SEDAMDESET TREĆI DAN

Godina "koronskog" življenja

Mislio sam da se priča o tome kako uživati u životu bliži kraju, da sam ispričao i završio priču o načinima na koje možemo da doprinesemo sopstvenom životu, da uživamo barem malo svakog dana, potpuno svesni svega što nam se dešava, zahvalni za svako iskustvo koje smo zajedno mogli da ugradimo u naše napretke proteklih godina. A onda se desila velika epidemija. Svet je zastao. Mnogi su mnogo, iscrpno i tačno pisali o tome šta ovo iskustvo znači za čoveka, za svet, za život na našoj planeti i koje su promene zauvek nastale u našim životima. Raščlanjivano je šta smo izgubili a šta dobili. Sluđivali su nas stručnjaci i razni analitičari sa informacijama od toga da je korona najstrašnija pošast istorije ljudskog roda do toga da je to obična izmišljotina. Svi mi koji smo pozanavali ili imali u porodici, familiji nekog ko je u ovom periodu umro od ili mu je odlazak potpomognut koronom, našli smo se na sred čistine, između dve strane od kojih svaka brani svoje mišljenje. O Bože kako je ta atmosfera nepotrebnog trošenja energije za još nepotrebnije sukobe za nas bio dodatni teret.

 

Imao sam koronu. Nije to bio grip. Nikada ništa slično nisam imao. Bilo je to veoma teško iskustvo. Ipak, i tada su me pojedinci oko mene ubeđivali da to nije ništa novo iako sami nisu bili bolesni. Ne do tad. Otkriće o tome kako mnogi reaguju na ovu svima novu situaciju često nije bilo prijatno, ponekad je plašilo i na kraju opet ispadalo nekako tužno. Tužno je bilo otkriće koliko su krhki, nestabilni, povodljivi i koliko su malo uradili do tada za svoj duh, jako malo, gotovo ništa. Tužno je bilo koliko su malo pružili svojim domovima pa su ih ovi sada „mučili“ kada su morali da ostanu u njima zatvoreni danima.

 

A od svega je pored umiranja najtužnije bilo što smo izgubili zagrljaj.

 

Život na Balkanu, ratovi, patnja i bol su bili toliki da su mnogi zapitali Boga, nije li moglo ovo nekako ovog puta da nas zaobiđe i šta još to baš mi imamo da naučimo. Susreli smo se sa novom formom straha od nepoznate neizvesnosti i na kraju naučili da živimo i sa tim strahom, svako na svoj način. Epidemija još traje i strah još traje ali je sada poznat i mukama se ako baš ne vidi, ono nazire kraj. I to će proći. I strah će proći.

 

Ipak Ljubav izgubili nismo. Neviđanja, ta inače „bolest“ našeg doba, pojačavala su osećaj nedostajanja. Imali smo dovoljno vremena da makar i na daljinu odnegujemo ljubav tamo gde vredi i srećom, mnogo ređe, da pustimo one koji nisu umeli da vide našu dobru nameru, našu radost, našu želju da baš oni budu deo našeg života. Ako niste, izgovorite glasno da ima ko da vas kasnije podseti ili zabeležite u neki notes (ne u nesigurni telefon) sve ono što ste poželeli da radite kada sve ovo prođe, koga više da viđate, koga da posetite, sa kim i gde da putujete, šta da uradite a što ste odavno želeli. Tako ćete sačuvati te želje koje su rođene iz vaše najiskrenije strasti za divnim, svakodnevnim i običnim životom, zajedno sa onima do kojih vam je najviše i posebno stalo. Jer ukoliko ne upamtite, ne zabeležite a tokom korone malo od toga sprovedete, kada sve prođe, postoji rizik kao i posle bombardovanja Jugoslavije 1999. godine koje je među ljudima razvilo jak osećaj bliskosti, nežne empatije, da se odmah vratite kolotečini brojnih obaveza koje vas „sprečavaju“ da češće ili uopšte viđate drage ljude. U tom slučaju, korona bi na kraju pobedila ukoliko bi ispala jača od života, jača od ljubavi, jača od zagrljaja. A znam vas, znam sebe i zbog toga verujem, neće.

