ŠESTI DAN

Strahovi

Strah od smrti, strah od bolesti, strah od neuspeha svog ili svojih najbližih, strah od neizvesnosti, nedefinisani kontinuirani strah poput senke koja prati i pritiska, stotine strahova izviru sa svih strana i ne daju nam da dišemo i živimo slobodno. Oni su „krivi“ što se osećamo loše, oni su krivi što fizički nismo dobro, oni su krivi što blokiraju naše samoostvarenje u bilo kojoj oblasti života. Dok pratite ovu priču, prirodno je da se kod nekih od vas povećava pritisak usled „ustalasavanja“ strahova koji upravo ovog trenutka žive u vama. Kako onda uživati u životu? Nikako dok ne vidimo šta ćemo da uradimo sa tim strahom ili strahovima. Pre uživanja ide režiranje a pre režiranja ima tu još nekog posla, dovesti sebe do tog nivoa da možemo smireno i kreativno stvarati lepši sopstveni i živote drugih ...

Dakle, šta da radimo sa sopstvenim strahom?

Verujemo da nas pritiska dolazeći od nekud, većina će vrlo brzo definisati razloge i ljude, situacije i ambijente koji su glavni „krivci“ tog dugotrajnog neprijatnog osećaja. Svim ovim razlozima zajedničko je jedno, oni su svi negde spolja i van nas. Oni su odgovorni. „Oni“ istina mogu biti inicijalne kapisle, ali ono što se potom razvija, živi i neguje u nama, samo je naša zasluga.

Dr Larisa Fotina stvorila je jednu od najdelotvornijih metoda sa kojima sam se sreo i koju sa iskrenim zadovoljstvom ciklično primenjujem, LORA, put mladosti i zdravlja. To je sistem fizičkih i mentanih vežbi koji, kada vas doktorka Fotina provede kroz program i obuči, pokrene u vama uspavanu sposobnost samosiceljivanja, samoobnavljanja i podmlađivanja organizma. Oboleli organ Larisa naziva omiljenim organom poništavajući tako sve nagomilane strahove, mržnju i mnoga druga loša osećanja zbog postojanja određene bolesti u telu. Menjanjem našeg stava prema obolelom organu, menja se i on sam. Važno je da nema otpora, tu se slažu mnogi autori tehnika rada na sebi širom sveta. Sve čemu se snažno opiremo dobija na snazi čineći naše iskustvo sve težim.

Nakon seminara Lora rodila mi se ideja, zašto ne bih strah nazvao omiljenim, dragim i bliskim. Jer i on je takođe vrsta „greške“ u našim mislima i takođe ga je, kako sam kasnije uvideo, moguće lečiti menjanjem odnosa prema njemu. Prvi korak je prepoznavanje sopstvenog straha ili strahova. Najjednostavniji i najprecizniji način je da zapišete svoje strahove. Pogledajte list hartije sa vašim spiskom. Strah po strah. Doćiće do uznemirenja kada ih ugledate zapisane i zajedno. Uradite jednostavnu vežbu. Ne sklanjajte pogled sa hartije, sedite naslonjeni na naslon stolice i uspravno koliko vam prija za stolom i počnite da pratite sopstveno disanje. Dišite polako i duboko u ritmu koji vam odgovara, vremenski onoliko koliko je potrebno da osetite da je prvobitni stres počeo da popušta, obratite pažnju na jedan po jedan deo tela, osetite kako se opušta, disanje postaje samo od sebe sve pliće, ujednačenije, prijatnije i kada osetite da ste došli u stanje kao da lebdite od fizičkog olakšanja, uzmite spisak u ruke i pogledajte ga pogledom kojim gledate mirno, lepo zaigrano dete u tišini doma ili već nešto vama jednako blisko. Obratite mu se, u sebi ili glasno: „Dragi moj, želim da porazgovaram sa tobom. Želim da ti kažem da znam zašto si toliko u meni. Želim da ti se zahvalim za iskustvo koje si mi pružio i kažem ti da osećam iskreno i duboko, da je došlo vreme da kreneš iz mene svojim putem ...“ Tekst nije stroga formula, svako može da pronađe one reči i način koji oseća kao najveću istinu. Neki strahovi otićiće brže neki sporije, ali ovu vežbu možete ponavljati onoliko koliko vam je potrebno da dođete u stanje osećaja da ste se istinski oslobodili.

