ŠESNAESTI DAN

Proleće

"Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“
                                                                                                                                Ivo Andrić

U proleće sam kao dečak počinjao da pravim utvrđenja, rampe i mostove za mrave dok ne bih tako uposlen zaspao na stomaku na travi. U proleće sam brao poljsko cveće i nosio ga mami jer znam da ga voli i da ga ona donosi iz šetnji. Mali plavi različak stisnut dečijim prstićima i mamino oduševljenje kao da ga prvi put dobija od mene a ne svakog prolećnog dana. Sunce i slatki mirisi bašte. Procvetali drvoredi jabuka u našoj ulici. Drugačiji miris Dunava koji najavljuje skoru sezonu kupanja.

Krajem proleća dolazila je moja Nana (izgovara se kratko, odsečno) u goste, mamina mama, pa sam trčeći iz škole zaticao meni najlepšu sliku na svetu: na hodniku-terasi pod visokim stubovima naše stare kuće, Nana, Prababa i Mama sede u hladu ruža puzavica, među velikim saksijama palmi, ili Nana ili Prababa u stolici na ljuljanje, neka od njih štrika ili sve tri nešto od toga rade, pričaju, piju kafu i čekaju mene iz škole, srećnog pola od toga koliko ih volim pola jer uskoro počinje raspust.

A onda sam porastao. I opet sam voleo proleće zbog mnogo divnih razloga. A onda sam dodatno odrastao i nastavio da volim proleće uprkos tome što prelazak iz zime u njega više nije bio tako jednostavan. Odjednom, postao sam svestan neobične statistike da se ljudi uglavnom ne osećaju najbolje ni telom ni dušom u proleće. Tromost, apatija, postzimska, poput zaostalih repova iz prethodnog perioda bez sunca, depresija. Odjednom, proleće je postajala kapija koja je zahtevala dodatni napor da se kroz nju prođe. Čak iako držim za sebe da sam kralj optimizma, nekako sam i ja počeo da osećam „stenjanje“ umesto poleta.

Ovog proleća mnogi moji prijatelji, uključujući i mene, imali su veoma složene, stresne i teške momente vezane za sebe, svoj život, zdravlje svojih najbližih... Ovog proleća više nego ikada bila nam je potrebna velika količina dodatne energije da kroz sve to prođemo i postanemo uopšte svesni da sunce sija ceo dan i da je taj dan duži nekoliko sati.

Ne bih se usudio da kažem da smo uspeli potpuno jer neke stvari su još u toku rešavanja i sređivanja ali da smo svi bolje, jesmo. Kako?

Razgovaramo, istresamo jedni pred druge sve, bez priprema, bez razmišljanja i zajedno rešavamo kako najbolje znamo i umemo. Zajedno donešena, to su daleko bolja rešenja nego da je svako sam u sebi pokušavao da smisli najbolju opciju. I tako je daleko lakše. Rodbina je takođe uključena i ti odnosi dobijaju na kvalitetu, posebno jer su dati, stari i pomalo umorni. Ovako se obnavljaju, razvijaju, jačaju... Prijatelje biramo pa je mnogo toga sa njima jednostavnije nego sa rodbinom. Svi zajedno, mi smo jedna snažna armija ljubavi koja zna da može mnogo toga zajedno.

Samoća u nevolji i zatvaranje u sebe je najgori mogući izbor. Čak i kada zaista možete sve sami. Ali to je samo tehnički. Duša ima svoje potrebe i to ne bi smeli da zaboravljamo. Osnaženi razgovorima ili dobrim rešenjima koja nam pružaju dragi ljudi oko nas daleko smo korisniji onima kojima je naša pomoć najpotrebnija, sebi ili drugima. Upamtite to molim vas.

Već ste shvatili da ja mnogo toga „lečim“ pijenjem kafe sa nekim. U proleće se ta terapija „pojačava“ odlaskom u bašte kafića ispod drvoreda starog drveća. Nema šanse da ne primetite da je sunčan prolećni dan a da ste tu sa prijateljima. I nema šanse da se neko od vas prvi ne nasmeje pa tako povuče celo društvo u „bolju zonu“. I opet pominjem koliko je važno režiranje. Ne dozvolite teškim životnim okolnostima da upravljaju vašim životom, upravljajte vi njima. Ma koliko snage se čini da vam je potrebno u trenutku, potrudite se, pronađite je u sebi i pokrenite se. Režirajte! Režirajte susrete sa ljudima koji su vam najdragoceniji u takvim trenucima. To je najbrža kvalitetna pomoć i samopomoć. Zajedno možete mnogo, pomeriti planine, jer zaista, navesti čoveka kojem je teško da se nasmeje jeste ravno tome i predivno veliko, najveće!