 

Mnogima moguće ovo nisam morao da napišem, ali, ipak jesam, za svaki slučaj. Neka ovo bude još jedan podsetnik da dobar život zahteva trud, da se srećan život ne čeka nego režira, da je centar našeg života ljubav a jedna od njenih najlepših manifestacija zagrljaj.

U to ime, do sledećeg i viđenja i zagrljaja, živeli!

 

 

SEDAMDESET DRUGI DAN

Ko ste vi?

Ima tome i koja decenija kako sam čuo pa pročitao na više mesta kako je ispravno misliti o sebi i svojim potrebama, voditi računa o tome, srediti svoj um pa time i svoje životne prilike i tako onda biti koristan i korisniji svima i svemu oko sebe. I verujem da je tako činiti ispravno. Pisao sam u nekoliko navrata o tome jer je mnogo nas zaista zaboravilo sebe.

Sa druge strane, što sam stariji sve više uočavam da je mnogo manje onih koji su iz ljubavi, na način na koji su naučili ili jedino umeli, sebe potpuno i često nepotrebno davali do nivoa žrtve a više onih koji su zauzeti sređivanjem svojih života, zadovoljavanjem svojih potreba do te mere da druge ljude u svojim životima ne primećuju. Prepoznaćete ih po tome, u retkim prilikama kada imate sreću da ih sretnete, kako vas sa pravom mukom slušaju, nestrpljivi da vi završite da bi oni izgovorili ono što žele, retko vam dozvoljavajući da se uključite u dugi monolog koji u stvari retko postaje razgovor. Znate šta? Vi te ljude uopšte ne zanimate. Zapitajte se da li je zaista važno da zanimate te moderne zombije najtužnijeg oblika egoizma?

A ko ste vi? Da li vi primećujete ljude oko sebe? Da li zovete ljude samo da bi ste najiskrenije čuli kako su, šta rade, kako im trenutno ide u životu? Da li ponekad kada se setite nekog dobrog rešenja, ideje za posao, nečega dobrog za zdravlje, neke male lampe za osvetljavanje puta za traženje prave ljubavi na primer, zgrabite odmah telefon i pozovete jer ta ideja ne sme da čeka? Da li dobru šalu odmah morate da podelite sa nekoliko ljudi? Da li ste u stanju da u vašim najtežim trenucima u životu saslušate nekog drugog i izgovorite nekoliko lekovitih prijateljskih reči? Da li ne dozvoljavate da bilo ko oko vas dugo čeka odgovor na bilo koje pitanje na koje vi možete da odgovorite? Da li ste svesni da je ljubav najveća sila postojanja koja osvetljava vašu i duše ljudi koje srećete u životu? Da li znate da je to svetlo koje je važno da celog života sija u vama i osvetljava druge do god ste živi? Da li znate da samo tako živeći vaš život ima punoću i smisao? Da li znate da vam se taj smisao, kroz čistoću sopstvene duše koja živi za to da pruža ljubav, daleko lakše i više otkriva? Da li znate da svako biće koje srećete na svom životnom putovanju zaslužuje ljubav? Da li volite i čuvate prirodu? Da li znate da je naša planeta živa i da zaslužuje ljubav rame uz rame svim drugim bićima, a možda i više? Da li ste svesni da čuvajući tu fantastičnu prirodu koja nam je velikodušno data na korišćenje tokom našeg života, na najlepši način izražavamo zahvalnost našoj planeti Zemlji što nas tako nesebično ugošćava? Da li znate da ako ste u miru onda ste i u ljubavi, ako ste u ljubavi onda ste u radosnom spokoju? Da li znate da ako izaberete da živite u stalnoj vibraciji ljubavi, da ako izaberete da vi jeste ljubav, da je celo vaše telo ljubav, da se vaš život tada razvija, napreduje u svim pravcima i da se vaše stanje širi oko vas kao krugovi u vodi oko bačenog kamenčića. Da li znate da ste tada stalno odličnog zdravlja?

