DVANAESTI DAN

Tajni sastojak uspeha

Živeo sam život kao i većina ljudi. Sastojao se od podjednakih količina sastojaka koji po uobičajenom receptu idu u kolač zvani ŽIVOT. Jedna količina sreće pa onda približno jednako tuge, valjda da ni slan ni sladak ukus ne prevagne. Dobar recept ne sme da bude presladak ako je kolač, ni preslan ako je glavno jelo. Po tom receptu je nekako vrlo približno skrojen život čoveka, rekao bih najčešće. Navikao sam se. Smatrao sam da je to prirodno. Usvojio sam nesvesno kao istinu da je, takođe, prirodno da veći deo života osećam nezadovoljstvo onim što radim, ponekad samo srećom, sa kim radim i koliko zarađujem. Jedino sam bio svestan da u svemu dajem iskreni maksimum tog trenutka, ali je to bila slaba satisfakcija. Uobičajeno je bilo da na pitanje: „Kako si?“ – većina oko mene odgovori: „Jao ne pitaj!“ To je atmosfera koja lako zavede da je i jedina opcija.

Roditelji su me posmatrali u višedecenijskom nezadovoljstvu pokušavajući da dopru do mene, ali su uspevali samo kratkoročno. Nekako sam brzo i lako zaboravljao reči koje su davno mogle da mi olakšaju, a potom  promene život u daleko boljem pravcu kojeg tada nisam bio svestan ni da postoji.

Naizmenično sam ili zajedno razgovarao sa ocem i majkom. Ulagali su ogromnu energiju da dopru do mene, da mi pomognu da promenim sve svoje loše obrasce razmišljanja nastale kao posledica dugotrajnog nezadovoljstva. Išlo je sporo. Išlo je teško. Jedan korak napred dva nazad. Sve do pre neku godinu. A onda, kao da me je neko probudio iz dugogodišnjeg sna, odjednom, postao sam svestan njihovih reči i krenuo da ih primenjujem u svakodnevnom životu. I rodio se ponovo. Doslovno.

Počeo sam da doživljavam svet oko sebe, da osećam mirise i ukuse snažnije, da vidim boje, da čujem zvuke prirode čak i kroz gradsku vrevu, da radim zanimljivije i bolje poslove, da upoznajem nove ljude i gradim prjateljstva u kojima su sve strane iskreno zadovoljne i srećne. A šta je to što je tako i toliko  preokrenulo moj život?

Dok sam bio tinejdžer, kao i svi, voleo sam dugo da spavam, da se tokom radne nedelje, mada mi je skrenuta pažnja da je važno da se dobro odmorim, nekako ipak zadržim sa društvom iz škole. Izašao bih da se vidim sa njima samo na sat, dva, ali mi je prečesto uspevalo da popodnevna vožnja biciklima po šumama kraj reke i jezera postane sedeljka do dugo u noć kod nekog od nas. Jutra su bila sve samo ne puna poleta. Vikend sam dočekivao ošamućen a otac me je budio, po mom proračunu prerano, oko devet ili deset jutarnjih sati. Koristio se proverenom tehnikom otvaranja žaluzina tako da sunce nemilosrdno doslovce udari na uzglavlje kreveta, onako da je nemoguće bilo gde sakriti oči: „Hajde, vidi kako je divan dan, razigraj srce na posao (učenje)!“ Kakvo srce, kakav dan, kakav posao!? Hoću da spavam, ceo dan, samo da se naspavam. Ta „divna“ rečenica ostala mi je zauvek a da je nisam do kraja ni razumeo, a ni voleo kao simbol srednjoškolske „prisile“. U kasnijim razgovorima u mojim dvadesetim i tridesetim godinama, roditelji su pokušali da mi objasne šta je to što je najvažnije za uspešnost u svemu, što se nalazilo i u pomenutoj rečenici...

Slušao sam a da nisam čuo. Sve do „buđenja“ krajem svojih tridesetih. Shvatio sam koji sastojak nedostaje i šta je značio sledeći savet: „Sve što radiš u životu biće dobro i uspešno jedino ako to ispuniš ljubavlju. Bez toga, život je veliki teret. Ako je nesporazum među ljudima koji se vole, ma u kom oni odnosu bili, ljubav je jedino rešenje. Ako je potrebno sa nekim da se razgovara, da se napravi bilo kakav dogovor, da se položi ispit na primer ili dogovori posao, ljubav je jedino rešenje. U svim životnim situacijama, pre nego izgovorš  bilo šta bilo kome ili započneš bilo kakav posao, važno je da za trenutak zastaneš, smiriš se, zatvoriš oči i ispuniš sebe osećajem najčistije i najiskrenije ljubavi, da njime ispuniš u mislima sagovornika sa kojim ti tek predstoji razgovor i da prostor u kojem ćete se nalaziti mentalno ispuniš svetlošću čiste ljubavi. Svaki posao koji kreneš, od najjednostavnijeg kućnog rituala do najvećih profesionalnih izazova, takođe. Da svaki nesporazum sa voljenom osobom, prijateljem ili kolegom rešavaš jednako tako. I da svaki lep trenutak u životu pojačaš i „zapečatiš“ time što ćeš pre nego što progovoriš, uvek duboko biti svestan ljubavi koju nosiš u sebi.“

Nakon osvešćivanja ovih reči, moj život više nije nikada nije bio isti. Postao je potpuno nov. Sve što radim i sve što govorim činim u toj vibraciji. I iskreno srećan posmatram kako od ljudi i života zauzvrat dobijam ono najbolje. Govoreći ljudima kako da na primer porodični konflikt reše tako što će svaki put pre nego što uđu u svoj dom sebe da ispune ljubavlju, gledam kako ozdravljuju porodični odnosi poremećeni naizgled nerešivim konfliktima. Poremećeni odnosi na poslu se sređuju. Dugogodišnji tereti napuštaju umorne duše. Kako to funkcioniše?

