Dragi Čitaoci,
Srećna Vam 2018. godina!!!

SEDAMDESET PRVI DAN

Zapisi na licu

Idu godine i hvala Bogu da idu. Učimo kroz iskustva, učimo kroz život, učimo kroz lepo, učimo i na dobitku smo kada učimo kroz teško… Iznad svega, zahvalni (posle svih prethodnih tekstova sada se već iskreno i hrabrije nadam da je tako) jer imamo te godine, jer smo poživeli toliko godina da sve to iskusimo i ma koliko godina da imamo čeka nas još iskustava kroz iskušenja koja sa sobom nose i srećni i oni drugačiji trenuci.

Na telu je jedna „beležnica“ na kojoj se sve pomenuto pažljivo zapisuje. Kod nekog je „zapisano“ više podataka, kod nekog manje, ali kod svih, to je „najčitljivije“ mesto na telu. Naše lice zabeležilo je mnogo toga a koliko se ovog trenutka na njemu može pročitati, zavisi od nekoliko stvari. Genetika nije zanemarljiva stvar i zaista, ako se malo podsetite, sretali ste ljude u životu koji ne polažu mnogo na negu lica, ne vode uredan, zdrav život i najčešće su pod stresom a izgledaju mnogo mlađe od svojih godina. Sa druge strane, vrlo je verovatno da ste takođe sretali ljude koji čine sve najbolje za svoje zdravlje, dušu i telo, tako i zrače, odmorno i zdravo, plene radošću i optimizmom, ali, njima je genetika više odmogla nego pomogla. Izgledaju na kraju mnogo starije i kao neko ko malo mari za sebe. Ipak ovo su retki primeri. Najveći broj ljudi izgleda onako kako se oseća i sve to jasno „piše“ na njihovom licu.

Već ste ranije čitali priču koja govori o licu i telu. Vežbanje tela, zdrave navike i lice svojim izgledom vrlo brzo pokazuje zahvalnost vlasniku za trud. Lice koje sa godinama „pada“ jeste prirodan proces usled delovanja zemljine teže u kombinaciji sa stresovima koje je život doneo... Postoje vežbe koje mogu uspešno da vam podignu tonus lica. Jedna od najpoznatijih je izgovaranje samoglasnika sa snažnim zatezanjem mišića lica i vrata sa široko otvorenim ustima. Potom vežba sa jako otvorenim ustima u trajanju od dvadeset sekundi pa potom stisnute usne u snažno isturen poljubac u prostor, takođe dvadeset sekundi, dvadesetak ponavljanja, dok gledate TV na primer. Najproblematičnije tačke na licu masiraju se direktnim dodirom kažiprstom, kružnim pokretima, srednje jačine pritiska, po minut svaka tačka. Ovo činite po nekoliko dana, pa pauza od dva dana, pa ponovo do željenih rezultata. Postoji bezbroj takvih efikasnih vežbi. Mogu se nabrajati do stadijuma maratona. One zaista daju odlične rezultate ako ste uporni, jednako kao i kada disciplinvano vežbate telo. Ipak, jedno ne mogu lako da izmene, vaš karakterističan izraz lica koga možda niste svesni. Sretao sam ljude koji imaju takav karakterističan izraz lica da sam poželeo da brzo završim susret sa njima a ispostavljalo se da to nisu ni ljutiti, ni nezadovoljni, ni na bilo koji način negativni ljudi, nego upravo suprotno. Ako gotovo ne postoji ni jedna fotografija na kojoj ste zadovoljni kako izgledate, ako se nerado gledate u ogledalo i ako pri tom uvek načinite neki drugi izraz lica, izbegavajući nesvesno time svoj karakterističan izraz, ako se poredite sa dugima, “oni“ uvek blistavi i prijatni i ja često ili u proseku  „nula“, znajte da to nije jedna od onih životnih situacija za koju je jedini lek prihvatanje.

