SEDAMDESET TREĆI DAN
Godina "koronskog" življenja
Mislio sam da se priča o tome kako uživati u
životu bliži kraju, da sam ispričao i završio priču o načinima na koje možemo
da doprinesemo sopstvenom životu, da uživamo barem malo svakog dana, potpuno
svesni svega što nam se dešava, zahvalni za svako iskustvo koje smo zajedno
mogli da ugradimo u naše napretke proteklih godina. A onda se desila velika
epidemija. Svet je zastao. Mnogi su mnogo, iscrpno i tačno pisali o tome šta
ovo iskustvo znači za čoveka, za svet, za život na našoj planeti i koje su
promene zauvek nastale u našim životima. Raščlanjivano je šta smo izgubili a
šta dobili. Sluđivali su nas stručnjaci i razni analitičari sa informacijama od
toga da je korona najstrašnija pošast istorije ljudskog roda do toga da je to
obična izmišljotina. Svi mi koji smo pozanavali ili imali u porodici, familiji
nekog ko je u ovom periodu umro od ili mu je odlazak potpomognut koronom, našli
smo se na sred čistine, između dve strane od kojih svaka brani svoje
mišljenje. O Bože kako je ta atmosfera nepotrebnog trošenja energije za još nepotrebnije sukobe za nas bio dodatni teret.
Imao sam koronu. Nije to bio grip. Nikada ništa
slično nisam imao. Bilo je to veoma teško iskustvo. Ipak, i tada su me pojedinci oko mene ubeđivali da to nije ništa novo iako sami nisu bili bolesni. Ne do
tad. Otkriće o tome kako mnogi reaguju na ovu svima novu
situaciju često nije bilo prijatno, ponekad je plašilo i na kraju opet ispadalo nekako
tužno. Tužno je bilo otkriće koliko su krhki, nestabilni, povodljivi i koliko
su malo uradili do tada za svoj duh, jako malo, gotovo ništa. Tužno je bilo
koliko su malo pružili svojim domovima pa su ih ovi sada „mučili“ kada su
morali da ostanu u njima zatvoreni danima.
A od svega je pored umiranja najtužnije bilo što
smo izgubili zagrljaj.
Život na Balkanu, ratovi, patnja i bol su bili
toliki da su mnogi zapitali Boga, nije li moglo ovo nekako ovog puta da nas
zaobiđe i šta još to baš mi imamo da naučimo. Susreli smo se sa novom formom
straha od nepoznate neizvesnosti i na kraju naučili da živimo i sa tim strahom,
svako na svoj način. Epidemija još traje i strah još traje ali je sada poznat i
mukama se ako baš ne vidi, ono nazire kraj. I to će proći. I strah će proći.
Ipak Ljubav izgubili nismo. Neviđanja, ta inače
„bolest“ našeg doba, pojačavala su osećaj nedostajanja. Imali smo dovoljno
vremena da makar i na daljinu odnegujemo ljubav tamo gde vredi i srećom, mnogo
ređe, da pustimo one koji nisu umeli da vide našu dobru nameru, našu radost,
našu želju da baš oni budu deo našeg života. Ako niste, izgovorite glasno da
ima ko da vas kasnije podseti ili zabeležite u neki notes (ne u nesigurni
telefon) sve ono što ste poželeli da radite kada sve ovo prođe, koga više da
viđate, koga da posetite, sa kim i gde da putujete, šta da uradite a što ste
odavno želeli. Tako ćete sačuvati te želje koje su rođene iz vaše najiskrenije
strasti za divnim, svakodnevnim i običnim životom, zajedno sa onima do kojih
vam je najviše i posebno stalo. Jer ukoliko ne upamtite, ne zabeležite a tokom
korone malo od toga sprovedete, kada sve prođe, postoji rizik kao i posle
bombardovanja Jugoslavije 1999. godine koje je među ljudima razvilo jak osećaj
bliskosti, nežne empatije, da se odmah vratite kolotečini brojnih obaveza koje
vas „sprečavaju“ da češće ili uopšte viđate drage ljude. U tom slučaju, korona
bi na kraju pobedila ukoliko bi ispala jača od života, jača od ljubavi, jača od
zagrljaja. A znam vas, znam sebe i zbog toga verujem, neće.
Mnogima moguće ovo nisam morao da napišem, ali,
ipak jesam, za svaki slučaj. Neka ovo bude još jedan podsetnik da dobar život
zahteva trud, da se srećan život ne čeka nego režira, da je centar našeg života
ljubav a jedna od njenih najlepših manifestacija zagrljaj.
U to ime, do sledećeg i viđenja i zagrljaja,
živeli!
