ČETRDESET ČETVRTI DAN

Mačke, psi, papige i ostali

Pre nekih sedamnaest godina ručao sam u svom stanu, divan sunčan dan, kad iznenada puče velika staklena činija za salatu i preliv ostavi trajan trag na kamenoj ploči stola. Bilo je tačno petnaest časova i pet minuta, instiktivno sam pogledao u sat, ni sam ne znam zašto i zauvek upamtio taj podatak. Nakon nekih pola sata zazvonio je telefon i začuh glas svog Deke, deda Laze: ”Bane, šta radiš?”

“Ništa posebno, evo jeo pa perem sudove...” “Znaš... Jesi li se čuo sa mamom?” “Juče, danas ne...” “Micko je uginuo... Otrovao se, izgleda negde pojeo mamac za pacove... Pre pola sata.” Odmah sam pozvao moje, javila se mama i ispričala mi kako je našem žutom mačoru Micku, inače veličine dobro uhranjenog psa, bilo loše pre tri sata. Došao je jedva kući od nekud. Odmah su ga odvezli do veterinara da bi on rekao: ”Nema mu pomoći, otrov je jak, ima još koji sat.” Vratili su ga kući, mama ga je odnela u dvorište na travnjak, spustila ga tamo gde je najviše skakutao, donosio ponosan lovinu da se pohvali. Samo je ispružio prednje šape prema maminom stopalu, ona ga je uzela u naručje i on je izdahnuo. Pogled mi se zamutio...

A Micko je stigao neke malo više od tri godine ranije u našu kuću, tako što sam ga ja dobio na poklon iz Mladenovca od prijatelja, dopremljen je do stana Deke i Nane, maminih roditelja u Beogradu, da bi ga autom transportovali do kuće mojih roditelja u Bačkoj Palanci. Sećam se jako dobro kako je negde na polovini puta između Beograda i Novog Sada odjednom počeo da skače po autu, da na mačiji način vrišti i negoduje i to toliko da je tata zapretio da ćemo obojica završiti ostavljeni na sred puta. Inače, tata je najmanje bio oduševljen idejom da to mače ide sa njim i mamom kući.

Nekako preživesmo tu mačiju trku i dreku i odmah po dolasku, mama i ja mu namestimo mačiji “apartman” sa malim WC-om u kupatilu. Iako je već bio dresiran, promašio je WC i načinio “spektakl” po kupatilu. Brzo smo to sredili dok se tata tuširao na spratu. Nešto se zapričasmo i nismo primetili kad je novi stanar kuće lako otrčao uz stepenište, iako veoma mali. Nakon par minuta začusmo iz spavaće sobe jedno glasno “Jao”. Naime, tata je seo na krevet koji je na drvenim nogama, dakle za mačku ogroman prostor za niski manevar, zamišljeno zanjihao jedno stopalo a mače se svim raspoloživim kandžama okačilo o palac. O Bože, i smešno ti i brineš kako će njih dvojica da se usaglase. Međutim...

Tata je prvi ustao, mama mi posle priča, a iz kuhinje se čuje kako priča sa mačetom najsrećnijim tonom i kako mu sipa granule u činiju obećavajući mu “specijalitet”, i to bi sve od potrebnog prilagođavanja. Tako je počelo jedno divno doba u našoj kući koje ćemo zauvek pamtiti po malom žutom stanaru koji je, kako ćemo kasnije shvatiti, stigao sa specijalnom misijom u naš dom. 

Kada bih svirao klavir i ugledao ga kako prolazi pored, zasvirao bih visokim tonovima uspavanku “Laku noć, snivaj sne...”, polako, nežno i Micko bi zastao, tiho mnjauknuo i za minut hipnostisan utonuo u san. Kada je porastao dobio je udobnu korpu sa jastucima za njega i nju smo uvek selili po kući sa nama u zavisnosti gde sedimo, mada, češće je bio na nama nego u korpi. Jednu celu zimu proveo je na krznenom jastučetu, na dasci udubljenja prozora  u mojoj  sobi, lovio pahulje kroz staklo i išao napolje samo baš kad mora, skakućući po snegu kao oparen, negodujući kako mu je hladno po šapama i odmah nakon toga trk u kuću. Naravno da je na kraju spavao sa mnom u krevetu sa glavom na jastuku, uredno pokriven do ispod prednjih šapa pa smo se ujutro obojica budili uvek uredno okrenuti na istu stranu. Tokom jedne letnje noći lovio je insekte i kandžama probušio abažur podne lampe koja upravo sad svetli sa tom “oznakom” u stanu u Beogradu, dok ja kucam ovaj tekst.

