjake i kreativne osamdesetogodišnjake. Umetnike, slobodne mislioce, filozofe. Pisce, slikare, arhitekte, vajare, kompozitore, njihove mecene, njihove prijatelje i njihove velike ljubavi. Bila je to eksplozija opet novih energija, znanja, znamenitosti velikih životnih uspeha. I svi su bili raspoloženi da to podele samnom a ja sam bio spreman da slušam, pitam i slušam. Zamislite da vam neko pokloni čitav XX vek. Lepo vam odmota godinu po godinu sa najautentičnijim opisima, opisima učesnika. Fotografije intimnih a velikih trenutaka onih o kojima se uči u školama. Pisma, posvete, inspiracije... Na čelu te velike povorke učesnika istorije nesebično mi poklonjenog XX veka stajali su moj deda, mamin otac sa svojim ratnim pričama o velikim bitkama u kojima se borio i prababa, tatina baba po ocu sa svojim doživljenim i preživljenim Prvim i Drugim svetskim ratom u Bačkoj (oblast u severozapadnoj Srbiji) kao i istorijom porodice kroz sve to vreme, a koje se zadivljujuće dobro sećala sa svim onim veselim trenucima, doživljenim i prepričanim...

Među brojnim zanimljivim ljudima, polako su se izdvajali novi zanimljivi prijatelji. I ponovo nisam znao ko koliko godina ima jer bilo je to grandiozno nevažno u odnosu na ono što sam dobijao. Gledao sam u oči, u poglede večne mladosti koja uvek ima još nešto da mi kaže. Bili su svesni da sam ja nekako „pripremljen“ i da nema gubljenja vremena na uklanjanje barijera usled razlika u godinama. Bilo je neverovatno! Ogromno, plemenito. I dan danas jeste.

Znate,  ima u tome što ste na ti sa nekim ko je od vas stariji pola veka a nije vam ni rod ni familija neke uzvišene, veličanstvene povlašćenosti. I neke jednostavne tople bliskosti. Sa čovekom i sa prijateljem.

U jednom momentu otac me je zapitao jesam li svestan da sa strane izgleda kao da nemam vremena za svoju generaciju. I ubrzo je život i tu napravio onako kako je po mene bolje nego da sam sam imao poseban plan. Kako su se moje tridesete približavale četrdesetim tako se pored mojih starih generacijskih prijatelja povećavao broj onih koji su mlađi od mene i to traje i danas. Niti koga tražim niti koga pozivam. Dolaze sami i ne žele više da odu. To je nekakav krug rekao bih. Plemenit logičan životni ciklus.

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Nema razlike. Samo onaj koji gura život od sebe priziva razlike. Stariji od mene su isti oni koji su nekada bili mlađi od mene. I tu se gubi svaki smisao dalje rasprave. Važno je samo ono što govore zapisi u nihovim pogledima jer pogledima činimo sve. Osvajamo, usvajamo, posvećujemo, dajemo i uzimamo, dajemo se i primamo nekog u svoj svet. Pogledom počinjemo prijateljstvo, pogledom ga negujemo i čuvamo. Po pogledu znamo koliko smo nekom potrebni, važni. Po pogledu znamo da smo sa nekim prijatelj mnogo pre nego što je to prijateljstvo započelo. I po pogledu znamo da nema kraja.

Prvo sam bio zadivljen zrelošću. Iskustvo, znanje, toplina, trajanje, prijateljstvo, VEČNA MLADOST POGLEDA. Onda sam bio dirnut mladalačkom odlučnošću da me zgrabi za prijatelja i nikada ne pusti. Jeste da imati mlađe prijatelje ponekad znači i ne baš uvek najpotrebniji vremeplov unazad koji neretko uključuje ponovno proživljavanje „puberteta“ svojih i njihovih tridesetih na primer. Ali i to je život koji se zaista živi. To je prilika da ono ogromno dobro koje ti je pružio neko iskusniji sada ti dalje podariš nekom drugom. A onima iskusnijima pružiš svu svežinu misli ovih drugih. I svi dobijaju, rastu, razvijaju se i horizontalno i vertikalno. Žive punije, žive kompleksnije, žive dublje živote u kojima godine ne znače ništa. Meri se samo svežina duha. Čovek koji se oslobodi predrasuda prema godinama, bilo kojim, jednak je onome koji se oslobodio teških predrasuda poput rasističkih na primer. Jednako je velik napredak, jednako je uzvišeno. Jednako se progleda. Kada ti se to desi ranije, to znači da si ranije počeo da živiš široko, životom zdravog duha večne mladosti. To je toliko mnogo da je nemoguće definisati. A lepo. Lepo kao sam život.