Zamislite da ste mnogo ljuti na nekog, bilo da je partner, roditelj, prijatelj ili kolega (u načinu na koji blokira ukupno kvalitetno funkcionisanje, strah ide ruku pod ruku sa ljutnjom i ovde je jednak put oslobađanja od njega, strah od neuspeha na primer). Svaki dan vi se srećete sa tom osobom, prirodno jer delite velik deo života usled različitih okolnosti koje vas primoravaju ili jednostavno stavljaju u situaciju da budete zajedno. Idete prema mestu gde je osoba sa kojom imate nesporazum ili konflikt i razmišljate kako vas gotovo hvata mučnina što ćete se sad sresti, kako bi joj najradije svašta rekli, kako ne možete da je podnesete ili gledate (a morate)... U vama raste temperatura stresa koja će za koji treutak moći da izađe jedino putem vašeg glasa. Kada se konačno nađete u prostoriji sa osobom koja je simbol vašeg stresa, kada progovorite, šta će ona čuti u vašem glasu? Ma šta govorili, čuće zvuk velikog nezadovoljstva kao posledicu nagomilanog besa koji ste sami u sebe skladištil. I, šta se potom dešava? Druga strana se povlači u sebe, na drugu stranu daleko od mogućnosti dobrog rešenja, razumevanja i pomirenja...

Zamislite da ste došli na razgovor za novi posao. Odličan posao, neverovatno visoka plata a vaše kvalifikacije idealne. Ali, vama je zavladao strah od komisije koja će voditi intervju za radno mesto koje želite. Rezultat je sledeći: zbog straha je nastala blokada i imali ste utisak da iz vas govori smušeno dete a ne profesionalac dorastao novom poslu. Komisija stiče identičan utisak, posmatra vas  hladno i nezainteresovano i vi naravno ne dobijate posao koji ste želeli. I tako iznova i iznova. A nikom oko vas nije jasno šta je tim ljudima koji odlučuju da vas ne zaposle, koji ne primećuju kakva ste vi sjajna osoba i velik stručnjak. Jednostavno, oni to nisu imali prilike da vide jer sa druge strane za to nisu dobili nikakav podsticaj, inspiraciju.

Kada pre razgovora sa partnerom na primer, ispunite ljubavlju sebe, njega i prostor u kome ćete zajedno boraviti, on će to čuti jer zvuk glasa nosi zapise naših misli, namera i količine ljubavi preciznije od najsavršenijeg kompjutera na svetu. Upamtite to molim vas. Jer tako vaš  život postaje drugačiji. Mnogo drugačiji jer vas neko čuje i to čuje ono najbolje u vama. Ljubav koju nosite u sebi. I želi da vas sasluša pažljivo i do kraja... Želi sa vama da reši konflikt, želi sa vama dalje kroz život, da radi sa vama, da vam da odličan posao, želi dobar zajednički život, prosperiteran, miran, srećan, pun uzajamnog razumevanja. Iz jednog jedinog jednostavnog razloga, napokon vas čuje. Čuje ono najvrednije u vama. Čuje vašu najbolju nameru punu  ljubavi.

Danas gledam svoj život zahvalan roditeljima, gledam živote svojih prijatelja, poznanika, ljudi koji zatraže pomoć, kako ozdravljuju. Kako progovaraju deca i roditelji koji godinama nisu razgovarali, kako se mnogo lakše rešavaju naizgled nerešive bračne krize, kako se daleko lakše radi i uspeva u poslu, kako se živi jedan mnogo, mnogo bolji život.

„POSTOJI SAMO SAD! „Što je bilo, bilo je, neka tamo i ostane. Odlučite. Odlučite da više nećete živeti kao što ste živeli. Odlučite da je ljubav koju nosite u sebi važnija, veća i snažnija od svakog drugog osećanja i gde god da pođete držite je budnu u sebi kako bi je uvek, ali uvek mogli pružiti SVAKOM biću koje ćete sresti u životu.

Setite se samo razigranog psa lutalice koji vas u šetnji prati kilometrima samo zato što ste mu se obratili iskrenim toplim glasom. Ako niste sigurni gde je ta vaša čista vibracija, eto tu je. I u milionima momenata koji dolaze. Da li ćete užvati u životu ili ćete mnogo toga propustiti zavisi od vas, od vaše odluke šta ćete izabrati kao atmosferu u kojoj ćete živeti i iz koje ćete rešavati zadatke koje vam život donosi. Posebno one teške. Nazvaću to svesnim smanjivanjem loše provedenog životnog vremena u korist srećnog i kvalitetnog, „punim plućima“ provedenog i proživljenog vremena.

Velika je verovatnoća da ćete sa nekim razgovarati nakon čitanja ovog teksta, nekim od ukućana bilo kojim povodom, ili možda imate dogovor za viđanje na popodnevnoj kafi. Počnite već sad. Setite se i primenite. Novi sjaj na licima vaših sagovornika, osećaj zadovoljstva što su sa vama, vrlo brzo ćete znati koliko ste uspeli, jer je „merenje rezultata“ tako jednostavno. Samo počnite. Sad, kad malo bolje razmislim, ne poznajem nikoga ko je počeo pa odlučio da odustane. Nikoga.

JEDANAESTI DAN

Vrednost venčanog lista

Jednom je jedna legendarna pop diva rekla: „Brak je jedan ozbiljan i velik posao. Ako vam kažem da je moj suprug za nekoliko decenija braka jednom platio račun za struju i jednom kupio hleb, sve će vam biti jasno.“ Sve ono što vredi za prijateljstvo ovde bi trebalo „pojačati“ poverenjem, voljom, strpljenjem, tolerancijom, željom i ljubavlju. Jer prijatelj, pored ostalog, ode svojoj kući, svojoj porodici... Te „pauze“ u braku ne postoje. Resetovanje utisaka i emocija koje se razvijaju kao posledica najrazličizijih životnih situacija, odvija se u hodu paralelno sa obavezama oko dece, radnim obavezama i kućnim poslovima, odnosima sa roditeljima, prijateljima, komšijama... I niko ne čeka. Nigde pauze. U svemu tome i najmanje partnerovo „iskakanje“ iz očekivanog ponašanja ima mnogo veći format i težinu nego da to čini bilo ko drugi. Jer – „Ti si tu pored mene, znaš kako dišem i otkud ti ideja da tako nešto uradiš (pitaš, izgovoriš...), to je nedopustivo, neoprostivo (ili umara do isrpljenosti koliko se ponavlja)!“

Kao i u prijateljstvu jedino razgovorom možemo očekivati da se odnos razvija u dobrom pravcu. Ćutanje, ne nikako... I brak se takođe režira. Ako se čeka da život sam donese posebne trenutke, onda, srećan put u sivilo monotonije.