Stanite prvi put pred ogledalo sa pitanjem ko sam ja a šta moje lice pokazuje. Ako vidite nesklad, načinite izraz lica koji odslikava vaše dobro raspoloženje, odnosno ono prijatno, vaše najbolje raspoloženje, stanje, vaš izraz lica za koji bi ste želeli da postane vaš trajni zapis, onakav kako želite da vas ljudi dožive i pamte, onakav kakav vas kod dugih ljudi čini najsrećnijim. U početku, nemoguće je da ne uočavate razliku kroz napor da lice držite u drugačijem od položaja na koji ste ga navikli poslednjih decenija. Kada toga postanete svesni, onda naviknite sebe da se svaki put pred ogledalom podsetite da načinite taj novi izraz lica. Potrudite se, POSTANITE SVESNI SVOG LICA, upravljajte svojim licem, nije to bluza pa da ima opcije opeglana i izgužvana. To je vaše lice, slika vaše duše, vašeg stanja, raspoloženja i godina iskustva i ono, ako poželite, može da vas sluša na beskonačan broj načina, izraza... Nakon odluke, dolazi izbor pomenutih i drugih brojnih lako dostupnih vežbi u zavisnosti od toga šta tačno želite da promenite kod sebe. One su važne kako bi podržale jačanje mišićnog tonusa lica. Tonus je ono što od stresa prvo popusti. Bore na licu su manje važne, posebno ako su nastale od grimase smeha. A i njih možete ublažiti mnogo više nego što ste možda do sada verovali, takođe disciplonovanim vežbama (i gore pomenutim).

Možda vam neće biti potrebna ni jedna vežba. Možda će biti dovoljno da sebe povremeno opomenete, hej, trgni se! Samo jedan osmeh leči mnogo toga i privlači druge nasmešene ljude a to nije nevažno, to je za svaki život mnogo i dragoceno. Molim vas, upamtite to!

SEDAMDESETI DAN

Hrabrost

Moj prijatelj Raša i njegova supruga Tanja imaju dve divne ćerke, pametne, sposobne, odgovorne, nesvakidašnje lepe. Moguće je da ste sami u prilici da vidite takvu i sličnu decu svojih prijatelja, što je zaista divno. Ali, ove dve devojke imaju još nešto što ih izdvaja od drugih a to je da su one opravdano samouverene jer poseduju jednu stabilnu, trajnu i nadasve pirodnu HRABROST. Otkud im ta osobina? Stvorena je u porodici.

Roditelji koji iskreno veruju u svoju decu podstičući pažljivo razvoj njihovih potencijala, jesu veliki blagoslov za tu decu. A i za roditelje. A i za njihov ukupan, zajednički život. A i za njihove pojedinačne živote onda kada krenu u svet među druge ljude.

Ipak, iako nisu svima roditelji podsticali snagu vere u sopstvene potencijale, ne znači da je to razlog da se danas osećaju nezadovoljno zbog toga, prihvatajući  u svom životu “trajne posledice tog manjkavog vaspitanja”. Ako ste roditelj, vi po tom pitanju možete mnogo, možete sve. Ako ste odrasla osoba kojoj je za svaku životnu situaciju potreban možda i vrlo mali dodatni napor kako bi “prizvala” hrabrost za potrebno delovanje (makar taj problem bio i ono što nazivamo “trema”), onda je vaš zadatak da sami kod sebe podstaknete razvoj sopstvene hrabrosti. U tom slučaju vi takođe možete mnogo, možete sve.

Ukoliko nije ugrađena vaspitanjem u vas, hrabrost se može steći. Teži put je onaj kroz jačanje putem teškoh životnih lekcija. Lakši put je da postanete svesni toga i da za početak izdvojite jednu malu životnu radnju koja vam je nelagodna kada morate da je obavite u nečijem prisustvu i da je svesno i namerno činite često. Biće jednako neprijatno u početku. Strah, nesigurnost, trema, povišena telesna temperatura, pritisak u glavi, skretanje pogleda ili nešto drugo neće odmah nestati. Pratite svoje stanje u svakoj novoj situaciji. Pri tom sebe upitajte poznato pitanje[1]: Šta je to najgore što u ovoj situaciji može da mi se desi? Odgovor često ubrzava napredak. Postepeno će neprijatni simptomi nestajati. Nastavite da ulazite u te po vas neprijatne situacije. Vremenom, ovim disciplinovanim treningom, samouverenost će nadvladati strahove, vaša hrabrost će zauzeti mesto u vama koje joj pripada. Onda krenite na složenije situacije, osvajajte vrhove, jedan po jedan. Neuspeh vam se smeši samo ako odustanete...

Ako ste zastali, sada razmišljate, zapitajte sebe još i ovo: Kakva ja osoba želim da budem, puna treme, stidljiva, plašljiva ili srećno, stabilno samouverena što je jedina prava hrabrost. Jer hrabrost, to je odgovornost prema sebi i drugima. To je odgovorna procena situacije sa sagledavanjem posledica vašeg budućeg hrabrog delovanja. Biti mudar u proceni, proceniti u miru svoje duše, to je temelj svake plemenite hrabrosti. Ishitrena hrabrost ne postoji. To ima svoje ime, to je ludost.