Ljudi oko vas uvideće da je biti sa vama jedno veoma prijatno osećanje. Neka se samo jedna osoba zapita zašto je to tako, vi ste uspeli jer se talas širi dalje…

Dakle, ko ste vi, ko smo mi?

Mi smo ljudska bića čiji životi dobijaju smisao samo ako se potrude da nadvladaju sopstvene slabosti, okolnosti i odluče da će jedino što će ih voditi u životu biti ljubav kojom će se u svakom trenutku svog života koristiti da osveste razum, da pronađu inspiraciju za svaki vid svog postojanja i delovanja, da ljubavlju ispune sve odnose i sve namere, uključujući ljubav prema sebi kao jednu od mnogih za koju smo sposobni. Svi ostali potrebni odgovori na pitanja koja se odnose na konkretne poslove i obaveze u našim životima, na materijalne strane obaveza i stvaranja koji su takođe važni delovi naših života, nakon ljubavi kao izabrane primarne i jedine zone delovanja tokom naših života, stizaće na vreme, jasni, tačni i oni koji su zaista najpotrebniji svakom od nas pojedinačno. Molim vas upamtite ovo zauvek, jer na kraće, sumnjam da će delovati :). Živeli !!!

Dragi Čitaoci,
Srećna Vam 2018. godina!!!

SEDAMDESET PRVI DAN

Zapisi na licu

Idu godine i hvala Bogu da idu. Učimo kroz iskustva, učimo kroz život, učimo kroz lepo, učimo i na dobitku smo kada učimo kroz teško… Iznad svega, zahvalni (posle svih prethodnih tekstova sada se već iskreno i hrabrije nadam da je tako) jer imamo te godine, jer smo poživeli toliko godina da sve to iskusimo i ma koliko godina da imamo čeka nas još iskustava kroz iskušenja koja sa sobom nose i srećni i oni drugačiji trenuci.

Na telu je jedna „beležnica“ na kojoj se sve pomenuto pažljivo zapisuje. Kod nekog je „zapisano“ više podataka, kod nekog manje, ali kod svih, to je „najčitljivije“ mesto na telu. Naše lice zabeležilo je mnogo toga a koliko se ovog trenutka na njemu može pročitati, zavisi od nekoliko stvari. Genetika nije zanemarljiva stvar i zaista, ako se malo podsetite, sretali ste ljude u životu koji ne polažu mnogo na negu lica, ne vode uredan, zdrav život i najčešće su pod stresom a izgledaju mnogo mlađe od svojih godina. Sa druge strane, vrlo je verovatno da ste takođe sretali ljude koji čine sve najbolje za svoje zdravlje, dušu i telo, tako i zrače, odmorno i zdravo, plene radošću i optimizmom, ali, njima je genetika više odmogla nego pomogla. Izgledaju na kraju mnogo starije i kao neko ko malo mari za sebe. Ipak ovo su retki primeri. Najveći broj ljudi izgleda onako kako se oseća i sve to jasno „piše“ na njihovom licu.