Ono čuveno pitanje: „Ko je za kaficu?“ ovde se gubi jer se ne pita nego se skuva i posluži. Dobar brak je veliki obostrani trud, koji počiva na želji da nam u njemu bude što lepše i što bolje. I zbog toga se razmišlja, režira na koji sve način našeg partnera kroz svakodnevni život možemo učiniti bolje raspoloženim, zadovoljnijim, srećnijim. Od kafe i kolača, preko omiljene muzike, šetnje, zajedničke posete prijateljima do zajedničkog planiranja, unapređenja kvaliteta života... Od malih, srećnih trenutaka nastaje jedan velik dobar život. Tako razmišljati o partneru, planirati, biti kreativan, jednako je voleti. I više od toga.

Ima mnogo segmenata koji brak čine kvalitetnijim i o kojima je moguće dugo i vrlo detaljno razgovarati. Ipak, jedan me je posebno okupirao poslednjih godina. Pitanje bračnih i vanbračnih zajednica. Onih „registrovanih“ i onih „neregistrovanih“. Sa venčanim listom i bez venčanog lista.

Iako je to bilo pre više od deset godina, venčani list naše bliske prijateljice bio je baš posebno zanimljivo dizajniran i spakovan, sećam se dobro jer nam ga je pokazala odmah posle venčanja. Pokazala ga je i svojoj tetki koja je sedela tik do mene, a koja je došla, naravno, da mladom paru poželi sve najbolje, istina ne baš na uobičajen način. „To vam ništa ne vredi, taj papir....“ I  oni su  je naravno shvatili na svoj najbolji način. I ja, valjda. Bez ljubavi, razumevanja, uvažavanja, to je zaista samo parče hartije. Ipak, posmatrajući parove proteklih godina, shvatio sam da su tetkine reči ipak samo tetkine. U stvarnosti nije bilo tako. Istina taj obrazac razmišljanja je veoma opšte mesto, raširen u društvu kao nasleđeno mudro predanje iz prošlosti. I tamo je najbolje i da ostane. Zašto?

Nevenčani parovi, kao da ih je uhvatila epidemija, počeli su sve češće da se odlučuju da tako ostane, da se ne venčavaju. Jer „Šta nam znači taj papir. Ništa.“ Imali su i imaju čitave spiskove argumenata koji idu u prilog tome, sve sa završnim objašnjenjem da to nije nikakva potvrda ljubavi. Ako se volimo, volimo se. Da. Bilo bi to savršeno da su oboje iskreno srećni u tom aranžmanu zvanom, ne baš najsrećnije, vanbračna zajednica. Ali nisu. Žene češće i poneki muškarac, istina retko.

Žena pristaje da se uda za Petra Pana. Nema veze što ne odrasta. Nema veze što je neodgovoran. Nema veze što ne zna šta želi. Nema veze što ima malo sluha za njene želje. Na sve to pristaje, često iz velikih razloga poput stepena „slatkosti“ lica, zavodljivosti i drugih za zajednički život više nego „dragocenih“ osobina. A pre svega, IZ VELIKE LJUBAVI. Toliko velike, da muti pogled na zajednički život. Žena je pristala, nije želela nego je pristala. Muškarci koju tu razliku ne vide, isključivo jer im tako odgovara, češće nego žene podržavaju opciju nevenčavanja. Čak nekako umeju da objasne taj osećaj slobode koji su sačuvali. Nekako. Strah od osećaja gubljenja fizičke slobode (ko zna kakve me možda šanse očekuju u životu...), strah od nevidljivih stega projektuje se na parče papira zvanog venčani list. I raste do formata čudovišta. A od čudovišta se beži glavom bez obzira. Beži se toliko da se zaboravlja na partnera. A partner ćuti...

Šta to mnogi muškarci i manji broj žena ne znaju? Ne znaju da je osećaj slobode u kvalitetnom odnosu uvećan nekoliko puta u odnosu na vreme pre braka. Sloboda se meri stanjem uma, a ne brojem različitih postelja. Sama spoznaja toga kapija je novog kvalitetnijeg života. Vi koji ste u braku i prilično ste zadovoljni, pitanje za vas: Koliko je trenutaka, situacija, godina koje nikada ne bi ste menjali za period pre braka, period raznih sloboda? Da. Malo ili ni malo. To su najčešći odgovori.

Žene prve progovore. Od početnog entuzijazma, razumevanja i prihvatanja ideje do tihe tuge ne prolazi baš mnogo vremena. A onda se povere najboljoj prijateljici da se osećaju kao da stoje na vetrovitoj raskrsnici same i nesigurne. Čak i ako su već postale majke. Neke od njih tako provedu život, sa osmehom na licu da „njega“ ne bi „nepotrebno“ nervirale.

Da li ste nekada videli ženu koja je dočekala da se njen muž konačno odluči da odu da se venčaju? Ta žena nema nikakvih sličnosti sa nevestom koja je pred oltar izašla na početku braka.  Na venčanju je pod tolikim stresom od uzbuđenja da ili nije u stanju da govori ili isplače slapove Nijagare... Eksplozija nagomilanih emocija ne bira baš uvek najlogičniji put kako će da se ispolji. A sve to govori samo jedno. I uvek je tako, čak i ako je to najstabilnija ličnost među vašim prijateljicama. Muškarac u istoj situaciji najviše ima zamagljene oči na nekoliko sekundi. I to ako je on taj koji je čekao ženu da se odluči na taj „ritual“. Bilo ko da je u pitanju od partnera, lepo bi bilo da razmisli o potrebama onog drugog. I o papiru. Jer čovek koji je odlučio, koji je siguran u svoju ljubav i koji stoji iza svoje odluke celim svojim bićem neće zanemariti želje svog partnera. Venčaće se i samo zbog toga jer je to njoj/njemu veoma važno. I ako je to i jedini razlog, dovoljan je. Time, brigom o potrebama i željama partnera, pokazuje se ljubav više nego bilo čime drugim na početku zajedničkog života. Osećaj sigurnosti koji pružate drugome, dublje je u temelju od osećaja ogromne sreće. Upamtite to. Iz te zone ljubav ima daleko veće i snažnije značenje. Papir sam po sebi zaista ne predstavlja ništa ali ono što možete da pružite voljenoj osobi rečenicom: „Hajde da se venčamo!“ ničim se ne može izmeriti.  A to je tetka nekad znala ali je sigurno zaboravila.