Odgovorno delovanje iz mira čija je dobrobit pravilna procena situacije, to je preteča svakog kvalitenog, jednako pažljivog, jednako odogovornog hrabrog delovanja. Molim vas upamtite to. Inspirišite ljude iz svog okruženja. To je sreća za svakog čoveka posebno, za porodicu, za društvo, za državu, za svet, da živimo bolje, da živimo lepše. Vođe su hrabre, vizionari su hrabri, naučnici su hrabri, najbolje stvari na svetu stvorene su zahvaljujući hrabrosti. Ostvarite svoje pune potencijale, budite u miru i budite HRABRI.

---

[1] Prvi put ovo pitanje čuo u okviru treningna na seminaru na kojem se radilo na sopstvenim emocijama od Milenka Vlajkova na planini Fruškoj Gori u Srbiji 1996. godine; 

ŠEZDESET DEVETI DAN



Kad je “strašno” strašno?

Sigurno poznajete ljude kojima je to česta reč u upotrebi. Ima ljudi kojima je “strašno” gotovo poštapalica. Koristite li vi ovu reč u svom govoru? Koliko često i u kojim situacijama složene životne okolnosti nazivate baš ovako?

Kada čujem da neko koristi tu reč u razgovoru sa mnom, moje telo prođe mali a ne baš najprijatniji talas negde između topline i hladnoće. Nedefinisano, neprijatno.

Šta ima u toj reči? Šta nam ona govori o sagovorniku? Prvo, ta reč ima svoju sopstvenu “težinu“. Naša podvsest ne razlikuje nijanse  situacije u kojima je ta reč upotrebljena. Ona samo „beleži“ (kao brojač publike u pozorištu) koliko je puta izgovorena i pohranjuje je u bazu podataka kao zapis koji je potrebno materijalizovati u životu svoga vlasnika. S obzirom da je toliko često izgovorena, ona je time dakle veoma važna onome ko je izgovara, zaključuje podsvest. „Predusretljiva“ podsvest učiniće sve da njen vlasnik u budućnosti oseti snagu „voljene“ reči u materijalnom, situaicionom, stvarnom delu života. „Kakve su nam misli, takav nam je život“, toga se verujem sećate. Sećate se, verujem i toga da kada ste i u najvećem neraspoloženju, ukoliko počnete da se osmehujete mehanički (pred ogledalom na primer) posle serija ponavljanja vaša podsvest prihvatiće ovu fizičku poruku i poslati vašem duhu i vašem telu impuls da počne da se oseća bolje.

Napravite mali eksperiment. Počnite u svom govoru često da koristite reči uspeh, sreća, srećne okolnosti, reči koje izražavaju ono što želite da postignete u periodu od barem dva meseca i pratite šta se dešava sa vama, sa vašim mislima, sa vašim okruženjem i sa vašim životom.

Statistika mog praćenja najčešće upotrebljavanih reči u govoru sagovornika, pokazala je da prvo, ljudi koji često upotrebljavaju tu i druge reči koje sa sobom „vuku“ bilo koje negativne afirmacije, nemaju znanje o tome koliko takav izbor reči može da bude štetan po njih, po njihov život. Takođe i po njihovo okruženje, ukoliko imaju uticaj na svoju okolinu, pa time, svesni ili nesvesni, šire i svoj rečnik skeptika prema činjenici da život može biti bolji od onoga koji oni trenutno žive. Drugo, to su ljudi koji žive najčešće „zaglavljeni“ u nekoj od faza sopstvenog života. Treće, to nisu zadovoljni ljudi. Četvrto, i ako su uspešni i imaju razloga da budu zadovoljni, oni to ne vide. Peto, većini je potrebno više puta skrenuti pažnju na njihov rečnik i karakteristične „teške“ reči, da bi oni to istinski osvestili i počeli da menjaju.

U osnovi je sve to jednostavno. Nemojte koristiti reči poput ove iz naslova. Za iste okolnosti nađite ili reč koja afirmiše rešenje situacije o kojoj govorite ili reči sasvim suprotnog značenja od vaših „starih, teških“ reči, naravno tamo gde je lako i prirodno da ih upotrebite. Količina tih „lakih i prirodnih“ okolnosti uvećavaće se vašom odlukom da promenite stari rečnik što je, verujte mi, brži i lakši proces nego da pokušate da menjate životne okolnosti a da ste pri tom zadržali „tamne“ reči u svom rečniku, očekujući da one vremeno same nestanu iz vašeg govora. Molim vas upamtite to i naravno, potrudite se da upravljate svojim rečnikom kao odgovorna osoba koja sebi i drugima želi sve najbolje u životu. Živeli!