Već ste ranije čitali priču koja govori o licu i telu. Vežbanje tela, zdrave navike i lice svojim izgledom vrlo brzo pokazuje zahvalnost vlasniku za trud. Lice koje sa godinama „pada“ jeste prirodan proces usled delovanja zemljine teže u kombinaciji sa stresovima koje je život doneo... Postoje vežbe koje mogu uspešno da vam podignu tonus lica. Jedna od najpoznatijih je izgovaranje samoglasnika sa snažnim zatezanjem mišića lica i vrata sa široko otvorenim ustima. Potom vežba sa jako otvorenim ustima u trajanju od dvadeset sekundi pa potom stisnute usne u snažno isturen poljubac u prostor, takođe dvadeset sekundi, dvadesetak ponavljanja, dok gledate TV na primer. Najproblematičnije tačke na licu masiraju se direktnim dodirom kažiprstom, kružnim pokretima, srednje jačine pritiska, po minut svaka tačka. Ovo činite po nekoliko dana, pa pauza od dva dana, pa ponovo do željenih rezultata. Postoji bezbroj takvih efikasnih vežbi. Mogu se nabrajati do stadijuma maratona. One zaista daju odlične rezultate ako ste uporni, jednako kao i kada disciplinvano vežbate telo. Ipak, jedno ne mogu lako da izmene, vaš karakterističan izraz lica koga možda niste svesni. Sretao sam ljude koji imaju takav karakterističan izraz lica da sam poželeo da brzo završim susret sa njima a ispostavljalo se da to nisu ni ljutiti, ni nezadovoljni, ni na bilo koji način negativni ljudi, nego upravo suprotno. Ako gotovo ne postoji ni jedna fotografija na kojoj ste zadovoljni kako izgledate, ako se nerado gledate u ogledalo i ako pri tom uvek načinite neki drugi izraz lica, izbegavajući nesvesno time svoj karakterističan izraz, ako se poredite sa dugima, “oni“ uvek blistavi i prijatni i ja često ili u proseku  „nula“, znajte da to nije jedna od onih životnih situacija za koju je jedini lek prihvatanje.

Stanite prvi put pred ogledalo sa pitanjem ko sam ja a šta moje lice pokazuje. Ako vidite nesklad, načinite izraz lica koji odslikava vaše dobro raspoloženje, odnosno ono prijatno, vaše najbolje raspoloženje, stanje, vaš izraz lica za koji bi ste želeli da postane vaš trajni zapis, onakav kako želite da vas ljudi dožive i pamte, onakav kakav vas kod dugih ljudi čini najsrećnijim. U početku, nemoguće je da ne uočavate razliku kroz napor da lice držite u drugačijem od položaja na koji ste ga navikli poslednjih decenija. Kada toga postanete svesni, onda naviknite sebe da se svaki put pred ogledalom podsetite da načinite taj novi izraz lica. Potrudite se, POSTANITE SVESNI SVOG LICA, upravljajte svojim licem, nije to bluza pa da ima opcije opeglana i izgužvana. To je vaše lice, slika vaše duše, vašeg stanja, raspoloženja i godina iskustva i ono, ako poželite, može da vas sluša na beskonačan broj načina, izraza... Nakon odluke, dolazi izbor pomenutih i drugih brojnih lako dostupnih vežbi u zavisnosti od toga šta tačno želite da promenite kod sebe. One su važne kako bi podržale jačanje mišićnog tonusa lica. Tonus je ono što od stresa prvo popusti. Bore na licu su manje važne, posebno ako su nastale od grimase smeha. A i njih možete ublažiti mnogo više nego što ste možda do sada verovali, takođe disciplonovanim vežbama (i gore pomenutim).

Možda vam neće biti potrebna ni jedna vežba. Možda će biti dovoljno da sebe povremeno opomenete, hej, trgni se! Samo jedan osmeh leči mnogo toga i privlači druge nasmešene ljude a to nije nevažno, to je za svaki život mnogo i dragoceno. Molim vas, upamtite to!

SEDAMDESETI DAN

Hrabrost

Moj prijatelj Raša i njegova supruga Tanja imaju dve divne ćerke, pametne, sposobne, odgovorne, nesvakidašnje lepe. Moguće je da ste sami u prilici da vidite takvu i sličnu decu svojih prijatelja, što je zaista divno. Ali, ove dve devojke imaju još nešto što ih izdvaja od drugih a to je da su one opravdano samouverene jer poseduju jednu stabilnu, trajnu i nadasve pirodnu HRABROST. Otkud im ta osobina? Stvorena je u porodici.

Roditelji koji iskreno veruju u svoju decu podstičući pažljivo razvoj njihovih potencijala, jesu veliki blagoslov za tu decu. A i za roditelje. A i za njihov ukupan, zajednički život. A i za njihove pojedinačne živote onda kada krenu u svet među druge ljude.