DESETI DAN

Prijateljstvo

....“Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.

Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav…  A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…“

Mehmed Meša Selimović

Prijatelj po meri. Veseo, srećan. Zamišljen, tužan. Ume da sluša, ne ume da sluša. Upada u reč, zna kada nešto da kaže. Uredan, neuredan. Pažljiv, nepažljiv. Pamti važne datume, ne seća se ni sopstvenih. Požrtvovan, uvek korak ispred, egoista, možda mali ali egoista. Ume da kaže nešto da nam suze krenu od jakih plemenitih emocija, ume da bude kao slon u porcelasnkoj radnji i da nesvesno „ujede“ za dušu.

Celog života nosimo ideju o savršenom prijatelju. Maštamo o tome kako bi bilo divno da naš prijatelj, onaj svakodnevni, najbolji i najvažniji ima više kvaliteta nego što ima, ili  nema bar poneku od osobina koje nas nerviraju, povređuju i čine tužnim. Ima dana kada se pitamo da li je sa nama sve u redu. Kada izanaliziramo prijatelje oko sebe i shvatimo da smo okruženi vojskom nedovršenih i nesavršenih ljudi koji su nas bar po tri puta u proseku snažno povredili.  Kada saberemo sve nepromišljene izjave, neodgovornosti i sebičnosti, prirodno je da se zapitamo kakav je to životni bilans našeg socijalnog života. Ako sam ja tolerantan, mogu da razumem, mogu da istrpim ili prećutim očiglednu grešku koja boli, šta je to sa drugom stranom, šta je to sa njima? Ako se ja ponekad ponašam kao da nisam primetio ogromnu grešku u koracima prijateljstva, ako razumem sve do u beskonačnost, ako praštam preko svih granica, zašto na sve to ne dobijam adekvatnu reakciju sa one druge strane, od mog prijatelja? Sva ova pitanja spadaju u najčešći obrazac samokinjenja koje vekovima u brojnim varijetetima mi ljudi postavljamo sebi, grešeći tako iz godine u godinu naših života. Dobro je razmisliti i dobro je zapitati se kako bi činili najbolje moguće u sadašnjem i u vremenu koje dolazi. Ipak, od toga je jača istina da nas previše takvog preispitivanja čini loše raspoloženim i stavlja u zamku prejakih, pogrešnih procena zbog kojih ponekad udaljavamo kvalitetne ljude od sebe na najpogrešniji mogući način, i po sebe i po njih.

Zaustavite se u tome na trenutak. Svaki vaš prijatelj je takav kakav je. Postoje šanse da će ga životna iskustva ili ponekad vaše dobronamerne reči promeniti. Ipak, istina je u tome da će najveći broj celoga života ostati takav kakav jeste i da će ih najkarakterističnije osobine pratiti celog života. I njih i vas, ukoliko se odlučite da to prihvatite. Ponekad će neke slabosti biti uspavane možda i deceniju nateravši vas da poverujete da su nestale ali će u kritičnom trenutku iskočiti. I? Šta ćete onda?

Jednostavno, prestanite da želite da menjate ljude i da očekujete. Upoznajte, razumite i prihvatite. Trenutak kada iskreno i otvoreno počnete da živite sa svim manama vašeg prijatelja, počinje zlatno doba vašeg prijateljstva ma u kakvim se kasnije komplikovanim i teškim životnim situacijama zajedno našli. Sad bi se ovde ovaj DESETI DAN mogao i završiti da nije moje supruge koja u mom životu ima zadatak da me povremeno dobro prodrma i probudi iz sfere lebdenja u kojoj u većini vremena živim i stvaram. Ona sve ovo lepo sasluša i kaže mi jednu jedinu rečenicu pa ode svojim poslom ostavljajući me zamišljenog.

“Ja u prijateljstvu mnogo pružam ali mnogo i očekujem!“ I tačka. Nema ona mnogo vremena da sad tu sa mnom raspravlja. Njen je dan isplaniran i gotovo. 99% nas tako misli ali se gotovo niko ne usuđuje da to izgovori. Ako je tako, gde je onda istina?

Istina je u sredini, u tome da je onda dobro činiti sledeće: razgovarati, razgovarati i razgovarati. Niko ne zna šta onaj drugi želi, očekuje ili šta bi voleo ako mu se ne kaže. Ipak i ovde postoji jedna začkoljica. Žene umeju dugo da ćute, da nagomilavaju problem u sebi uvećavajući ga do besmisla sve očekujući da prijateljica to primeti i shvati gde je problem. Uglavnom, to nikad ne dočeka. Muškarci opet ne žele da razgovaraju o takvim problemima koji uključuju emocije, jer to je „ženska osobina“ a posebno ne sa muškim prijateljem. U proseku svi ćute postojano kao skulpture, svi pate zbog toga a velik broj upropasti prijateljstvo kada tenzija nezadovoljstva eksplodira do te mere da se više niko u tome ne snalazi. Meša Selimović piše da je prijateljstvo kao ljubav. Dodao bih, sa elementima bračnog odnosa.

