понедељак, 11. јануар 2016.

PEDESET OSMI DAN



Zlatno pitanje vašeg života



Živimo život. Dobar život ili priželjkujemo isti takav. Dobro organizovan ili malo manje dobro pa težimo boljem. Oko nas su supružnici, deca, roditelji, prijatelji, rodbina, poznanici, kolege. Svako od njih ima svoju ideju o dobrom, o korektnom odnosu sa nama, o uobičajenom odnosu sa nama, onako kako smo ih naučili da od nas mogu da očekuju. Odavno i verovatno oduvek. Mi se naravno i dalje trudimo, u približno istom ritmu činjenja i rasporeda emocija, više tuđih nego svojih, da sve teče kako bi život imao mirnu atmosferu, kako bi smo mi bili mirni i kako nehotice ne bi načinili neki korak koji bi doveo do bilo čijeg nezadovoljstva nekog od ljudi oko nas, čime bi i mi postali nezadovoljni. Sreća ljudi oko nas je i naša sreća i to je divno, pod uslovom da sreća ljudi oko nas nije postala i naša jedina stvarna sreća.

Očekivanja, običaji, pravila porodična, rodbinska, društvena, socijalna, kompanijska i brojna druga pravila i ista količina očekivanja koja ih prate, zakonima regulisana dozvoljena ponašanja u svim mogućim i nemogućim životnim situacijama, pletu nevidljivu ali jaku mrežu oko našeg života, oko nas. Pletu je sve do toga dok ne poverujemo da je to naš jedini život. Pletu je sve do trenutka dok ne postanemo robot koji ide na posao od 9 do 17h i koji nakon toga umoran jedva nekako, nekakvim sadržajem ispunjeno, iskoristi taj vremenski bedan ostatak dana. Robot model „9-17h“ idealan je materijal, takoreći plastelin koji će se ponašati pristojno, korektno, odgovorno prema svima i svakome i ispuniti očekivanja svih koje u toku nedelje sretne, od prijatelja do predstavnika države i tako sve do kraja života, sve do trenutka dok potpuno ne zaboravi na sebe. Najtužnije je to što postoji mogućnost da mu život prođe u istoj takvoj nesvesnosti da je potpuno zaboravio na sebe.

Prepoznajete li se u tome? Delom ili potpuno? Nedostaje li vam vazduha u plućima, kao da vas neko ili nešto sprečava da udahnete potpuno, do kraja? Postoji li mogućnost da je to vaš najveći teret zbog kojeg vam ceo život postaje teret? Postoji li mogućnost da se usled tog dugogodišnjeg tereta vaša duša gotovo više ničemu posebno ne raduje? Osećate li se neostvareno, u ljubavi, u telu, u seksu, u braku, u vezi, u prijateljstvu, u roditeljstvu, karijeri, u životu? Činite li nešto u vezi sa tim, nešto čime takav život možete da promenite ili ste odustali umorni od svega,  umorni od sebe onog koji ništa ne čini?

Postoji jedno jedino kratko pitanje koje preko noći može da izmeni vaš dosadašnji  život. Važno je da se uvedete u stanje mira kada u tišini intime sopstvene duše sebi, možda prvi put u životu, najdublje iskreno, postavite zlatno pitanje razvoja napretka vašeg života:

“Šta ja želim?“

Zaista, molim vas, budite u velikom miru jer to je važno iz više razloga, a ključni je taj kako u momentu kada osvestite kako izgleda vaš dosadašnji i sadašnji život, šta mu sve nedostaje, šta ste sve svesno ili nesvesno žrtvovali, šta ste uzeli sve od sebe, od čega ste sve odustali, koliko ste puta i koliko jako slagali sebe, ne bi ste zapali u mešavinu očaja, besa, žestine i usled toga uleteli u bezumnu opoziciju svemu što je do sada predstavljalo vas i vaš život.

U vašem dosadašnjem životu ima mnogo vrednih stvari, u velikom delu njega potrebna je pre bolja organizacija, pospremanje, nego žestoko uklanjanje svih i svega koji su ga do sada činili. Vi ste naravno u centru svega i duboko intimno pitanje sebe šta u stvari vi želite, promenom vas iznutra, time što ćete napokon početi da odgovarate na sve potrebe vaše duše i vašeg tela, u vremenu koje ćete izdvojiti samo za vas, pokrenuće sve blagorodne promene oko vas. Ljudi će se navikavati na nove vas, polako. Bićete im draži, bliži, interesantniji jer ćete iskreno kroz život nositi pravog sebe. Ako neko i ne ostane u vašem životu kao posledica nastanka novih vas, to nije važno. Važni su oni koji su spremni da kroz život prate nove vas. Mnoge ljude iz okruženja inspirisaćete da učine isto, da se oslobode kroz približavanje sebi iskrenim odgovorom na sve velike i lepe životne potrebe, one koje nas čine posebnim, koje nas čine srećnim, zadovoljnim ljudima koji će tek u godinama koje dolaze, drugima pružiti najlepši i najbolji deo pravog sebe. Molim vas, upamtite to.