Ipak, iako nisu svima roditelji podsticali snagu vere u sopstvene potencijale, ne znači da je to razlog da se danas osećaju nezadovoljno zbog toga, prihvatajući  u svom životu “trajne posledice tog manjkavog vaspitanja”. Ako ste roditelj, vi po tom pitanju možete mnogo, možete sve. Ako ste odrasla osoba kojoj je za svaku životnu situaciju potreban možda i vrlo mali dodatni napor kako bi “prizvala” hrabrost za potrebno delovanje (makar taj problem bio i ono što nazivamo “trema”), onda je vaš zadatak da sami kod sebe podstaknete razvoj sopstvene hrabrosti. U tom slučaju vi takođe možete mnogo, možete sve.

Ukoliko nije ugrađena vaspitanjem u vas, hrabrost se može steći. Teži put je onaj kroz jačanje putem teškoh životnih lekcija. Lakši put je da postanete svesni toga i da za početak izdvojite jednu malu životnu radnju koja vam je nelagodna kada morate da je obavite u nečijem prisustvu i da je svesno i namerno činite često. Biće jednako neprijatno u početku. Strah, nesigurnost, trema, povišena telesna temperatura, pritisak u glavi, skretanje pogleda ili nešto drugo neće odmah nestati. Pratite svoje stanje u svakoj novoj situaciji. Pri tom sebe upitajte poznato pitanje[1]: Šta je to najgore što u ovoj situaciji može da mi se desi? Odgovor često ubrzava napredak. Postepeno će neprijatni simptomi nestajati. Nastavite da ulazite u te po vas neprijatne situacije. Vremenom, ovim disciplinovanim treningom, samouverenost će nadvladati strahove, vaša hrabrost će zauzeti mesto u vama koje joj pripada. Onda krenite na složenije situacije, osvajajte vrhove, jedan po jedan. Neuspeh vam se smeši samo ako odustanete...

Ako ste zastali, sada razmišljate, zapitajte sebe još i ovo: Kakva ja osoba želim da budem, puna treme, stidljiva, plašljiva ili srećno, stabilno samouverena što je jedina prava hrabrost. Jer hrabrost, to je odgovornost prema sebi i drugima. To je odgovorna procena situacije sa sagledavanjem posledica vašeg budućeg hrabrog delovanja. Biti mudar u proceni, proceniti u miru svoje duše, to je temelj svake plemenite hrabrosti. Ishitrena hrabrost ne postoji. To ima svoje ime, to je ludost.

Odgovorno delovanje iz mira čija je dobrobit pravilna procena situacije, to je preteča svakog kvalitenog, jednako pažljivog, jednako odogovornog hrabrog delovanja. Molim vas upamtite to. Inspirišite ljude iz svog okruženja. To je sreća za svakog čoveka posebno, za porodicu, za društvo, za državu, za svet, da živimo bolje, da živimo lepše. Vođe su hrabre, vizionari su hrabri, naučnici su hrabri, najbolje stvari na svetu stvorene su zahvaljujući hrabrosti. Ostvarite svoje pune potencijale, budite u miru i budite HRABRI.

---

[1] Prvi put ovo pitanje čuo u okviru treningna na seminaru na kojem se radilo na sopstvenim emocijama od Milenka Vlajkova na planini Fruškoj Gori u Srbiji 1996. godine; 

ŠEZDESET DEVETI DAN



Kad je “strašno” strašno?

Sigurno poznajete ljude kojima je to česta reč u upotrebi. Ima ljudi kojima je “strašno” gotovo poštapalica. Koristite li vi ovu reč u svom govoru? Koliko često i u kojim situacijama složene životne okolnosti nazivate baš ovako?

Kada čujem da neko koristi tu reč u razgovoru sa mnom, moje telo prođe mali a ne baš najprijatniji talas negde između topline i hladnoće. Nedefinisano, neprijatno.

