PEDESET ČETVRTI DAN

           

Prihvatanje

Celog života čitam i od bliskih ljudi slušam o važnosti prihvatanja okolnosti koje nam život donosi ali tek u proteklih desetak godina zaista tako istinski, duboko u sebi, funkcionišem. Na ne baš uvek jednostavan način naučio sam da „odbijanjem“ život stoji, trpi i pati, „prihvatanjem“ teče, razrešava složene situacije i napreduje, ali, krenimo od početka.

Iako smo u priči „Misao obroj 26“ razgovarali o prihvatanju zatečene situacije i njenom dobrom razrešenju kada se u prihvatanju našao mir a time i atmosfera u kojoj se donela ispravna odluka, svakodnevna susretanja sa životima ljudi oko mene podstakla su me da temu prihvatanja posebno izdvojim, kao jedan od najvažnijih gradivnih elemenata temelja kvalitetnog življenja. Krenuću svesno od najtežeg primera:

Gubitak drage osobe pruža izbor da se krene u dva pravca, u odbijanje, neprihvatanje te činjenice, odbijanje novonastalih okolnosti kao posledice čoveku prirodno veoma bolne aktuelne stvarnosti, ili u prihvatanje samog čina smrti kao dela života svakog čoveka uključujući i one koji su ovog trenutka rođenjem stigli na zemlju. Lakše je reći nego proživeti, to je istina. Delotvornost i ubrzanje procesa prihvatanja moguće je pronaći u fokusu na sve dobro koje je osoba koja nas je napustila ostavila za sobom u našim životima. Što smo u toj situaciji svesniji i pre uspemo da fokuse prebacimo na srećne trenutke i vremena zajedničke prošlosti uz istinsku zahvalnost što smo imali priliku da budemo deo nečijeg posebnog života i neko tako poseban našeg, pre ćemo uspeti da se vratimo u život koji nas čeka nakon toga. Ma kako zvučalo, time ćemo uštedeti nešto veoma dragoceno, najdragocenije što nam je dato našim životima, uštedećemo sopstveno vreme krenuvši dalje prema svim novim iskustvima koje će nam život doneti. Želite li vi da nakon vašeg odlaska vaši najbliži dugo pate za vama bez želje da nastave život ili želite da vas pamte po lepom i što je pre moguće nastave da žive svoj pun, kvalitetan život? Verujem da odlično znam vaš odgovor. Otuda je isto tako veoma logično da to isto vama žele vaši koji su vas napustili, ništa drugo sem dovoljno inspiracije i snage za nastavak dobrog i još boljeg života.

Sa druge strane, pregršt je svakodnevnih situacija u kojima posmatram ljude kako se žeste gubeći dragocenu životnu energiju iz razloga koji vređaju i sam život. Dugačak red u banci, pogrešan uzorak keramičkih pločica u kupatilu, neprijatna reakcija kolege, prijatelja ili partnera, „ukraden“ parking, neisparavan TV, rasprodate karte za koncert, isprljana odeća u kišnom danu... More takvih „razloga“, more najvećih besmislica kojima ljudi dozvoljavaju da „vladaju“ njima i njihovim životima na najpogrešniji mogući način, stresom kroz bes, ljutnju, suze, galamu, revolt, osvetoljubivost, spisak reakcija sa štetnim posledicama po zdravlje i život je dug, predug. Time se toliko toga urušava, loša stanja se utvrđuju i vremenom postaje gotovo nemoguće izaći iz tog toliko negativnog obrasca ponašanja, i što je još svemu tome dodatni teret, mnogi veruju da je to jedini i ispravan način reagovanja, da kroz bes i agresiju „dobro pražnjenje“ donosi „rasterećenje“. O kakav tužno, gotovo tragično uverenje i pristup.

