DVANAESTI DAN

Tajni sastojak uspeha

Živeo sam život kao i većina ljudi. Sastojao se od podjednakih količina sastojaka koji po uobičajenom receptu idu u kolač zvani ŽIVOT. Jedna količina sreće pa onda približno jednako tuge, valjda da ni slan ni sladak ukus ne prevagne. Dobar recept ne sme da bude presladak ako je kolač, ni preslan ako je glavno jelo. Po tom receptu je nekako vrlo približno skrojen život čoveka, rekao bih najčešće. Navikao sam se. Smatrao sam da je to prirodno. Usvojio sam nesvesno kao istinu da je, takođe, prirodno da veći deo života osećam nezadovoljstvo onim što radim, ponekad samo srećom, sa kim radim i koliko zarađujem. Jedino sam bio svestan da u svemu dajem iskreni maksimum tog trenutka, ali je to bila slaba satisfakcija. Uobičajeno je bilo da na pitanje: „Kako si?“ – većina oko mene odgovori: „Jao ne pitaj!“ To je atmosfera koja lako zavede da je i jedina opcija.

Roditelji su me posmatrali u višedecenijskom nezadovoljstvu pokušavajući da dopru do mene, ali su uspevali samo kratkoročno. Nekako sam brzo i lako zaboravljao reči koje su davno mogle da mi olakšaju, a potom  promene život u daleko boljem pravcu kojeg tada nisam bio svestan ni da postoji.

Naizmenično sam ili zajedno razgovarao sa ocem i majkom. Ulagali su ogromnu energiju da dopru do mene, da mi pomognu da promenim sve svoje loše obrasce razmišljanja nastale kao posledica dugotrajnog nezadovoljstva. Išlo je sporo. Išlo je teško. Jedan korak napred dva nazad. Sve do pre neku godinu. A onda, kao da me je neko probudio iz dugogodišnjeg sna, odjednom, postao sam svestan njihovih reči i krenuo da ih primenjujem u svakodnevnom životu. I rodio se ponovo. Doslovno.

Počeo sam da doživljavam svet oko sebe, da osećam mirise i ukuse snažnije, da vidim boje, da čujem zvuke prirode čak i kroz gradsku vrevu, da radim zanimljivije i bolje poslove, da upoznajem nove ljude i gradim prjateljstva u kojima su sve strane iskreno zadovoljne i srećne. A šta je to što je tako i toliko  preokrenulo moj život?

Dok sam bio tinejdžer, kao i svi, voleo sam dugo da spavam, da se tokom radne nedelje, mada mi je skrenuta pažnja da je važno da se dobro odmorim, nekako ipak zadržim sa društvom iz škole. Izašao bih da se vidim sa njima samo na sat, dva, ali mi je prečesto uspevalo da popodnevna vožnja biciklima po šumama kraj reke i jezera postane sedeljka do dugo u noć kod nekog od nas. Jutra su bila sve samo ne puna poleta. Vikend sam dočekivao ošamućen a otac me je budio, po mom proračunu prerano, oko devet ili deset jutarnjih sati. Koristio se proverenom tehnikom otvaranja žaluzina tako da sunce nemilosrdno doslovce udari na uzglavlje kreveta, onako da je nemoguće bilo gde sakriti oči: „Hajde, vidi kako je divan dan, razigraj srce na posao (učenje)!“ Kakvo srce, kakav dan, kakav posao!? Hoću da spavam, ceo dan, samo da se naspavam. Ta „divna“ rečenica ostala mi je zauvek a da je nisam do kraja ni razumeo, a ni voleo kao simbol srednjoškolske „prisile“. U kasnijim razgovorima u mojim dvadesetim i tridesetim godinama, roditelji su pokušali da mi objasne šta je to što je najvažnije za uspešnost u svemu, što se nalazilo i u pomenutoj rečenici...

Slušao sam a da nisam čuo. Sve do „buđenja“ krajem svojih tridesetih. Shvatio sam koji sastojak nedostaje i šta je značio sledeći savet: „Sve što radiš u životu biće dobro i uspešno jedino ako to ispuniš ljubavlju. Bez toga, život je veliki teret. Ako je nesporazum među ljudima koji se vole, ma u kom oni odnosu bili, ljubav je jedino rešenje. Ako je potrebno sa nekim da se razgovara, da se napravi bilo kakav dogovor, da se položi ispit na primer ili dogovori posao, ljubav je jedino rešenje. U svim životnim situacijama, pre nego izgovorš  bilo šta bilo kome ili započneš bilo kakav posao, važno je da za trenutak zastaneš, smiriš se, zatvoriš oči i ispuniš sebe osećajem najčistije i najiskrenije ljubavi, da njime ispuniš u mislima sagovornika sa kojim ti tek predstoji razgovor i da prostor u kojem ćete se nalaziti mentalno ispuniš svetlošću čiste ljubavi. Svaki posao koji kreneš, od najjednostavnijeg kućnog rituala do najvećih profesionalnih izazova, takođe. Da svaki nesporazum sa voljenom osobom, prijateljem ili kolegom rešavaš jednako tako. I da svaki lep trenutak u životu pojačaš i „zapečatiš“ time što ćeš pre nego što progovoriš, uvek duboko biti svestan ljubavi koju nosiš u sebi.“

Nakon osvešćivanja ovih reči, moj život više nije nikada nije bio isti. Postao je potpuno nov. Sve što radim i sve što govorim činim u toj vibraciji. I iskreno srećan posmatram kako od ljudi i života zauzvrat dobijam ono najbolje. Govoreći ljudima kako da na primer porodični konflikt reše tako što će svaki put pre nego što uđu u svoj dom sebe da ispune ljubavlju, gledam kako ozdravljuju porodični odnosi poremećeni naizgled nerešivim konfliktima. Poremećeni odnosi na poslu se sređuju. Dugogodišnji tereti napuštaju umorne duše. Kako to funkcioniše?

