TRIDESET OSMI DAN

Nesanica

Okretanje u krevetu. Neudoban jastuk a bio je omiljen, pokrivač postaje neadekvatan, madrac koji je uvek „služio“ kako valja odjednom postaje „za menjanje“ iako kupljen ne tako davno. Pidžama steže, uvrće se oko tela, u sobi nema dovoljno svežeg vazduha, ili je pretoplo ili je hladno. Odjednom je sve glasnije nego pre. Odjednom je sve svetlije nego pre. Odjednom ne spavamo po celu noć. Umirili se ili ne, misli se roje. Planovi, uspeli ili ne, greške, osude razne, brige. Gotovo da je lakše podneti nesanicu ako postoje stvari oko kojih verujemo da sa razlogom brinemo. Mnogo je teže kada nema tako „čvrste inspiracije“, kada posle jednog uobičajenog ili prijatnog dana, dugog tuširanja, dobrog filma i vesele kućne atmosfere odemo na spavanje a san ne dolazi na oči. Tada se stres uvećava jer ne pronalazimo razlog našeg nemira. I dalje ne spavamo, čak ni pred zoru kada već osećamo „pesak“ ispod kapaka, zevamo do bez mere a suze nekontrolisano klize niz umorno lice.

Oni koji su doživeli sve ovo znaju dobro koliko je to ziasta teško. Dan po dan, noć po noć i dešavaju se različite loše posledice, po telo ili po psihu, kakogod okrenete, problem je jednako velik i ne bi se smeo zanemarivati prihvatanjem toga da je nespavanje vaša trajna navika. Jedan od pravaca u kojima se sve ovo može razviti je i duboka depresija koja se leči dugo i sporo. Ima li načina, sem tableta za pomoć u odlasku u san, da sebi pomognemo?

Ima. Znate da ponekad kažemo kako postoje „tvrdi“ ljudi i tolerantni ljudi. Oni koji žele da sve kontrolišu i oni koji znaju kada da „puste“ stvari da se odvijaju svojim tokom bez da imaju potrebu da se umešaju, „pritisnu“ i „poguraju“. Oni koji veruju da su uvek i jedino u pravu sa jedne strane i oni koji žele da saslušaju druga mišljenja i preispitaju svoja, sa druge strane. Niko ne kaže da baš sad jedino valja da sve pustite da ide samo od sebe a da vi ništa ne činite. Naravno da je potreban plan, naravno da je potrebno preduzimati određene aktivnosti kako bi mnogo toga u našim životima funkcionisalo, naravno da je potrebno odrediti pravce i značajnije ciljeve kojima idu naši životi, ipak... Postoji jedna čarobna reč: MERA. Ako je niste uvrstili u svoj rečnik i svoj život, dobro bi bilo da se to desi. Mera stvari, situacija, radnji, gestova, postupaka, odluka, ponekad čak i ljubavi kako prevelikom količinom ne bi smo od sebe udaljili osobu do koje nam je stalo. Mera nam pomaže da živimo uređenije, stabilnije, zadovoljnije i mirnije. Mera od nas udaljava stres a približava nas zdravlju. Mera nam omogućava da uživamo u životu kroz osećaj da smo sve, kolikogod je do nas, dobro izbalansirali, našli ravnotežu, PRONAŠLI MERU U SVEMU.

Odsustvo mere tako dobrim delom ume da utiče na kvalitetan san. Ona je u bliskim srodničkim odnosima sa odsustvom generalnog poverenja u sam život da će na kraju sve biti u redu. Najčešće oni imaju zajednički nastup na našem jastuku.

Kada krene roj misli koji nas razbuđuje, udahnite i potrudite se da preuzmete kontrolu nad sopsvenim mislima, u početku mehanički tako što ćete osvestiti, prepoznati da se to dešava, da stvarate sopstvenu „lavinu“. Obratite se sebi po imenu i recite sebi: DOSTA Petre, Jelena, Tomo, Nela, Samire... I onda polako umirite disanje, slušajte ga i pratite i vodite ga ka mirnijem, sporijem tempu. Ne verujem da bi vam sad mnogo pomogao savet kako bi dobro bilo da prebacite misli u pozitivnu zonu. Ovde to i nije krajnji cilj. Ovde je krajnji cilj da dovedete sebe u stanje da ne mislite, da dođete do stanja opuštenosti. Bez misli, barem bez velike količine misli. Teške misli nisu došle odjednom pa odjednom ni ne odlaze. Ovaj put bi bilo dobro da učinite nešto drugo. Da smekšate sebe u pravcu većeg generalnog poverenja u život i njegova dobra krajnja rešenja. Da smekšate sebe kako bi spokoj našao put do vas. Ako stalno osećate pritisak usled straha od neizvesnosti vaših različitih životnih puteva vi verujete u kontinuirano prisustvo lošeg. Hranite ga svojim strahom, svojim brigama i ono raste.

Ima i drugi način na koji može da se živi. Da bi se to desilo, potrebno je da odlučite da želite da VERUJETE U DOBRO. Ne u želji, ne u pokušaju već odlučno i čvrsto kroz svoje nove misli, jasne i kratke, svetle i čiste. Do toga se dolazi poverenjem u život, u njegove i dobre opcije, mogućnosti i puteve a ne samo i isključivo u loše. Do toga se dolazi upornošću, svakodnevnim treningom, svakodnevnim iskrenim razgovorom sa samim sobom i zaista što preciznijom, slobodno možemo reći poštenijom kontrolom sopstvenih misli.