Ako ste neko ko tako najčešće reaguje, zastanite za trenutak i saslušajte, ne mora tako, nije to jedini način. Reagujući na taj uvek stresni način vi u procesu vašeg duhovnog razvoja stagnirate ili čak nazadujete po više osnova. Ukoliko stojite u redu u banci i pred vama je gužva, umesto nervoze i glasnog negodovanja zbog okolnosti u kojima ste se našli, vi možete da razmislite da li vam je bolje da dođete kasnije i za to vreme obavite nešto drugo ili ako nemate vremena za skori drugi dolazak, čitate sadržaje sa interneta preko telefona, uključite slušalice pa slušate radio ili ranije nasnimljenu muziku, pozovete nekog da vam razgovorom pravi društvo i tako prekrati vreme čekanja, obratite se nekom prijatnom licu koje sa vama čeka u redu ili „uključite“ svoju srećnu misao (do ove priče imam razloga da verujem da je već uveliko imate). Bilo šta da odaberete, odabraćete sopstveni mir ispred sopstvenog nemira, sopstveni razvoj umesto stagnacije, sopstveni dalji tihi ali meriv napredak koji se ostvaruje uvek kada prevlada i najmanja konstruktivna ili srećna misao. U miru možete biti kreativniji, domišljatiji, sa boljim rešenjima, dakle, iskoristiti vreme koje vam je DATO a ne ODUZETO na najbolji način. Za izbor načina pristupa istoj situaciji i posledice tog izbora odgovorna je jedna jedina osoba, VI.

Moć čovekova da upravlja datim okolnostima a ne okolnosti njime leži u mirnom, staloženom prihvatanju svega što život pred njega donese. To je ujedno i suština upravljanja sopstvenim životom na najefikasniji mogući način.  

Nova dobra rešenja postaju gotove šeme koje je kasnije moguće efikasno primeniti na iste ili slične situacije, time značajno uštedeti vreme i to iskustvo podeliti sa ljudima oko sebe... Zar nije jedan od lepšiih sadržaja razgovora razmena uspešnih, efikasnih mehanizama koji unapređuju kvalitet života ili proživljenih gotovih rešenja kojima je ponekad moguće, donekle ili u potpunosti, poštedeti sagovornika istih neprijatnih iskustava ili mu time tiho pomoći u njegovom daljem putovanju kroz život?

Ono što se nama ponekad učini da je malo, nekome može promeniti život, ponekad je za to dovoljna jedna jednostavna rečenica ili tek jedna jedina reč. Otuda, delite svoje misli i svoja iskustva sa drugim ljudima i onda kada sumnjate da su one nešto posebno vredne pažnje. I prihvatajte život sa svim bojama, ukusima, mirisima, zvucima i posledicama sa kojima dolazi pred vas. Uvek u i jedino u miru. U miru ćete bistro razmišljati i najbolje znati koji je sledeći pravi korak u kretanju kroz sopstveni život. Molim vas upamtite to.

 

PEDESET TREĆI DAN

Resetovanje života

Važan deo mog života čini taj više puta pominjani ritual ispijanja kafe u kafiću. Nikada sam. Uvek u društvu. Među brojnim „ritualnim“ „kafićarskim” druženjima jedno se izdvaja svojom višegodišnjom postojanošću i specifičnim sadržajem razgovora. Tokom godina se došlo do toga da je svako novo druženje uz napitak za koji još uvek tvrde da ne stvara zavisnost, sasvim nenamerno, postalo veoma korisno „resetovanje“ naših života.

