SREĆNA NOVA 2013.

DEVETI DAN

Pronalaženje prave ljubavi

Koliko ljudi poznajete koji su u potrazi za pravom ljubavi, svojom idealnom polovinom, osobom sa kojom žele da provedu život? Ili ste i vi ti koji još uvek nisu pronašli svoju pravu ljubav? Koliko ljudi zaista nešto čini da ostvari svoju želju? Koji broj njih veruje da će se to ostvariti? Koliko njih počinje da sumnja da je brak baš toliko dobra stvar, nesvesni da je ta sumnja prvi od koraka u pravcu odustajanja? Koliko njih počinje da prihvata postojeću situaciju naglašavajući dobre strane jednine nakon što stalni izlasci postanu napor, kao što su udobnost, mir i tišina doma koji je „samo moj“ , odsustvo potrebe za prilagođavanjem...

Jednom me je otac početkom mojih tridesetih godina pitao šta planiram, šta tačno želim da radim, čime da se bavim, u kom  pravcu ide moj život i ja sam mu dao odgovor ovako, onako, ni meni čini mi se nije bilo najjasnije. Ono što mi je tada rekao odredilo je kasnije mnoge važne momente u mom životu: “E pa čega nema u glavi (mislima), nema ni u životu“. Nekako me je ta rečenica pogodila. Bilo je to veoma delotvorno buđenje. Sve što sam kasnije želeo da ostvarim potrudio sam se da moja želja u mislima postane što preciznija, što jasnija. Postajao sam zadovoljan tek kada osetim da se misao o želji iskristalisala i tada bih je ostavio. Ovo „ostavio“ vezano je za iskustvo moje majke koja je pre oko deceniju posetila manastir u Srbiji u želji da razgovara i posavetuje se sa sada već pokojnim duhovnikom koji je za to vreme važio za veoma mudrog čoveka a koji je opet, za svakog ko mu se obratio, imao pravu reč koja čoveka usmerava ka rešenju. Čekajući sa prijateljicom, čula je razgovor monaha sa jednim mladićem koji je rekao da mu dve žene koje su došle iz istog razloga kao i on ne smetaju i mogu da prisustvuju njihovom razgovoru. Mladić je izneo svoju želju, rekao da dugo želi ali se ništa ne dešava, želja se ne ostvaruje i da je očajan zbog toga. Monah mu tada reče jednu jedinu rečenicu: “Idi zapali sveću, pomoli se za tu želju, idi kući i zaboravi je.“ Mladić je bio iznenađen, bilo je jasno da je očekivao daleko duži razgovor, složeniji savet i posebnu molitvu za njega koju bi monah izgovorio. Ipak, poslušao je, zahvalio se i otišao svojim putem.

Nakon što mi je majka to ispričala shvatio sam šta je to što je važno za ostvarenje želje. NE KINJITE SVOJU ŽELJU stalnim besomučnim ponavljanjem kombinovanim sa pitanjima sumnje da li će se ostvariti. Kada je poželite i utvrdite na vama najbliži način, ljubavlju, molitvom, meditacijom, bljeskom iskrene radosti iz dubine duše, ostavite je na miru, zaboravite je. To je kao da ste negde u bašti ostavili seme nekog voća i zaboravili gde je to mesto a okolnosti su, poput Sunca i kiše, učinile svoje. I  jednog dana, na vaše veliko iznenađenje, nikao je mladi izdanak koji je već sledeće godine doneo sočne plodove. Ostaviti želju da se sama razvija nije jednostavno ali to znači da ste uspeli najvažniju stvar: OSLOBODILI STE SE STRAHOVA I SUMNJI U OSTVARENJE VAŠE VELIKE ŽELJE! Samo tako želja ima prostor i slobodu da se razvije do svog ostvarenja. U protivnom, sumnjama i strahovima stalno presecate tok ostvarenja, time i samoostvarenja i to kao da se krećete dva koraka napred pa možda i tri nazad i tako nigde ne stižete. Imajte poverenja u dobro zabeleženu želju u vašoj mentalnoj biblioteci. Zato je veoma važno kako ste je pohranili na čuvanje, u miru, ljubavi i iskrenoj radosti što takva želja u vama živi. Kada bude potrebno, vi ćete precizno prepoznavati situacije u kojima je važno i pravo vreme da se aktivirate u pravcu ostvarenja ili jednostavno prepoznati da je to to. Kada ostavite vašu želju na miru, nastavite normalnim tokom vaš život uživajući u svakom trenutku koji vam dolazi. Znate dobro da život ima mnogo toga različitog lepog da vam pruži i da sreću ne čini samo jedno. Uživajte u svemu a verovatno kada se najmanje budete nadali, nićiće izdanak vaše želje a nije isključeno da to odmah bude drvo sa zrelim plodovima. Ovde govorimo o ljubavi ali princip jednako tako zahvata svaku drugu iskrenu i čistu želju. Dobar baštovan će vam reći da sve zavisi od toga kako ste sadili, kakvu ste pripremu napravili i koju ste vrstu semena izabrali.

Na jednom seminaru na temu duhovnog „preuređivanja“ i isceljenja delova duše kojima je to potrebno, pored mene su sedele dve mlade žene koje su i ranije prisustvovale seminaru istog predavača  sa željom da shvate gde greše u želji da pronađu prave osobe za sebe. Povele su i svoje prijateljice jer su im prenele da su bile prezadovoljne prethodnim predavanjem. Iako je seminar sad imao drugu temu, inspirativni predavač Ivan Bavčević naveo je gde je osnovna greška nekog ko traži pravu osobu za sebe. Većina traži nekoga ko će biti određenog izgleda, karaktera, obrazovanja, uspešnosti, ko može da pruži ljubav, nežnost...  A potrebno je stvari postaviti drugačije: Tražim nekog kome ja želim nešto da pružim, da pružim sebe, svoju ljubav, nežnost...  Odsustvo i najmanje doze egocentričnosti i česte nesvesne sebičnosti pomaže želji da se ostvari. Kasnije na pauzi slušao sam priču žene koja je ranije poslušala predavača. Zvučala je nekako kao sad ja koji govorim vama. Velika želja u glasu da prijateljice shvate kolika je istina, snaga i delotvornost u onome što su upravo čule.

U muzičkoj školi u mojoj rodnoj Bačkoj Palanci na časovima solfeđa, imali smo nastavnicu Dušanku Kostelac, jednog zaista posebnog pedagoga, koja nam je između ostalog na klaviru svirala određene akorde i tražila da po sluhu pogodimo koji je to akord. Neko je bio uspešniji neko manje uspešan ali ono što pamtim je da nam je rekla: „Prvo što pomislite to je to, to je tačno, vidite da sva kasnija kolebanja ispadnu greška.“ Sedeći za pijaninom u našoj osunčanoj učionici, nastavnica solfeđa, ne sluteći koliko će to na nekog možda delovati, rekla nam je rečenicu koju sam ja upamtio i poput dubokog otiska poneo sa sobom u život zauvek.