Stiglo je proleće. Uzmite ga boravkom napolju sa dragim ljudima ma kako da se osećate. Sve ostalo uradiće prijatelj i sunce jer „ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti, niti može čovek biti trajno nesrećan dok Bog daje da se duša leči zaboravom i zemlja obnavlja prolećem.“ Ivo Andrić

PETNAESTI DAN

Lice i telo

Koliko volite sebe? Sećate se tog pitanja iz priče „Ljubavna veza sa samim sobom“? Iako poznajem armiju zaista lepog sveta, za poslednjih dvadeset i pet godina samo sam jednom, i to nedavno, od jednog jedinog prijatelja čuo da je 100% zadovoljan sopstvenim izgledom. Sve ostale, kada ih slušate čime sve na sebi nisu zadovoljni i šta bi najradije menjali, kako kaže moj otac kada sve to čuje : „Da ih ne vidim, mislio bih ko zna šta...“.

Gotovo neverovatno konstantna količina nezadovoljstva sopstvenim izgledom ne nestaje ni onda kada bi bilo prirodno da to dospe u neki drugi plan. Godine prolaze, ljudi sazrevaju, izgrađuju se, postaju uspešni u različitim životnim oblastima... Ipak, samospoznaja i zrelost ne nude  garanciju u prevazilaženju nezadovoljstva sopstvenim izgledom. Smanjuje se važnost i intenzitet „samokinjenja“ ali ume da ostane mali deo, makar toliki da pokvari neko mirno popodne. Njačešće, pogledom u ogledalo odmah po ustajanju iz kreveta ili na kraju dugačkog dana na primer, u dva pogodno „pogrešna“ trenutka, aktiviramo tu „mikro munju“ svakodnevno, naše „staro nasledstvo“ iz doba puberteta.

Mnogi su skloni da poveruju kako su postali jaki u odnosu na tu konstantnu slabost jer su je sklonili iz života, zaboravili, a onda ih ona iznenadi. Jednom, na nekom predivnom odmoru gde se zadovoljni odmaraju sa svojom porodicom nakon uspešne godine, duh iz prošlosti kojeg ne zanima koliko je lepo ostrvo na kom  je neko i koliko je zadovoljan onim što je postigao, jednostavno dođe. Dođe i bude veoma, veoma neprijatan. Zašto? Zato jer smo skloni tome da poverujemo da je otišao zauvek. A nije. I ko zna da li će uopšte ikada otići?

A može li da ode zauvek? Može.

Oduvek čini mi se, jer to generacijama rade svi u mojoj porodici i sa majčine i sa očeve strane, bavim se starim kućama sa željom da im dam novi ili povratim stari plemeniti život . Ma šta da sam radio, ma čime se bavio, to je ostalo, traje i ide sa mnom kroz život. Posledica toga je da kada se nađem u nekom prostoru koji „stenje“ pod teretom loših rešenja, ne mogu da se opustim dok u sebi taj prostor ne reorganizujem. Traje manje od pet sekundi, jednako je „blic“ vremenu koje je potrebno čoveku da upozna novi prostor.

Sa kuća, to se prenelo na ljude. Razvio sam nekakav svoj „nevidljivi“ skener sa samo jednim jedinim ciljem. Želja da neko izgleda bolje ako za to ima prostora, jača je od mene. A UVEK MOŽE BOLJE! Vežbanjem nešto unaprediti, promeniti nešto drugo na sebi... Zaista sam iskreno, iskreno srećan kada sam u situaciji da to izgovorim glasno i kada vidim lice nekog ko je shvatio da sa malo može da učini mnogo za sebe.                               

