ČETRNAESTI DAN


Podrška

Jel' da da kada nekom pričate kako radite na nečemu važnom očekujete kako će vas podržati i to odmah? A jel' da da se osećate uvređenima kada ta podrška izostane?

Renovirali ste kuću, potrošili i poslednji atom snage i ponosno je pokazujete prijateljima a oni sa onim „neznamštaznači“ osmehom razgledaju kuću ćuteći!? Ni lepo, ni ružno, ni A ni B. Ne dobijate baš često komplimente za svoj rad, svoju kreativnost, svoju efikasnost ili izgled na primer? I mislite kako su ljudi ljubomorni pa usled toga imaju blokadu da kažu bilo šta što bi vama značilo, prijalo ili pružilo određenu podršku. Da, znam...

Različite su podrške koje možemo da pružimo, a sve su jednako blagotvorne. One govore sve o nama i gotovo ništa o drugima mada većina veruje da nije tako...

Vetar u jedrima deteta

Sećam se najviše onih trenutaka kada sam kao dete dobio najveću podršku time što su roditelji bili srećni zajedno sa mnom, isti trenutak, ista radost i to je više nego dovoljno. Kada se roditelj spusti u čučanj da bi bio bliži detetu koje stoji i želi da čuje šta dete ima da kaže, to nema cenu. Umesto besomučnih vožnji između engleskog, baleta, tenisa, plivanja, fudbala, košarke, muzičke škole, crtanja, jedan jedini trenutak u sunčanoj svetlosti sećanja koje ostaje zauvek.

Lepota života je u jednostavnosti. Malo pravih reči, promišljenih postupaka i puno ljubavi. Tu živi podrška.

Partner

Ima podršku zauvek. Možda ponekad preterano očekujuće podrazumevajuću, ali ona je tu i puna ljubavi. Ravnopravno sa svim drugim plemenitim osećanjima za najdražu osobu.

Prijatelj

Uspešan je i ima vašu podršku. U životnom je zastoju i ima vašu podršku. Pogrešio je, izvinio se, ima podršku. Ne ume da voli ali se trudi najbolje kako ume, naravno, ima vašu podršku.

Otadžbina

Možda nije ni najbolja, ni najbogatija. Možda vam mnogo toga u vezi sa njom smeta. Neki drugi ljudi u tome idu i korak dalje, mada rođeni u njoj, ne žele da govore njen jezik jer je ne vole baš mnogo. Ako ste ljuti što je ona takva kakva je, ako je stalno kritikujete, njoj će biti teško da se razvije u stabilnu državu i prijatno mesto za život. Ni cvet ako se na njega ne pazi, ne zaliva se redovno, ne voli, ne može da opstane. Tako isto i otadžbina, država u kojoj smo se rodili, u koju smo dospeli sticajem okolnosti  ili koju smo izabrali kao novo mesto za život napustivši svoju zemlju. Potrebna joj je voda i hrana, ljubav i pažnja. Podrška.

Svi ljudi oko nas...

Priroda...

Čitav svet...

Svima je potrebna podrška i to je važno za vaš život. Da, baš za vaš poseban, konkretan i jedinstven život. Kako i zašto?

Ako ne pružate drugima podršku nećete imati mnogo prilika u životu da osetite kako je to kada vas neko drugi iskreno podržava. Ako ne pohvalite nečije napore i uspehe, ako ste škrti na komplimentima očekujte isto za uzvrat. Možda i stepen, dva hladnije. Pre svega, ako niste naučili da se iskreno radujete uspehu a da to nije vaš, živite u posebnoj vrsti samoće mada poznajete mnoge ljude i verujete u brojnost svojih prijatelja. To je jedan tužan privid zdravog društvenog života. U osnovi, vi ste sami. Tužno sami. Nema toliko ljubomornih ljudi koji se ne raduju vašem uspehu. Ima, ali ne toliko koliko ima onih koje ste zaustavili, „blokirali“ vašim nečinjenjem. Podrška je izraz ljubavi, ljubav je izraz podrške.