Dakle, pred san setite se ovoga: Nije jedini način rešavanja stvari u životu grčevita želja da se sve odmah reši, zna, kontroliše usled straha od neizvesnosti, bilo koje. Ako odlučite da pred san sve prepustite životu kojeg shvatite kao nekog bliskog ko vas voli i želi vam samo dobro i za vas uvek ima dobro rešnje daleko ćete mirnije i brže zaspati. Naučite sebe da verujete u dobar krajnji ishod ma koliko trenutno stanje bilo neizvesno, teško ili čak crno. Posle dobrog sna misli će biti pospremanije, putevi jasniji, čistiji. Samim tim lakše ćete doneti ili izabrati neko od dobrih rešenja, mogućnosti koje život svakodnevno nudi. Njih ne vide zabrinuti, očajni, tužni i umorni ljudi. Potrudite se da shvatite izvor svojih nezadovoljstava koji vam dovlači bujice različitih, često nevezanih misli pred spavanje. Ponekad je to i velika količina pozitivnih misli, nekad stvarnih, nekad dobro maskiranih. Čak i ako u tome niste uspeli, niste otkrili izvor, uvek postoji ta svesna odluka o promeni onoga u šta želite, hoćete da verujete, u šta verujete. Ako je nemir toliko jak da imate utisak da je neukrotiv jednostavno ponavljajte sebi: U DOBRO VERUJEM I DOBRO JESTE. U početku i samo mehničko ponavljanje postepeno će vaše telo uvoditi u zonu mirnijeg disanja, normalnijeg krvnog pritiska, laganog dolaska osećaja spokoja i na kraju tonjenja u san. A sutra, sutra će odmoran čovek naći dobro, najbolje rešenje. Zašto? Jer je tako odlučio.

TRIDESET SEDMI DAN

Volim te

Jednom sam sedeo spram petogodišnjeg dečaka nakon sto smo ušli u kuću sa travnjaka na kojem smo se igrali frizbijem, loptom, penjali po drvecu i kobajagi pecali opalo lišće koje nam je „glumilo“ ribe. Jeo je kolač, zastao, pogledao me i rekao:“ Tečo, ja tebe mnogo volim.“ Ceo svet je tog trenutka za mene stao. Još nije smišljena reč koja bi mogla da opiše moja osećanja u tom trenutku.

Lakoća sa kojom dete izgovara da nekog ili nešto voli je najdragocenija esencija života vrednog življenja. Onoliko koliko ste sačuvali to osećanje, raspoloženje i taj impuls u sebi, jednako toliko lepo i lako živite sa sobom i sa drugima.

Kada ste poslednji put izgovorili nekom da ga volite a da to nije vaš partner, član porodice ili kućni ljubimac? Van tog divnog, najbliskijeg kruga, postoji ogroman broj onih koji zavređuju našu ljubav. Kada ste poslednji put izgovorili vašoj prijateljici, prijatelju koliko ih volite i koliko vam znače?

Ljudi koji svakodnevno čine nešto za nas takođe su vredni naše ljubavi i pažnje. Naravno, nećete poštaru, piljarici, mlekarici ili prodavcu novina govoriti: „Volim te!“ Nekako, ne bi baš bilo najadekvatnije, neki bi možda odustali od pružanja usluge vama, ali, ima mnogo drugih načina. Ti drugi načini nalaze se u mnoštvu toplih reči kojima raspolaže svaki jezik na planeti a kojim možemo iskazati zahvalnost i poštovanje. To su druge reči za slanje iste poruke. Volimo na milion različitih načina ljude sa isto toliko uloga u našem životu. Ne volimo ih jednako jer i njihova važnost u našem životu nije jednaka. Ipak, oni su tu da nam život učine lakšim, lepšim, udobnijim, sigurnijim, zdravijim, zaokruženijim.

Naše „volim te“ iskazano na mnogo različitih načina zaslužuje ta armija ljudi koja prolazi kroz naše živote. Ako to razumete, živite, samo tako možete osetiti istinsku radost življenja. Biti sa svima, koliko god je to do vas, u dobrim, harmoničnim, toplim i srdačnim odnosima, jedan je od najvećih preduslova za srećan život i uživanje u životu. Samo tako možete osetiti snagu velikiih emocija od drugih ljudi. Ako ništa ne pošaljete od sebe, ništa vam se neće ni vratiti.

Ovim su, verujem, obuhvaćene sve „adrese“ u našem životu na koje možemo poslati poruku koliko volimo. Zaista je divno ako rečeno prihvatate i oduvek tako živite. Ipak, u svom tom svakodnevnom iskazivanju ljubavi i iskrene zahvalnosti prema svima i prema životu dešava se da ponekad zaboravimo one najbliže. Čuvajte se podrazumevanja. Podrazumeva se da volimo partnera, decu, roditelje i u tom podrazumevanju, podržani tempom života i ustaljenim navikama, zaboravimo da im to ponekad izgovorimo. Možda i oni podrazumevaju ali ne postoji biće koje neće osetiti radost i punoću lepote življenja kada mu ponovo i ponovo kažemo da ga volimo. Molim vas, upamtite to.

„Volim te“ su dve nepotrošive reči za koje ne postoji pogrešan trenutak u životu. Supružnik, ostareli roditelj i najbolji prijatelj ovog trenutka kao i mnogih misle na vas, vole vas i u radosti sopstvene ljubavi prema vama čekaju da zazvoni telefon ili da vas ugledaju na vratima. Čekaju vaše, možda podrazumevano ali uvek jednako dragoceno, sa protokom vremena sve dragocenije  „VOLIM TE“. Molim vas, upamtite to.