Druga, jednostavna i delotvorna vežba jeste trenutak posle preživljenog stresa, kada su misli a time i organizam najviše uznemireni, kada strah ume da blokira misli. Lepo je da ste tada u mogućnosti da izađete u dvorište, park, među drveće ali jednako dobro služi i prostorija u kojoj možete da se osamite i da uradite sledeće: sa uzdahom govorite (tiho ili u sebi) kako udišete, ljubav, mir, zadovoljstvo, spokoj a sa izdahom, stres, bol, nagomilani strah i druge „nečistoće“. Ponavljajte onoliko koliko osećate da vam je potrebno i da ste profunkcionisali, da su vam se misli sredile a pritisak normalizovao.

U svakodnevnom životu postoje često tehnički preduslovi oslobađanja od straha kada je potrebno da preduzmemo neku aktivnost, da nešto važno pre toga učinimo, nešto pospremamo, položimo ispit, završimo veliki projekat poput gradnje doma, nešto rizikujemo zarad uspeha, zaradimo potrebnu količinu novca, vratimo dugove, nešto možda nekom oprostimo i mnoge druge nama važne stvari. Ipak i tada, vežba sa sastavljanjem spiska strahova na primer (jedna je od mnogih uspešnih) može da postane vaš preduslov ovog preduslova. Tako ćete željeno mnogo jednostavnije, rasterećenije ostvariti. Shvatili ste da je ključ u prepoznavanju i jasnom definisanju sopstvenog straha. To je prvi i nikako mali korak.

Terapija razgovorom, stara i delotvorna, nezaobilazna je u ovome. Podeliti sa nekim bliskim svoje misli uz čuvenu šoljicu kafe, čini našoj duši posebno, toplo i iskreno olakšanje. Par očiju koji nas gleda i pažljivo sluša, ume da bude jači od svake druge vežbe ili terapije. Strahovi od smrti, strahovi od gubitka voljenih, samo su neki od balasta koji kroz razgovor daleko lakše to prestaju da budu. Ponekad kada ste onako „ukupnološenijeminidočega“, nemojte da sedite sami u kući. Pravac u kafe! Ljudi, čak i oni koji vam nisu naročito bliski, mogu vam biti veoma dragoceni. Razgovor UOPŠTE NE MORA da ide u pravcu oslobađanja od vaših loših misli. Jednostavno, dnevni uobičajeni kafanski razgovor dovodi do prebacivanja fokusa sa brige o sebi na opšte teme koje zanimaju sve prisutne i polako, kako razgovor teče, olakšanje dolazi „samo od sebe“. Ako ste se zapitali a zašto nisam ostao, ostala sa nekim od ukućana, može i tako ali ovo je u većini situacija delotvornije. Zašto? Jednostavno, ukućani nas poznaju dobro, pa su ponekad skloni da se najpogrešnije saživljavaju sa našim problemima izgovarajući pri tom, na primer, „strašno“ i slične empatijske besmislice usporavajući tako naš prelazak iz lošeg u dobro raspoloženje.

Dobro je znati da loše raspoloženje „voli“ ovakve sagovornike, jer se njima tako „hrani“ i ućvršćuje u svoj svojoj grandioznoj ružnoći i teretu. Dakle, upamtite to i pravac u društvo. A naši dragi, pa zato i jesu dragi što će sve to razumeti ...

Svako uklanjanje straha je dobro shvatiti kao veliku životnu pobedu koja otvara mnoge nove mogućnosti, podiže nivo uspešnosti usled boljeg ukupnog funkcionisanja.. Nisu svi strahovi sami po sebi loši. Većina je odlična inicijalna kapisla koja signalizira da je hitno potrebno nešto da se menja. Time nas "primorava" da preduzmemo akciju u pravcu boljih rešenja po nas. Kada sve prođe, i osvrnemo se, često pomislimo kako je bilo dobro što smo osetili toliki i takav strah koji nas je doveo do daleko boljih okolnosti, uslova i života ukupno.

PETI DAN

 

Režiser sopstvenog života

„Ništa mi se ne dešava zanimljivo, retko se viđam sa prijateljima, toliko smo se otuđili jedni od drugih da je to neverovatno! A opet, kada pogledam koliko radimo po ceo dan, uveče nismo nizašta ... Onda vikend, u kući ovamo-onamo, film i prosto proleti! I? Kad onda da se vidim sa bilo kim? Ako malo negde skoknem  sa porodicom i to je to ... Pravo da ti kažem, nismo baš nešto raspoloženi u poslednje vreme, stres na poslu, rasformirani, ćutimo ... Hteli u petak u Solun, ali, nemam pojma zašto nismo ...“

Ova popularna „gradska monodrama“ kombinacija je lamenta nad životom i istovremenog pravdanja. Bilo da je izvode „oni“ ili „mi“, svejedno, svi čine jednu te istu kategoriju, kategoriju ljudi koji čekaju, koji ne čine, nego čekaju.