Sećam se dobro kako je tata negodovao što smo mu obukli moj džemper kada sam imao par meseci kako bi smo ga fotografisali. Voleo je sa mamom da se vozi kolima i da ide svugde sa njom. Jednom je mama došla po mene u teretanu i kad je otvorila vrata auta, Micko sedi njoj u krilu sa uredno postavljenim šapama na volan. Bila je to senzacija za sve koji su napuštali teretanu posle treninga, a on sasvim smiren “vozi” auto.

Toplog avgustovskog popodneva, naš komšija na terasi u dvorištu, sav u brigama oko posla posmatra Micka kako po travi skače za leptirom, pa onda u nedoumici, da li da nastavi ili da jede pileću džigericu koju mu je mama upravo iznela u njegovu “letnju trpezariju” kod baštenske česme. Komšiji se tad ote dubok uzdah: ”Eeeeh, šta bih dao da sam sad ovaj vaš mačak.”

Znate šta je posebno bilo veliko i značajno za nas tih Mickovih i naših zajedničkih godina? Pokrenuo je u nama jednu sasvim drugačiju vrstu ljubavi i nežnosti. Iako smo mi porodica koja sa lakoćom iskazuje nežnost i ljubav, ova ljubav prema maloj žutoj čupavoj lopti radosti bila je nešto sasvim novo. Na nov način smo naučili da postoji još jedna vrsta ljubavi, predivna, posebna, velika, jaka, radosna i dragocena a ničemu ni približno slična. Budio je u nama nešto najlepše, nešto što samo životinja koja dođe da živi u vaš dom to može. Pokrenuo je čitav novi svet, naterao nas da obogatimo život novim nežnostima, novom pažnjom i novom iskrenom životnom radošču što imamo nekog tako posebnog, jedinstvenog.

Bio je ogroman a velika maza. Znao je da se igra i glupira da vam suze krenu od smeha. Imao je svoje navike kao i svaki čovek. Voleo je da mu se priča i on je mnogo “pričao”. Iskazivao je ljubav veoma jasno, onoga od nas ko ga drži u naručju mazio je dugo šapom po licu. Pozdravljao se sa nama tako što se mi sagnemo a on se propne na zadnje šape i vlažnom njuškicom dodirne nam čelo. Mnjaukao je do pola ulice iz sveg grla prateći mamu i tatu na posao, toliko da su svi u akustičnoj slepoj ulici znali da je to naš mačak koji negoduje što moraju da idu od kuće, i tako svaki dan.  Ne znam da li su lepša bila leta ili zime sa njim. I onda je otišao. Verujem onda kada nas je naučio sve što je bilo potrebno. Kogod nikada nije imao kućnog ljubimca, veoma je uskraćen za sve rečeno ali i za svoje posebno, jedinstveno iskustvo onoliko koliko je poseban ljubimac i onoliko koliko neke skrivene, zarobljene ljubavi u svojim vlasnicima ima da pokrene.

Jasno vam je sve. Nema ovde nekog drugog zaključka, verujem da sam i rekao sve. Jedino bih voleo da pronađem Mickove prave fotografije da vam ga pokažem kakav je zaista bio. Verovatno ste shvatili da sve fotografije za tekst ja pravim, i uvek nekako imam nešto što je logičan nastavak teme. Imam i sad, ali ako pronađem Mickove fotografije kod mame i tate, sigurno ću ih ovde postaviti.

ČETRDESET TREĆI DAN

Ulice komšiluka, mesto velike inspiracije

Prolazite ulicama svoga kraja godinama, decenijama i znate svaki kamen, beton, nijanse suvog i vlažnog asfalta, fasadu, ogradu, kapiju, baštu, drvo, saobraćajni znak, pukotinu u trotoaru. Prolazite svakoga dana u različitim raspoloženjima. Bio zimski dan pokriven snegom ili dugi letnji dan, pravilo je isto: Više sunca, više radosti, manje sunca manje te srećne poklonjene atmosfere. Znate one druge meteorološke prilike, one u nama a ne na Zemlji. Sećate se priče o tome kako je sunčan dan u nama pitanje našeg truda i naše odluke. Kada dugo prolazite istim ulicama, vraćate se istim putem kući, prestanete da primećujete stvari oko sebe i one postanu obični, svakodnevni orijentiri na putu ka vašem domu.