Ne kolebajte se. Odlučite se, nije za to potrebno mnogo hrabrosti. Presecite voz besmislenih pitanja koja proizvodi sumnja. Odlučite šta tačno želite. Definišite tu sliku do poslednjeg detalja. Jednom ćete biti jako zadovoljni i uživaćete u dobrim posledicama toga što ste nekada bili precizni u definisanju sopstvenih želja.

Najjednostavnije je po pravilu, od kako je čoveka, najdelotvornije. Najjednostavniji principi koji usmeravaju delovanje ka bilo kojem uspešnom ostvarenju imaju najveću snagu. Srešćete se, verujem više puta u životu, u sopstvenom ili tuđem iskustvu sa ovom istinom. Molim vas, upamtite to.

Kristalno jasna i čista slika želje, ostavljanje želje u ljubavi i radosti da spokojno miruje u nama i to do stadijuma zaboravljanja  i nesebično postavljen cilj, traženje osobe kojoj ćemo pružiti svu svoju ljubav i svoj najbolji deo sebe jesu ono vaše najjednostavnije koje već ovog trenutka može mnogo da učini za vas. Koliko će biti uspešno, znate od koga i od čega zavisi.

OSMI DAN

Snaga dobrog odnosa sa roditeljima

Prirodni nastavak teme praštanja. I najbolji može da bude mnogo, mnogo bolji. Dobar odnos sa roditeljima nije nešto što se tokom zajedničkog življenja izgradi za ceo život. Gradi se celog našeg života, čak i onda kada roditelji odu sa Zemlje. Mnogi bi voleli (čitajte svi) da su roditelji, bilo majka ili otac, u nekom trenutku našeg života ili celog našeg perioda odrastanja postupili drugačije. Da nisu učinili ili izgovorili nešto čime su nam, često potpuno nesvesno, naneli bol, ožiljak u sećanju.

Nasilnici, narkomani, alkoholičari, psihički nestabilni po različitim osnovama, introvertni, hladni, trdoglavi, pogrešnih zastarelih ili primitivnih ubeđenja, bez razvijenog roditeljskog instikta ili samo jednom donešena neispravna odluka po dete, odsustvo podrške u ključnom trenutku, samo jedan jedini put izgovorena ne rečenica već jedna jedina bolna, uvredljiva reč. U duši deteta bilo šta od navedenog ima jednaku težinu i jednako boli. Zašto? Zato jer je to došlo od najbližih, od roditelja. Oni su prvi veliki izvor ljubavi, oni su modeli na koje se dete ugleda dok raste, oni su toplina, sigurnost ili ono što najviše nedostaje kada ih nema u odrastanju. Proporocionalno tome veliki je udarac, povređenost i bol kada se od roditelja doživi razočarenje. Većina ožiljke duše zadobijene od roditelja nosi celog života sa manje ili više svesnosti o stvarnom stepenu opterećenosti time. Slabost, tako prirodna i ljudska, da se porazgovara u porodici o najosetljivijim temama i time razveže čvor nerazumevanja, upravo taj teret čini takvim kakav jeste. Ponekad sve „miruje“, celog života oduzimajući kontinuirano jednako malo vazduha pri udahu sećanja na loš događaj, ponekad vreme radi u korist tereta i on postaje sve veći i sve teži onoliko koliko je slabost da se suoči sa problemom, sa bilo koje strane, na bilo koji način, veća.

Razgovarajte sa roditeljima. O svemu. Ako oni nisu od onih koji su spremni na razgovor budite vi ti koji ćete malo po malo naučiti svog oca ili majku da je razgovor magično oruđe u stvaranju dobrih odnosa. Već pomenuto blagotvorno zajedničko pijenje kafe, ponekad uz tople kolače, baš u komunikaciji sa roditeljima pokazuje svu svoju veliku snagu i vrednost. Očekivanje da se roditelji ponašaju „roditeljski“ često može da bude jalov posao. Mnogi od njih čvrsto veruju u ispravnost svojih postupaka prema deci i u svim životnim situacijama. Nije retko da su oni robovi porodičnog nasleđa obrasca u vaspitanju dece. Mnogi ne vide, ne umeju i ne mogu da sagledaju životne situacije drugačije, kompleksnije. Domet roditeljske svesnosti je ponekad poražavajuće mali. Šta onda učiniti? Iz sve svoje ljubavi za majku i oca, sa najvećim mogućim strpljenjem za napredovanje malim koracima, pomoći im da shvate da ne postoji samo jedan put i jedna ispravna odluka i da nisu baš svi srećni ako se čini tako kako oni žele, očekuju ili naređuju. Čistog srca punog ljubavi, samo tako možete da očekujete da ćete dopreti do roditelja. Upornošću i strpljenjem.

Ipak, istina je i nešto drugo. Niti svi imamo dovoljno strpljenja, znanja ili snage da dođemo do ovih ciljeva kroz rad sa roditeljima niti su svi roditelji u mogućnosti da se promene, ma koliko svi zajedno verovali i znali da uvek može bolje. Važan je trenutak u životu kada shvatimo koliko zaista možemo da utičemo na roditelja. Takođe, jednako je važno da razumemo, shvatimo i prihvatimo da će zauvek biti tako. Bilo da je za to odgovoran opijat koji stvara zavisnost i pomućuje zdravo rasuđivanje, neka bolest ili crte karaktera koje odolevaju svim dobrim namerama i postupcima, u takvim okolnostima dete nema drugu mogućnost nego da to razume i prihvati. Da ne odustaje od pokušaja da pomogne, ali da sagleda koliko je realno u stanju da to učini samo, bez pomoći sa strane ili da li uopšte bilo šta da preduzme ako roditelj decenijama čini isto u čvrstoj odluci da se ne menja.

Da bi nam svima bilo lakše da živimo sa različitim iskustvima odrastanja uz roditelje potrebno je sledeće: DA SHVATIMO DA SU RODITELJI ZA NAS UVEK ČINILI ONO NAJBOLJE ŠTO SU ZNALI, UMELI I MOGLI. Gledamo ih svakoga dana kako idu stariji, kako se menjaju karakteri, kako nam je potrebno više strpljenja i razumevanja nego ranije. Vreme koje prolazi dobro je iskoristiti na najlepši način. Kad pogledamo, malo je to vremena koje provedemo sa roditeljima i nije ga ostalo baš puno. Ako uvidite da nešto nikada neće shvatiti, razumeti, prihvatiti ili se možda pokajati za određeni postupak, ne insistirajte na tome. Ne gubite snagu i vreme na to. Organizujte zajednički život u pravcu prijatnih trenutaka, slavlja, veselih događaja, porodičnih ručkova. Veseljem i radošću koju nosite sa sobom i darujete roditeljima ne možete ispraviti sve greške i teške trenutke iz zajedničke prošlosti, ali sigurno možete doprineti stvaranju atmosfere iskrene radosti življenja u kojoj mnogi tereti, u prvom redu vaši, potom i zajednički,  gube snagu. I to je, takođe, uspeh. Značajan uspeh.