Razgovarajte. Recite svoje zapažanja, dobronamerna usmeravanja i očekivanja. Ne čekajte „specijalne “ trenutke u kojima ćete prijatelju reći koliko vam je važan. U svakom trenutku u kojem osetite lepotu zajedničkog života u savršenom prijateljstvu, zahvalnost što imate takvu osobu za prijatelja, nalazi se pravi, jedinstveni  trenutak da se ovo glasno izgovori osobi koja to zaslužuje. Tako se gradi, tako se učvršćuje, tako se proširuje zona zajedničke sreće u prijateljstvu. I opet, nije na odmet ponoviti, pojednostavljujte stvari, ne čekajte, budite vi inicijatori, režiseri vašeg dobrog prijateljstva. Nije svima dato da budu do kraja svesni svojih loših postupaka. Nemaju svi jednaku snagu da pokrenu stvari u boljem pravcu, da razumeju drugog na pravi način. Mnogi veruju da je dovoljno da ćute i čine. Ne žive svi jednako dobre živote u uslovima koji im dozvoljavaju da se brinu i razmišljaju dovoljno i o svojim prijateljima.

Sa druge strane, ako ste sad ovde, vi ste ti koji ste u prednosti i koji nosite odgovornost za vaša prijateljstva. Svesnost da negde nešto možete naučiti kako bi poboljšali sopstveni život čini vas vođama više od drugih. Ako znaš nešto u šta veruješ da je dobro, podeli to sa drugima. Ako znaš gde ti se prijatelj sapleo, pomozi mu da iz toga izađe. Ako znaš gde je problem koji izaziva udaljavanje od osobe koju godinama toliko voliš, progovaraj, razgovaraj, tražite zajedno rešenje. Ne uspevaju samo oni koji odustaju. Dok budete razgovarali, govorili i činili, radite to sa ljubavlju, u ljubavi i kroz ljubav. Ne postoji živo biće na Zemlji koje to ne oseća. I ne postoji zastoj koji se ljubavlju ne može pokrenuti i isceliti. Znam to, oduvek, a verujem zauvek.

Posvećeno Marku Bognaru (1984-2012) Prijatelju koji je to znao da bude bolje i više od većine ljudi

SREĆNA NOVA 2013.

DEVETI DAN

Pronalaženje prave ljubavi

Koliko ljudi poznajete koji su u potrazi za pravom ljubavi, svojom idealnom polovinom, osobom sa kojom žele da provedu život? Ili ste i vi ti koji još uvek nisu pronašli svoju pravu ljubav? Koliko ljudi zaista nešto čini da ostvari svoju želju? Koji broj njih veruje da će se to ostvariti? Koliko njih počinje da sumnja da je brak baš toliko dobra stvar, nesvesni da je ta sumnja prvi od koraka u pravcu odustajanja? Koliko njih počinje da prihvata postojeću situaciju naglašavajući dobre strane jednine nakon što stalni izlasci postanu napor, kao što su udobnost, mir i tišina doma koji je „samo moj“ , odsustvo potrebe za prilagođavanjem...

Jednom me je otac početkom mojih tridesetih godina pitao šta planiram, šta tačno želim da radim, čime da se bavim, u kom  pravcu ide moj život i ja sam mu dao odgovor ovako, onako, ni meni čini mi se nije bilo najjasnije. Ono što mi je tada rekao odredilo je kasnije mnoge važne momente u mom životu: “E pa čega nema u glavi (mislima), nema ni u životu“. Nekako me je ta rečenica pogodila. Bilo je to veoma delotvorno buđenje. Sve što sam kasnije želeo da ostvarim potrudio sam se da moja želja u mislima postane što preciznija, što jasnija. Postajao sam zadovoljan tek kada osetim da se misao o želji iskristalisala i tada bih je ostavio. Ovo „ostavio“ vezano je za iskustvo moje majke koja je pre oko deceniju posetila manastir u Srbiji u želji da razgovara i posavetuje se sa sada već pokojnim duhovnikom koji je za to vreme važio za veoma mudrog čoveka a koji je opet, za svakog ko mu se obratio, imao pravu reč koja čoveka usmerava ka rešenju. Čekajući sa prijateljicom, čula je razgovor monaha sa jednim mladićem koji je rekao da mu dve žene koje su došle iz istog razloga kao i on ne smetaju i mogu da prisustvuju njihovom razgovoru. Mladić je izneo svoju želju, rekao da dugo želi ali se ništa ne dešava, želja se ne ostvaruje i da je očajan zbog toga. Monah mu tada reče jednu jedinu rečenicu: “Idi zapali sveću, pomoli se za tu želju, idi kući i zaboravi je.“ Mladić je bio iznenađen, bilo je jasno da je očekivao daleko duži razgovor, složeniji savet i posebnu molitvu za njega koju bi monah izgovorio. Ipak, poslušao je, zahvalio se i otišao svojim putem.

Nakon što mi je majka to ispričala shvatio sam šta je to što je važno za ostvarenje želje. NE KINJITE SVOJU ŽELJU stalnim besomučnim ponavljanjem kombinovanim sa pitanjima sumnje da li će se ostvariti. Kada je poželite i utvrdite na vama najbliži način, ljubavlju, molitvom, meditacijom, bljeskom iskrene radosti iz dubine duše, ostavite je na miru, zaboravite je. To je kao da ste negde u bašti ostavili seme nekog voća i zaboravili gde je to mesto a okolnosti su, poput Sunca i kiše, učinile svoje. I  jednog dana, na vaše veliko iznenađenje, nikao je mladi izdanak koji je već sledeće godine doneo sočne plodove. Ostaviti želju da se sama razvija nije jednostavno ali to znači da ste uspeli najvažniju stvar: OSLOBODILI STE SE STRAHOVA I SUMNJI U OSTVARENJE VAŠE VELIKE ŽELJE! Samo tako želja ima prostor i slobodu da se razvije do svog ostvarenja. U protivnom, sumnjama i strahovima stalno presecate tok ostvarenja, time i samoostvarenja i to kao da se krećete dva koraka napred pa možda i tri nazad i tako nigde ne stižete. Imajte poverenja u dobro zabeleženu želju u vašoj mentalnoj biblioteci. Zato je veoma važno kako ste je pohranili na čuvanje, u miru, ljubavi i iskrenoj radosti što takva želja u vama živi. Kada bude potrebno, vi ćete precizno prepoznavati situacije u kojima je važno i pravo vreme da se aktivirate u pravcu ostvarenja ili jednostavno prepoznati da je to to. Kada ostavite vašu želju na miru, nastavite normalnim tokom vaš život uživajući u svakom trenutku koji vam dolazi. Znate dobro da život ima mnogo toga različitog lepog da vam pruži i da sreću ne čini samo jedno. Uživajte u svemu a verovatno kada se najmanje budete nadali, nićiće izdanak vaše želje a nije isključeno da to odmah bude drvo sa zrelim plodovima. Ovde govorimo o ljubavi ali princip jednako tako zahvata svaku drugu iskrenu i čistu želju. Dobar baštovan će vam reći da sve zavisi od toga kako ste sadili, kakvu ste pripremu napravili i koju ste vrstu semena izabrali.