Proces resetovanja sopstvenog života zarad njegovog unapređenja mnogi čine sami, ponekad redovno (pred san najčešće, u meditacijama i sl.) ponekad stihijski popunjavajući „prazne“ termine tokom kretanja od jedne do druge tačke „skraćujući“ vreme i uklanjajući time potencijalno konkurentsko osećanje dosade, ili, u povremenim razgovorima sa bliskim osobama…

Pretpostavljam da su mnogi čuli (moguće i od mene) za „Pet Tibetanaca“, drevni program od pet vežbi koji značajno doprinosi podmlađivanju organizma. Pre, između i nakon vežbi, prateći udahe i izdahe izgovaraju se afirmacije koje zaokružuju ovaj proces kao trening uma i tela koji daje gotovo neverovatno pozitivne rezultate po fizičko i duhovno zdravlje. Nakon samo dva meseca primene ovog programa, postaje više nego uočljiv efekat podmlađivanja i osnaživanja organizma bez obzira na to da li imate trideset ili osmadeset i pet godina. Vežbe se rade svaki dan, zauvek, ako vam je istinski stalo do svega navedenog.

Šta činite time što vežbate „Pet Tibetanaca“ svakog dana vašeg života? Vi svakoga dana napravite jedno nemerivo vredno umno i fizičko resetovanje, dovodeći vaš duh, vaše telo a time i ceo život u najbolju moguću vibraciju, atmosferu i u svemu veoma opipljivu materijalnu, praktičnu ostvarljivost svega što čini vaš život i svega čemu težite. Znate kako se ponašanje ljudi prema vama menja kada se vi menjate? „Pet Tibetanaca“ vam to omogućava da iskusite mnogo intenzivnije, na jednom zaista novom, potpuno drugačijem nivou.

Da li ja vežbam „Pet Tibetanaca“? Da. I to zaista jeste jedno fantastično svakodnevno resetovanje ukupnog zdravlja i života. A šta je sa pomenutim posebnim druženjem u kafiću? Nekako sad može da vam se čini da je to onda u stvari udvostručeno „resetovanje“ života, „resetovanje resetovanja“. I to je istina. „Tibetance“ radim sam u tišini svog doma, a u kafiću sa prijateljem doslovno pretresem prethodne dane u kojima se nismo videli, izgovorim svoje protekle misli, svoja razmišljanja, premišljanja, izbore i odluke u vezi sa svim što čini moj život, čujem samog sebe glasno, prijatelj isto, i onda sasvim neplanirano nastane zaključak, ponekad čak u formi afirmacije koja je primenljiva na svaki život koji teži da se razvije. Nakon toga osećam mešavinu spokoja, zadovoljstva zbog prisutnog osećanja napretka, mira, do nekog sledećeg razgovora koji će ponekad uključivati i iskreno priznanje u kojoj meri se i koliko uspešno primenjuju ili ne ranija zapažanja ili spontano nastale afirmacije... 

„Tibetanci“ vas tako mogu držati stalno budnim, aktivnim u procesu očuvanja i razvoja svog zdravlja i života. Razgovori sa prijateljem koji svesno razvija svoj život sa istom inspiracijom kao i vi vaš, takođe. Izaberite način koji vam odgovara. Moje iskustvo mi kaže da kada pojačate uložen trud, svi procesi dobijaju na snazi i na kvalitetu, tako da ako se odlučite za pristup „resetovanje resetovanja“ očekujte više, očekujte bolje na svim nivoima vašeg života. U svemu je važna disciplina, određeni ritam u kojem preduzimamo izabrane aktivnosti. Otuda je redak povremeni razgovor sa bliskom osobom kao stihijski preduzeta aktivnost nešto što u većini slučajeva po naš život ima veoma blage dobre efekte. „Resetovanje“ života traži konstantno uvek isto izdvojeno vreme i budnu posvećenost. Kao i u svim drugim oblastima čovekovog delovanja u kojima se teži postizanju uspeha i ovde je disciplina koja se ogleda u ritmičnom kontinuitetu sprovedenih i vremenom iskustvom i znanjem unapređenih aktivnosti, preduslov uspeha. Ovo su samo dva načina kako možete presložiti kockice sopstvenog života kako bi ste ga bolje sagledali i unapredili. Vi možete u moru dobrih modela koje pružaju različite oblasti koje teže unapređenju kvaliteta čovekovog života da pronađete neki koji baš vama odgovara ili inspirisani pročitanim, da smislite neki potpuno svoj poseban model. Bilo kako da dođete do vašeg idealnog modela resetovanja, važno je da ga sprovodite redovno, svakodnevno negujući sopstveni elan kroz iskrenu želju za poboljšanjem svih aspekata vašeg života.