Kada smo bili deca oni su bili odgovorni za nas. Sad, kada su oni stariji a mi odrasli i svesni ljudi, možemo mnogo toga. Možemo da čitav zajednički život i svet prebacimo u sasvim novu, drugačiju dimenziju. Beskrajna ljubav, beskrajno razumevanje i PRAŠTANJE leči i osvetljava sve odnose. Nije uvek lako to je istina, ali nagrada koja stigne kada pobedimo sebe, sopstvene tuge i razočarenja vezana za roditelje je ogromna a njena vrednost po naš srećan, rasterećeniji a time i kvalitetniji život nemeriva.

Veoma je važno sa kakvim mislima i osećanjima ispratimo naše roditelje kada jednom odu sa ovog sveta. Po nas je važno, jer roditelji nastavljaju da žive u našim mislima, sve ono što smo uspeli sa njima ili nismo ostaje takođe kao trajan zapis u nama. Sećanja sa kojima ćemo živeti, uspomene na oca i majku postaće ili teret ili izvor ljubavi iz kojeg se crpi inspiracija i ljubav za sebe, za druge i čuva i neguje ona trajna za roditelje. Sami možemo na vreme da učinimo mnogo toga što je do nas da taj odnos, dokle god je nas, bude najbolji moguć. Ukoliko ne uspemo da činjenjem promenimo stvari na bolje, uvek ostaje PRAŠTANJE, iz dubine duše, iz srca, iz sve svoje ljubavi za roditelje, ne za onakve kakve smo želeli da budu nego onakve kakvi su zaista bili. Nesavršeni ali naši i najbolji koje smo imali. Deco svojih roditelja, dobar odnos sa roditeljima je stvar izbora. Čak i onda kada se čini da ga nema. A redosled onoga što je naš deo u odnosu prema majci i ocu ostaje zauvek isti: Ljubav, činjenje, razumevanje i praštanje.

SEDMI DAN

Praštanje

Kad nekom prvi put govorim o važnosti praštanja, većinom dobijem isti samouvereno spreman odgovor: nemam kome šta da oprostim. Gotovo je neverovatno koliko je u čoveku snažan mehanizam, koji impulsom uslovnog refleksa sprečava suočavanje sa sopstvenim slabostima, teretima i tugama... Većina živi u uverenju (želi da veruje) kako je sve svoje odnose uredila, svima sve oprostila i ide mirno kroz život. Lakoća življenja je jedna od najpopularnijih uloga kojom ljudi manje ili više uspešno skrivaju velike i bolne ili tihe, toliko nevidljive terete da se samom nosiocu toga ponekad učini da su nestali. Privid istina ume da obezbedi srećne trenutke u kojima se sa vazduhom udahne nešto životne radosti. Sve ostalo vreme je život sa teretom tihog bola, možda malog ali konstantno, neumoljivo prisutnog. Što je želja veća da on nestane, tuga koja buja na sopstvenoj nemogućnosti da nekome nešto oprostimo, zauzima sve veći prostor sprečavajući mnoge važne segmente naših života da se razviju i ostvare u svom punom potencijalu.

Ljudi koji tek ulaze u naše živote na primer, uskraćeni su za neke od najsvetlijih tačaka onoga najboljeg u nama time što gradimo nove odnose a da stare nismo „pospremali“. Grč nedovršenosti, koji nesvesno „nosimo“ svuda sa sobom, umanjuje snagu ljubavi koju želimo da pružimo do te mere da se ponekad dešava da tu ljubav koju smo iskreno namenili nekom, taj neko ne prepozna, jednostavno je ne shvati tako. Ukoliko pak dođe do ostvarenja ljubavi, ona ume da trpi kao da joj, najblaže rečeno, nedostaje  vazduha.

Tegovi nepraštanja spadaju u velike životne balaste. Na sreću čovek ima izbor, da li da ih se reši ili da ih ostavi u sebi zauvek. Gotovo da svako od nas zna barem nekog ili za nekog ko je otišao sa ovog sveta a da nije mogao, želeo ili znao kako da nekom oprosti. Život sa takvim teretom nije život koji teče. To je život koji se muči, pati i često misleći da je to bez razloga i nepravedno, posustaje onda kada je potrebno najviše snage...

Kao što ljubav prema sebi, njen kvalitet, iskrenost, dubina i snaga, čini nama i našem životu veliko dobro poboljšavajući tako i odnose sa drugim ljudima, tako isto, praštanje samom sebi omogućava da kroz život krenemo određenim redom, oslobođeni  tereta prvog stepenika praštanja. Većina ljudi želi da se ponaša ispravno. Da uvek postupi najispravnije, da učini i kaže baš ono što je najbolje u određenom trenutku, da nikada ne povredi ni sebe ni druge. I pored svog truda i želje, greške se dešavaju i važno je razumeti i prihvatiti da je to ljudski, normalno i prirodno.

Oprostite sebi. Bilo da je po vama vaša greška velika ili mala, ona je jednako teška ako je u vama godinama zarobljena nepraštanjem. Vratite u sećanju taj trenutak, prođite kroz njega sa svom svojom ljubavlju i toplinom koju možete da skupite u sebi za sebe, izgovorite svoje ime i recite sebi da opraštate. Nakon toga, udahnite duboko i primenite vežbu o kojoj smo već govorili, udišem mir, ljubav i spokoj, izdišem stres, bol i patnju. Izgovorite ono što je vama u tom trenutku potrebno, ono što osećate. Nakon toga pratite disanje dok ono ne postane ujednačeno, lako.

Zahvalnost prema životu koji vam je omogućio da nešto dobro učinite za sebe je osećanje kojem bi bilo lepo da težite svaki put kada osetite da ste nešto postigli, na ovom i na bilo kom drugom životnom planu. Moć proživljavanja zahvalnosti se na najlepši i najpotpuniji način nastavlja na osećanja praštanja i ljubavi stvarajući u nama osećaj mira i spokoja, stanja iz kojeg donosimo najispravnije odluke i činimo najlepše i najbolje za sebe i za druge. Trenutak kada osetite zahvalnost jeste potvrda sebi da ste budni, svesni, da potpuno pripadate trenutku (POSTOJI SAMO SAD) i da ste svesni vrednosti koju ste u tom trenutku ostvarili, duhovne ili materijalne, za sebe ili nekog drugog koja opet dobija duhovnu vrednost time što nekog usrećuje.