„Probuđeni“ ponekad svoju zahvalnost iskazuju time što počinju da mi dostavljaju korisne informacije koje se kreću od zdrave ishrane, preko dobrih sportskih progama do lekovitih melema i mnogo toga drugog kako bi moja baza podataka namenjena „malom usrećavanju“ bila što veća i što kompletnija...

LICE

Većina veruje da je ono što će drugi primetiti na njima prevelik nos, minijaturna usta ili nepravilne ušne školjke. Kakva zabluda! Zdrav ten, iskren osmeh i radost u očima! To je ono što ljudi na vama prvo vide. A šta je svemu tome zajedničko? Na sve može da se utiče, sve je rešivo! Ten, ako je problematičan tu su nutricionista, dermatolog i kozmetičar. Zube čuva nega i zubar a po radost u očima prvo idete kod samog sebe...

TELO

Muškarcu je lakše nego ženi, jer ako ga priroda nije „opremila“ lepotom to i nije arhetipski zahtev prema njemu. Ukupna fizička spremnost, pre bilo koje druge spoljne odlike, očekivanje je od izgleda jednog muškarca. Bilo kako da izgleda, da je pregojazan ili premršav, ima mogućnost da na to utiče redovnim vežbanjem. Žene sa druge strane imaju mnogo trikova zahvaljujući kozmetičkoj industriji koji ih čine atraktivnijim, privlačnijim i to je uglavnom namenjeno nezi i ulepšavanju lica i kose. Uz unapređenu kulturu ishrane, na telo kao i muškarci mogu uspešno da utiču vežbanjem.

Ne postoji osoba na svetu koja ne može da izgleda bolje, samo ako to želi. Umesto lamenta nad sopstvenim nedostacima, stavite na papir ispred sebe šta sve možete da učinite na polju zdravijeg života i boljeg izgleda kao srećne posledice toga i na kraju ali ne najmanje važno, poboljšanja stila odevanja ako mislite da vam je to potrebno.

Na internetu možete da pronađete fotografije i video snimke ljudi pre i posle  višemesečnog ili višegodišnjeg vežbanja. Vrlo je inspirativno kada vidite u šta se pretvaraju zapuštena neugledna tela redovnim pravilnim vežbanjem. Ipak, od toga ima nešto što je na mene ostavilo daleko  jači utisak. Pogledajte lica tih ljudi. Pre i posle. Pre i prvo izgledaju da su umorni i da su odustali od svega, da im je potpuno svejedno kakav život vode. Ne znamo šta se u njima dešava, koliko je to tačno u procentima ravnodušnost (koja je najčešće i jedino vidljiva) a koliko tuga i patnja usled nezadovoljstva sopstvenim izgledom.

A posle? Paralelno sa transformacijom tela dešava se nešto zaista jedinstveno. Transformacija lica (i vrata) je najblaže rečeno veličanstvena. Tonus mišića lica se usled fizičkog napora vežbanja takođe bilduje, podiže. Vraća se struktura lica prve mladosti, ponekad i u boljoj formi nego što je ikada bila. Dobija se novi, svežiji izgled lica koji nosi i potpuno novu informaciju o vlasniku:

• JA SAM NOVA OSOBA, PONOSAN SAM NA SEBE JER SAM POBEDIO SVOJE SLABOSTI PREMA HRANI, LENJOSTI;
• OSVOJIO SAM NOVU ZONU ŽIVOTA U KOJOJ UŽIVAM U OTKRIVENOM ZADOVOLJSTVU DISCIPLINOVANOG VEŽBANJA I DELOTVORNSTI DISCIPLINE NA MOJ UKUPAN ŽIVOT;
• OSETIO SAM BLAGODETI REDOVNOG SNA I ZDRAVE ISHRANE;
• POBEDIO SAM STAROG SEBE I ZBOG TOGA IZ MOJIH OČIJU SIJA ISTINSKI NOVI POČETAK, NOVA RADOST, ZAHVALNOST, NOVA LJUBAV PREMA SEBI I DRUGIMA, NOVI JA;
• MOJE SAMOPOUZDANJE I ZDRAVLJE KOJIM ISIJAVAM, JEDNAKO JE RADOSTI KOJU OSEĆAM!  

Ima li to cenu? Nema jer ju je nemoguće odrediti. I što je navažnije, na ovo može da se utiče, dakle zavisi najdirektnije samo od nas i ni od kog drugog.