Kako ne volim sam da pijem kafu, otuda ni „resetovanje“ života nije moglo da prođe potpuno u samoći. „Tibetanci“ su veoma snažni u svojoj delotvornosti. Čak i da svesno izaberete neki od postupaka „resetovanja“ koji se sprovodi u tihoj samoći, na kraju ćete kao i svi koji uspešno rade na sebi, završiti u društvu onda kada budete poželeli da ispričate nekom drugom kakve vam se divne stvari dešavaju otkad primenjujete određene izabrane aktivnosti i time i nesvesno ući u postupak još jednog, možda blažeg intenziteta ali uvek blagotvornog „resetovanja resetovanja“...

PEDESET DRUGI DAN



Pismo Zemljanima

Dragi moji ni pripadnici hrišćanstva, ni pripadnici islama, ni pripadnici judaizma, ni pripadnici budizma, ni zoroastrizma, ni bilo koje druge religije, ni one najposebnije regionalne i ni one najlokalnije, obraćam vam se kao stanovnicima naše planete, naše Zemlje, našeg  jedinstvenog mesta za život u kosmosu, dakle,

Dragi moji Zemljani,

ističe 2015. godina. Vode po svetu plave, kako se nižu  decenije magnetni polovi se pomeraju sve brže (64km prema Sibiru godišnje), vrela utroba naše planete pokazuje povećanu aktivnost usled pojačanog elektromagnetskog dejstva, zemljotresi, vulkanske erupcije, moguće pomeranje tektonskih ploča kao posledica svega toga, u toku je približavanje jedne komete koja je pre X miliona godina promenila klimu na zemlji uništivši čitave kontinente. U sunčev sistem je ušla i planeta koja je svojim kretanjem (približavanjem Zemlji) takođe izvor promena na našoj planeti o kojima NASA uveliko govori a koje nisu nimalo ohrabrujuće... Na površini planete ljudi vode ratove, “roditelje” terorističkih napada po svetu. Milioni ljudi napuštaju svoje domove. Ne postoji deo planete na kojem ne živi čovek koji ovog trenutka ne brine za budućnost svoju i čitavog sveta po najrazličitijim osnovama a sa mnogo utemeljenih i veoma živih, po čovečanstvo i njegov opstanak veoma pretećih razloga.

U svemu tome strahovi vladaju ljudima a u strahu istine gube konture, slike se zamagljuju. Zbog toga udahnite duboko, izdignite se iznad svega time što ćete izbrisati sve informacije iz vašeg okruženja, iz medija, koje su doprle do vas a koje u vama izazivaju bilo kakav osećaj straha, nesigurnosti, mržnje, agresije, osvetoljubivosti. Vi za to nemate vremena! Čeka vas najvažniji zadatak u životu!

Ako vam bilo ko govori o ratu u žiži kojeg je jedna od religija, budite svesni da se iza tako upotrebljene religije skriva određena skupina ljudi sa svojim interesima a ne svi pripadnici te iste religije koji žive širom sveta. Ne dozvolite da vas bilo ko povede u mržnju po verskoj osnovi. Od svakog takvog osećanja jača je misao o vašem prijatelju, poznaniku ili uspešnoj javnoj ličnosti pripadniku baš te vere. Šta je jače od ljubavi, od prijateljstva, od sopstvenog iskustva. Sećate se od ranije kako smo razgovarali: 
BUDITE SAMI SEBI KRITERIJUM!