Na jednom seminaru na temu duhovnog „preuređivanja“ i isceljenja delova duše kojima je to potrebno, pored mene su sedele dve mlade žene koje su i ranije prisustvovale seminaru istog predavača  sa željom da shvate gde greše u želji da pronađu prave osobe za sebe. Povele su i svoje prijateljice jer su im prenele da su bile prezadovoljne prethodnim predavanjem. Iako je seminar sad imao drugu temu, inspirativni predavač Ivan Bavčević naveo je gde je osnovna greška nekog ko traži pravu osobu za sebe. Većina traži nekoga ko će biti određenog izgleda, karaktera, obrazovanja, uspešnosti, ko može da pruži ljubav, nežnost...  A potrebno je stvari postaviti drugačije: Tražim nekog kome ja želim nešto da pružim, da pružim sebe, svoju ljubav, nežnost...  Odsustvo i najmanje doze egocentričnosti i česte nesvesne sebičnosti pomaže želji da se ostvari. Kasnije na pauzi slušao sam priču žene koja je ranije poslušala predavača. Zvučala je nekako kao sad ja koji govorim vama. Velika želja u glasu da prijateljice shvate kolika je istina, snaga i delotvornost u onome što su upravo čule.

U muzičkoj školi u mojoj rodnoj Bačkoj Palanci na časovima solfeđa, imali smo nastavnicu Dušanku Kostelac, jednog zaista posebnog pedagoga, koja nam je između ostalog na klaviru svirala određene akorde i tražila da po sluhu pogodimo koji je to akord. Neko je bio uspešniji neko manje uspešan ali ono što pamtim je da nam je rekla: „Prvo što pomislite to je to, to je tačno, vidite da sva kasnija kolebanja ispadnu greška.“ Sedeći za pijaninom u našoj osunčanoj učionici, nastavnica solfeđa, ne sluteći koliko će to na nekog možda delovati, rekla nam je rečenicu koju sam ja upamtio i poput dubokog otiska poneo sa sobom u život zauvek.

Ne kolebajte se. Odlučite se, nije za to potrebno mnogo hrabrosti. Presecite voz besmislenih pitanja koja proizvodi sumnja. Odlučite šta tačno želite. Definišite tu sliku do poslednjeg detalja. Jednom ćete biti jako zadovoljni i uživaćete u dobrim posledicama toga što ste nekada bili precizni u definisanju sopstvenih želja.

Najjednostavnije je po pravilu, od kako je čoveka, najdelotvornije. Najjednostavniji principi koji usmeravaju delovanje ka bilo kojem uspešnom ostvarenju imaju najveću snagu. Srešćete se, verujem više puta u životu, u sopstvenom ili tuđem iskustvu sa ovom istinom. Molim vas, upamtite to.

Kristalno jasna i čista slika želje, ostavljanje želje u ljubavi i radosti da spokojno miruje u nama i to do stadijuma zaboravljanja  i nesebično postavljen cilj, traženje osobe kojoj ćemo pružiti svu svoju ljubav i svoj najbolji deo sebe jesu ono vaše najjednostavnije koje već ovog trenutka može mnogo da učini za vas. Koliko će biti uspešno, znate od koga i od čega zavisi.

OSMI DAN

Snaga dobrog odnosa sa roditeljima

Prirodni nastavak teme praštanja. I najbolji može da bude mnogo, mnogo bolji. Dobar odnos sa roditeljima nije nešto što se tokom zajedničkog življenja izgradi za ceo život. Gradi se celog našeg života, čak i onda kada roditelji odu sa Zemlje. Mnogi bi voleli (čitajte svi) da su roditelji, bilo majka ili otac, u nekom trenutku našeg života ili celog našeg perioda odrastanja postupili drugačije. Da nisu učinili ili izgovorili nešto čime su nam, često potpuno nesvesno, naneli bol, ožiljak u sećanju.

Nasilnici, narkomani, alkoholičari, psihički nestabilni po različitim osnovama, introvertni, hladni, trdoglavi, pogrešnih zastarelih ili primitivnih ubeđenja, bez razvijenog roditeljskog instikta ili samo jednom donešena neispravna odluka po dete, odsustvo podrške u ključnom trenutku, samo jedan jedini put izgovorena ne rečenica već jedna jedina bolna, uvredljiva reč. U duši deteta bilo šta od navedenog ima jednaku težinu i jednako boli. Zašto? Zato jer je to došlo od najbližih, od roditelja. Oni su prvi veliki izvor ljubavi, oni su modeli na koje se dete ugleda dok raste, oni su toplina, sigurnost ili ono što najviše nedostaje kada ih nema u odrastanju. Proporocionalno tome veliki je udarac, povređenost i bol kada se od roditelja doživi razočarenje. Većina ožiljke duše zadobijene od roditelja nosi celog života sa manje ili više svesnosti o stvarnom stepenu opterećenosti time. Slabost, tako prirodna i ljudska, da se porazgovara u porodici o najosetljivijim temama i time razveže čvor nerazumevanja, upravo taj teret čini takvim kakav jeste. Ponekad sve „miruje“, celog života oduzimajući kontinuirano jednako malo vazduha pri udahu sećanja na loš događaj, ponekad vreme radi u korist tereta i on postaje sve veći i sve teži onoliko koliko je slabost da se suoči sa problemom, sa bilo koje strane, na bilo koji način, veća.

