TRIDESET
ŠESTI DAN
Biti
bolji čovek
Pred
san uglavnom svi radimo isto, hteli ili ne, pored brojnih misli, srećnih i onih
drugih, želja i planova, osvrnemo se na protekli dan, makar na kratko. Vrate se
slike proživljenog, emocije koje su pratile naše odluke i postupke,
zadovoljstvo ili nelagoda, radost ili kajanje.
Dugo
se vrtimo po krevetu pitajući sebe šta nam je to trebalo da tako loše
procenimo, izgovorimo, uradimo ili ne uradimo nešto što je bilo pogrešno ili potrebno.
A onda se potpuno razbudimo pitajući sebe zašto u tom trenutku nismo izgovorili
to, to i to, jer bi bilo daleko „bolje“, „prikladnije“, „efektnije“ i pre svega
bili bismo jasan i poštovan sagovornik. Trebalo je a nismo izgovorili, pa opet,
slike, scene iz proteklog dana i tako u krug. Završni čin ovog samokinjenja je
kada sebe ubedimo kako sad tamo neko misli kako smo u najboljem slučaju
nesnađeni, a „realno“ delovali smo tako jadno, neprofesionalno, gotovo sumnjive
inteligencije.
„Mrtva
trka“ ko od svih nas može bolje sebe da dovede do obnovljenog ili jačeg stresa
nego što je to bilo onda kada se događaj, koji se u krevetu tako pomno analizira,
odvijao. Potraje dok konačno zaspimo, zar ne?
Može
li to nekako drugačije? Može naravno. Idealno bi bilo kada bi svaki dan bio
takav da nam omogući da u najboljem
raspoloženju odemo na spavanje bez našeg posebnog angažovanja. U tom slučaju naš
bi život bio isto što i letnji ljubavni roman. Znamo više nego dobro da nije tako, jer
svakog dana prolazimo kroz različite situacije koje iskušavaju naše sposobnosti, osobine, karaktere, tražeći od nas da
učimo, neprestano.
Stres
podiže temperaturu tela. Kasnije kada razmišljamo o momentu stresa temperatura
ponovo raste. Osećamo pritisak na grudima, terete na ramenima, u nogama, svako
na svoj način. S godinama, a zahvaljujući stresnim situacijama, uspeo sam da
razvijem mehanizam koji mi omogućava da vremenski i fizički boravim što je
moguće kraće u zoni stresa. Kada se temperatura tela podiže ja joj jednostavno
dopustim, time i stresu, da „uđe“ u
moje telo, ne opirem mu se, pustim ga da prođe kroz mene i potom kao toplota „izađe“
preko zone leđa. Na taj način, pomogavši telu da se brzo opusti i maksimalno,
koliko je moguće u tom trenutku, vrati u pređašnje mirno stanje, pomaže se i mislima
da se daleko brže srede i umire.
„Pospreman“
dan traži od nas da oprostimo i sebi i drugima, ako ima šta da se oprosti. Bez
tog plemenitog čina nema mirnih misli, a bez njih san teško dolazi
na oči. Molim vas, upamtite to.
Što
više i što bolje uspete da „pospremate“ neprijatne događaje koji su vas pratili
tokom dana, veće su šanse da brže utonete u san i time se kvalitetno revitalizujete
kako biste sledećeg dana funkcionisali dobro. „Pospremanost“ pred san nije korisna
samo zbog toga što je važno da se rasteretimo briga, raznih snažnih utisaka, doživljaja
i dobro odmorimo. Ona je takođe potrebna zbog jednog velikog, za naš život možda
najvažnijeg zadatka: Što nam je um mirniji,
mi jasnije možemo da se zagledamo u svoje postupke tokom proteklog dana, u
svoje reči, misli, u sebe. Možemo čistije i preciznije da vrednujemo sve ono
što smo izgovorili ili učinili. Zašto? Zato jer je to prvi korak na putu koji
nas vodi ka tome da budemo bolji ljudi, bolji čovek. Čiste i jasne
misli, svesnost sopstvenih postupaka, beskrajna iskrenost prema sebi, omogućiće
da svakog sledećeg dana funkcionišemo promišljenije, obazrivije, pažljivije
prema drugima. Time ćemo sebi omogućiti da se svakog dana naših života
razvijamo u sve bolju i bolju osobu. Biti dobar čovek nije nešto što se
podrazumeva, što se jednom stekne za ceo život. Biti dobar i bolji je
misao, želja, misija svakog čoveka koja bi bilo lepo da živi jednako sa
potrebom da se diše, kreće, voli, jede, radi, stvara, vaspitava... Pre
svega je svesna i plemenita želja da se bude dobronameran, pažljiv, ljubazan uvek
i prema svima bez obzira na to kako je nama. Ni najteža situacija u životu nije dovoljno velik izgovor da prema nekom
budete neljubazni, neprijatni, da nekog zaboravite, molim vas upamtite to. Ako
ste to davno shvatili, usvojili, već ste mnogo učinili za sebe i svoj put
razvoja u bolju osobu, boljeg čoveka. Ovo je jedan od onih puteva našeg razvoja
gde jednostavno nema druge opcije.
Pre nego što utonete u san zapitajte se kakvi ste bili tog
dana prema drugima i prema sebi, jeste li nekog povredili, uskratili nekom
ljubav ili učinili sve najbolje. Budite iskreni prema sebi, pojašnjavajte sebi
sebe. Radićete bolje, govorićete preciznije, bićete pažljiviji prema drugima, a
vaša ljubav će uvek odlaziti baš tamo gde je najpotrebnija, gde joj je mesto, uvek
i svugde, prema svima i svakom koga ćete sresti u životu. Samo i jedino tako
možete saznati kako je to kada dobijate najbolje od drugih. Biti dobar čovek
nije konačnost nego mnoštvo svesnih dobronamernih misli, reči i postupaka tokom
celog našeg života koji nas svakoga dana vode ka tome da budemo bolji ljudi,
molim vas upamtite to.