Oprostite drugima. Mada u trenutku možda pomislite da nemate kome šta da praštate ipak zastanite. Sećanje je veoma „mudro“ u takvim trenucima, dovešće u vaše misli  tačno one osobe kojima je po vas dobro da im oprostite, kojima želite da oprostite. Nije nužno da ih morate sresti. Ako imate priliku da zamolite za oproštaj licem u lice utoliko bolje. Ipak, većina najčešće nije kraj nas, živi daleko ili više nije na Zemlji. Postoji više metoda kako možete da prizovete u sećanje osobe iz vašeg života. Ponekad je to jedna ili dve osobe pa je to jednostavnije. Ponekad je to više osoba.

Jedan od najpoznatijih metoda jeste putovanje kroz sopstveni život. Pokrenite sećanje na sopstveni život daleko u prošlost, u detinjstvo, do prvog trenutka kojeg se sećate i pustite da se film o vašem životu odmotava pred vama. Bilo da zamislite filmsku projekciju na belom platnu razapetom u vašim mislima, bilo da zamislite da putujete nekom napravom poput vremeplova, dobar učinak je jednak. Ovakav metod sprovodi mnogo detaljnije „čišćenje“ sopstvenog života (poput kvalitetnog anti-virus programa u vašem kompjuteru) spakovanog u biblioteci sećanja, omogućavajući da se učine i ona praštanja koja bi mnogi nazvali manje važnim. Nema velikih i malih, svako praštanje je jednako i „malo“ može da ima dugoročne i velike loše posledice.

Jedna po jedna osoba iz različitih perioda vašeg proteklog života prilaziće vam. Vi najbolje znate šta želite da im kažete, kako da ih zamolite za oproštaj gledajući ih u oči. Uvek sa srcem punim ljubavi. Svaki susret završite iskrenim i toplim zagrljajem i pustite osobu kojoj ste oprostili da srećna ide dalje, svojim putem gde god da je ona zaista u ovom trenutku. Polako, doćićete do svoje današnjice. Kada završite, ostanite još neko vreme zatvorenih očiju, onoliko koliko je vama potrebno da se „vratite“. Rasterećenost je mala reč koja može da opiše stanje duše nakon ovako detaljno učinjenog velikog čina praštanja.

ŠESTI DAN

Strahovi

Strah od smrti, strah od bolesti, strah od neuspeha svog ili svojih najbližih, strah od neizvesnosti, nedefinisani kontinuirani strah poput senke koja prati i pritiska, stotine strahova izviru sa svih strana i ne daju nam da dišemo i živimo slobodno. Oni su „krivi“ što se osećamo loše, oni su krivi što fizički nismo dobro, oni su krivi što blokiraju naše samoostvarenje u bilo kojoj oblasti života. Dok pratite ovu priču, prirodno je da se kod nekih od vas povećava pritisak usled „ustalasavanja“ strahova koji upravo ovog trenutka žive u vama. Kako onda uživati u životu? Nikako dok ne vidimo šta ćemo da uradimo sa tim strahom ili strahovima. Pre uživanja ide režiranje a pre režiranja ima tu još nekog posla, dovesti sebe do tog nivoa da možemo smireno i kreativno stvarati lepši sopstveni i živote drugih ...

Dakle, šta da radimo sa sopstvenim strahom?

Verujemo da nas pritiska dolazeći od nekud, većina će vrlo brzo definisati razloge i ljude, situacije i ambijente koji su glavni „krivci“ tog dugotrajnog neprijatnog osećaja. Svim ovim razlozima zajedničko je jedno, oni su svi negde spolja i van nas. Oni su odgovorni. „Oni“ istina mogu biti inicijalne kapisle, ali ono što se potom razvija, živi i neguje u nama, samo je naša zasluga.

Dr Larisa Fotina stvorila je jednu od najdelotvornijih metoda sa kojima sam se sreo i koju sa iskrenim zadovoljstvom ciklično primenjujem, LORA, put mladosti i zdravlja. To je sistem fizičkih i mentanih vežbi koji, kada vas doktorka Fotina provede kroz program i obuči, pokrene u vama uspavanu sposobnost samosiceljivanja, samoobnavljanja i podmlađivanja organizma. Oboleli organ Larisa naziva omiljenim organom poništavajući tako sve nagomilane strahove, mržnju i mnoga druga loša osećanja zbog postojanja određene bolesti u telu. Menjanjem našeg stava prema obolelom organu, menja se i on sam. Važno je da nema otpora, tu se slažu mnogi autori tehnika rada na sebi širom sveta. Sve čemu se snažno opiremo dobija na snazi čineći naše iskustvo sve težim.

Nakon seminara Lora rodila mi se ideja, zašto ne bih strah nazvao omiljenim, dragim i bliskim. Jer i on je takođe vrsta „greške“ u našim mislima i takođe ga je, kako sam kasnije uvideo, moguće lečiti menjanjem odnosa prema njemu. Prvi korak je prepoznavanje sopstvenog straha ili strahova. Najjednostavniji i najprecizniji način je da zapišete svoje strahove. Pogledajte list hartije sa vašim spiskom. Strah po strah. Doćiće do uznemirenja kada ih ugledate zapisane i zajedno. Uradite jednostavnu vežbu. Ne sklanjajte pogled sa hartije, sedite naslonjeni na naslon stolice i uspravno koliko vam prija za stolom i počnite da pratite sopstveno disanje. Dišite polako i duboko u ritmu koji vam odgovara, vremenski onoliko koliko je potrebno da osetite da je prvobitni stres počeo da popušta, obratite pažnju na jedan po jedan deo tela, osetite kako se opušta, disanje postaje samo od sebe sve pliće, ujednačenije, prijatnije i kada osetite da ste došli u stanje kao da lebdite od fizičkog olakšanja, uzmite spisak u ruke i pogledajte ga pogledom kojim gledate mirno, lepo zaigrano dete u tišini doma ili već nešto vama jednako blisko. Obratite mu se, u sebi ili glasno: „Dragi moj, želim da porazgovaram sa tobom. Želim da ti kažem da znam zašto si toliko u meni. Želim da ti se zahvalim za iskustvo koje si mi pružio i kažem ti da osećam iskreno i duboko, da je došlo vreme da kreneš iz mene svojim putem ...“ Tekst nije stroga formula, svako može da pronađe one reči i način koji oseća kao najveću istinu. Neki strahovi otićiće brže neki sporije, ali ovu vežbu možete ponavljati onoliko koliko vam je potrebno da dođete u stanje osećaja da ste se istinski oslobodili.

Druga, jednostavna i delotvorna vežba jeste trenutak posle preživljenog stresa, kada su misli a time i organizam najviše uznemireni, kada strah ume da blokira misli. Lepo je da ste tada u mogućnosti da izađete u dvorište, park, među drveće ali jednako dobro služi i prostorija u kojoj možete da se osamite i da uradite sledeće: sa uzdahom govorite (tiho ili u sebi) kako udišete, ljubav, mir, zadovoljstvo, spokoj a sa izdahom, stres, bol, nagomilani strah i druge „nečistoće“. Ponavljajte onoliko koliko osećate da vam je potrebno i da ste profunkcionisali, da su vam se misli sredile a pritisak normalizovao.