субота, 9. јануар 2016.

PEDESET SEDMI DAN




Čovek-orman i kako ga voleti















Znate koga najviše volim da posmatram? 

Ljude koji se, nema bolje reči nego, fantastično osećaju u svojoj koži! Opušteni, ležerni, nasmejani, prijatni, komunikativni, oni koji se svugde osećaju dobro, u sebi i van sebe, svugde kao kod kuće, jer to je, istina, toliko retko a tako dragoceno. Zbog toga kakvi su životi takvih ljudi, u kakvoj ga atmosferi, ostvarenosti provode, odavno iskreno verujem da je biti uvek u sebi i prema spolja najbolje moguće, u savršenoj harmoniji praćenoj osećanjem beskrajne radosti, jedan gotovo sveti zadatak nemerivog značaja po život svakog od nas.

Ko je to čovek-orman? To je većina čovečanstva, većina ljudi iz našeg okruženja, moguće i mi sami. Kako se prepoznaje čovek-orman? Hoda, govori i živi kao orman što znači da uvek i u svakom trenutku ima naglašenu samokontrolu nad sopstvenim kretanjem (ponekad baš i hoda ravno, stabilno, simetrično, pa, kao orman koji ima noge i ruke) nad komunkacijom sa drugim ljudima i nad svim svojim postupcima. Da li je to dobro? Nije, nikako kada je toliko izraženo. Zašto? Zato što se tako lako upada u zamku da se veruje kako se čini dobro i sebi i drugima time što se izuzetno snažno drži pod kontrolom svaki deo sebe i svog života. Postajemo ponosni na to što smo svesni, dobronamerni, obzirni, pažljivi, kulturni, što uspevamo da živimo život bez ili uz minimum nenamernih grešaka u odnosu na druge i sebe, srećni što živimo udoban, bezbedan život bez nepotrebnog rizika kolikogod je to moguće. Prirodno je da čovek sebe štiti od svake neprijatnosti, od svake neizvesnosti. Svesnost je zaista dragocena osobina koja nas vodi u dobre procene, u preciznije i kvalitetnije izbore i iste takve posledice, ipak, kada postane „autokratska vladarka“ koja vlada i nad samom sobom, sopstvenu korisnost dovodi u pitanje.

Čovek-orman uskraćuje sebi mnogo istinske životne radosti, osećaj slobode, nova životna iskustva... Pojačana samokontrola češće vodi izboru nečinjenja nego činjenja i to u svim životnim oblastima. Činjenja, ako se sprovode, takođe su češće obazrivo „umerena“, umanjenja i time ponekad nepotrebno oslabljena. Proporcionalno tome, manje je novih, jedinstvenih, posebnih, uzbudljivih iskustava, manje je iskrene, velike životne radosti... Ako se prepoznajete u tome, ako vas već dugo pritiska sopstvena krutost, ako osećate želju za većom slobodom, većim komforom u sopstvenom telu i životu, ako već dugo primećujete ležerne, u svojoj koži veoma opuštene, srećne ljude i ponekad im pomalo zavidite, vreme je da od čoveka-ormana, iskrenom, snažnom odlukom, poput leptira nastalog iz gusenice, postanete taj slobodan čovek u sebi i prema svima i svemu oko sebe. Samo se takav život broji u ispunjen. Samo se takav život „računa“. Sve ostalo je privid, kraljevska samoobmana. 

Taman i da ste izraženi tip čoveka-ormana i to onog starinskog orahovog, masivnog i glomaznog, nemoguće je da vas sopstvena „ormanologija“ toliko obuzme a da se barem jednom ne susretnete sa željom da budete drugačiji, da živite drugačije, sa više radosti, sa više iskrene opuštenosti. Ako ne uspevate sami, činite to sa nekim u paru, krenite zajedno na put najznačajnije promene sopstvenog pristupa životu. Razgovarajte, podsećajte se, primećujte i najmanje napretke i rezultati neće izostati. Kada glasno izgovorite nekom bliskom šta vam je teret i kakva je i koliko je velika želja da ga se oslobodite, on već tog trenutka gubi na snazi. A dalje, sad već znate šta vam je činiti...

A kad u životu naiđete na čoveka-ormana, šta da učinite? Nemojte da odustajete. Budite uporni, strpljivi, pomažući njemu, oslobađate sebe. To je iskustvo koje može biti dragoceno, podsticajno, inspirativno, zabavno, uzbudljivo. Nikad se ne zna šta orman sve zanimljivo krije u sebi. Retki su prazni ormani. Na kraju, učinićete vašoj duši veliku radost, ponekad daleko veću nego što ste mislili i zaboravićete da ste se jednom, negde na početku poznanstva uz uzdah zapitali:“Jeli meni stvarno potrebno ovo, jedan ovako težak, ne baš praktičan i dobro zaključan orman u životu?“