Razgovarajte sa roditeljima. O svemu. Ako oni nisu od onih koji su spremni na razgovor budite vi ti koji ćete malo po malo naučiti svog oca ili majku da je razgovor magično oruđe u stvaranju dobrih odnosa. Već pomenuto blagotvorno zajedničko pijenje kafe, ponekad uz tople kolače, baš u komunikaciji sa roditeljima pokazuje svu svoju veliku snagu i vrednost. Očekivanje da se roditelji ponašaju „roditeljski“ često može da bude jalov posao. Mnogi od njih čvrsto veruju u ispravnost svojih postupaka prema deci i u svim životnim situacijama. Nije retko da su oni robovi porodičnog nasleđa obrasca u vaspitanju dece. Mnogi ne vide, ne umeju i ne mogu da sagledaju životne situacije drugačije, kompleksnije. Domet roditeljske svesnosti je ponekad poražavajuće mali. Šta onda učiniti? Iz sve svoje ljubavi za majku i oca, sa najvećim mogućim strpljenjem za napredovanje malim koracima, pomoći im da shvate da ne postoji samo jedan put i jedna ispravna odluka i da nisu baš svi srećni ako se čini tako kako oni žele, očekuju ili naređuju. Čistog srca punog ljubavi, samo tako možete da očekujete da ćete dopreti do roditelja. Upornošću i strpljenjem.

Ipak, istina je i nešto drugo. Niti svi imamo dovoljno strpljenja, znanja ili snage da dođemo do ovih ciljeva kroz rad sa roditeljima niti su svi roditelji u mogućnosti da se promene, ma koliko svi zajedno verovali i znali da uvek može bolje. Važan je trenutak u životu kada shvatimo koliko zaista možemo da utičemo na roditelja. Takođe, jednako je važno da razumemo, shvatimo i prihvatimo da će zauvek biti tako. Bilo da je za to odgovoran opijat koji stvara zavisnost i pomućuje zdravo rasuđivanje, neka bolest ili crte karaktera koje odolevaju svim dobrim namerama i postupcima, u takvim okolnostima dete nema drugu mogućnost nego da to razume i prihvati. Da ne odustaje od pokušaja da pomogne, ali da sagleda koliko je realno u stanju da to učini samo, bez pomoći sa strane ili da li uopšte bilo šta da preduzme ako roditelj decenijama čini isto u čvrstoj odluci da se ne menja.

Da bi nam svima bilo lakše da živimo sa različitim iskustvima odrastanja uz roditelje potrebno je sledeće: DA SHVATIMO DA SU RODITELJI ZA NAS UVEK ČINILI ONO NAJBOLJE ŠTO SU ZNALI, UMELI I MOGLI. Gledamo ih svakoga dana kako idu stariji, kako se menjaju karakteri, kako nam je potrebno više strpljenja i razumevanja nego ranije. Vreme koje prolazi dobro je iskoristiti na najlepši način. Kad pogledamo, malo je to vremena koje provedemo sa roditeljima i nije ga ostalo baš puno. Ako uvidite da nešto nikada neće shvatiti, razumeti, prihvatiti ili se možda pokajati za određeni postupak, ne insistirajte na tome. Ne gubite snagu i vreme na to. Organizujte zajednički život u pravcu prijatnih trenutaka, slavlja, veselih događaja, porodičnih ručkova. Veseljem i radošću koju nosite sa sobom i darujete roditeljima ne možete ispraviti sve greške i teške trenutke iz zajedničke prošlosti, ali sigurno možete doprineti stvaranju atmosfere iskrene radosti življenja u kojoj mnogi tereti, u prvom redu vaši, potom i zajednički,  gube snagu. I to je, takođe, uspeh. Značajan uspeh.

Kada smo bili deca oni su bili odgovorni za nas. Sad, kada su oni stariji a mi odrasli i svesni ljudi, možemo mnogo toga. Možemo da čitav zajednički život i svet prebacimo u sasvim novu, drugačiju dimenziju. Beskrajna ljubav, beskrajno razumevanje i PRAŠTANJE leči i osvetljava sve odnose. Nije uvek lako to je istina, ali nagrada koja stigne kada pobedimo sebe, sopstvene tuge i razočarenja vezana za roditelje je ogromna a njena vrednost po naš srećan, rasterećeniji a time i kvalitetniji život nemeriva.

Veoma je važno sa kakvim mislima i osećanjima ispratimo naše roditelje kada jednom odu sa ovog sveta. Po nas je važno, jer roditelji nastavljaju da žive u našim mislima, sve ono što smo uspeli sa njima ili nismo ostaje takođe kao trajan zapis u nama. Sećanja sa kojima ćemo živeti, uspomene na oca i majku postaće ili teret ili izvor ljubavi iz kojeg se crpi inspiracija i ljubav za sebe, za druge i čuva i neguje ona trajna za roditelje. Sami možemo na vreme da učinimo mnogo toga što je do nas da taj odnos, dokle god je nas, bude najbolji moguć. Ukoliko ne uspemo da činjenjem promenimo stvari na bolje, uvek ostaje PRAŠTANJE, iz dubine duše, iz srca, iz sve svoje ljubavi za roditelje, ne za onakve kakve smo želeli da budu nego onakve kakvi su zaista bili. Nesavršeni ali naši i najbolji koje smo imali. Deco svojih roditelja, dobar odnos sa roditeljima je stvar izbora. Čak i onda kada se čini da ga nema. A redosled onoga što je naš deo u odnosu prema majci i ocu ostaje zauvek isti: Ljubav, činjenje, razumevanje i praštanje.

SEDMI DAN

Praštanje

Kad nekom prvi put govorim o važnosti praštanja, većinom dobijem isti samouvereno spreman odgovor: nemam kome šta da oprostim. Gotovo je neverovatno koliko je u čoveku snažan mehanizam, koji impulsom uslovnog refleksa sprečava suočavanje sa sopstvenim slabostima, teretima i tugama... Većina živi u uverenju (želi da veruje) kako je sve svoje odnose uredila, svima sve oprostila i ide mirno kroz život. Lakoća življenja je jedna od najpopularnijih uloga kojom ljudi manje ili više uspešno skrivaju velike i bolne ili tihe, toliko nevidljive terete da se samom nosiocu toga ponekad učini da su nestali. Privid istina ume da obezbedi srećne trenutke u kojima se sa vazduhom udahne nešto životne radosti. Sve ostalo vreme je život sa teretom tihog bola, možda malog ali konstantno, neumoljivo prisutnog. Što je želja veća da on nestane, tuga koja buja na sopstvenoj nemogućnosti da nekome nešto oprostimo, zauzima sve veći prostor sprečavajući mnoge važne segmente naših života da se razviju i ostvare u svom punom potencijalu.