U svakodnevnom životu postoje često tehnički preduslovi oslobađanja od straha kada je potrebno da preduzmemo neku aktivnost, da nešto važno pre toga učinimo, nešto pospremamo, položimo ispit, završimo veliki projekat poput gradnje doma, nešto rizikujemo zarad uspeha, zaradimo potrebnu količinu novca, vratimo dugove, nešto možda nekom oprostimo i mnoge druge nama važne stvari. Ipak i tada, vežba sa sastavljanjem spiska strahova na primer (jedna je od mnogih uspešnih) može da postane vaš preduslov ovog preduslova. Tako ćete željeno mnogo jednostavnije, rasterećenije ostvariti. Shvatili ste da je ključ u prepoznavanju i jasnom definisanju sopstvenog straha. To je prvi i nikako mali korak.

Terapija razgovorom, stara i delotvorna, nezaobilazna je u ovome. Podeliti sa nekim bliskim svoje misli uz čuvenu šoljicu kafe, čini našoj duši posebno, toplo i iskreno olakšanje. Par očiju koji nas gleda i pažljivo sluša, ume da bude jači od svake druge vežbe ili terapije. Strahovi od smrti, strahovi od gubitka voljenih, samo su neki od balasta koji kroz razgovor daleko lakše to prestaju da budu. Ponekad kada ste onako „ukupnološenijeminidočega“, nemojte da sedite sami u kući. Pravac u kafe! Ljudi, čak i oni koji vam nisu naročito bliski, mogu vam biti veoma dragoceni. Razgovor UOPŠTE NE MORA da ide u pravcu oslobađanja od vaših loših misli. Jednostavno, dnevni uobičajeni kafanski razgovor dovodi do prebacivanja fokusa sa brige o sebi na opšte teme koje zanimaju sve prisutne i polako, kako razgovor teče, olakšanje dolazi „samo od sebe“. Ako ste se zapitali a zašto nisam ostao, ostala sa nekim od ukućana, može i tako ali ovo je u većini situacija delotvornije. Zašto? Jednostavno, ukućani nas poznaju dobro, pa su ponekad skloni da se najpogrešnije saživljavaju sa našim problemima izgovarajući pri tom, na primer, „strašno“ i slične empatijske besmislice usporavajući tako naš prelazak iz lošeg u dobro raspoloženje.

Dobro je znati da loše raspoloženje „voli“ ovakve sagovornike, jer se njima tako „hrani“ i ućvršćuje u svoj svojoj grandioznoj ružnoći i teretu. Dakle, upamtite to i pravac u društvo. A naši dragi, pa zato i jesu dragi što će sve to razumeti ...

Svako uklanjanje straha je dobro shvatiti kao veliku životnu pobedu koja otvara mnoge nove mogućnosti, podiže nivo uspešnosti usled boljeg ukupnog funkcionisanja.. Nisu svi strahovi sami po sebi loši. Većina je odlična inicijalna kapisla koja signalizira da je hitno potrebno nešto da se menja. Time nas "primorava" da preduzmemo akciju u pravcu boljih rešenja po nas. Kada sve prođe, i osvrnemo se, često pomislimo kako je bilo dobro što smo osetili toliki i takav strah koji nas je doveo do daleko boljih okolnosti, uslova i života ukupno.

PETI DAN

 

Režiser sopstvenog života

„Ništa mi se ne dešava zanimljivo, retko se viđam sa prijateljima, toliko smo se otuđili jedni od drugih da je to neverovatno! A opet, kada pogledam koliko radimo po ceo dan, uveče nismo nizašta ... Onda vikend, u kući ovamo-onamo, film i prosto proleti! I? Kad onda da se vidim sa bilo kim? Ako malo negde skoknem  sa porodicom i to je to ... Pravo da ti kažem, nismo baš nešto raspoloženi u poslednje vreme, stres na poslu, rasformirani, ćutimo ... Hteli u petak u Solun, ali, nemam pojma zašto nismo ...“

Ova popularna „gradska monodrama“ kombinacija je lamenta nad životom i istovremenog pravdanja. Bilo da je izvode „oni“ ili „mi“, svejedno, svi čine jednu te istu kategoriju, kategoriju ljudi koji čekaju, koji ne čine, nego čekaju.

„ČEKAČI!“ Nazvao sam ih tako kako bi ih što preciznije stavio na mesto koje se nalazi tačno na suprotnoj strani od „REŽISERA“. U okviru kategorije čekača postoji jedna podkategorija a to su „kalkulanti života“. Njihov život sastavljen je od mnogo malih premišljanja, kalkulacija u smislu: „Da li da ja pozovem prva, prvi, ili je bolje da to učini on, ona.“ „Nema smisla da zovem prvi, neka zovu oni da ne misle da smo naporni kao da nikada nismo imali prijatelje.“ „Neću da mu se javljam na telefon, neka malo pati da vidi kako je to, pa, jedno tri dana, onda ću da odgovorim na poruku.“ „Da pozovem!? Ni mrtva!“ „Nema ih dugo da se jave, zaboravili su nas, eeeh“ .... 

A sad bih zaista voleo da ovu rečenicu upamtite zauvek: Dobar život se režira!

Što ste sedeli i čekali, to je to, hvala, bilo je više nego dovoljno. Neka svaki dan postane vaša inspiracija za novi, ispunjeniji život. Pijenje kafe, čaja, služenje kolača (posebno toplih i mirisnih), bilo koji od tih rituala ima ogromnu moć u zbližavanju ljudi, unošenju radosti u vaš i život vaših najbližih i najdražih. Pripremite nešto od toga i sakupite drage osobe onda kada se najmanje nadaju, ne samo vikendom i ne samo uz TV. Razgovor uz topli napitak jedna je od najboljih terapija koja popravlja, leči i unapređuje odnose među ljudima, porodične, prijateljske, ljubavne, kolegijalne. Ne postoji porodični problem koji se ne može tako bolje sagledati, odrediti bar prvi korak u njegovom rešavanju. Svoju decu uključite veoma rano u te porodične rituale, kasnije će vam biti veoma zahvalni. Kada sam bio četvorogodišnjak, baba i deda po majci živeli su u Sremskim Karlovcima, baroknom gradiću u Srbiji. Dvorište iza kuće bilo je travnata terasa koja gleda na cele Karlovce sa svojim tornjevima crkava i razigranim krovovima smeštenim u zelene lopte velikog drveća. Umesto da ja oko njih trčim nedajući im da piju kafu na miru i uživaju u jednom od najlepših pogleda koje pamtim, oni su smislili da uvek kada piju kafu meni naprave belu kafu u identičnoj šoljici kao što su njihove samo od metala (pogađate zašto). Bio sam presrećan, sedeo sa  njima, slušao, pamtio i malo kasnije i pričao sa njima koliko nam je lepo i koliko smo srećni što na taj način možemo da uživamo u lepoti naših Karlovaca. Davno sam shvatio kolika je magija u rečenici: „Mogli bi sad kaficu?“ Kogod da ju je izgovarao ili izgovara, bilo kojim povodom, rezultat je uvek isti, mala topla radost što ću sad sa nekim da podelim trenutak i sebe u njemu. 