Gotovo da može zazvučati čudno naziv bloga »KAKO UŽIVATI U ŽIVOTU !?« u trenutnim okolnostima ali vi ste ipak ovde i pored svega toga čitate ovaj tekst. To znači da iznad svega verujete u sopstvenu srećnu misao, da imate mnogo ljubavi u sebi i da kroz ljubav posmatrate svet težeći sve kvalitetnijem doživljaju života. Otuda se obraćam posebno VAMA da činite sledeće među ljudima oko vas i svugde gde se budete kretali, putovali po svojoj domovini i po svetu jednako :

Nosite ljubav u sebi i delite je sa svima. Objašnjavajte kako je ljubav najjača sila u kosmosu, kako njenim pokretanjem ozdravljuju i najoštećeniji odnosi među živim bićima, objasnite da je naša planeta živo biće koje je sposobno da oseti našu ljubav i brigu o njoj, da našom ljubavlju doslovno možemo da je zaštitimo i od sopstvenih i od drugih loših uticaja. Podsetite ljude da se sve religije susreću u jednoj tački, u jednom IZVORU, pa tako svaka podela među ljudima po religijskoj osnovi gubi svaki smisao, recite svima da je to van svakog mogućeg razuma. Recite svima neka jedino količina ljubavi u čoveku i dobrote kao njenog deteta bude veza među ljudima. Recite svima da iz ljubavi i kroz ljubav čine dobro drugima, oko sebe, i gde god da idu po svetu. Samo tako možemo pronaći uvek najbolja rešenja kako bi smo sačuvali čovečanstvo, nas i našu planetu. Možda će lepota spasiti svet ali ljubav sigurno poseduje tu moć kako je već dokazala milijarde i milijarde puta tokom čovekovog postojanja kroz sve, baš sve aspekte života.

Dobar život se režira, znate to već jako dobro. Ovo je najvažniji zadatak vašeg života, vaše životne režije, da u sebi i oko sebe pokrenete najveću silu koja MOŽE SVE, da je pokrenete i negujete i druge tome učite svakoga dana vašeg života. Da pokrenete i živite LJUBAV i time spasete svet, doslovno!

PEDESET PRVI DAN

Vazduh, voda, hrana, vibracija radosti

Idem prošle nedelje ulicom a ispred mene dve mlade žene hodaju u istom ritmu. U manje od jednog minuta, naše se putanje preklopiše.

“Ne znam, nisam pametna. Umorna sam da svaku kosku osećam.” Sagovornica podiže naočare za sunce na teme, sklonivši tako gustu kosu sa lica:”Ovi još ništa ne šalju, ako još malo ostanem, počeću da ujedam...”  I odoše one na svoju stranu, stranu ispunjenu napetim iščekivanjem i lošim raspoloženjem, ja na svoju u razmišljanju kako bih po ko zna koji put voleo da ih zaustavim i kažem im nešto što bi barem na tren moglo da im pomogne. Ipak, kao i obično, zaustavim se iz razumljivih razloga, zbog skoro statistički garantovne zaludnosti tog čina koji u najboljem slučaju može biti označen  pitanjem: “Jesi li videla molim te OVOG?” A tako im je bio potreban samo jedan jedini “duševni začin”...

Kako, sa kojim mislima radite svoj posao? U kakvom raspoloženju spremate kuću? Sa koliko volje šišate travnjak, zalivate cveće, popravljate bicikl, idete u nabavku, vozite decu u školu, šetate ljubimca i još mnogo toga drugog? Šta osećate dok razgovarate sa drugim ljudima? U kakvoj atmosferi živite, pravite planove, kakve su vam misli dok razmišljate o bilo kojim obavezama? „Lake“ ili  „teške“? „Svetle“ ili „tamne“?