Zamislite da ste mnogo ljuti na nekog, bilo da je partner, roditelj, prijatelj ili kolega (u načinu na koji blokira ukupno kvalitetno funkcionisanje, strah ide ruku pod ruku sa ljutnjom i ovde je jednak put oslobađanja od njega, strah od neuspeha na primer). Svaki dan vi se srećete sa tom osobom, prirodno jer delite velik deo života usled različitih okolnosti koje vas primoravaju ili jednostavno stavljaju u situaciju da budete zajedno. Idete prema mestu gde je osoba sa kojom imate nesporazum ili konflikt i razmišljate kako vas gotovo hvata mučnina što ćete se sad sresti, kako bi joj najradije svašta rekli, kako ne možete da je podnesete ili gledate (a morate)... U vama raste temperatura stresa koja će za koji treutak moći da izađe jedino putem vašeg glasa. Kada se konačno nađete u prostoriji sa osobom koja je simbol vašeg stresa, kada progovorite, šta će ona čuti u vašem glasu? Ma šta govorili, čuće zvuk velikog nezadovoljstva kao posledicu nagomilanog besa koji ste sami u sebe skladištil. I, šta se potom dešava? Druga strana se povlači u sebe, na drugu stranu daleko od mogućnosti dobrog rešenja, razumevanja i pomirenja...

Zamislite da ste došli na razgovor za novi posao. Odličan posao, neverovatno visoka plata a vaše kvalifikacije idealne. Ali, vama je zavladao strah od komisije koja će voditi intervju za radno mesto koje želite. Rezultat je sledeći: zbog straha je nastala blokada i imali ste utisak da iz vas govori smušeno dete a ne profesionalac dorastao novom poslu. Komisija stiče identičan utisak, posmatra vas  hladno i nezainteresovano i vi naravno ne dobijate posao koji ste želeli. I tako iznova i iznova. A nikom oko vas nije jasno šta je tim ljudima koji odlučuju da vas ne zaposle, koji ne primećuju kakva ste vi sjajna osoba i velik stručnjak. Jednostavno, oni to nisu imali prilike da vide jer sa druge strane za to nisu dobili nikakav podsticaj, inspiraciju.

Kada pre razgovora sa partnerom na primer, ispunite ljubavlju sebe, njega i prostor u kome ćete zajedno boraviti, on će to čuti jer zvuk glasa nosi zapise naših misli, namera i količine ljubavi preciznije od najsavršenijeg kompjutera na svetu. Upamtite to molim vas. Jer tako vaš  život postaje drugačiji. Mnogo drugačiji jer vas neko čuje i to čuje ono najbolje u vama. Ljubav koju nosite u sebi. I želi da vas sasluša pažljivo i do kraja... Želi sa vama da reši konflikt, želi sa vama dalje kroz život, da radi sa vama, da vam da odličan posao, želi dobar zajednički život, prosperiteran, miran, srećan, pun uzajamnog razumevanja. Iz jednog jedinog jednostavnog razloga, napokon vas čuje. Čuje ono najvrednije u vama. Čuje vašu najbolju nameru punu  ljubavi.

Danas gledam svoj život zahvalan roditeljima, gledam živote svojih prijatelja, poznanika, ljudi koji zatraže pomoć, kako ozdravljuju. Kako progovaraju deca i roditelji koji godinama nisu razgovarali, kako se mnogo lakše rešavaju naizgled nerešive bračne krize, kako se daleko lakše radi i uspeva u poslu, kako se živi jedan mnogo, mnogo bolji život.

„POSTOJI SAMO SAD! „Što je bilo, bilo je, neka tamo i ostane. Odlučite. Odlučite da više nećete živeti kao što ste živeli. Odlučite da je ljubav koju nosite u sebi važnija, veća i snažnija od svakog drugog osećanja i gde god da pođete držite je budnu u sebi kako bi je uvek, ali uvek mogli pružiti SVAKOM biću koje ćete sresti u životu.

Setite se samo razigranog psa lutalice koji vas u šetnji prati kilometrima samo zato što ste mu se obratili iskrenim toplim glasom. Ako niste sigurni gde je ta vaša čista vibracija, eto tu je. I u milionima momenata koji dolaze. Da li ćete užvati u životu ili ćete mnogo toga propustiti zavisi od vas, od vaše odluke šta ćete izabrati kao atmosferu u kojoj ćete živeti i iz koje ćete rešavati zadatke koje vam život donosi. Posebno one teške. Nazvaću to svesnim smanjivanjem loše provedenog životnog vremena u korist srećnog i kvalitetnog, „punim plućima“ provedenog i proživljenog vremena.

Velika je verovatnoća da ćete sa nekim razgovarati nakon čitanja ovog teksta, nekim od ukućana bilo kojim povodom, ili možda imate dogovor za viđanje na popodnevnoj kafi. Počnite već sad. Setite se i primenite. Novi sjaj na licima vaših sagovornika, osećaj zadovoljstva što su sa vama, vrlo brzo ćete znati koliko ste uspeli, jer je „merenje rezultata“ tako jednostavno. Samo počnite. Sad, kad malo bolje razmislim, ne poznajem nikoga ko je počeo pa odlučio da odustane. Nikoga.