Ljudi koji tek ulaze u naše živote na primer, uskraćeni su za neke od najsvetlijih tačaka onoga najboljeg u nama time što gradimo nove odnose a da stare nismo „pospremali“. Grč nedovršenosti, koji nesvesno „nosimo“ svuda sa sobom, umanjuje snagu ljubavi koju želimo da pružimo do te mere da se ponekad dešava da tu ljubav koju smo iskreno namenili nekom, taj neko ne prepozna, jednostavno je ne shvati tako. Ukoliko pak dođe do ostvarenja ljubavi, ona ume da trpi kao da joj, najblaže rečeno, nedostaje  vazduha.

Tegovi nepraštanja spadaju u velike životne balaste. Na sreću čovek ima izbor, da li da ih se reši ili da ih ostavi u sebi zauvek. Gotovo da svako od nas zna barem nekog ili za nekog ko je otišao sa ovog sveta a da nije mogao, želeo ili znao kako da nekom oprosti. Život sa takvim teretom nije život koji teče. To je život koji se muči, pati i često misleći da je to bez razloga i nepravedno, posustaje onda kada je potrebno najviše snage...

Kao što ljubav prema sebi, njen kvalitet, iskrenost, dubina i snaga, čini nama i našem životu veliko dobro poboljšavajući tako i odnose sa drugim ljudima, tako isto, praštanje samom sebi omogućava da kroz život krenemo određenim redom, oslobođeni  tereta prvog stepenika praštanja. Većina ljudi želi da se ponaša ispravno. Da uvek postupi najispravnije, da učini i kaže baš ono što je najbolje u određenom trenutku, da nikada ne povredi ni sebe ni druge. I pored svog truda i želje, greške se dešavaju i važno je razumeti i prihvatiti da je to ljudski, normalno i prirodno.

Oprostite sebi. Bilo da je po vama vaša greška velika ili mala, ona je jednako teška ako je u vama godinama zarobljena nepraštanjem. Vratite u sećanju taj trenutak, prođite kroz njega sa svom svojom ljubavlju i toplinom koju možete da skupite u sebi za sebe, izgovorite svoje ime i recite sebi da opraštate. Nakon toga, udahnite duboko i primenite vežbu o kojoj smo već govorili, udišem mir, ljubav i spokoj, izdišem stres, bol i patnju. Izgovorite ono što je vama u tom trenutku potrebno, ono što osećate. Nakon toga pratite disanje dok ono ne postane ujednačeno, lako.

Zahvalnost prema životu koji vam je omogućio da nešto dobro učinite za sebe je osećanje kojem bi bilo lepo da težite svaki put kada osetite da ste nešto postigli, na ovom i na bilo kom drugom životnom planu. Moć proživljavanja zahvalnosti se na najlepši i najpotpuniji način nastavlja na osećanja praštanja i ljubavi stvarajući u nama osećaj mira i spokoja, stanja iz kojeg donosimo najispravnije odluke i činimo najlepše i najbolje za sebe i za druge. Trenutak kada osetite zahvalnost jeste potvrda sebi da ste budni, svesni, da potpuno pripadate trenutku (POSTOJI SAMO SAD) i da ste svesni vrednosti koju ste u tom trenutku ostvarili, duhovne ili materijalne, za sebe ili nekog drugog koja opet dobija duhovnu vrednost time što nekog usrećuje.

Oprostite drugima. Mada u trenutku možda pomislite da nemate kome šta da praštate ipak zastanite. Sećanje je veoma „mudro“ u takvim trenucima, dovešće u vaše misli  tačno one osobe kojima je po vas dobro da im oprostite, kojima želite da oprostite. Nije nužno da ih morate sresti. Ako imate priliku da zamolite za oproštaj licem u lice utoliko bolje. Ipak, većina najčešće nije kraj nas, živi daleko ili više nije na Zemlji. Postoji više metoda kako možete da prizovete u sećanje osobe iz vašeg života. Ponekad je to jedna ili dve osobe pa je to jednostavnije. Ponekad je to više osoba.

Jedan od najpoznatijih metoda jeste putovanje kroz sopstveni život. Pokrenite sećanje na sopstveni život daleko u prošlost, u detinjstvo, do prvog trenutka kojeg se sećate i pustite da se film o vašem životu odmotava pred vama. Bilo da zamislite filmsku projekciju na belom platnu razapetom u vašim mislima, bilo da zamislite da putujete nekom napravom poput vremeplova, dobar učinak je jednak. Ovakav metod sprovodi mnogo detaljnije „čišćenje“ sopstvenog života (poput kvalitetnog anti-virus programa u vašem kompjuteru) spakovanog u biblioteci sećanja, omogućavajući da se učine i ona praštanja koja bi mnogi nazvali manje važnim. Nema velikih i malih, svako praštanje je jednako i „malo“ može da ima dugoročne i velike loše posledice.

Jedna po jedna osoba iz različitih perioda vašeg proteklog života prilaziće vam. Vi najbolje znate šta želite da im kažete, kako da ih zamolite za oproštaj gledajući ih u oči. Uvek sa srcem punim ljubavi. Svaki susret završite iskrenim i toplim zagrljajem i pustite osobu kojoj ste oprostili da srećna ide dalje, svojim putem gde god da je ona zaista u ovom trenutku. Polako, doćićete do svoje današnjice. Kada završite, ostanite još neko vreme zatvorenih očiju, onoliko koliko je vama potrebno da se „vratite“. Rasterećenost je mala reč koja može da opiše stanje duše nakon ovako detaljno učinjenog velikog čina praštanja.