Ima tome nekoliko meseci kako mi se iskristalisala misao, možda najvažnija misao odgovorna za život u kojem se uživa... Otkako znam za sebe, buđenje mi nije bilo baš omiljena radnja. Odlasci u vrtić, školu i sve posle toga, uh! Kasnije, u poslovima, obavezama, različitim situacijama, nastavio je da me prati taj tegobni osećaj kada me čeka neka obaveza. Tek pre nekoliko godina, shvatio sam koliko dodatne energije sebi oduzimam dozvoljavajući da atmosfere obaveza i okolnosti u kojima se zbog njih nađem, budu odgovorne za moje raspoloženje. Takođe, dodatni teret mi je bio taj što sve dok ne obavim ono što me čeka, nisam uspevao potpuno da se opustim makar se našao na „najrajskijem“ mestu na zemlji. Osvestivši to, počeo sam sebe postepeno da umirujem i uvodim u prijatnije stanje kada se zateknem na omiljenoj kafi, u svom kafiću, dok me čekaju mnoge i važne obaveze. U početku je išlo teško i sporo, veoma sporo. Krenem, ponekad samo od sebe, ponekad svesno u dobro raspoloženje a onda odjednom kao da me nešto preseče poput iznenadnog tamnog oblaka, setim se šta me sve čeka od obaveza i dalje vreme provedem rastrzan između prijatnog rituala i pritiska sopstvenih misli. Nisam još potpuno došao u to stanje, stanje mentalne nezavisnosti od obaveza, poslova, u vreme odmora i uživanja ali sam na dobrom putu jer je snaga tih misli koje „podsećaju“ na obaveze, ovih dana, željom, voljom i trudom, daleko, daleko manja.

Znate iz ranijih tekstova da je jedan od puteva rasterećenja težnja da misao „u meni je uvek sunčan dan“ na cilju truda u procesu razvoja upravljanja svojim mislima, raspoloženjima, doživimo kao istinitu. Rame uz rame, svoje mesto zauzela je vibracija radosti. Onog dana kada sam shvatio koliko je važno da se potrudim da i ekser u zid ukucavam u osećanju radosti, sve je počelo da se menja.

Sve što činimo, radimo i mislimo, možemo da učinimo efikasnijim, potpunijim, ostvarivijim ako to radimo u vibraciji radosti. Kako?

Čuli ste verovatno za serotonin, hormon zadovoljstva, koji je pored više funkcija odgovoran za naše raspoloženje, šire poznat kao hormon sreće.  Otkako znam za njega on u meni kada ga izgovorim ili čujem od nekog drugog, izaziva najprijatniji mogući osećaj radosti praćen „slapom“ prijatne naježenosti duž leđa. Zauvek sam ga povezao sa tim osećajem i zauvek on u meni izaziva najprijatniji mogući isti doživljaj. Postao je  jedna od mojih omiljenih „srećnih reči“.

Radost, vibracija radosti, učinite isto kao i ja sa serotoninom. Pronađite, situaciju, sliku iz života, osobu koja u vama budi iskrenu radost. Svaki put kada osećate potrebu da pokrenete radost u sebi, prizovite ono što vas na nju asocira, vezuje. Vremenom, i kada izgovorite radost ili čujete da neko drugi izgovara, u vama će se aktivirati slika vaše asocijacije i opet ono stvarno, samo vaše osećanje velike prijatnosti. Sve je stvar želje, upornosti, vežbe primene ovog jednostavnog a delotvornog postupka. Postoje naravno oni koji će odmahnuti rukom, ali to su oni koji teško prave korak ka izlasku iz lošeg raspoloženja, loše atmosfere. Mnogima je lakše ne činiti  ništa, ostati u „komforu“ lošeg stanja nego učiniti i najmanji korak ka boljem. Težina problema nije uvek najbolje opravdanje za dugi boravak u sivilu. Odlučite i uradite. Radost! Vibracija radosti! Bez nje nema života koji se razvija, raste, napreduje. Radost je neophodno osećanje za jedan srećan, ispunjen, zaokružen život, prva neophodnost koja se nastavlja na niz vazduh, voda, hrana.