ŠEZDESET OSMI DAN

Opuštenost

Znate li koji su meni ljudi najzanimljiviji, najprijatniji i najpoželjnije društvo? To su oni koji na najlepši način plene u svojoj okolini gde god da se pojave bez obzira na svoj izgled, stil, godine... A ko su ti ljudi?

Kada ugledam osobu koja se lako kreće, koja lako nosi sebe u sopstvenom telu kao da se vozi u najudobnijem vozilu, kada ugledam osobu koja se odlično oseća u sopstvenoj koži, prvo što pomislim jeste - fantastično. Nije moguće baš sa svakom takvom osobom koju sretnete u životu progovoriti, družiti se kratko vreme, ali je moguće doživeti impresiju koja se zadržava kao utisak sa dobrim posledicama po nas i naš život, ponekad i duže vremena nego što smo možda toga svesni. Oči nam se „same" „smeše“, čak često nismo ni svesni tih srećnih talasa koji su dodirnuli našu dušu, vezujući taj utisak isključivo za vizuelni doživljaj. A taj vizuelni nadražaj u stvari je tek „semafor“ koji skreće pažnju na osobu koja će nas makar samo u prolazu, na tren učiniti srećnima time što će deo sopstvene lakoće sa kojom sebe nosi kroz život, podeliti sa nama.

Dakle, odgovor na pitanje ko su ti ljudi glasi: Opušteni ljudi.

Ako ste čitali prethodne “Dane" i podsetili se, usvojili ili upamtili barem neki od načina razmišljanja koji mogu da vas navedu da život počnete da posmatrate kao beskonačni izvor plemenitih mogućnosti, onda ste u proteklom vremenu a vrlo verovatno i ranije, pomislili kako je divan osećaj biti potpuno opušten čovek. Istinska opuštenost je nagrada koja, pored ostalog, može da dođe nakon vremena koje smo utrošili na rad na sopstvenim mislima pa time i na sopstvenom životu. Privremena opuštenost koja nam retko dolazi jeste ona koja se uslovljava spoljnim činiocima, okolnostima raznim, materijalnim prilikama ili srećom nama bliskih ljudi. Ona dođe, zablista i ode. Naravno da se tokom samo jednog dana nalazimo u sijaset situacija koje su prava laboratorija koja testira našu opuštenost a pre toga mir u našoj duši što je opet jednako redu u našim mislima. Ali to je slab izgovor da se od postizanja sopstvene lakoće življenja odustane. Opuštenost dolazi onima koji je cene, koji je žele, koji o njoj razmišljaju i koji su prepoznali razloge zbog čega ona još nije došla u njihove živote, na najpraktičniji način suočivši se sa njima. Opuštenost, pored ostalog u životu, takođe može postati i rezultat razmišljanja o i primene onoga što ste pročitali u prethodnim “Danima”. Prvo ste umirili sopstvene misli, odlučili da delujete sa fokusom i poverenjem u dobar ishod a onda ste počeli da se osecate sve bolje u svojoj koži, da živite konstantno u vibraciji ljubavi i dobre namere bez obzira na izazove koje život stavlja pred vas. Bes drugih nije izgovor za postojanje vašeg sopstvenog besa, burne reakcije, revolti, osvete, slabosti drugih takođe. To nema nikakve veze sa vama i sa načinima reagovanja koje vi možete da izaberete, u miru i ljubavi, zahvaljujući kojima bistrije posmatrate život kroz koji se krećete.

U životu možete da uživate samo ako ga prihvatite takvog kakav jeste, ukoliko vam postanu istinski najprirodnije nesavršenosti ljudi i različitih životnih situacija u kojima ćete se naći i ukoliko vas te nesavršenosti nikada ne odrede makar najdirektnjije bile vezane za vas.