Organizujte izlet, odlazak u šetnju, na sport, putovanje, bilo šta od toga, ali poenta je da VI to organizujete. Pozovite prvi kada vam neko padne na pamet. Ne čekajte! Tako ćete za sebe i drage osobe „ukrasti“ mnoge lepe trenutke koji se ne bi desili da se vi niste pokrenuli. I kada sednete u omiljenu fotelju, pre nego što uzmete novine, knjigu ili kompjuter (imate 1895 prijatelja na društvenoj mreži, stvarno?!) razmislite šta bi sve mogli da preduzmete da usrećite ljude oko vas, da vidite one koje dugo niste, stare prijatelje, roditelje, komšije ... Neko mora biti prvi da bi se taj deo života pokrenuo, budite onda to vi. Budite režiseri sopstvenog dobrog i sve boljeg života, pokrećući svoj, pokrećete i živote drugih. Bilo da želite bolje odnose, srećniju porodicu, bolje poslove, zanimljivije ljude ili nova poznanstva, za sve važi isto, budite vi oni koji režiraju i pokreću život, bez da ikada merite koliko je učinila ona druga strana. Merenje znači da ste još uvek više čekači i da niste napustili potpuno tu ljušturu. Pokretanjem sebe pokrenućete druge na akciju. Ni ne slutite koliko lepote u ljudima zavisi od vas i čeka da je izvedete na svetlost dana. A svima će biti lepo, vremenom teško će se razlučivati kome je i koliko lepše.

UVODNIK I PRVA ČETIRI DANA

KAKO UŽIVATI U ŽIVOTU?!     

                                  „Sa prošlošću nemam ništa; niti sa budućnošću. Ja živim sada.“

                                                                                                           Ralf Valdo Emerson

                                                                                                                          

UVODNIK

Odavno već razmišljam o pisanju o onome što već gotovo dve decenije saznajem, čitajući, slušajući, učeći od onih koji su usavršili svoje sisteme unapređivanja unutrašnjeg života, osluškujući promene u sebi i drugima sa jednim jedinim ciljem. Kako svakoga dana do kraja i svim svojim čulima da postanem i budem svestan dobrih stvari u sebi, kroz mir sa samim sobom, kroz duboku i iskrenu radost. Kako, isto tako snažno, svakodnevno da doživljavam svet oko sebe, ljude, boje, ukuse, mirise, svetlost  ...

KAKO UŽIVATI U ŽIVOTU?! Predano i potpuno, dušom i telom, sa lakoćom iz koje sve što radim činim mnogo uspešnije osećajući pri tom beskonačno zadovoljstvo. Ne samo radeći što volim. U svemu!

Kada se dugo pitate i kada dugo pitate, kada snažno želite da saznate i od toga ne odustajete onda i dobijete odgovor. Kroz ljude i iskustva, svoja i drugih, kroz doživljaje osvešćenja nastalih kao prirodna sublimacija nagomilanih iskustava. Od indijskih učenika koji u Indiju odlaze da bi tamo, na jednom od najčistijih  izvora svetske duhovnosti dobili odgovore na brojna pitanja, preko savremenih američkih autora koji se bave radom na sebi i ozdravljenju sopstvenog života, pa sve do velikih duhovnika i stručnjaka sa naših prostora koji ovde i rasuti po Evropi i svetu čine i pomažu da nam bude bolje, da budemo bolji, odgovor je uvek isti.

LJUBAV, pre svega, u svemu i posle svega. Pokretačka snaga, najjača životna sila, najsnažniji iscelitelj duše, tela i života. Izvor mira, zdravlja, radosti i istinske sreće! Preduslov, uslov i najvažniji  deo svakog napretka i uspeha!

Dan po dan, kroz najupečatljivije životne situacije, kroz odnose koji nas najčešće ili možda najviše plaše, bole i raduju, proćićemo zajedno kako bi ste saznali, probudili sopstvena iskustva i znanja, šta možete da učinite da vam u sebi i sa sobom, sa drugima, svuda i uvek, bude što bolje. Koliko bolje, zavisi od vas. Onda, idemo polako ...

Autor

PRVI DAN

Lokomotiva mog dana

Sredinom devedesetih godina mama, tata i ja smo često provodili vreme u razgovorima sa našom prijateljicom Zoricom Zorkom Abadžić, izuzetno talentovanom ženom, pesnikinjom snažnih reči, slikarkom minuciozno razvijenog poteza, a iznad svega, visokosvesnim duhovnim bićem koje neprestano radi na sebi u ambicioznom, velikom, dubokom fomatu, živeći ovih sadašnjih godina u bistrini izbora sopstvenog puta. U tim zajedničkim što spontanim, što namernim seansama sređivanja naših života, Zorica se setila Milenka. Verovala je na osnovu sopstvenih iskustava da je Milenko posebno potreban, dragocen za moj duhovni razvoj koji je lutao između više mogućih, jednakih puteva, onako kako je to moguće u dvadesetim godinama jednog mladića. 

Imao sam sreću da se zajednički prijatelj Zoricin i mojih roditelja iz mladosti, ubrzo boravi u Srbiji da bi održao seminar sa izuzetno snažnim pozitivnim psihoterapeutskim dejstvom na nas koji smo mu prisustvovali više dana. Cilj koji je meni odredio bio je povećanje emocionalnog praga tolerancije na stres, osetljiva tema za koju će se kasnije ispostaviti da dodiruje najveći broj ljudi koje ću sretati. Tada je mojim roditeljima nakon seminara rekao da će tehnike koje sam usvojio od tog trenutka promeniti moj život za 180  stepeni. Bio je u pravu. Milenko Vlajkov, magistar psihologije, osnivač je i direktor Instituta za kognitivni menadžment u Štutgartu, učitelj individualne meditacije, akreditovan psihoterapeut, internacionalni trener i supervizor Instituta Albert Elis iz Njujorka, sa statusom internacionalnog ocenjivača za racionalno-emotivnu bihejvioralnu terapiju. Ono sa čime ovde počinjem je upravo ono što sam prvog dana u prvoj rečenici naučio od Milenka i što je kasnije poboljšalo i moj i živote mnogih oko mene. Lokomotiva.