Kad samo počnem u glavi da odmotavam razna mesta na kojima sam bio i upoznavao divne različite ljude sa svojim punim i posebnim životnim pričama, kad samo pomislim šta me sve još čeka i ko zna koga ću još sve da upoznam, telom mi prostruji energija sve te bogate prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zajedno. A odavno sam već bogat. Kao Krez!

Sad mi kroz glavu još jednom prođe slika iz onog bezvremenog zimskog raja moje babe gde do kasno u noć zajedno sedi nekoliko generacija iz komšiluka, smeje se najjače, iz grudi i stomaka da se kuća trese, sve dok neko ne kaže: „Hiiiii koliko je sati!!!“  A onda se sedi još jedno dva i po sata...

DVANAESTI DAN

Tajni sastojak uspeha

Živeo sam život kao i većina ljudi. Sastojao se od podjednakih količina sastojaka koji po uobičajenom receptu idu u kolač zvani ŽIVOT. Jedna količina sreće pa onda približno jednako tuge, valjda da ni slan ni sladak ukus ne prevagne. Dobar recept ne sme da bude presladak ako je kolač, ni preslan ako je glavno jelo. Po tom receptu je nekako vrlo približno skrojen život čoveka, rekao bih najčešće. Navikao sam se. Smatrao sam da je to prirodno. Usvojio sam nesvesno kao istinu da je, takođe, prirodno da veći deo života osećam nezadovoljstvo onim što radim, ponekad samo srećom, sa kim radim i koliko zarađujem. Jedino sam bio svestan da u svemu dajem iskreni maksimum tog trenutka, ali je to bila slaba satisfakcija. Uobičajeno je bilo da na pitanje: „Kako si?“ – većina oko mene odgovori: „Jao ne pitaj!“ To je atmosfera koja lako zavede da je i jedina opcija.

Roditelji su me posmatrali u višedecenijskom nezadovoljstvu pokušavajući da dopru do mene, ali su uspevali samo kratkoročno. Nekako sam brzo i lako zaboravljao reči koje su davno mogle da mi olakšaju, a potom  promene život u daleko boljem pravcu kojeg tada nisam bio svestan ni da postoji.

Naizmenično sam ili zajedno razgovarao sa ocem i majkom. Ulagali su ogromnu energiju da dopru do mene, da mi pomognu da promenim sve svoje loše obrasce razmišljanja nastale kao posledica dugotrajnog nezadovoljstva. Išlo je sporo. Išlo je teško. Jedan korak napred dva nazad. Sve do pre neku godinu. A onda, kao da me je neko probudio iz dugogodišnjeg sna, odjednom, postao sam svestan njihovih reči i krenuo da ih primenjujem u svakodnevnom životu. I rodio se ponovo. Doslovno.

Počeo sam da doživljavam svet oko sebe, da osećam mirise i ukuse snažnije, da vidim boje, da čujem zvuke prirode čak i kroz gradsku vrevu, da radim zanimljivije i bolje poslove, da upoznajem nove ljude i gradim prjateljstva u kojima su sve strane iskreno zadovoljne i srećne. A šta je to što je tako i toliko  preokrenulo moj život?

