ŠEZDESET SEDMI DAN

Iznenadni talasi sreće

Vraćam se danas sa ranoprolećnog „kafićarskog“ druženja i konstatujem u razgovoru sa prijateljem kako je jučerašnji prvi dan proleća bio nekako „težak“ a kako je današnji savršen. Sunce, miris i temperatura vazduha, „tamankolikotreba“ povetarca, oštre i prolećno vesele senke zgrada i drveća, ma sve se u trenutku i odjednom složilo u taj delić trenutka zvani iznenadni talas sreće.

Mogao bih da kažem kako je prelazak iz zime u proleće trajao oko dva pospana meseca sa tegovima na telu i ponekad na mislima. A mogao bih da kažem kako sam doživeo sjajne trenutke koje su mi donosili iznenadni talasi sreće, a stizali su od supruge uz kafu, od roditelja u roditeljskoj kući uz kafu, od prijatelja u kafeima, a kako drugačije nego uz kafu. 

To je sada već naša stara zajednička priča o tome šta su nam fokusi, radosti ili tereti, tama ili svetlo...

Ti iznenadni trenuci ponekad „ničim izazvane“ sreće, taj talas koji prođe kroz naše telo kao osećajem prijatne naježenosti materijalizovana radost, ume da zablista kao zvezda i da se onda ugasi. Ponekad sija još koji sat, ponekad obasja i ceo dan ali se najdalje odlaskom na spavanje ugasi. A ne mora da bude uvek tako.

Kada osetite tu iznenadnu radost, kada zahvalnošću osvestite koliko vam je lepo baš u tom trenutku i kada radost počne da obuzima vaše telo, uhvatite je! Uhvatite je tako što ćete upamtiti to stanje srećnog jedinstva duše i tela i sopstvenim je mislima zadržite barem malo duže nego što bi to inače bilo kada iznenada zasija i neprimetno nestane.

Ako ipak to niste skoro učinili, onda se jednostavno prisetite nekoliko poslednjih iznenadnih talasa sreće, prođite na primer kroz poslednja tri talasa, doživite ih ponovo i taj osećaj toplinom i ljubavlju uvežite u jedno, jedan jedinstven osećaj u kojem je moguće provesti neko vreme. Kada postanete svesni iznenadnih talasa sreće onda ćete lako upravljati njima kada to poželite, onda ćete bolje moći da ih sačuvate i sećanjem napajate iz njih radošču kad god to poželite. Ponekad, naravno, jer mnogi talasi jesu posebno vredni baš zbog toga što su trajali kratko i baš u tom posebnom trenutku u kojem su zauvek ostali, u sunčanoj radosti sopstvene posebnosti.

Srećno Vam i Radosno još jedno Proleće i Živeli!

ŠEZDESET ŠESTI DAN

Dvorana sopstvenog mira

Moje odrastanje u provinciji opasanoj šumama u obliku potkovice otvorene prema reci, jezeru, rečnim rukavcima i rečnom ostrvu sa sojenicama, značilo je biti nerazdvojan od svog prijatelja bicikla, poput nekakavog kentaura na točkovima. Dan i noć na biciklu, tamo, ‘vamo, neprestana jurnjava, glasovi koji me dozivaju jer nisu uspeli sve da mi kažu, zvuci plaže na jezeru, zvuci šume na vetru, zvuci ptica i mnogo tišine, velike i svečane.

Iako su odlasci na izlete u prirodu sa veselim društvom jedna od mojih najlepših uspomena sve sa ukusom zrelih kupina i šumskih jagoda, odlazak u prirodu sam, to je jedno posebno iskustvo. Iz tih godina kada dete koje postaje polako čovek usled želje da otkrije što više i doživi što više kao da ga jure nevidljivi vetrovi, ostalo je zauvek sećanje na jedno posebno mesto u šumi.

