PEDESET DEVETI
DAN
Još jedno
ozdravljenje duše
Gledam poslednjih meseci sa malo više pažnje ljude
koji su prekinuli razmenu ljubavi. Nalaze se između dve veze, dva braka, dva
prijateljstva, u odluci između izbora dva mesta življenja. Ili su jednostavno
duže vreme povučeni, sklonjeni u „bezbednog“ sebe, čuvajući se od uticaja
okoline, uticaja raznih, od pritisaka na poslu, situacije u državi,
neprijatnosti sa nevaspitanim primercima roda ljudskoga, gužvi u saobraćaju, bajatih
prijateljstava, improvizovanih veza, potencijalnog raznorodnog odbijanja,
svakog tuđeg i svog izgovorenog „ne“ i celog spoljnog sveta. Toliko su
učvrstili svoj oklop da se čini da niko nije u stanju da ga „probije“.
Zamene su pronađene u gledanju televizije, kupovini,
spavanju, kritikovanju, eventualno u društvu kućnog ljubimca, često u neradu. A
šta je svima zajedničko. Ne izgledaju zdravo. Kako? Lica su nekako mat,
izgledaju starije od svojih godina a što god da obuku ma kako im lepo stajalo,
jednostavno je „nevidljivo“. I za svako pitanje i eventualni savet ili
konstataciju koja bi im mogla makar na tren upaliti svetlo u umornoj duši,
imaju argumente, jake i strašne istovremeno, argumente koji plaše time koliko
pokazuju najtvrđu odluku da se odbrani bledilo, sivilo i crnilo stanja,
situacije u koju su zapali. Većina prijatelja digne ruke od želje da pomogne.
Svaki pokušaj pomoći je zaista velik stres, ponekad veći za onog koji želi da
pomogne nego za onog koji pati. Ipak, ako vam je zaista stalo do te osobe,
nemate pravo da odustanete. Odmorite jedno vreme od pokušaja, pronađite ukoliko
procenite da je efikasnije od pravljenja pauze nekog da vas privremeno odmeni u
tom postupku buđenja „zaspalog“ ali nikako, nikako ne odustajte.
Znate šta se na kraju jedino ispostavilo kao
delotvorno?
Govoriti koliko ih volite, koliko vam je stalo, koliko ih volite,
koliko želite da ih ponovo vidite srećnim, koliko ih volite, koja su eventualna
rešenja za njihove probleme, koliko ih volite, izvesti ih po svaku cenu napolje
iz kuće i opet i uvek i zauvek govoriti im koliko ih volite. Samo reči volim
te, imam mnogo ljubavi i razumevanja za tebe, mnogo mi je stalo do tebe i tvog
života i tek na kraju jako želim da ti pomognem, mogu da dopru do osobe i duše
koja pati. Vaša ljubav je najjači lek koji postoji za tamu u nečijoj duši. Nema
te tame koja makar malo ne popušta pred ogromnom, iskrenom, čistom ljubavlju,
molim Vas, upamtite to.
A vi? Ukoliko i samo ponekad pomislite kako možete bez
ljubavi, to je isto kao da ste rekli sebi „Sad neko vreme neću živim, a kad
naiđe ta prava ljubav, onda ću da nastavim“. Pružajte ljubav, volite sve i
svakog oko sebe i primajte ljubav od svakog ko vam je pruža. Vojska izvora
ljubavi je ogromna, od vaše porodice, prijatelja, kolega, stare komšinice,
pekara, poštara, mesara, obućara, konobara omiljenog kafića, slučajnog
nasmešenog prolaznika, nepoznatog deteta koje vam u parku pritrčava, pa i vašeg
kućnog ljubimca ali samo kao divnog dela svega ostalog, nikako kao zamena. A
pre svega, praštajte, jer duša najviše bola trpi u nepraštanju, u besu i
zameranju koje je opet dete nekog nepraštanja. Veoma često, nepraštanje je u
korenu patnje duše pa je dobro da to upamtite svaki put kada krenete u duge
razgovore kojima pomažete nekoj dragoj osobi da prevaziđe naizgled nejasne
terete i blokade koji su zavladali tim životom.
Gde god da krenete, svakoga jutra svoga života, od
danas pa zauvek a i posle, ispunite sebe ljubavlju i gledajte kako na tim
talasima život cveta i raduje se. Uvek ćete iznova i iznova isceljivati svoj
život a često neznajući to, iscelićete delove ili čitave živote drugih, nesvesno a vrlo moguće čak iznenađujuće uspešno. Molim Vas, upamtite to.