Dok sam bio tinejdžer, kao i svi, voleo sam dugo da spavam, da se tokom radne nedelje, mada mi je skrenuta pažnja da je važno da se dobro odmorim, nekako ipak zadržim sa društvom iz škole. Izašao bih da se vidim sa njima samo na sat, dva, ali mi je prečesto uspevalo da popodnevna vožnja biciklima po šumama kraj reke i jezera postane sedeljka do dugo u noć kod nekog od nas. Jutra su bila sve samo ne puna poleta. Vikend sam dočekivao ošamućen a otac me je budio, po mom proračunu prerano, oko devet ili deset jutarnjih sati. Koristio se proverenom tehnikom otvaranja žaluzina tako da sunce nemilosrdno doslovce udari na uzglavlje kreveta, onako da je nemoguće bilo gde sakriti oči: „Hajde, vidi kako je divan dan, razigraj srce na posao (učenje)!“ Kakvo srce, kakav dan, kakav posao!? Hoću da spavam, ceo dan, samo da se naspavam. Ta „divna“ rečenica ostala mi je zauvek a da je nisam do kraja ni razumeo, a ni voleo kao simbol srednjoškolske „prisile“. U kasnijim razgovorima u mojim dvadesetim i tridesetim godinama, roditelji su pokušali da mi objasne šta je to što je najvažnije za uspešnost u svemu, što se nalazilo i u pomenutoj rečenici...

Slušao sam a da nisam čuo. Sve do „buđenja“ krajem svojih tridesetih. Shvatio sam koji sastojak nedostaje i šta je značio sledeći savet: „Sve što radiš u životu biće dobro i uspešno jedino ako to ispuniš ljubavlju. Bez toga, život je veliki teret. Ako je nesporazum među ljudima koji se vole, ma u kom oni odnosu bili, ljubav je jedino rešenje. Ako je potrebno sa nekim da se razgovara, da se napravi bilo kakav dogovor, da se položi ispit na primer ili dogovori posao, ljubav je jedino rešenje. U svim životnim situacijama, pre nego izgovorš  bilo šta bilo kome ili započneš bilo kakav posao, važno je da za trenutak zastaneš, smiriš se, zatvoriš oči i ispuniš sebe osećajem najčistije i najiskrenije ljubavi, da njime ispuniš u mislima sagovornika sa kojim ti tek predstoji razgovor i da prostor u kojem ćete se nalaziti mentalno ispuniš svetlošću čiste ljubavi. Svaki posao koji kreneš, od najjednostavnijeg kućnog rituala do najvećih profesionalnih izazova, takođe. Da svaki nesporazum sa voljenom osobom, prijateljem ili kolegom rešavaš jednako tako. I da svaki lep trenutak u životu pojačaš i „zapečatiš“ time što ćeš pre nego što progovoriš, uvek duboko biti svestan ljubavi koju nosiš u sebi.“

Nakon osvešćivanja ovih reči, moj život više nije nikada nije bio isti. Postao je potpuno nov. Sve što radim i sve što govorim činim u toj vibraciji. I iskreno srećan posmatram kako od ljudi i života zauzvrat dobijam ono najbolje. Govoreći ljudima kako da na primer porodični konflikt reše tako što će svaki put pre nego što uđu u svoj dom sebe da ispune ljubavlju, gledam kako ozdravljuju porodični odnosi poremećeni naizgled nerešivim konfliktima. Poremećeni odnosi na poslu se sređuju. Dugogodišnji tereti napuštaju umorne duše. Kako to funkcioniše?

Zamislite da ste mnogo ljuti na nekog, bilo da je partner, roditelj, prijatelj ili kolega (u načinu na koji blokira ukupno kvalitetno funkcionisanje, strah ide ruku pod ruku sa ljutnjom i ovde je jednak put oslobađanja od njega, strah od neuspeha na primer). Svaki dan vi se srećete sa tom osobom, prirodno jer delite velik deo života usled različitih okolnosti koje vas primoravaju ili jednostavno stavljaju u situaciju da budete zajedno. Idete prema mestu gde je osoba sa kojom imate nesporazum ili konflikt i razmišljate kako vas gotovo hvata mučnina što ćete se sad sresti, kako bi joj najradije svašta rekli, kako ne možete da je podnesete ili gledate (a morate)... U vama raste temperatura stresa koja će za koji treutak moći da izađe jedino putem vašeg glasa. Kada se konačno nađete u prostoriji sa osobom koja je simbol vašeg stresa, kada progovorite, šta će ona čuti u vašem glasu? Ma šta govorili, čuće zvuk velikog nezadovoljstva kao posledicu nagomilanog besa koji ste sami u sebe skladištil. I, šta se potom dešava? Druga strana se povlači u sebe, na drugu stranu daleko od mogućnosti dobrog rešenja, razumevanja i pomirenja...