Šta ima u toj reči? Šta nam ona govori o sagovorniku? Prvo, ta reč ima svoju sopstvenu “težinu“. Naša podvsest ne razlikuje nijanse  situacije u kojima je ta reč upotrebljena. Ona samo „beleži“ (kao brojač publike u pozorištu) koliko je puta izgovorena i pohranjuje je u bazu podataka kao zapis koji je potrebno materijalizovati u životu svoga vlasnika. S obzirom da je toliko često izgovorena, ona je time dakle veoma važna onome ko je izgovara, zaključuje podsvest. „Predusretljiva“ podsvest učiniće sve da njen vlasnik u budućnosti oseti snagu „voljene“ reči u materijalnom, situaicionom, stvarnom delu života. „Kakve su nam misli, takav nam je život“, toga se verujem sećate. Sećate se, verujem i toga da kada ste i u najvećem neraspoloženju, ukoliko počnete da se osmehujete mehanički (pred ogledalom na primer) posle serija ponavljanja vaša podsvest prihvatiće ovu fizičku poruku i poslati vašem duhu i vašem telu impuls da počne da se oseća bolje.

Napravite mali eksperiment. Počnite u svom govoru često da koristite reči uspeh, sreća, srećne okolnosti, reči koje izražavaju ono što želite da postignete u periodu od barem dva meseca i pratite šta se dešava sa vama, sa vašim mislima, sa vašim okruženjem i sa vašim životom.

Statistika mog praćenja najčešće upotrebljavanih reči u govoru sagovornika, pokazala je da prvo, ljudi koji često upotrebljavaju tu i druge reči koje sa sobom „vuku“ bilo koje negativne afirmacije, nemaju znanje o tome koliko takav izbor reči može da bude štetan po njih, po njihov život. Takođe i po njihovo okruženje, ukoliko imaju uticaj na svoju okolinu, pa time, svesni ili nesvesni, šire i svoj rečnik skeptika prema činjenici da život može biti bolji od onoga koji oni trenutno žive. Drugo, to su ljudi koji žive najčešće „zaglavljeni“ u nekoj od faza sopstvenog života. Treće, to nisu zadovoljni ljudi. Četvrto, i ako su uspešni i imaju razloga da budu zadovoljni, oni to ne vide. Peto, većini je potrebno više puta skrenuti pažnju na njihov rečnik i karakteristične „teške“ reči, da bi oni to istinski osvestili i počeli da menjaju.

U osnovi je sve to jednostavno. Nemojte koristiti reči poput ove iz naslova. Za iste okolnosti nađite ili reč koja afirmiše rešenje situacije o kojoj govorite ili reči sasvim suprotnog značenja od vaših „starih, teških“ reči, naravno tamo gde je lako i prirodno da ih upotrebite. Količina tih „lakih i prirodnih“ okolnosti uvećavaće se vašom odlukom da promenite stari rečnik što je, verujte mi, brži i lakši proces nego da pokušate da menjate životne okolnosti a da ste pri tom zadržali „tamne“ reči u svom rečniku, očekujući da one vremeno same nestanu iz vašeg govora. Molim vas upamtite to i naravno, potrudite se da upravljate svojim rečnikom kao odgovorna osoba koja sebi i drugima želi sve najbolje u životu. Živeli!

ŠEZDESET OSMI DAN

Opuštenost

Znate li koji su meni ljudi najzanimljiviji, najprijatniji i najpoželjnije društvo? To su oni koji na najlepši način plene u svojoj okolini gde god da se pojave bez obzira na svoj izgled, stil, godine... A ko su ti ljudi?

Kada ugledam osobu koja se lako kreće, koja lako nosi sebe u sopstvenom telu kao da se vozi u najudobnijem vozilu, kada ugledam osobu koja se odlično oseća u sopstvenoj koži, prvo što pomislim jeste - fantastično. Nije moguće baš sa svakom takvom osobom koju sretnete u životu progovoriti, družiti se kratko vreme, ali je moguće doživeti impresiju koja se zadržava kao utisak sa dobrim posledicama po nas i naš život, ponekad i duže vremena nego što smo možda toga svesni. Oči nam se „same" „smeše“, čak često nismo ni svesni tih srećnih talasa koji su dodirnuli našu dušu, vezujući taj utisak isključivo za vizuelni doživljaj. A taj vizuelni nadražaj u stvari je tek „semafor“ koji skreće pažnju na osobu koja će nas makar samo u prolazu, na tren učiniti srećnima time što će deo sopstvene lakoće sa kojom sebe nosi kroz život, podeliti sa nama.