Šta učiniti ako ste se prepoznali makar i malo, ako vam je makar i samo jednom u životu bilo teško da nekog iskreno pohvalite? Jedan uspavani mentalni kanal koji sam davno nazvao dobra namera, traži aktivaciju. Zamislite taj jedan poseban mentalni kanal u vama i namenite ga osećanju vaše podrške drugima. Izaberite način na koji ćete ga vizuelizovati. Svetlošću, toplinom, ljubavlju. Odlučite: DANAS AKTIVIRAM (UKLJUČUJEM) SVOJ POSEBAN MENTALNI KANAL NAMENJEN PODRŠCI SVIMA I SVEMU DOBROM OKO SEBE. VIŠE SE NE MORAM PODSEĆATI DA JE DOBRO MISLITI I ŽELETI DOBRO DRUGOME I DAVATI MU PODRŠKU. OD DANAS, TO JE MOJ TRAJAN ZAPIS, NEODVOJIVI DEO MENE I SVEGA DOBROGA KOJE NOSIM U SEBI. Ne opterećujte se da baš ovako morate sebi govoriti. Recite to sebi na neki drugi način koji vam je bliži, važno je samo da ste se probudili i odlučili.

Velika je to promena i ona čini život velikim. Ljudi koji su živeli „mali“ život imaju priliku da žive veliki život. Topi se ogorčenost, topi se zavist i  ljubomora. Život ispunjava samo iskrena radost zbog sreće drugog. Na njoj cveta sopstvena sreća. Molim vas, upamtite to.

TRINAESTI DAN

Večna mladost pogleda

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Odrastao sam u u kući uz prababu koja je živela 93 godine sve do moje 17-e godine. Pevala je odlično do poslednjeg dana svog života. Igrala je odlično isto toliko. Zasmejavala me, zabavljala, igrala, pevala sa mnom. Imali smo pozorište u kući svakoga dana. Svi su je voleli. I oni od deset i oni od devedeset godina. Niko nikada po njoj nije mogao ni da nasluti teške životne tragedije koje su za posledicu imale da je nadživela svoju decu i unuke. Imala je veliku inspiraciju u živima. Volela je život i NIKADA NIJE OSTARILA. Odrastajući uz nju, razgovarajući sa njom, dobio sam jedan od najdragocenijih životnih poklona, da uvek u očima koje gledam vidim njihov život, iskričav i bezvremen. Iskustvo, istovremenost mladosti i zrelosti i snagu koja nastaje iz godina, drugačiju od one bazne snage mladosti, snagu svesnog čoveka koji je dugo živ. I da sa žarom čekam svaku reč, jer na kraju, rečima uz pogled i dodir, delimo ono najvrednije iz svojih života sa drugima. I da nikad, zaista nikad ne budem svestan njenih godina.

Kod moje babe, tatine majke, bila je čuvena letnja kuhinja ozidana negde pre prvog svetskog rata sa velikom paorskom peći sa klupom oko nje, sa gomilom drugih stolica, fotelja, kaučeva, udobno prastarih. Zimi, dok smo se još vozili sankama koje vuku konji, u dobro zagrejanoj sobi skupljalo se veliko društvo, i po dvadesetak pripadnika svih generacija uvek sa ponekim novim, malo uz gitaru, malo uz voće iz kompota i druge zimske poslastice. Raspon godina je išao od mojih pet, preko mojih roditelja i njihovog društva 26, 27 godina, moje babe i njenog društva pa do nezaobilaznih prababinih sedamdeset i nešto, komšijinih osamdeset, njegove supruge... Smeh koji odzvanja, neprestano brisanje suza, vriska, pesma pa opet smeh je jedno od mojih najlepših sećanja iz ranog detinjstva. Jezik koji je bio zabavan i blizak svima i smeh svih godina zajedno. Najradosniji.

Svoje dvadesete godine sam proveo isključivo sa svojom generacijom (kasnije ću postati svestan da je to ono manje što čovek sebi može da pruži) ponesen prastarim i prirodnim impulsom okruženja sopstvene mladosti. Onda su došle tridesete i u moj život dovele zabavne pedesetogodišnjake, impulsivne šezdesetogodišnjake, pričljive sedamdesetogodišnjake i kreativne osamdesetogodišnjake. Umetnike, slobodne mislioce, filozofe. Pisce, slikare, arhitekte, vajare, kompozitore, njihove mecene, njihove prijatelje i njihove velike ljubavi. Bila je to eksplozija opet novih energija, znanja, znamenitosti velikih životnih uspeha. I svi su bili raspoloženi da to podele samnom a ja sam bio spreman da slušam, pitam i slušam. Zamislite da vam neko pokloni čitav XX vek. Lepo vam odmota godinu po godinu sa najautentičnijim opisima, opisima učesnika. Fotografije intimnih a velikih trenutaka onih o kojima se uči u školama. Pisma, posvete, inspiracije... Na čelu te velike povorke učesnika istorije nesebično mi poklonjenog XX veka stajali su moj deda, mamin otac sa svojim ratnim pričama o velikim bitkama u kojima se borio i prababa, tatina baba po ocu sa svojim doživljenim i preživljenim Prvim i Drugim svetskim ratom u Bačkoj (oblast u severozapadnoj Srbiji) kao i istorijom porodice kroz sve to vreme, a koje se zadivljujuće dobro sećala sa svim onim veselim trenucima, doživljenim i prepričanim...