Misli i pogled ka rešenjima, velika je ušteda vremena kada je potrebno brzo doneti ispravnu, ponekad tešku odluku. Tako nam vreme koje time “uštedimo” ostaje da ga iskoristimo da se umirimo, ispunimo ljubavlju i podsetimo zbog čega je sve ovaj naš život vredan življenja, koga i šta volimo, kome i čemu imamo da se radujemo. Sa izdahom neka zauvek izađu iz vas sumnje i strahovi. Od tog spokoja nastaje istinska opuštenost. Potrudite se da stanje opuštenosti zadržite kao postojanu sopstvenu vibraciju. Neka se ona u teškim životnim situacijama nazove pribranost, ali potrudite se koliko god možete da što je više moguće postane deo vas. Tako postoji mogućnost da vi postanete ona opuštena osoba koja ne znajući, na najlepši način dotiče živote drugih ljudi makar samo na sekund ukrstila svoj put sa njihovim. Molim vas, upamtite to! 

Posvećeno mojoj drugarici iz našeg srećnog detinjstva i po svemu što čini život vrednim življenja - bogatog zajedničkog odrastanja, plemenitoj i kreativnoj,

                                                  

                                                              

Jeleni Julinac 

 (rođena 1969. u Bačkoj Palanci u Jugoslaviji, 

zauvek otišla 2017. iz Novog Sada iz Srbije)

ŠEZDESET SEDMI DAN

Iznenadni talasi sreće

Vraćam se danas sa ranoprolećnog „kafićarskog“ druženja i konstatujem u razgovoru sa prijateljem kako je jučerašnji prvi dan proleća bio nekako „težak“ a kako je današnji savršen. Sunce, miris i temperatura vazduha, „tamankolikotreba“ povetarca, oštre i prolećno vesele senke zgrada i drveća, ma sve se u trenutku i odjednom složilo u taj delić trenutka zvani iznenadni talas sreće.

Mogao bih da kažem kako je prelazak iz zime u proleće trajao oko dva pospana meseca sa tegovima na telu i ponekad na mislima. A mogao bih da kažem kako sam doživeo sjajne trenutke koje su mi donosili iznenadni talasi sreće, a stizali su od supruge uz kafu, od roditelja u roditeljskoj kući uz kafu, od prijatelja u kafeima, a kako drugačije nego uz kafu. 

To je sada već naša stara zajednička priča o tome šta su nam fokusi, radosti ili tereti, tama ili svetlo...

Ti iznenadni trenuci ponekad „ničim izazvane“ sreće, taj talas koji prođe kroz naše telo kao osećajem prijatne naježenosti materijalizovana radost, ume da zablista kao zvezda i da se onda ugasi. Ponekad sija još koji sat, ponekad obasja i ceo dan ali se najdalje odlaskom na spavanje ugasi. A ne mora da bude uvek tako.

Kada osetite tu iznenadnu radost, kada zahvalnošću osvestite koliko vam je lepo baš u tom trenutku i kada radost počne da obuzima vaše telo, uhvatite je! Uhvatite je tako što ćete upamtiti to stanje srećnog jedinstva duše i tela i sopstvenim je mislima zadržite barem malo duže nego što bi to inače bilo kada iznenada zasija i neprimetno nestane.

Ako ipak to niste skoro učinili, onda se jednostavno prisetite nekoliko poslednjih iznenadnih talasa sreće, prođite na primer kroz poslednja tri talasa, doživite ih ponovo i taj osećaj toplinom i ljubavlju uvežite u jedno, jedan jedinstven osećaj u kojem je moguće provesti neko vreme. Kada postanete svesni iznenadnih talasa sreće onda ćete lako upravljati njima kada to poželite, onda ćete bolje moći da ih sačuvate i sećanjem napajate iz njih radošču kad god to poželite. Ponekad, naravno, jer mnogi talasi jesu posebno vredni baš zbog toga što su trajali kratko i baš u tom posebnom trenutku u kojem su zauvek ostali, u sunčanoj radosti sopstvene posebnosti.

Srećno Vam i Radosno još jedno Proleće i Živeli!

ŠEZDESET ŠESTI DAN

Dvorana sopstvenog mira

Moje odrastanje u provinciji opasanoj šumama u obliku potkovice otvorene prema reci, jezeru, rečnim rukavcima i rečnom ostrvu sa sojenicama, značilo je biti nerazdvojan od svog prijatelja bicikla, poput nekakavog kentaura na točkovima. Dan i noć na biciklu, tamo, ‘vamo, neprestana jurnjava, glasovi koji me dozivaju jer nisu uspeli sve da mi kažu, zvuci plaže na jezeru, zvuci šume na vetru, zvuci ptica i mnogo tišine, velike i svečane.