Odlučite i počnite da živite u vibraciji radosti. Pozovite je u svoj život uvek kada osetite da nije tu, dišite, govorite, radite, stvarajte, krećite se u vibraciji radosti i onda pratite svoj život. Otkrićete da je to jedna nova velika razlika u odnosu na život pre vibracije radosti. Ljudi koji uvek, u svakom trenutku uživaju u životu bez obzira i uprkos okolnostima, znaju tu tajnu i po njoj se razlikuju od onih stalno nezadovoljih, umornih, mrgodnih i često neuspešnih. Odluka je na vama, recept je jednostavan, istina, zahteva trud ali je korist po život ogromna, nemeriva. Molim vas, upamtite i učinite to.

PEDESETI DAN

Moj kafić

Ima mnogo mesta na zemlji gde se uživanje u životu može sprovoditi grandiozno, sa velikim emocijama,  velikom prirodom, velikim stilom, velikim svetom i još većim impresijama... Istovremeno, to su mesta na kojima imamo priliku da doživimo zvezdane vrhunce sopstvene svesnosti koliko je lepo živeti. Udah, osmeh, endorfin koji se poput gomile mrava penje uz leđa preko vrata do korena kose podižući ga u slatkom finalu neizmerne zahvalnosti za svo dobro u životu. Ipak, ima jedno posebno mesto...

Da, to je omiljeni kafić. To je moj kafić. To je vaš kafić u kraju ili na posebnom mestu u gradu, možda negde sa pogledom na veliku vodu...

Moj ujak decenijama ima svoje društvo koje se okuplja u kafanama i kafićima koncentrisanim oko beogradskog Trga republike. Prvo kafana hotela Mažestik, pa Kulturni centar grada, pa kafić kod spomenika Knezu Mihailu, pa jedno vreme u Čika Ljubinoj ulici tik iza Narodnog muzeja pa onda nazad na trg. I tako se seli vesela družina sastavljena od profesora, glumaca, znamenitih sportskih trenera, lekara i mnogih drugih, spremnih da uz šoljicu kafe daju svoj doprinos ovoj jedinstvenoj hedonističkoj umetnosti.

Kao dobar đak svog ujaka, ja uredno činim isto seleći se po kafeima do tri, četiri ulice šireg radijusa od ujaka. I mogu vam reći da mi to jako dobro ide. Gotovo da bih se usudio da se smatram ekspertom u „kafićarskoj“ oblasti (Još su pre više od decenije deca po familiji na pitanje šta je teča, misleći na mene, odgovarali:“Kafićar“!)

Na putovanjima, u pažljivoj zajedničkoj analizi, supruga i ja biramo uvek mesta na starim trgovima ili nekoj obali, tamo gde prolaze ljudi i gde je pogled jedinstven, dva najvažnija kriterijuma.

U Beogradu, to su stara poznata mesta koja svako oko sebe ima ali je kriterijum atmosfera u kojoj može lepo da se priča, pa onda pozicija, pa ambijent. Dakle, ljudi koji tu dolaze, to je prvi kriterijum. Veseli, pričljivi! Zimi je posebno važno kada se uđe u zatvorene prostore, da budem tamo gde je živa reč jača od internet konekcije i gde je ventilacija odlična.

Leto i sedenje u baštama. Ujutro, popodne, predveče, uveče, kasno u noć. Nema pogrešnog termina i nema načina da se opiše taj stepen radosti koju može da izazove slika društva koje nestrpljivo očekuje da stignete. Ili onaj osećaj kada vas čeka prijatelj u istom terminu, u istom kafiću, sa istom narudžbom a uvek novim pričama sve sa upadanjem u reč kako se ne bi zaboravila neka od nabujalih misli. Onih misli koje dolaze samo kada je inspiracija u sagovorniku velika.