Među brojnim zanimljivim ljudima, polako su se izdvajali novi zanimljivi prijatelji. I ponovo nisam znao ko koliko godina ima jer bilo je to grandiozno nevažno u odnosu na ono što sam dobijao. Gledao sam u oči, u poglede večne mladosti koja uvek ima još nešto da mi kaže. Bili su svesni da sam ja nekako „pripremljen“ i da nema gubljenja vremena na uklanjanje barijera usled razlika u godinama. Bilo je neverovatno! Ogromno, plemenito. I dan danas jeste.

Znate,  ima u tome što ste na ti sa nekim ko je od vas stariji pola veka a nije vam ni rod ni familija neke uzvišene, veličanstvene povlašćenosti. I neke jednostavne tople bliskosti. Sa čovekom i sa prijateljem.

U jednom momentu otac me je zapitao jesam li svestan da sa strane izgleda kao da nemam vremena za svoju generaciju. I ubrzo je život i tu napravio onako kako je po mene bolje nego da sam sam imao poseban plan. Kako su se moje tridesete približavale četrdesetim tako se pored mojih starih generacijskih prijatelja povećavao broj onih koji su mlađi od mene i to traje i danas. Niti koga tražim niti koga pozivam. Dolaze sami i ne žele više da odu. To je nekakav krug rekao bih. Plemenit logičan životni ciklus.

Imam 43 godine, prijatelje mlađe deceniju i po i prijatelje starije nekoliko decenija od mene. Koja je razlika između njih?...

Nema razlike. Samo onaj koji gura život od sebe priziva razlike. Stariji od mene su isti oni koji su nekada bili mlađi od mene. I tu se gubi svaki smisao dalje rasprave. Važno je samo ono što govore zapisi u nihovim pogledima jer pogledima činimo sve. Osvajamo, usvajamo, posvećujemo, dajemo i uzimamo, dajemo se i primamo nekog u svoj svet. Pogledom počinjemo prijateljstvo, pogledom ga negujemo i čuvamo. Po pogledu znamo koliko smo nekom potrebni, važni. Po pogledu znamo da smo sa nekim prijatelj mnogo pre nego što je to prijateljstvo započelo. I po pogledu znamo da nema kraja.

Prvo sam bio zadivljen zrelošću. Iskustvo, znanje, toplina, trajanje, prijateljstvo, VEČNA MLADOST POGLEDA. Onda sam bio dirnut mladalačkom odlučnošću da me zgrabi za prijatelja i nikada ne pusti. Jeste da imati mlađe prijatelje ponekad znači i ne baš uvek najpotrebniji vremeplov unazad koji neretko uključuje ponovno proživljavanje „puberteta“ svojih i njihovih tridesetih na primer. Ali i to je život koji se zaista živi. To je prilika da ono ogromno dobro koje ti je pružio neko iskusniji sada ti dalje podariš nekom drugom. A onima iskusnijima pružiš svu svežinu misli ovih drugih. I svi dobijaju, rastu, razvijaju se i horizontalno i vertikalno. Žive punije, žive kompleksnije, žive dublje živote u kojima godine ne znače ništa. Meri se samo svežina duha. Čovek koji se oslobodi predrasuda prema godinama, bilo kojim, jednak je onome koji se oslobodio teških predrasuda poput rasističkih na primer. Jednako je velik napredak, jednako je uzvišeno. Jednako se progleda. Kada ti se to desi ranije, to znači da si ranije počeo da živiš široko, životom zdravog duha večne mladosti. To je toliko mnogo da je nemoguće definisati. A lepo. Lepo kao sam život.

Kad samo počnem u glavi da odmotavam razna mesta na kojima sam bio i upoznavao divne različite ljude sa svojim punim i posebnim životnim pričama, kad samo pomislim šta me sve još čeka i ko zna koga ću još sve da upoznam, telom mi prostruji energija sve te bogate prošlosti, sadašnjosti i budućnosti zajedno. A odavno sam već bogat. Kao Krez!

Sad mi kroz glavu još jednom prođe slika iz onog bezvremenog zimskog raja moje babe gde do kasno u noć zajedno sedi nekoliko generacija iz komšiluka, smeje se najjače, iz grudi i stomaka da se kuća trese, sve dok neko ne kaže: „Hiiiii koliko je sati!!!“  A onda se sedi još jedno dva i po sata...