Iako su odlasci na izlete u prirodu sa veselim društvom jedna od mojih najlepših uspomena sve sa ukusom zrelih kupina i šumskih jagoda, odlazak u prirodu sam, to je jedno posebno iskustvo. Iz tih godina kada dete koje postaje polako čovek usled želje da otkrije što više i doživi što više kao da ga jure nevidljivi vetrovi, ostalo je zauvek sećanje na jedno posebno mesto u šumi.

Jedan deo šume nadomak velikog mosta, bio je posebna oaza. Tu su pecaroši svojim biciklima i lakim mopedima napravili splet utabanih staza kroz razigranu šumu između malih bara punih lokvanja, starog drveća koje tek po malo propušta sunčeve zrake, velikih žbunova kupina i visećih bršljana sa visokih stabala poput raskošnih zelenih zavesa koje iza svake krivine skrivaju novu sliku, oduzimjući dah svojom teško opisivom lepotom.

Jedne tople jeseni, po ko zna koji put uživajući u vožnji biciklom valovitim i krivudavim šumskim stazama, skrenuh neplanirano u pravcu koji dok je sve bilo zeleno nisam ni primećivao. Posle par minuta vožnje, bukvalno uleteh na čistinu na debeo sloj opalog jesenjeg lišća. Očistim točkove, podignem pogled i doslovno prestanem da dišem.

Čistina pravougaonog oblika na čijem sam se početku nalazio bila je opasana visokim drvećem svetle kore, blistavo zlatne krošnje su počinjale veoma visoko i propuštale su u podjednakom ritmu sunčevu svetlost na plameno zlatni opali sloj lišća. Bila je to šumska dvorana, pravilna poput kakve katedralne, na drugom kraju blago uzdignuta na mestu pravog oltarskog prostora. Zlatna dvorana!

Ostavio sam bicikl i došao u centar tog prostora, te neopisive kreacije Prirode. Polako sam se okretao a osećanje uzbuđenja lagano je zamenjivalo osećanje velikog spokoja. Ostao sam gotovo čitav sat (što je za šesnaestogodišnjaka ekvivalent mirovanju jednak celom danu). I vraćao sam se. Uvek kada mi je bio potreban mir i kada mi je bila potrebna sreća koja se tako jedinstveno spoznaje u tišini savršene prirode.

Kako sam rastao, saznavao o važnosti mira u duši, čitao, putovao na seminare, predavanja o radu na sebi, sve mi je više ličilo da je mir u duši jednak inspiraciji koju mi je pružila “moja zlatna dvorana”. Spokoj, mir u duši spoznao sam kroz intenzivnu proživljenost sopstvenih iskustava kao najveće čovekovo duhovno postignuće. Iz tog mira ljubav koju pružamo i koju dobijamo doživljava se potpuno, svim nivoima i čulima duše i tela. Iz tog mira svaka odluka je bolje promišljena, bistra, sa velikom verovatnoćom da bude i najbolja. Iz tog mira bolje stvaramo, bolje komuniciramo i najlepše živimo život.

Brojne knjige o traganju za i postizanju sopstvenog mira postoje i ma šta vam “neverne Tome” i osvedočeni intelektualci o njima govorili, sve su na svoj način dobre, korisne i na vašu dobrobit. Duševni mir je najrođeniji brat ljubavi a zajedno su najbliži svakom uspehu. Molim vas, upamtite to.

Svako ima neku svoju “dvoranu”, neko svoje mesto na koje može otići telom ili mislima. To je najjednostavniji način da se postigne mir u duši. Zamisliti mesto na kojem ste osetili veliki spokoj i sreću istovremeno, znači aktivirati izvor napajanja dragocenom energijom, koja nas revitalizuje, ozdravljuje i usmerava ka izborima koji su zaslužni za bolji život.

Samo par minuta dnevno provesti u tišini sopstvenih misli koje nas vode ka miru i spokoju i život više nikada neće biti isti. Biće bolji, mnogo bolji. Vaš je izbor da li ćete u sopstvenu dvoranu “otputovati” kroz molitvu, ponavljanje neke samo vaše “mantre” ili osluškivanjem ritma sopstvenog disanja. Važno je samo da tamo “odlazite”, najbolje i najlepše redovno ili barem najčešće moguće. I da posmatrate kako se vaš život postepeno menja dopuštajući zahvalnosti da preplavi vašu dušu, vaše telo i vaš život. A sve drugo, samo će doći po najboljem rasporedu, rasporedu namenjenom ljudima koji su izabrali put pronalaženja sopstvenog duševnog mira, put toplog i života punog ljubavi a time i svakog željenog uspeha. Molim vas upamtite ili još bolje, uradite to.