Dobija se velika doza životne radosti, dele se trenuci lepi i oni manje prijatni, pronalaze rešenja, slave rođendani, dobijaju korisne informacije, sklapaju poslovi, da, i još nešto jako važno, kućni ljubimac ima „carski tretman“....

Imate li svoj kafić? Odlično! Nemate još? Stvorite ga! Vizura koja se dobija u odnosu na sopstveni život kada se izmesti iz kuće u kafanu, može biti veoma korisna, dragocena ili jednostavno osvežavajuća promena po svakodnevni životni ritam.

Odličan model uživanja u životu ili, odličan start da se započne uživanje u životu.

Samo napred! Tu nema rizika, sem da možda pomalo ne preterate zaboravivši neke od redovnih obaveza...

ČETRDESET DEVETI DAN

Cilj

Imati jasan cilj u životu, velik je to blagoslov za čoveka. Znati ga osvajati po fazama, korak po korak, još veći. Ali posle mnogih iskustava koja su vodila ka definisanju konačnog cilja, reći ću vam nešto: Znate koji je najveći blagoslov? Kada još uvek nemate jasan cilj, kada vam razmišljanje o tome postane teret, kada sumnjate u svaku opciju, onda je angažovati sebe na poslu koji je moguć u tom trenutku najveća sreća za čoveka.

Raditi, uspostavljati kontakte, aktivno tragati, osvajati nove zone u trenutnom poslu kao i u pararelno istraživačkom putu koji vodi ka ostvarenju svojih planova, jeste nešto što se može nazvati pokretanjem sile ostvarenja, zamajcem koji nas vodi na našem putu do konačne tačke punog samoostvarenja. Čak i samo raditi nešto, čak kada to liči na sve samo ne na put ka željenom cilju, i tada je to pravljenje prvog koraka, uz uslov da odlučite da postanete gospodar misli u tom a i svakom drugom trenutku.

Kako?

Konačna tačka je osećanje mira i radosti koji nas preplave kada se nađemo na pravom mestu, u pravom poslu, sa odličnim saradnicima, u pravom prijateljstvu, u onakvoj vezi kakva nam po našim željama, verovanjima i sanjanjima pripada. Po tom osećanju znamo da smo stigli na cilj „putovanja“.  Mnogi od nas mnogo razmišljaju o tim trenucima, trenucima iz budućnosti. Onda se vrate u sadašnjost i nevoljno uz uzdah tereta nastavljaju svoj život. I tu je najveća greška. Uz rad, uz činjenje, kretanje među ljudima, uspostavljanje novih kontakata, poznanstava, dragocena pokretačka snaga leži u tome da svoje raspoloženje dovedemo u stanje vere u dobar ishod, koliko je moguće u radosti, onoj koja se ponekad sakrila duboko u nama i navedemo sebe da cilj ostavimo da spokojno miruje u podsvesti a mi se vratimo jedinom ispravnom vremenu u našim životima, sadašnjosti.

Nečinjenje je masovna „bolest“, mirenje sa „činjenicom“ da od ostvarenja želje neće biti ništa, još češća. To su dva „garanta“ neostvarenosti. Gledajući živote prijatelja i sopstveni život, uspeli na kraju nisu samo oni koji su odustali. Ponekad se desi da kroz iskustvo, kroz rad, stignemo do nekih drugih ciljeva o kojima nismo razmišljali pa se ispostavi da su to mnogo ispravniji, tačniji i blagodetniji ciljevi nego oni o kojima smo nekada razmišljali. Promena cilja, prepoznavanje novog, boljeg za nas, to je lepota iskustva koje dolazi iz stalnog rada, stalnog činjenja. Odustajanje i mirenje sa neostvarenošću kao konačnošću, jesu jedini razlozi neostvarenosti. Setite se toga svaki put kada vas obuzme bilo kakva sumnja, umor i njegova „prijateljica“ malodušnost. Molim vas, upamtite to.