Kada se ujutro probudimo, postoji mogućnost da kada pogledamo kroz prozor ugledamo kako pada kiša u sumornom hladnom danu. Da odemo u kupatilo u kojem je nestalo paste za zube. U brzini obuvanja čarapa,  poslednji par koji je potreban dami za planiranu odevnu kombinaciju, često se desi da se pocepa ... Kafu je potrošio partner koji izlazi pre vas iz kuće ... Radio je na sumornoj stanici koja neprestano emituje vesti, monoton spikerski glas ali vi sad već prilično iznervirani, niste u stanju da razmišljate o toj „olovnoj“ zvučnoj zavesi. Nekako se spremite za posao, izlazite iz stana a u liftu komšija, poslednji od svih u zgradi sa kojim biste započeli novi dan ...

Prva misao nakon buđenja bila je kako je teško ustati iz toplog kreveta i krenuti u novi, istovremeno monoton i stresan dan na poslu. Ta prva misao je LOKOMOTIVA našeg dana. Na nju se „zakačio vagon“  prizora kišnog dana koji nas je dodatno „spustio“ u niže zone raspoloženja. Sledeći vagon pasta za zube, pa pocepana čarapa ... i tako sve dublje i dublje. Većina tako živi godinama. Tužno, zar ne?

Šta da učinite da to promenite?

Pogled kroz prozor na sumorni dan, i to se rešava vrlo jednostavno. Postoje dve čarobne reči: PA ŠTA?! Upamtite jedno, U VAMA JE UVEK SUNČAN DAN! Oblake vi navlačite i sklanjate. To nema nikakve veze sa stvarnim meteorološkim prilikama. Mnogi su se zaljubili na pljusku, mnogi su se prvi put zagrlili na hladnoći ...

Kada otvorite oči, potrudite se da svoje misli okrenete u pravcu dobrih stvari u vašem životu, zdravlja, ljubavi, prijateljstva ... Pokušajte sebe da ispunite zahvalnošću što imate posao, što dan započinjete iz udobnosti svog doma, mnogo je dobrih razloga koji vas mogu inspirisati ... Ako vam je teško da se direktno iz sna mentalno aktivirate na taj način, jednostavno pogledajte u partnera ako je još u krevetu i spava pored vas, energiju doživljaja poljupca usnulog partnera ponesite sa sobom u novi dan. Ako partner nije tu, tu je kućni ljubimac ako nema ni njega, tu je fotografija drage osobe, slika na zidu koja vas čini srećnim, biljke u prozoru, bilo šta što vam može koristiti da  vaša lokomotiva bude blistava, svetla, takva da za sobom može da povuče samo srećne „vagone“ .

Sve dalje tećiće i mnogo prijatnije nego što ste očekivali. Na poslu će vam ljudi lakše prilaziti u želji da pomognu ili jednostavno samo želeti da su kraj vas, u vašem društvu ... Srešćete ili upoznati drugačije, prijatnije, vama bliže osobe ... A to je tek početak vašeg dana, za uloženo malo truda dobijate ogromno dobro! Da, to je i početak vašeg novog života! Odlukom da hoćete da  budete dobro, počinje vaše  novo dobro ...

DRUGI DAN

„...Ja živim sada.“

Čujete često ljude kako kažu da im je godina proletela kao tren. A kada bi ste ih upitali šta su sve doživeli u toj godini, gde su sve bili, koga su upoznali, ne bi mogli svega da se sete u trenutku. Šta nam to govori­? Da tokom te godine nisu bili dovoljno budni, nisu bili svesni, nisu mislima živeli u vremenu kroz koje su prolazili i za rezultat imaju godinu koja je protrčala sve sa teretom nasledjene  teorije o brzoj prolaznosti života. Puno sabranih takvih godina dovelo je do čuvene „mudrosti“ „Šta je život? Sekunda!“ Mnogima jeste ali  vama ne mora tako da bude.

Pripadajte trenutku! Osetite mirise i ukuse, pogledajte Sunce ili Mesec, budite svesni sagovornika ili onoga što radite ... u svakom trenutku vašeg života. U početku će ići malo sporije, ali stalnim podsećanjem samog sebe (zapišite na vidna mesta) početna  izvežbanost vremenom će postati vaše prirodno stanje. Postoji samo sad. To je blaga vredna istina od koje će se vaš život razviti u potpuno novom pravcu. Pravcu punoće i lepote rođene iz vaše budnosti, iz vaše svesnosti koliko je lepo  pripadati trenutku i proživeti ga „punim plućima“. Vaša godina postaće dugo vreme ispunjeno snažnim, kvalitetnim proživljavanjem ogromnog broja vrednih trenutaka i perioda. Vaš život tako postaje mnoštvo sadržajno bogatih godina. Kad budete jednog dana odlazili sa ovog fantastičnog sveta, ono što ponesete sa sobom biće daleko vrednije a pogled na sopstveni život ispunjen dubokom zahvalnošću za sva iskustva koja vam je život podario na čelu sa svesnošću kao preduslovom svega toga.

Vi sada čitate. Ako vas ovog trenutka okupira isključivo ovaj tekst, predano ste potpuno posvećeni želji da saznate nešto novo i ne primećujete ništa drugo iz svog okruženja, ne remeti vas ni jedna misao, briga, sećanje ili planiranje znači da ste posvećeni  samo onome što se dešava SAD.  Ni o čemu pre, ni o čemu paralelnom i ni o čemu posle.  Onda ste već uspeli i ja vam na tome iskreno čestitam.

TREĆI DAN

Ljubavna veza sa samim sobom

Koliko volite sebe? Hajde, brzo odgovorite u procentima, 30%, 50% ili 100% ili 0%? Ono što vam prvo izađe sa usana bez razmišljanja jeste istina, prijatna ili manje prijatna. Kako to funkcioniše?  Oblikovanje slike o sebi a potom zauzimanje određenog stava prema sebi na osnovu toga sa više ili manje ljubavi seže daleko u vašu prošlost ... Neke od nas su roditelji i neposredno okruženje hvalili i nagrađivali za stvari koje smo u detinjstvu učinili dobro a češće nadprosečno dobro. Neke od nas su prihvatali  podrazumevajući da smo mi uspešna deca ili tinejdžeri u svemu što radimo. Neke od nas nisu primećivali. Neke od nas su demoralisali na razne bolne načine ... Proporcionalno tome gradili smo sopstveno samopouzdanje, samopoštovanje i ljubav ili nešto drugo prema sebi. Ako smo u odrastanju bili „nevidljivi“ ili trpeli na bilo koji način, najčešće je to stanje preneseno i u odraslo doba, pa smo takvi nastavili da budemo prihvatajući da smo mi „jednostavno takvi“, da nas na primer na poslu ne primećuju i da je to nešto konačno. Ljubav prema sebi nije imala prostora da se naročito ili uopšte razvije.