Zamislite da ste došli na razgovor za novi posao. Odličan posao, neverovatno visoka plata a vaše kvalifikacije idealne. Ali, vama je zavladao strah od komisije koja će voditi intervju za radno mesto koje želite. Rezultat je sledeći: zbog straha je nastala blokada i imali ste utisak da iz vas govori smušeno dete a ne profesionalac dorastao novom poslu. Komisija stiče identičan utisak, posmatra vas  hladno i nezainteresovano i vi naravno ne dobijate posao koji ste želeli. I tako iznova i iznova. A nikom oko vas nije jasno šta je tim ljudima koji odlučuju da vas ne zaposle, koji ne primećuju kakva ste vi sjajna osoba i velik stručnjak. Jednostavno, oni to nisu imali prilike da vide jer sa druge strane za to nisu dobili nikakav podsticaj, inspiraciju.

Kada pre razgovora sa partnerom na primer, ispunite ljubavlju sebe, njega i prostor u kome ćete zajedno boraviti, on će to čuti jer zvuk glasa nosi zapise naših misli, namera i količine ljubavi preciznije od najsavršenijeg kompjutera na svetu. Upamtite to molim vas. Jer tako vaš  život postaje drugačiji. Mnogo drugačiji jer vas neko čuje i to čuje ono najbolje u vama. Ljubav koju nosite u sebi. I želi da vas sasluša pažljivo i do kraja... Želi sa vama da reši konflikt, želi sa vama dalje kroz život, da radi sa vama, da vam da odličan posao, želi dobar zajednički život, prosperiteran, miran, srećan, pun uzajamnog razumevanja. Iz jednog jedinog jednostavnog razloga, napokon vas čuje. Čuje ono najvrednije u vama. Čuje vašu najbolju nameru punu  ljubavi.

Danas gledam svoj život zahvalan roditeljima, gledam živote svojih prijatelja, poznanika, ljudi koji zatraže pomoć, kako ozdravljuju. Kako progovaraju deca i roditelji koji godinama nisu razgovarali, kako se mnogo lakše rešavaju naizgled nerešive bračne krize, kako se daleko lakše radi i uspeva u poslu, kako se živi jedan mnogo, mnogo bolji život.

„POSTOJI SAMO SAD! „Što je bilo, bilo je, neka tamo i ostane. Odlučite. Odlučite da više nećete živeti kao što ste živeli. Odlučite da je ljubav koju nosite u sebi važnija, veća i snažnija od svakog drugog osećanja i gde god da pođete držite je budnu u sebi kako bi je uvek, ali uvek mogli pružiti SVAKOM biću koje ćete sresti u životu.

Setite se samo razigranog psa lutalice koji vas u šetnji prati kilometrima samo zato što ste mu se obratili iskrenim toplim glasom. Ako niste sigurni gde je ta vaša čista vibracija, eto tu je. I u milionima momenata koji dolaze. Da li ćete užvati u životu ili ćete mnogo toga propustiti zavisi od vas, od vaše odluke šta ćete izabrati kao atmosferu u kojoj ćete živeti i iz koje ćete rešavati zadatke koje vam život donosi. Posebno one teške. Nazvaću to svesnim smanjivanjem loše provedenog životnog vremena u korist srećnog i kvalitetnog, „punim plućima“ provedenog i proživljenog vremena.

Velika je verovatnoća da ćete sa nekim razgovarati nakon čitanja ovog teksta, nekim od ukućana bilo kojim povodom, ili možda imate dogovor za viđanje na popodnevnoj kafi. Počnite već sad. Setite se i primenite. Novi sjaj na licima vaših sagovornika, osećaj zadovoljstva što su sa vama, vrlo brzo ćete znati koliko ste uspeli, jer je „merenje rezultata“ tako jednostavno. Samo počnite. Sad, kad malo bolje razmislim, ne poznajem nikoga ko je počeo pa odlučio da odustane. Nikoga.