Jedan deo šume nadomak velikog mosta, bio je posebna oaza. Tu su pecaroši svojim biciklima i lakim mopedima napravili splet utabanih staza kroz razigranu šumu između malih bara punih lokvanja, starog drveća koje tek po malo propušta sunčeve zrake, velikih žbunova kupina i visećih bršljana sa visokih stabala poput raskošnih zelenih zavesa koje iza svake krivine skrivaju novu sliku, oduzimjući dah svojom teško opisivom lepotom.

Jedne tople jeseni, po ko zna koji put uživajući u vožnji biciklom valovitim i krivudavim šumskim stazama, skrenuh neplanirano u pravcu koji dok je sve bilo zeleno nisam ni primećivao. Posle par minuta vožnje, bukvalno uleteh na čistinu na debeo sloj opalog jesenjeg lišća. Očistim točkove, podignem pogled i doslovno prestanem da dišem.

Čistina pravougaonog oblika na čijem sam se početku nalazio bila je opasana visokim drvećem svetle kore, blistavo zlatne krošnje su počinjale veoma visoko i propuštale su u podjednakom ritmu sunčevu svetlost na plameno zlatni opali sloj lišća. Bila je to šumska dvorana, pravilna poput kakve katedralne, na drugom kraju blago uzdignuta na mestu pravog oltarskog prostora. Zlatna dvorana!

Ostavio sam bicikl i došao u centar tog prostora, te neopisive kreacije Prirode. Polako sam se okretao a osećanje uzbuđenja lagano je zamenjivalo osećanje velikog spokoja. Ostao sam gotovo čitav sat (što je za šesnaestogodišnjaka ekvivalent mirovanju jednak celom danu). I vraćao sam se. Uvek kada mi je bio potreban mir i kada mi je bila potrebna sreća koja se tako jedinstveno spoznaje u tišini savršene prirode.

Kako sam rastao, saznavao o važnosti mira u duši, čitao, putovao na seminare, predavanja o radu na sebi, sve mi je više ličilo da je mir u duši jednak inspiraciji koju mi je pružila “moja zlatna dvorana”. Spokoj, mir u duši spoznao sam kroz intenzivnu proživljenost sopstvenih iskustava kao najveće čovekovo duhovno postignuće. Iz tog mira ljubav koju pružamo i koju dobijamo doživljava se potpuno, svim nivoima i čulima duše i tela. Iz tog mira svaka odluka je bolje promišljena, bistra, sa velikom verovatnoćom da bude i najbolja. Iz tog mira bolje stvaramo, bolje komuniciramo i najlepše živimo život.

Brojne knjige o traganju za i postizanju sopstvenog mira postoje i ma šta vam “neverne Tome” i osvedočeni intelektualci o njima govorili, sve su na svoj način dobre, korisne i na vašu dobrobit. Duševni mir je najrođeniji brat ljubavi a zajedno su najbliži svakom uspehu. Molim vas, upamtite to.

Svako ima neku svoju “dvoranu”, neko svoje mesto na koje može otići telom ili mislima. To je najjednostavniji način da se postigne mir u duši. Zamisliti mesto na kojem ste osetili veliki spokoj i sreću istovremeno, znači aktivirati izvor napajanja dragocenom energijom, koja nas revitalizuje, ozdravljuje i usmerava ka izborima koji su zaslužni za bolji život.

Samo par minuta dnevno provesti u tišini sopstvenih misli koje nas vode ka miru i spokoju i život više nikada neće biti isti. Biće bolji, mnogo bolji. Vaš je izbor da li ćete u sopstvenu dvoranu “otputovati” kroz molitvu, ponavljanje neke samo vaše “mantre” ili osluškivanjem ritma sopstvenog disanja. Važno je samo da tamo “odlazite”, najbolje i najlepše redovno ili barem najčešće moguće. I da posmatrate kako se vaš život postepeno menja dopuštajući zahvalnosti da preplavi vašu dušu, vaše telo i vaš život. A sve drugo, samo će doći po najboljem rasporedu, rasporedu namenjenom ljudima koji su izabrali put pronalaženja sopstvenog duševnog mira, put toplog i života punog ljubavi a time i svakog željenog uspeha. Molim vas upamtite ili još bolje, uradite to.