Nije svaki dan na poslu isti, nije svaki razgovor prijatan ni ishod svakog susreta blistav. Prirodno je da posle svakog stresa žurimo u okrilje svog doma da toplim tušem „speremo“ stres sa sebe a mekim pokrivačem i daljinskim tv upravljačem dovršimo relaksirajući ritual. U svemu tome zagrljaj drage osobe i razgovor predstavljaju dragoceno finale. Ponekad, i pored velikog premora kombinovanog sa nezadovoljstvom, izlazak iz kuće nakon svih pomenutih rituala može biti „lekovitiji“ od mirovanja u kući. Već smo pričali o blagodetima dugih šetnji. U ovom slučaju, kada fizička snaga i volja nisu na zavidnom nivou i kada su možda propraćeni zaostalim talasima pretrpljenog stresa tokom dana a koji sporo napušta naše misli, rešenje može biti kratka šetnja po komšiluku.

Iako je ovo nešto što se odnosi i na razbijanje osećanja dosade, jednako je dobrodošlo. Umesto da vrtite jednu te istu tešku misao, pokušajte da se stavite u ulogu nekog ko je prvi put u vašem kraju. Odvedite svoje misli na drugu stranu. Pogledajte fasade, prozore, svetla kroz prozore koja prave senke na trotoarima, ulične svetiljke, zanimljive ulaze, kapije, ograde, stubove, razigrane krovove. Pogledajte sve to ujutro, popodne, predveče jer senke menjaju forme, atmosferu pa time i doživljaje. Obratite pažnju na decu na ulici kako se igraju, posmatrajte ih neko vreme... Mačke su nezaobilazne, jer bez njih to onda i nije pravi komšiluk. Vlasnici pasa u šetnji sa svojim ljubimcima.

Ljudi i lica koje svaki dan srećete, posebno one kojima se redovno javljate, obratite specijalno pažnju na njih. Kada im se javite, nemojte kao najčešće po nekom automatizmu da brzo sklonite pogled i nastavite svojim putem. Zastanite, pogledajte u lice vašeg komšije, komšinice iz kraja i to tako da lica budu paralelena jedno drugom. Posvetite pažnju osobi koju ste pozdravili pogledom i potrudite se da se iz vaših očiju ona pročita mir, stabilnost, poštovanje, dobru nameru i radost zbog susreta. Taj „zasad“ daće bogat, vredan plod jer svaki sledeći put kada krenete ulicama svog komšiluka pozdraviće vas srdačno lice koje vam se raduje mnogo više nego ranije. Tako vaše ulice „oživljavaju“ i postaju mesto vaše velike inspiracije za negovanje iskrene radosti onog svakodnevnog življenja. Nema te brige koja neće barem malo popustiti pred osmehom poznatog lica koje se iznenada sretne na ulicama komšiluka. Koliko će vaš kraj postati izvor dobrih stvari koje oplemenjuju i ponekad čak i leče vaš život, mnogo zavisi od vas.

Postoji još nešto što je veoma važno reći. Kada je čovek u brigama bilo koje vrste i intenziteta, može lakše i nekako prirodnije da izađe iz toga ako se fokusira na nekog drugog umesto na sebe. Gotovo je neverovatno kolika je moć i blagodet na poboljšanje našeg života kada odlučimo da barem na trenutak zaboravimo na sebe i svoje brige ma kako one velike i teške bile i taj fokus prebacimo na potrebe nekog dugog. Uloženi napor da se koncentrišemo na životne potrebe drugih ljudi dovodi do toga da naši tereti slabe i da se pojavljuju rešenja, ponekad i u toku samog razgovora sa tom nekom drugom osobom.  

Tako eto ovde komšiluk dobija ulogu vašeg ličnog poligona namenjenog treniranju jednog od brojnih vidova iskrene plemenitosti kojom nadrastamo sebe, svoje probleme, strahove, bolesti, brige, time što ćemo u jednom trenutku sebi postati manje važni od osobe koju smo sreli i tako svesno, polako ali sigurno postajati bolji, jači, zdraviji i radosniji. Molim Vas, upamtite to.