Malo pružanja sebi, onesposobljava da se kvalitetno i najbolje pruži drugima. Kako? Primera radi, balkanska majka u stanju je da ceo dan priprema trpezu za svoje ukućane, decu, unuke sa željom da im ugodi najsavršenijim jelima koje može da pripremi kako bi oni uživali, jeli kvalitetno i po njenoj zamisli bili srećni. I u tome uspeva ali daleko manje nego što veruje da jeste. Ceo dan rada u kuhinji ženu iscrpljuje. Do poslednjeg trenutka će se baviti pripremom obroka kako bi za sto iznela toplo i sveže jelo. I deca će sesti i jesti, porodica će hvaliti umeće, ceo trud nestaće za sat vremena i za dva dana niko se neće sećati šta je jeo ili koliki je trud u to jelo bio uložen. A majka? Iscrpljena do krajnjih granica, kose „obogaćene“ kuhinjskim mirisima i parom iz lonca u odeći za kuvanje, umornog pogleda, povijenih leđa leći će u krevet srećna sa uverenjem kako je učinila baš dobro, najbolje ...

Ne sva, ali neka je to barem polovina sve te dece, osvešćuje tokom života da nešto nije u redu sa tim običajnim nasleđem o majci žrtvi. Dok su jeli, bili svesni malo ili mnogo, nisu mogli zapostaviti sliku i činjenicu o umornoj, iscrpljenoj majci koja je sve to pripremila. Koliko je to jelo onda zaista prijalo? Želite li vi to svojoj majci?
Ne verujem ...

Postavimo to malo drugačije. Majka se opredelila za obrok koji se priprema brzo i lako a pri tom je zdrav i ukusan. Stigla je da se odmori, osveži i porodicu dočeka perfektno doterana sa blistavim osmehom na licu. Zato je imala energije da bude zabavna, izazove buru smeha za stolom, ali i da porazgovara sa unukom o „važnom i velikom“ problemu iz vrtića. Koja je od dve majke korisnija sebi i okolini? Odgovor je jednostavan. Taj isti princip primenite na sebe. Ugodite sebi, naučite da napravite male ugodne pauze samo za sebe, uz šoljicu kafe, muziku, film, naučite da štedite vreme, da ne budete bahati prema njemu. Nađite vreme za rekreaciju, negujte se, birajte okruženje u kojem su ljudi koji takođe tako čine ... i ljubav sa samim sobom ići će daleko lakše i prirodnije a okolina će biti u ogromnom dobitku od vas takvih „novih“. Svako, baš svako želi da je u društvu osobe pune ljubavi. Prema sebi i prema drugima. Na taj način i jedino tako bićete zaista korisni sebi, voljenom biću, okolini.

Postoji jedan stari trening za vežbanje uvećanja dobrog odnosa prema sebi. Stanite pred ogledalo. Pogledajte se u oči. Ne skrećući pogled, izgovarajte glasno i jasno sebi svoje ime i „VOLIM TE“. U početku koliko možete puta, a krajnji cilj ove vežbe je da dostignete stotinu ponavljanja gledajući sve vreme sebe u oči, bez skretanja pogleda, sa ljubavlju i željama za sopstveno dobro. Izgleda jednostavno ali ... Upornost će vas promeniti, približiti sebi. Uostalom, videćete, uporni će biti nagrađeni ...

Nisu vas hvalili kad ste bili mali, ni danas niko to ne čini. Pomalo ste tužni zbog toga. Taj lament je besmislen, jer ga vi možete promeniti bez zahteva prema spolja. Jednostavno, kada ste zadovoljni, recite sebi BRAVO i svoje ime. U sebi i biće dovoljno. Budite sami sebi kriterijum. Sada ste odrasli pa se tako ponašajte. Vladajte svojim životom, jer izgovori vezani za preživljene stresove nekada davno, pred ovom odlukom se obesmišljavaju, gube snagu, blede i nestaju.

Kada vidite na ulici osobu koja blista srećom i zadovoljstvom, kada se kreće u svom telu kao u udobnom, luksuznom automobilu, neka vam ona bude podsetnik na ono što bi bilo dobro da radite sa sobom i sebi.

I pohvalite sebe što ste to primetili, jer to je dobar znak, znak da se i vi „budite“ ...

ČETVRTI DAN

Odlaganje sopstvene sreće

Odlaganje sopstvene sreće je uslovljavanje sebe na pravo da sad i odmah budete srećni. „Kad kupimo lepu baštensku garnituru počećemo da sedimo na terasi, sad, ovog leta ovako je kako je, bolje  'ajmo u dnevnu sobu ...“ „Kad završim ovaj dvogodišnji posao, nagradiću se nekim lepim putovanjem!“ „Ne mogu nikako sad na kafu, da prekidam,  spremam kuću ...“  To je ono što činimo prema sebi, a postoji i prema drugima, često najbližima: „Uči lepo, za vreme studija je bolje da zaboraviš na provod, naizlazićeš se kasnije, za to uvek ima vremena.“ ... Polako vam sad naviru često izgovorene rečenice: „Kad završim ovo, onda ću da jedem"... „Kad jednom nađem pravu osobu za sebe, onda ću tek zaista da živim ...“ 

Zašto, zbog čega, zbog koga i čemu?

Primera je beskonačno mnogo, zapuštene predivne bašte, bežanje u kuću ako nismo doterani a dolazi neko koga želimo, zanemarujući pri tom srce koje lupa u ritmu velike zaljubljenosti ... Nismo sami sve to „patentirali“. Dobar deo toga usvojili smo u sopstvenim porodicama, zajedno sa besmislenim poslovicama i dedinim „mudrostima“, čiji je smisao odavno „potrošilo“ vreme u kome živimo. Ali da sad ne bi smo zapali u zamku razmišljanja „ko je koliko kriv“, mnogo je važnije da na kraju, ako smo pošteni prema sebi, priznamo da su nam iz života kao pesak iz ruku iscurili neki od najdragocenijih momenata koje smo sami sprečili da se ostvare ... Mogao sam ovo, mogla sam onako, ovako ... Mogli ste da ostvarite bonus koji se najlepše meri, količinom svetlosti dana koji se pamti, možda zauvek.  

Postoji samo sad! Sad se neko raduje što vas zove na kafu i tople kolače, sad je pravo vreme da se putuje jer srce treperi radošću pri pomisli na to, sad vam prilazi možda prava ljubav života, zanemarite kosu i kućnu „za do prodavnice“ odeću, stanite i sačekajte da dođe do vas,  jer imajte na umu, niko ne može pouzdano da tvrdi koliko je kome lepih trenutaka, prilika i šansi određeno po jedinici trajanja života. „Kreditiranje“ sopstvenog života često vodi prema jednom u budućnosti, prema osećaju da ste sklopili loš „kreditni aranžman.“

Sad ste, vrlo verovatno, zagledani u jednu tačku negde malo dijagonalno ispred vas i razmišljate.. To je dobro.. To vaga u glavi odmerava tas starih i tas novih stavova i navika ...

Onda? Šta kažete? Hoćete li ubuduće ići na druženje sa prijateljima, na zabavu, neku večeru, koncert,  samo ako ste u idealnom raspoloženju ili ...?