„ČEKAČI!“ Nazvao sam ih tako kako bi ih što preciznije stavio na mesto koje se nalazi tačno na suprotnoj strani od „REŽISERA“. U okviru kategorije čekača postoji jedna podkategorija a to su „kalkulanti života“. Njihov život sastavljen je od mnogo malih premišljanja, kalkulacija u smislu: „Da li da ja pozovem prva, prvi, ili je bolje da to učini on, ona.“ „Nema smisla da zovem prvi, neka zovu oni da ne misle da smo naporni kao da nikada nismo imali prijatelje.“ „Neću da mu se javljam na telefon, neka malo pati da vidi kako je to, pa, jedno tri dana, onda ću da odgovorim na poruku.“ „Da pozovem!? Ni mrtva!“ „Nema ih dugo da se jave, zaboravili su nas, eeeh“ .... 

A sad bih zaista voleo da ovu rečenicu upamtite zauvek: Dobar život se režira!

Što ste sedeli i čekali, to je to, hvala, bilo je više nego dovoljno. Neka svaki dan postane vaša inspiracija za novi, ispunjeniji život. Pijenje kafe, čaja, služenje kolača (posebno toplih i mirisnih), bilo koji od tih rituala ima ogromnu moć u zbližavanju ljudi, unošenju radosti u vaš i život vaših najbližih i najdražih. Pripremite nešto od toga i sakupite drage osobe onda kada se najmanje nadaju, ne samo vikendom i ne samo uz TV. Razgovor uz topli napitak jedna je od najboljih terapija koja popravlja, leči i unapređuje odnose među ljudima, porodične, prijateljske, ljubavne, kolegijalne. Ne postoji porodični problem koji se ne može tako bolje sagledati, odrediti bar prvi korak u njegovom rešavanju. Svoju decu uključite veoma rano u te porodične rituale, kasnije će vam biti veoma zahvalni. Kada sam bio četvorogodišnjak, baba i deda po majci živeli su u Sremskim Karlovcima, baroknom gradiću u Srbiji. Dvorište iza kuće bilo je travnata terasa koja gleda na cele Karlovce sa svojim tornjevima crkava i razigranim krovovima smeštenim u zelene lopte velikog drveća. Umesto da ja oko njih trčim nedajući im da piju kafu na miru i uživaju u jednom od najlepših pogleda koje pamtim, oni su smislili da uvek kada piju kafu meni naprave belu kafu u identičnoj šoljici kao što su njihove samo od metala (pogađate zašto). Bio sam presrećan, sedeo sa  njima, slušao, pamtio i malo kasnije i pričao sa njima koliko nam je lepo i koliko smo srećni što na taj način možemo da uživamo u lepoti naših Karlovaca. Davno sam shvatio kolika je magija u rečenici: „Mogli bi sad kaficu?“ Kogod da ju je izgovarao ili izgovara, bilo kojim povodom, rezultat je uvek isti, mala topla radost što ću sad sa nekim da podelim trenutak i sebe u njemu. 

Organizujte izlet, odlazak u šetnju, na sport, putovanje, bilo šta od toga, ali poenta je da VI to organizujete. Pozovite prvi kada vam neko padne na pamet. Ne čekajte! Tako ćete za sebe i drage osobe „ukrasti“ mnoge lepe trenutke koji se ne bi desili da se vi niste pokrenuli. I kada sednete u omiljenu fotelju, pre nego što uzmete novine, knjigu ili kompjuter (imate 1895 prijatelja na društvenoj mreži, stvarno?!) razmislite šta bi sve mogli da preduzmete da usrećite ljude oko vas, da vidite one koje dugo niste, stare prijatelje, roditelje, komšije ... Neko mora biti prvi da bi se taj deo života pokrenuo, budite onda to vi. Budite režiseri sopstvenog dobrog i sve boljeg života, pokrećući svoj, pokrećete i živote drugih. Bilo da želite bolje odnose, srećniju porodicu, bolje poslove, zanimljivije ljude ili nova poznanstva, za sve važi isto, budite vi oni koji režiraju i pokreću život, bez da ikada merite koliko je učinila ona druga strana. Merenje znači da ste još uvek više čekači i da niste napustili potpuno tu ljušturu. Pokretanjem sebe pokrenućete druge na akciju. Ni ne slutite koliko lepote u ljudima zavisi od vas i čeka da je izvedete na svetlost dana. A svima će biti lepo, vremenom teško će se razlučivati kome je i koliko lepše.