TRIDESET DEVETI DAN
„Upiti“ trenutak zauvek
Dok sam nedavno u roditeljskoj kući gledao veliki buket
ruža na kafe stočiću, udisao snažan miris srećnog spokoja koji u meni bude ti
najlepši, najraskošniji, mojoj duši najdraži cvetovi na svetu, pokrenuo se film
sećanja...
Prababa u dvorištu naše kuće u svojoj osamdesetoj godini
(po njenom računanju vremena tada još prilično mlada) otkida jedan ružin cvet
kako bi se fotografisala sa njim u ruci u zelenom dvorištu naše stare kuće.
Dvorište kuće maminih roditelja u filmski nestvarnim Sremskim Karlovcima u
ulici na brdu za koju je jedan prijatelj rekao da je „diznijevski“ lepa, vrt
pun ruža i jagoda. Jagode još sitne, poluzelene ali već slatke a ruže tada
mnogo više od mene, mirisni šareni šator sa po kojim zrakom sunca. Buketi i
buketi, pune vaze u kućama mog detinjstva. Celog života putuju sa mnom imajući
ulogu sličnu nekoj kvalitetnoj neuništivoj memorijskoj kartici srećnih
trenutaka i dana. One kod mene brišu loše i čuvaju dobro. Kao da ih nisam ja izabrao
već one mene.
Ruže su samo jedan od tih linkova. Drugi je miris toplog,
tek ispečenog kolača koji se širi po kući. Treći je miris Dunava u leto. Ima ih
prilično. A svi su rezultat velike potrebe da sačuvam srećne trenutke,
doživljaje, čitave periode... Mirisi su sasvim ravnopravni sa bojama, zvucima,
teksturama. Sve to učestvuje u pakovanju vrednih trenutaka naših života u
biblioteku posebnih sećanja. Sasvim
nesvesno biramo jedno od njih. Na kraju i nije važno šta smo „izabrali“, lepo
je da to u nama živi.
Trenuci vredni sećanja. Ima ih mnogo, mnogo više nego što
bi mogli da zamislimo. Šta to znači? Znači da smo mnoge propustili, da ono što
imamo je daleko manje od onog što više nemamo.
Kada čoveku koji je duboko u problemima i veoma lošem
raspoloženju kažete da mora da bude pozitivan, da pozitivno misli, verovatno bi
ga manje poremetilo, iznerviralo da ste ga najdirektnije uvredili. Postoje
trenuci kada je takav savet lek a postoje i oni kada to nije. Nekada je takav sagovornik
u stanju da vas „čuje“, nekada zaista nije. Ako vidite da je teret u duši sagovornika
ogroman, toliki da se čita u očima i sa veće daljine, ako ni rečenica “Pogledaj
oko sebe, gde si, koga imaš, šta si sve postigao“ ne daje ni najmanji rezultat, pokušajte sa „Seti
se...“. U velikom broju takvih prilika i kroz lizraz lica najvećeg životnog
tereta probija se blagi, setni osmeh. Malo a mnogo. Od te prve iskre počinje
mogućnost stvaranja boljeg raspoloženja, funkcionisanja. Sećanje na dobro,
sećanje na lepo, sećanje na smeh, sećanje na ogromnu radost. Svako ima sačuvano
nešto od ovoga ili sve ako je srećnik. Ili
je samo uvek bio budan i sve pažljivo „beležio“.
Budite bogati sa velikom riznicom srećnih sećanja. Budite
vi taj srećnik. Nisu teški momenti naših života jedini razlog da se „skupljaju“
srećni životni trenuci. I kada smo u miru i spokoju zahvalni za sve dobro oko
nas i u nama, i tada, baš tada, ta sećanja učvršćuju u našem životu svo dobro
tog trenutka naše svesnosti koliko je lepo živeti. Kada na primer porodica prođe
zajedno velike, teške životne periode i posle svega ojačana takvim iskustvima sedi
zajedno, smeje se, pije kafu, razgovara, blista u slici punoj sunca, možda baš boja
i mirisa ruža, a vi ste pri tome svesni koliko to vredi i upijate svaki trenutak
beskrajno zahvalni, svesni da to nikada nećete zaboraviti, pitam vas onda,
koliko to vredi?