Dakle, odgovor na pitanje ko su ti ljudi glasi: Opušteni ljudi.

Ako ste čitali prethodne “Dane" i podsetili se, usvojili ili upamtili barem neki od načina razmišljanja koji mogu da vas navedu da život počnete da posmatrate kao beskonačni izvor plemenitih mogućnosti, onda ste u proteklom vremenu a vrlo verovatno i ranije, pomislili kako je divan osećaj biti potpuno opušten čovek. Istinska opuštenost je nagrada koja, pored ostalog, može da dođe nakon vremena koje smo utrošili na rad na sopstvenim mislima pa time i na sopstvenom životu. Privremena opuštenost koja nam retko dolazi jeste ona koja se uslovljava spoljnim činiocima, okolnostima raznim, materijalnim prilikama ili srećom nama bliskih ljudi. Ona dođe, zablista i ode. Naravno da se tokom samo jednog dana nalazimo u sijaset situacija koje su prava laboratorija koja testira našu opuštenost a pre toga mir u našoj duši što je opet jednako redu u našim mislima. Ali to je slab izgovor da se od postizanja sopstvene lakoće življenja odustane. Opuštenost dolazi onima koji je cene, koji je žele, koji o njoj razmišljaju i koji su prepoznali razloge zbog čega ona još nije došla u njihove živote, na najpraktičniji način suočivši se sa njima. Opuštenost, pored ostalog u životu, takođe može postati i rezultat razmišljanja o i primene onoga što ste pročitali u prethodnim “Danima”. Prvo ste umirili sopstvene misli, odlučili da delujete sa fokusom i poverenjem u dobar ishod a onda ste počeli da se osecate sve bolje u svojoj koži, da živite konstantno u vibraciji ljubavi i dobre namere bez obzira na izazove koje život stavlja pred vas. Bes drugih nije izgovor za postojanje vašeg sopstvenog besa, burne reakcije, revolti, osvete, slabosti drugih takođe. To nema nikakve veze sa vama i sa načinima reagovanja koje vi možete da izaberete, u miru i ljubavi, zahvaljujući kojima bistrije posmatrate život kroz koji se krećete.

U životu možete da uživate samo ako ga prihvatite takvog kakav jeste, ukoliko vam postanu istinski najprirodnije nesavršenosti ljudi i različitih životnih situacija u kojima ćete se naći i ukoliko vas te nesavršenosti nikada ne odrede makar najdirektnjije bile vezane za vas.

Misli i pogled ka rešenjima, velika je ušteda vremena kada je potrebno brzo doneti ispravnu, ponekad tešku odluku. Tako nam vreme koje time “uštedimo” ostaje da ga iskoristimo da se umirimo, ispunimo ljubavlju i podsetimo zbog čega je sve ovaj naš život vredan življenja, koga i šta volimo, kome i čemu imamo da se radujemo. Sa izdahom neka zauvek izađu iz vas sumnje i strahovi. Od tog spokoja nastaje istinska opuštenost. Potrudite se da stanje opuštenosti zadržite kao postojanu sopstvenu vibraciju. Neka se ona u teškim životnim situacijama nazove pribranost, ali potrudite se koliko god možete da što je više moguće postane deo vas. Tako postoji mogućnost da vi postanete ona opuštena osoba koja ne znajući, na najlepši način dotiče živote drugih ljudi makar samo na sekund ukrstila svoj put sa njihovim. Molim vas, upamtite to! 

Posvećeno mojoj drugarici iz našeg srećnog detinjstva i po svemu što čini život vrednim življenja - bogatog zajedničkog odrastanja, plemenitoj i kreativnoj,

                                                  

                                                              

Jeleni Julinac 

 (rođena 1969. u Bačkoj Palanci u Jugoslaviji, 

zauvek otišla 2017. iz Novog Sada iz Srbije)