ŠEZDESET PETI DAN

Bumerang efekat dobrog izgleda

U koju kategoriju ljudi spadate? U onu za koju je odeća pokrivač za telo ili način da predstavite sebe? U onu koja od odeće traži isključivo i samo udobnost ili u onu kategoriju ljudi kojima je estetika onoga što oblače veoma važna? Da li vam je bitno da vam nešto dobro stoji ili je dovoljno da u prodavnici imaju vaš broj? Razmišljate li uopšte o odeći koju oblačite ili vam je oblačenje potpuno „nevidljivo“ u odnosu na druge, vama prioritetnije stvari kojima ste u životu okrenuti?

Postoje faze u životu svakoga od nas kada smo inspirisani više da se posvetimo svom oblačenju a naravno, tu su i faze kada je to potpuno nevažna stvar. Češće su razlozi odustajanja od doterivanja negativni nego pozitivni (poput kreativnih, stvaralačkih euforija). Ali nemoguće je ne videti sledeće: biti doteran, to prija svima, i doteranima i ljudima oko njih (ne računajući modne promašaje uključujući „predoteranost“ u odnosu na priliku i doba dana). Bez obzira da li idete na zabavu ili na sahranu, vaša negovana, elegantna pojava činiće svima dobro, i srećnima i tužnima ma koliko verovali da ljudi ophrvani tugom ne primećuju u tom trenutku „te nevažne“ stvari. Znate li zašto je to tako?

Za dobar izgled potrebna je snaga i mentalna i fizička, i volja i akcija jer život ne čeka sa svojim teškim zadacima. Složena, bolna iskustva ne biraju vreme kada će doći u vaš život u odnosu na periode kada vi najviše izlazite u javnost i imate najviše obaveza koje uključuju brojne kontakte sa drugima. Ljudi oko vas nisu potpuno svesni te činjenice ali kada vide svog prijatelja, rođaka kako dobro izgleda (o brizi o telu smo pričali ranije) kako je doteran/a, elegantan/a, negovan/a, ljudi nesvesno osećaju, pored radosti pomešane sa iskrenim divljenjem, sigurnost uz privilegiju i ponos što je baš takva osoba deo njihovog života.

Svi imamo živote u kojima kroz bolna iskušenja i iskustva učimo i razvijamo se. Zato smo konačno i došli na Zemlju a ne da bi samo prošli kroz život kao pasivni posmatrači smešteni u dobar hotel. Otuda, svaki izgovor za odustajanje od bavljenja sopstvenim izgledom je znak da ste se prepustili okolnostima da vas one vode a ne da vi upravljate njima.

Postoje ljudi koji dobro izgledaju. Viđamo ih svaki dan, u našem društvu, na poslu, na ulici, svuda oko nas. Za njih oni koji nisu u najboljem raspoloženju najčešće pomisle da su to ljudi sa malo ili bez briga, finansijski stabilni i ponekad, da ih priroda nije obdarila posebnom pameću. Stereotipi i besmislice koje ih sprečavaju da vide sledeće, da samo jaki ljudi izgledaju dobro. Njhova jačina se sastoji u tome što loše okolnosti prihvataju, nose sa njima ali ne dopuštaju da ih one određuju, upravljaju njihovim životom pa time i izgledom kao posledicom tih okolnosti.

Zato, kada sledeći put ugledate ženu ili muškarca perfektnog izgleda kako prolaze pored vas, poštujte to. To su pobednici koji su se izdigli iznad istih negativnih životnih amplituda koje nam svima sleduju. Oni znaju da kada im je i najteže u životu, kada pogledaju sebe u ogledalu, spremne, doterane, i kažu tada sebi kako će sve biti u redu, da će barem za promil u to lakše poverovati nego da ih je u ogledalu dočekala osoba nemarnog ili zapuštenog izgleda. Potom, vrlo je verovatno da će i brže delovati u tim istim teškim prilikama nego osoba koja je moguće i nesvesno odustala od razmišljanja kakvu sliku šalje o sebi i kako time utiče na svoj i na živote drugih ljudi. Molim vas, upamtite to...

ŠEZDESET ČETVRTI DAN

Bal pod maskama

Prođoše decenije u druženju sa prijateljima. O kako je bilo lepo! O kako smo se divno provodili! O kako smo divno putovali zajedno! O kako smo pravili velike zabave što bez što pod maskama! O kako smo uživali da jedni drugima pravimo iznenađenja, priređujemo večere, kupujemo poklone... U živote su nam dolazili mnogi zanimljivi, šarmantni ljudi od stila, uvek spremni za dobro druženje bez drugog povoda do životne radosti koja se deli sa prijateljima... O kako su divne te godine!

O kako je od svega toga sada ostalo vrlo malo. O kako se većina brzo umorila. O kako smo se izgleda mi probudili pa konačno primetili da se većina umorila.

Možda nam je ostalo tri i po osobe koje nas dovoljno inspirišu da organizujemo neku kućnu zabavu. Ostali žure, nemaju vremena, nemaju volje za organizovanje bilo kakvog viđanja, makar i „najekspresnijeg“. Sve je došlo do tačke kao da se održava na veštačkom disanju.

Da li vam je sve to poznato? Da li ste napokon shvatili da je vreme da odustanete kada ste u istim poznatim telima otkrili neke nove ljude? Životne okolnosti su oblikovale ili izgurale na površinu reči i osobine zbog kojih ste osvestili da je zajednički život, u iskrenoj želji da se razume, oprosti, trajao možda i decenijama kao vaš veliki nesvesni teret, veći od svih dobrih razloga čuvanja odnosa u koje ste iskreno verovali.

Kad padoše te decenijske maske koje behu pričvršćenje onim najpovršnijim što čini uživanje u životu, ostadoše „vrednosti“ koje upravljaju životima ljudi oko vas. Pojaviše se stranci koji imaju neko drugačije srce od vašeg. Srce koje ne ume da se raduje uspehu prijatelja, srce koje traži krivca isljučivo oko sebe a nikada u sebi, srce koje ne voli svoj život pa je teško očekivati da može voleti život drugog, srce koje ne prašta, srce koje ume da mrzi, srce kojem je politička orijentacija jednaka vrednosti čoveka, srce kojem je društveni status jednak vrednosti čoveka, srce koje ne veruje u dobro, u napredak, srce koje može da „ujede“ drugo usled sopstvenog životnog nezadovoljstva i to prijatelja koji je potrošio silno vreme da u toj duši upali svetlo. Zar nije to više nego dovoljno za istinski kraj?

Ipak, ovo nije lament. Ovo je oda novim ljudima u vašim životima! Verujte, ovo je sve za vas, malo je reći odlično! Kako to?

Odoše ljudi bez maski svojim putem jer im je odavno bilo vreme da odu. I takvih će „odlazećih“ ljudi u vašim životima uvek biti sem ako niste mazohisti iz straha da gubite ljude oko sebe. To je prirodno. To je zdravo za vas i vaš život. To znači da se razvijate, da rastete, da volite i poštujete sebe i svoj život, posebno deo koji se odnosi na raspolaganje vremenom sa pitanjima na koga potrošiti vreme i zašto. Vrlo je ljudski zapitati se šta ja imam od toga. Ima li moja duša više svetla? Ima li moja duša više radosti? Budi li se u mojoj duši više ljubavi i na kraju šta moj život ima od toga? To je sastavni deo vašeg napretka ako vam je stalo do njega. Budite spokojni u pospremanju vašeg života. Ispratite blagoslovom, ljubavlju i mirom u srcu, onako kako vam odgovara, svakoga za koga ste shvatili da je vreme da ode iz vašeg kruga ljudi sa kojima delite život. Radujte se i ne bojte se. Time pravite mesta da u vaš život dođu osobe koje su „tačnije“ za vas, one koje će vas inspirisati na mnogo načina i pokretati vas i vaš život u pravcu nekog novog, snažnijeg i drugačijeg napretka.

Napredak je daleko veći ako svako iz vašeg okruženja postiže barem u nečemu više nego vi, ako ima talente koje vi nemate, ako ima drugačije, sveže i korisne ideje, poglede na život, stvaranje, uspeh. Takvi ljudi su istinsko blago, riznica podsticaja vašeg napretka u svakom pogledu. Velika je sreća čuti iskrenu, plemenitu, srećnu misao koja obasjava vašu dušu i inspiriše vaš život a još veća sreća je takvom biću pružiti ono najbolje od sebe, i više od toga kada usled jednog novostvorenog, posebnog odnosa, postanete daleko svesniji šta sve zaista znate i šta sve možete.